Erdoganov poraz - promena spoljne politike Turske

Nedeljama pre nego što su glasači osujetili nameru turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana (Recep Tayyip Erdogan) da sebi obezbedi veća ovlašćenja, njegovi sledbenici nisu štedeli reči da izraze svoju bezrezervnu podršku.

„Neka zna Erdogan: za njega bih žrtvovao i majku i oca, i ženu i decu“, izjavio je prošlog meseca Etem Sandžak (Ethem Sancak), milijarder i vlasnik farmaceutske i medijske kompanije.

Erdoganov glavni savetnik za ekonomiju bio je još teatralniji: „Niko ne sme ni da takne izabranog predsednika ove države dok sam ja živ“, rekao je Jigit Bulut (Yigit Bulut), koji je jednom prilikom upozorio da neprijatelji nameravaju da ubiju turskog vođu putem telekineze. „A takvih kao što sam ja ima na milione.“

Uprkos ovakvim izjavama vernosti, kao i kultu ličnosti iz kog su se izrodile, era „velikog vođe“ iz novije turske istorije možda se bliži kraju, što bi moglo da ima dalekosežne posledice na politiku države i njenu ulogu u svetu.

Erdoganovo dvadesetogodišnje napredovanje na turskoj političkoj lestvici zaustavljeno je prošle nedelje, kad njegova Partija pravde i razvoja (AKP), pokret sa islamističkim korenima, čiji je suosnivač i lider već više od jedne decenije, prvi put od osnivanja nije uspela da obezbedi apsolutnu parlamentarnu većinu na opštim izborima.

„Ovi izbori su srušili tradicionalnu politiku identiteta, stavljanje akcenta na moćnog lidera koji nameće svoju volju“, kaže Hakan Altinaj (Hakan Altinay), stipendista Univerziteta Jejl. „Turska više ne može da se posmatra kroz prizmu kultova ličnosti, a to znači da će doći do promena u političkoj praksi.“

Tokom predizborne kampanje, Erdogan, koji nije bio među kandidatima, ali je njegova težnja za širim ovlašćenjima imala presudan uticaj na glasanje, jurio je s kraja na kraj zemlje i održavao po dva-tri skupa dnevno. Pre jednog od velikih mitinga koje je finansirala vlada, nedelju dana pre održavanja izbora, zidovi svih ulica u Istanbulu bili su oblepljeni plakatima s njegovim likom. „Živi ponovo, uzdiže se ponovo“, glasio je slogan koji je aludirao na slavnu otomansku prošlost turske države.

Ali ova taktika nije urodila plodom. Pred Turskom je sada tešak proces formiranja koalicione vlade koji može potrajati nedeljama ili novi izbori, koji bi mogli dodatno da oslabe poziciju AKP.

Rezultati izbora od prethodne nedelje ne predstavljaju samo prepreku za Erdoganov plan za uvođenje predsedničkog sistema koji bi mu doneo još veću moć. Neki komentatori veličaju ove izbore kao istorijski trenutak koji je državi punoj unutrašnjih trvenja pružio šansu da stvori novu političku kulturu posle mnogo godina u kojima su institucije kao što su sudstvo, mediji, pa čak i centralna banka bili opterećeni frakcionaštvom.

„Posle 13 godina jednopartijske vlasti opozicione stranke su gladne moći“, kaže Sinan Ulgen iz trusta mozgova „Karnegi Jurop“ (Carnegie Europe).

„One su sada dobile šansu, ali se ona može iskoristiti samo uz konsenzus. Ako AKP želi da ostane na vlasti, moći će to da učini samo ako bude pravila ustupke. To ranije nije bio slučaj.“

Takva promena bi odjeknula daleko izvan granica Turske. To je zemlja od velikog strateškog značaja, a njena uloga u sirijskom ratu posebno je na meti kritike. Kolektivna pobeda opozicionih stranaka na izborima znači da bi moglo doći do krupnih promena u turskoj spoljnoj politici, koju Erdogan često predstavlja kao izbor između muslimanskog sveta i Zapada. Diplomate kažu da su Erdoganovi autoritarni stavovi poslednjih godina znatno oslabili status zemlje kao saveznika NATO i kandidata za članstvo u EU. Izgleda da se Turska sad kreće u pravcu manje autokratske vlasti u zemlji i pragmatičnije politike prema inostranstvu.

„Spoljnu politiku bi trebalo preispitati: ona ne treba da se zasniva na ideologiji, već na nacionalnim interesima“, kaže Oktaj Vural (Oktay Vural), potpredsednik desničarske Partije nacionalnog pokreta (MHP).

Turska je dugo bila zemlja moćnih lidera i slabih institucija, zemlja političkih frakcija koje teže da kolonizuju državni aparat umesto da omoguće tim telima da određuju pravila igre.

„Mi zapravo nismo dovoljno dugo imali dodir s kompetitivnom politikom, s tradicijom pregovora i kompromisa“, kaže Ilter Turan, profesor političkih nauka na istanbulskom Univerzitetu Bilgi.

Ponekad izgleda kao da je veliki deo države pod uplivom četiri snažna kulta ličnosti. Jedan pokret sa islamističkim korenima kao centralnu figuru ima Erdogana. Glavna ličnost suparničke grupe, takođe zasnovane na izraženoj islamskoj tradiciji, jeste Fetulah Gulen (Fethullah Gulen), prognani propovednik koji sad živi u Pensilvaniji. Centar trećeg kulta ličnosti je Abdulah Odžalan (Abdullah Ocalan), lider zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK), trenutno u zatvoru.

