Holi Taker - moj prvi milion

Holi Taker (Holly Tucker) (38) osnovala je sajt za kupovinu poklona Notonthehighstreet.com sa Sofi Korniš (Sophie Cornish) u aprilu 2006. sedeći za svojim kuhinjskim stolom. Ovaj veb-sajt nudi originalne artikle kreativnih malih preduzeća, kao što su nameštaj po narudžbini, nakit i dodatna oprema za venčanja. Na samom početku kompanija je sarađivala sa 100 preduzeća, a danas ima 5.000 partnera, koji prodaju 200.000 proizvoda, i mnogi od njih mogu biti personalizovani. Njeno sedište se nalazi u Ričmondu, jugozapadnom delu Londona, i ona ima tim od 200 ljudi.

U 2014. njeni prodavci su ostvarili bruto prodaju od 127 miliona funti putem sajta. Takerova i Korniševa su 2013. dobile cenjeno britansko odlikovanje „član reda Britanske imperije“ (Member of the Order of the British Empire - MBE) za pružanje usluga malim preduzećima.

Da li ste mislili da ćete postići sve ovo?

Već sa 14 godina sam znala da imam preduzetnički dar. Sa 15 sam vodila školsku poslastičarnicu i ostvarila zaradu koja je bila dovoljna da kupim mobilni telefon. Moj prvi posao s punim radnim vremenom bio je u industriji oglašavanja kad sam imala 17 godina. To je bilo grubo upoznavanje sa ozbiljnim napornim radom, ali i odlična priprema za biznis.

Morala sam da budem izuzetno disciplinovana, s obzirom na to da sam osnovala ovu kompaniju neposredno pre recesije. Naših prvih 100 firmi pronašla sam tako što sam svoju ideju prodala kontaktima koje sam uspostavila kad sam vodila malo preduzeće „Vaš lokalni sajam“ (Your Local Fair).

Ne bih uspela bez mog partnera Frenka (Frank), koji je 17 godina stariji od mene i koji je napustio posao detektiva u Skotland jardu (Scotland Yard) četiri godine nakon pokretanja biznisa. Hari (Harry) je imao tri meseca kad sam počela sa ovim. Nakon četiri godine odlučili smo da jedno od nas dvoje mora da provodi više vremena kod kuće. Frenk ne pomaže u poslu, ali me emotivno podržava, a nismo želeli da nam sina odgajaju dadilje.

Da li ste poželeli da usporite kad ste zaradili svoj prvi milion?

Tokom naše četvrte runde prikupljanja sredstava za dalje poslovanje 2012. mogla sam da zaradim milion funti od prodaje malog procenta svojih akcija, budući da je kompanija imala odlične izglede za rast. Tada smo se preselili iz dvosobne kuće u Čiziku (Chiswick) u četvorosobnu kuću u predgrađu Sveta Margareta (St Margaret’s). Poslednje nedelje zaključivanja investicionog ugovora bile su veoma stresne. Davala sam instrukcije advokatu da nastavi s kupovinom kuće dok još nisam imala taj novac u banci.

Ni u jednom trenutku nisam želela da usporim. Želela sam da ubrzam jer sam shvatila da se naporan rad isplati. U prethodne dve godine smo pomogli 14 naših prodavaca da postanu preduzeća vredna milion funti. Mi uzimamo proviziju na artikle koje oni prodaju. Naše tržište privlači potrošače koji veruju u kupovinu jedinstvenih proizvoda, od kojih je 60 odsto ručne izrade.

Koje su tajne vašeg uspeha?

Uvek gledam u budućnost. Zaista mi je stalo do toga kako se nešto radi, ne prihvatam ne kao odgovor, nikada nisam zadovoljna i trudim se da nikada ne gledam unazad. Prošle godine sam postala predsednik kompanije, ali pet godina sam bila izvršni direktor. Toliko dugo gledam iz ptičje perspektive da verujem da mogu intuitivno da prepoznam izvanredan proizvod i odličan posao. Takođe, znam kako da razgovaram sa ženama, koje čine 90 odsto naših klijenata i poslovnih partnera.

Da li imate vremena za lično finansijsko planiranje?

