Prihvatanje programa “trojke’’ bilo bi dvostruko samoubistvo - za grčku ekonomiju i političku karijeru grčkog premijera jer bi odnos grčkog duga i BDP počeo da se približavaiznosu od 200 odsto, dok „greksit” nudi pre svega beg od sumanutog fiskalnog prilagođavanja

WOLFGANG MÜNCHAU

Dakle, to je to. Aleksisu Ciprasu (Alexis Tsipras) rečeno je da uzme ili ostavi. Šta bi trebalo da uradi?

Neće biti novih izbora za grčkog premijera do januara 2019. godine. Svi potezi za koje se on odluči u ovom trenutku moraće da urode plodom u naredne tri godine ili manje.

Prvo, tu su dva krajnje suprotna scenarija: prihvatanje konačne ponude kreditora ili izlazak iz evrozone. Ukoliko bi prihvatio tu ponudu, Cipras bi morao da pristane na fiskalno podešavanje od 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda u roku od šest meseci.

Moj kolega Martin Sendbju (Martin Sandbu) proračunao je kakav bi efekat moglo da ima podešavanje tog obima na stopu privrednog rasta u Grčkoj. Ja sam sada proširio tu računicu na celokupan četvorogodišnji program fiskalnog podešavanja u onoj formi koju kreditori zahtevaju. Na osnovu istih pretpostavki od kojih on polazi kad je reč o sprezi između fiskalne politike i BDP, koja je dvosmerni proces, dolazim do sume od 12,6 odsto, koja predstavlja kumulativni udar na BDP u toku četiri godine. Odnos grčkog duga i BDP počeo bi da se približava nivou od 200 odsto. Moj zaključak je da bi prihvatanje programa “trojke’’ bilo dvostruko samoubistvo - za grčku ekonomiju i političku karijeru grčkog premijera.

Da li bi suprotni scenario - „greksit’’ - imao bolji ishod? Možete se kladiti da bi, i to iz tri razloga. Najznačajniji efekat je to što bi Grčka bila u prilici da se otarasi sumanutog fiskalnog prilagođavanja. Grčka bi i dalje morala da ostvaruje mali primarni suficit, koji bi mogao da zahteva jednokratno prilagođavanje, ali to bi bilo to.Grčka ne bi mogla da izmiri obaveze prema svim zvaničnim kreditorima - Međunarodnom monetarnom fondu, Evropskoj centralnoj banci i Evropskom mehanizmu za stabilnost, kao i one u pogledu bilateralnih zajmova od njenih evropskih kreditora. Ali ona bi servisirala sve privatne kredite sa strateškim ciljem da povrati pristup tržištu nekoliko godina kasnije.

Drugi razlog je smanjenje rizika. Nakon „greksita’’ niko ne bi morao da strahuje od rizika ponovne denominacije valute. A šanse za potpuno neizvršavanje obaveza bile bi umnogome smanjene, s obzirom na to da Grčka nije ispunila obaveze prema svojim zvaničnim kreditorima i bilo bi joj veoma stalo da povrati poverenje privatnih investitora.

Treći razlog je uticaj na spoljnu poziciju grčke privrede. Za razliku od malih privreda na severu Evrope, grčka ekonomija je relativno zatvorena. Oko tri četvrtine njenog BDP generiše se iznutra. Preostala četvrtina uglavnom dolazi od turizma, koji bi imao koristi od devalvacije. Ukupni efekat devalvacije ne bi bio ni približno tako jak kao u slučaju otvorenih ekonomija kakva je Irska, ali bi svakako bio blagotvoran. Od ova tri efekta, prvi je najvažniji na kraći rok, dok će drugi i treći doći do izražaja na duže staze.

„Greksit”, naravno, ima i zamki uglavnom kad je reč o veoma kratkom roku. Iznenadno uvođenje nove valute bilo bi haotično. Vlada bi možda morala da zavede kontrolu kretanja kapitala i zatvori granice. U toku prve godine gubici bi bili znatni, ali bi se nakon stišavanja bure privreda brzo oporavila.

Poređenje ova dva scenarija podseća me na opasku Vinstona Čerčila (Winston Churchill) da je pijanstvo, za razliku od ružnoće, osobina koja bledi. Prvi scenario je jednostavno ružan i takav će zauvek ostati. Drugi scenario donosi mamurluk praćen otrežnjenjem.

Dakle, ukoliko bi ovo bili mogući izbori, Grci imaju osnovane razloge da se radije odluče za “greksit”. Ipak, odluka ne mora da se donese u ovom trenutku. Opcije su da se prihvati ili odbije ponuda kreditora. „Greksit” je potencijalna, ali ne izvesna posledica ovog drugog scenarija.

Ukoliko bi Cipras odbio ponudu i propustio poslednji rok - 18. jun (što se i desilo na sastanku ministara finansija evrozone) - Grčka ne bi otplatila rate duga planirane za jul i avgust. U ovom trenutku Grčka je još uvek u evrozoni i jedino bi bila primorana da je napusti ukoliko bi ECB smanjio dotok novca grčkim bankama ispod granice koju one mogu tolerisati. To bi moglo da se dogodi, ali to ipak nije neminovni zaključak.

Kreditori u evrozoni takođe bi mogli da odluče da je u njihovom interesu u tom momentu da pregovaraju o smanjenju grčkog duga. Razmotrimo njihovu poziciju. Ukoliko Grčka ne bi otplaćivala dug svog javnog sektora, samo Francuska i Nemačka bi izgubile nekih 160 milijardi evra. Angela Merkel (Angela Merkel) i Fransoa Oland (Francois Hollande) postali bi najveći finansijski gubitnici u istoriji. Kreditori trenutno odbijaju da vode bilo kakve pregovore o smanjenju duga, ali to bi možda moglo da se promeni onog trenutka kad Grčka prestane da izvršava obaveze. Ako budu pregovarali, svi će biti na dobitku. Grčka će ostati u evrozoni jer će fiskalno prilagođavanje radi otplate umanjenog duga biti podnošljivije. Kreditori bi mogli da povrate nešto od onog što bi inače bili zagarantovani gubici.

Sve u svemu, Grčka nije na gubitku posle odbijanja prošlonedeljne ponude.