A tu je i stari establišment Turske, čija centralna figura odavno nije među živima - Mustafa Kemal Ataturk, osnivač sekularne Republike Turske. Njegove fotografije nalaze se na zidovima skoro svake prodavnice i kancelarije u zemlji, a pravi poštovaoci imaju nalepnice s njegovim potpisom na svojim automobilima ili nose sat kakav je i on nosio. Malo je islamista koji to rade: Ataturkovi naslednici su izgradili sistem koji islamistička politika sada teži da promeni.

Ipak, turska tradicija snažnih političkih lidera u svim svojim frakcijama, bilo da su one islamističke, sekularne ili kurdske, mnogo duguje upravo poštovanju prema Ataturku kao heroju koji je promenio svet, što je lekcija koju turska deca uče još od vrtića. To je društvo u kom poslovne organizacije, univerziteti, dobrotvorna udruženja, pa čak i table čokolade nose znake koji ukazuju na pokret kojem osoba pripada.

Poslednjih decenija priča o Turskoj uglavnom se vrti oko ovih pokreta, njihovih neprestanih trvenja i promenljive sreće. U uzastopnim ciklusima, sekularisti su bacali u zatvor islamiste, gulenisti su vršili progon sekularista, a islamisti su napadali guleniste.

„To je veoma autoritarna i hijerarhijski ustrojena politička kultura: decenijama smo bili pod kemalističkim režimom i kad je njemu došao kraj, neki od nas su naivno mislili da će AKP i Erdogan doneti liberalnu demokratiju“, kaže Mustafa Akijol (Mustafa Akyol), komentator i bivši simpatizer AKP. „Ali ispostavilo se da su oni želeli dominaciju.“

Ono po čemu se Erdogan razlikovao od drugih nije bila njegova želja da nametne svoju volju sudovima i institucijama, već njegov uspeh u ovoj zamisli. On se pokazao boljim od svojih rivala u turskim političkim kalkulacijama i kolonizovanju institucija te zemlje tako što je u njima zaposlio svoje simpatizere.

Na prošlonedeljnom glasanju točak sreće se još jednom okrenuo. Opozicione stranke od kojih zavisi formiranje većine u parlamentu imaju malo toga zajedničkog. Međutim, sve tri insistiraju na tome da bi trebalo staviti tačku na Erdoganovu nameru da uvede predsednički sistem i istražiti navode o korupciji u kojima su pominju imena njegovih bliskih saradnika. Sad one imaju priliku da promene stvari u svoju korist ukoliko nauče da sarađuju.

Zvezda nedavnih izbora bio je Selahatin Demirtas (Selahattin Demirtas), harizmatični četrdesetdvogodišnji lider levičarske, prokurdske Narodne demokratske partije (HDP). On se kladio da će partija preći cenzus od 10 odsto i ući u parlament.

Na kraju, HDP je osvojio 13 odsto glasova, 80 poslaničkih mesta i sprečio AKP da zadrži većinu.

Međutim, ono što je uopšte učinilo ovaj uspeh mogućim jeste to što je HDP postao inkluzivniji. „Naš cilj je da stvorimo jedan širi pokret, vodeći se idejom da Kurdi i Turci treba da žive jedni pored drugih u miru“, rekao je Demirtas Fajnenšel tajmsu pre izbora.

To je bila poruka koja je imala dobar odjek među glasačima: HDP je dobio glasove ne samo religioznih Kurda koje je Erdogan stavio u drugi plan nego i sekularnih Turaka koji su hteli da spreče predsednika da prigrabi veću moć. Na mitinzima te partije, turske zastave, pa čak i transparenti sa Ataturkovim likom, vijorili su se zajedno sa slikama Odžalana, čiji vrhovni autoritet u kurdskom pokretu više ne izgleda tako neupitan sada kad se fokus pomerio na Demirtasa i parlament.

Kurdski pokret nije jedini koji se možda udaljava od kulta ličnosti. Nekoliko glavnih snaga u turskom političkom životu na putu je da raskrsti sa svojom prošlošću koja je u velikoj meri plemenska.

Ova promena se ogleda u strukturi parlamenta, u kome je primetna najveća raznolikost u smislu etničkog porekla i religije još od pada Otomanskog carstva. Tu su tri Jermena iz tri različite partije, uključujući i AKP, dva pripadnika sekte Jazida, jedan sirijački hrišćanin iz HDP i jedan Rom iz sekularne Republikanske narodne partije (CHP).

Posle decenija zagriženog nacionalizma Ataturkovih naslednika, sama činjenica da je CHP uvrstio u svoje redove i kandidate iz drugih etničkih grupa predstavlja odstupanje samo po sebi. Kemal Kiličdaroglu (Kemal Kilicdaroglu), lider te stranke, aktivno je ohrabrivao nastojanje HDP da uđe u parlament.

„Tokom kampanje izbegavali smo stare polemike koje su obično neizostavan deo turske politike“, kaže jedan od vodećih poslanika CHP koji ukazuje na to da će sve tri opozicione partije biti primorane da svoje ideološko usmerenje pomere više ka centru kako bi zadržale glasove koje su „pozajmile“ od svojih suparnika: „Moramo da iskoristimo ovu jedinstvenu priliku građenjem konsenzusa, dobrom voljom.“

I AKP se suočava s promenama. Ova partija ostaje najveća poslanička grupa u parlamentu, ali na prošlonedeljnim izborima je pretrpela najgori poraz u poslednjih 14 godina. I pre izbora su bili primetne tenzije i podele unutar partije, posebno između Erdogana i Ahmeta Davutoglua (Ahmet Davutoglu), koga je on lično odabrao kao naslednika na čelu stranke i mestu premijera. Ta partija će sada morati da odluči u kojoj će meri pratiti predsednika, imajući u vidu da opozicija insistira na smanjivanju njegovih ovlašćenja.