Velike japanske korporacije okreću se povećanju proizvodnje na domaćem tržištu, uzdajući se u to da će kvalitet brendova ponovo zavladati svetskim tržištima umesto jeftine proizvodnje u azijskim zemljama

Posle decenija u kojima se davala prednost jeftinijoj proizvodnji u inostranstvu, roba sa oznakom „Made in Japan“ - od „Hondinih“ skutera preko „Panasonikovih“ (Panasonic) mikrotalasnih pećnica do „Kenonovih“ (Canon) foto-aparata - ponovo je u modi zahvaljujući slabljenju jena.

Ali ovog puta povratak proizvodnje u matičnu državu ima više veze s robotima nego s poslovima za ljudska bića i većim fabrikama, što je drastična razlika u odnosu na investicije iz sredine prve decenije 21. veka, koje su bile vredne više milijardi dolara, ali su propale usled globalne finansijske krize. Osim toga, ekspanzija je namenjena potrebama domaćeg tržišta, a ne proizvodnji robe za izvoz.Prema tome, mala je verovatnoća da će se ono što je dobro za japanske korporacije preliti
na širu ekonomiju. Umesto toga, više robota u proizvodnim pogonima dodatno će odložiti dugo očekivano povećanje plata na japanskom aktivnom tržištu rada.

Pogledajmo, na primer, „Kenon“, koji namerava da u potpunosti automatizuje proizvodnju digitalnih foto-aparata do 2018. godine kako bi povećao udeo domaće proizvodnje sa 43 odsto prošle godine na 60 odsto za nekoliko godina. Kompanija takođe planira da uloži 110 miliona dolara u izgradnju centra za razvoj tehnologije u prefekturi Oita na jugozapadu Japana.

Postavljanje novih robota u proizvodne pogone omogućiće „Kenonu“ da smanji troškove proizvodnje i istovremeno se izbori s problemom sve većeg nedostatka radne snage u Japanu. No, zvaničnici kompanije insistiraju na tome da će nivo zaposlenosti ostati nepromenjen, jer će radnici biti raspoređeni na pozicije na kojima ih mašine ne mogu zameniti.
canon.jpg
Foto: Shutterstock


„Automatizacija povoljno utiče na ponovno okretanje domaćoj proizvodnji i pomoći će da se anuliraju njeni negativni aspekti (kao što su viši troškovi radne snage)“, kaže Jošijuki Fukuda (Yoshiyuki Fukuda), viši ekonomista u tokijskom trustu mozgova „Torej korporit biznis riserč“ (Toray Corporate Business Research).

Pomak ka domaćoj proizvodnji usledio je tri godine nakon početka oštrog pada jena, što je bio rezultat zalaganja japanskog premijera Šinza Abea da ponovno podstakne privredni rast sveobuhvatnim merama monetarnog popuštanja. Zbog slabijeg jena, cena japanske robe u inostranstvu je niža nego ranije, a mnoge kompanije beleže rekordnu zaradu.

Najnovije istraživanje koje je sprovela Razvojna banka Japana takođe pokazuje da najveće japanske grupacije nameravaju da u finansijskoj godini zaključno s martom 2016. uvećaju domaća kapitalna ulaganja za 13,9 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Poređenja radi, investicije u inostranstvu će se u istom periodu povećati za 5,8 odsto.

Do smanjenja troškova proizvodnje u Japanu dolazi u isto vreme kada rastu troškovi radne snage u Kini i drugim tržištima u usponu, gde su japanske kompanije premeštale svoju proizvodnju u eri jakog jena.

Kao dodatni vetar u leđa, vrednost satova i drugih proizvoda sa oznakom „Made in Japan“ raste zahvaljujući velikom prilivu turista iz Kine i drugih delova sveta. Da bi zadovoljio sve veću potražnju na domaćem tržištu, proizvođač digitalnih satova „dži-šok“ (G-Shock) „Kasio kompjuter“ (Casio Computer) povećao je proizvodnju ovih luksuznih modela u svojoj fabrici u Jamagati (Yamagata), na severu Japana, za 60 odsto u odnosu na prethodnu godinu.

„Promovišemo proizvode sa oznakama ‘Made in Japan’ i ‘Made in Yamagata’ pošto su one na ceni kod ljudi iz drugih zemalja“, kažu u kompaniji.

Uprkos sve glasnijim pričama o povratku proizvodnje u Japan, najveći deo događanja ipak je ograničen na lokalno proizvedenu robu koja je namenjena prodaji na domaćem tržištu umesto da se uvozi iz inostranstva. „Panasonik“, na primer, premešta proizvodnju nekih modela mikrotalasnih pećnica i prečišćivača vazduha iz Kine u Japan.

Prema procenama kompanije „Mizuho sikjuritiz“ (Mizuho Securities), koja se bavi investicionim bankarstvom i hartijama od vrednosti, prelazak na lokalnu proizvodnju umesto uvoza robe iz inostranstva namenjene domaćim potrošačima ipak bi mogao da poveća ukupnu industrijsku proizvodnju zemlje do tri odsto. Fukuda navodi prognozu da bi, ako se 30 odsto mašinske proizvodnje u Aziji preorijentiše na domaću proizvodnju, moglo da bude otvoreno 90.000 novih radnih mesta, s tim što bi konačan broj mogao biti niži zbog korišćenja većeg broja robota.

„Honda“ je proizvodnju manjih modela motocikala namenjenih japanskom tržištu prošle nedelje premestila iz Kine u jednu domaću fabriku, ponovo pokrenuvši privremeno zapečaćeni proizvodni pogon u jugozapadnom Japanu. Vraćanjem proizvodnje iz Kine i Vijetnama u Japan, kompanija namerava da podigne udeo domaće proizvodnje ovih motocikala sa deset na 80 odsto.

Ali, „Hondin“ potez skreće pažnju na jedan dublji problem - slabu potražnju. Fabrika u Kumamotu je izgrađena da bi proizvodila 500.000 motocikala godišnje. U praksi, godišnja proizvodnja se zaustavila na oko 140.000. Čak i posle premeštanja proizvodnje iz Kine i Vijetnama, pojačani godišnji kapacitet i dalje će biti tek polovina od prvobitnog plana.
honda.jpg
Foto: Shutterstock


Kompanije kao što je „Tojota“ nisu bile previše sklone tome da povećaju svoje proizvodne kapacitete u Japanu, imajući na umu gorko iskustvo s prethodnim ciklusom depresijacije jena pre desetak godina. Od prvih godina do sredine prve decenije 21. veka proizvođači automobila i elektronike kao što su „Šarp“ (Sharp) i „Panasonik“ gradili su skupe nove fabrike u Japanu, koje su se pretvorile u ogroman finansijski teret kad je vrednost jena skočila.

Zbog toga su ove kompanije i dalje na oprezu i manje od deset odsto njih planira da premesti proizvodnju iz inostranstva u Japan tokom tekuće fiskalne godine.

„Ako ‘Tojota’ odluči da poveća domaću proizvodnju, to će se desiti samo ako se pojača globalna potražnja za automobilima, a fabrike u inostranstvu dostignu maksimum svojih kapaciteta“, kaže Tomočika Kitaoka (Tomochika Kitaoka), viši ekonomista u kompaniji „Mizuho sikjuritiz“.

Kana Inagaki - Tokio