Staram se o svemu, od pregovora o hipotekarnim ugovorima do plaćanja komunalnih usluga i računa. Na samom početku sam bila opsednuta novčanim tokom i morala sam da vodim kuću kao biznis. Novca je bilo prilično malo, tako da je računovodstveno planiranje bilo ključno. Moj otac Robert Taker bio je naš finansijski direktor od 2006. do početka 2013. i nikada se nije desilo da ne razmotrim neke aspekte finansiranja s njim. Moj otac, bankarski menadžer i računovođe sada izrađuju detaljan plan i utvrđuju koliki lični dohodak će mi biti potreban kad budem imala 90 godina.

Koja je vaša poslovna filozofija?

Mi volimo da sarađujemo s malim preduzećima. Smatramo da im pružamo šansu kad nam se pridruže. Spremni smo da radimo s ljudima koji su često samostalni trgovci, čiji proizvodi možda nisu bili oprobani.

U kom ste periodu svoje karijere bili suočeni s najviše izazova?

Skoro svaki dan je izazov. Čim rešim jedan problem, nova prepreka se pojavi negde drugde pre nego što uspem da izađem na kraj sa onom prvom. Teši me da je tako s mnogim preduzećima, a kad je sve mirno, to obično znači nevolju.

Da li želite da nastavite dok god imate snage?

Nikad ne bih mogla da zamislim sebe kako odlazim u penziju. Inspiriše me Ajris Apfel (Iris Apfel), američka preduzetnica koja sa 93 godine još uvek radi u industriji mode i enterijera.

Jeste li preduzeli neke korake da obezbedite sebi penziju?

Moj otac godinama pokušava da me ubedi da uzmem penziju, ali mene to ne interesuje. Posmatram imovinu kao svoju penziju, jer razumem taj koncept i više volim da preduzmem sopstveni investicioni rizik. Od osnivanja kompanije kupujem kuće u jugozapadnom delu Londona, živim u njima i preuređujem ih. Sada živimo u četvrtoj po redu porodičnoj kući, koja ima sedam spavaćih soba, a ostvarili smo šestocifreni profit prodajom svake od prethodne tri. Upravo sam kupila kuću sa tri spavaće sobe u Holtu, Norfolk, koju preuređujemo da bismo je izdali, a planiramo da je prodamo za pet godina i nadamo se profitu od najmanje 100.000 funti.

Da li ugađate sebi previše?

Ja sam trošadžija, a to je i razlog zbog kog sam stvorila ovu jedinstvenu onlajn prodavnicu, u kojoj sam verovatno kupovala dvaput nedeljno tokom deset godina i kupila barem 400 proizvoda svake godine. Nas troje idemo u avanture koje nas oslobađaju stresa. Obišli smo Tanzaniju, Zambiju i Mozambik i išli na sankanje s haskijima na Islandu. Uvek letimo u biznis klasi.

Da li verujete u prepisivanje celokupne imovine deci?

Napravila sam testament, veoma smo svesni da odrastanje našeg sina nosi mnogo više privilegija nego naše. Zato smo i osnovali dobrotvornu organizaciju „Hepi briks faundejšn“ (Happy Bricks Foundation) 2014.

Upravo smo završili izgradnju škole u Tanzaniji, koja je koštala 30.000 funti. Frenk i ja smo želeli da Hari iskusi život. Svakog leta živimo u divljini po nekoliko nedelja i pomažemo lokalnim zajednicama. Hari je provodio vreme u barakama s lokalnom decom. Ne planiram da mu ostavim ogroman iznos. Ne bih želela da ne doživi iskustva koja sam ja imala, a osećam da bi previše novca moglo toga da ga liši.

Vaša najisplativija investicija?

Novac koji nam je bio potreban na samom početku, zajam od moje porodice u iznosu od 20.000 funti, od banke HSBC u iznosu od 30.000 funti, pozajmica slične visine od Sofinih roditelja, a Frenk mi je dao 14.000 funti koje je dobio kao kompenzaciju za oštećenje sluha nakon godina korišćenja vatrenog oružja. Posle godinu dana uvideli smo da nam ponestaje novca i podigli naša prva sredstva rizičnog kapitala u iznosu od 300.000 funti. Bilo je izuzetno skupo stvoriti novu tehnologiju, koju čak ni I-bej (eBay) nije imao u tom trenutku. Tehnologija pojedinačne korpe vam omogućava da kupite artikle od različitih trgovaca, a da podatke o svojoj kreditnoj kartici date samo jednom.

Natalie Graham