Zašto kompanije ne investiraju?

Statistika pokazuje iznenađujuće slabu povezanost kamatnih stopa i investicija, a biznismeni to opravdavaju poređenjem moguće profitabilnosti određenog projekta sa sopstvenom graničnom stopom prinosa na akcijski kapital

Ne iznenađuje što je FT ovde na svom terenu. Međutim, jasno je da se smatra da će QE funkcionisati tako što će olakšati uslove kreditiranja i samim tim ohrabriti firme da pozajmljuju i investiraju. Upravo ovde korisnost izveštavanja FT dolazi do izražaja. Iako nema sumnje da je kreditiranje privrede u evrozoni katastrofalno nisko od 2008, moje kolege bacaju sumnju na to da li lakši uslovi pozajmljivanja zaista dovode do željenih investicija.

Postoje akademska istraživanja koja pokazuju iznenađujuće slabu povezanost između kamatnih stopa i investicija. Međutim, FT zaobilazi statistiku i razgovara s biznismenima koji objašnjavaju kako donose odluke o investiranju. Ono što se često javlja u njihovim odgovorima je da firme porede moguću profitabilnost određenog projekta sa sopstvenom graničnom stopom prinosa na akcijski kapital. S obzirom na to da „korporativni odbori retko kad menjaju graničnu stopu“, navode oni, niži troškovi pozajmljivanja ne bi imali očekivani efekat duže vreme.

Zašto bi granične stope predstavljale toliku prepreku? Članak napominje važnost troškova akcijskog kapitala, kao i duga. Ako kompanije smatraju da je povrat koji moraju da isplaćuju akcionarima porastao, to bi moglo da anulira niže troškove zaduživanja u kalkulisanju ukupnih troškova kapitala.

Ekonomisti se mogu naći u čudu - ako QE podigne cene aktive, takođe će učiniti i akcije skupljim, što znači da će finansiranje akcijskim kapitalom postati jeftinije. Ali ova začuđenost neće nagnati korporativne donosioce odluka da se povinuju ekonomskim modelima.

S druge strane, postoje razlozi zašto kompanije mogu oklevati da povećaju dug, čak iako bi to bilo profitabilno. Ti razlozi mogu biti ekonomske prirode (možda su ranije pozajmljivale previše) ili kulturološke (dug se može smatrati nepoželjnim). Pored ovih razloga koje FT identifikuje u svojim intervjuima, mogli bismo posumnjati da problematične granične stope takođe odražavaju običnu organizacionu i psihološku inerciju, kao i određeni stepen „iluzije novca“ - što je poteškoća navikavanja na niske nominalne stope koje prate današnji ambijent veoma niske inflacije.

Sve ovo objašnjava samo visoke granične stope. Poreg toga postoji i strana profitabilnosti, a kompanije su pesimistične, što je razumljivo s obzirom na to da evrozona već dugo ne uspeva da pokrene solidan ekonomski oporavak.

Ništa od ovoga ne znači da QE nije trebalo uvoditi u privredama različitih zemalja gde je primenjeno. Naprotiv, ako sve ovo znači da ne bi trebalo da nas iznenade prilično slabi rezultati QE, to samo govori u prilog tome da ga treba češće primenjivati. To je naravno i razlog više da se pogled usmeri dalje od QE ka moćnijim monetarnim politikama, naročito onima za koje se može smatrati da imaju direktniji efekat na očekivanu tražnju, kako bi se firme navele da prihvate vanredne uslove kreditiranja koji se nude. Razlozi za negativne kamatne stope i novčane injekcije su i dalje prisutni.

Martin Sandbu