Govor britanskog ministra finansija u prestonici Nemačke shvaćen je na različite načine, ali je i dalje najzapaženije njegovo insistiranje da se izričito prizna, na više pravnih načina, da je EU - unija s više valuta

Izgleda da je govor koji je britanski ministar finansija Džordž Ozborn (George Osborne) održao u Berlinu o tome šta Britanija želi da postigne u ponovnim pregovorima sa EU saslušan bez predrasuda, ali je shvaćen na različite načine. Ako ništa drugo, to je bez sumnje s radošću dočekano razjašnjenje svih neodređenih zahteva koje je britanska vlada do sada iznosila.

No, kako Džordž Parker (George Parker) iz FT objašnjava u svojoj disekciji ključnih tačaka Ozbornovog govora, ministar finansija je razjasnio samo neke aspekte britanskog stanovišta, uglavnom one koji se tiču odnosa između zemalja koje su uvele evro i onih koje su odbile da to učine. To je veliki problem, i pitanje je koliko je važno britansko insistiranje da se izričito prizna - na više pravnih načina - da je EU unija s više valuta. S jedne strane, to izgleda prilično simbolično. Velika Britanija i Danska nisu prešle na evro (iako se Danska, čija valuta je već dugo vezana za evro, inače ponaša kao članica).

U svom uvodnom tekstu Blumberg vju (Bloomberg View), međutim, podupire stanovište da bi takvo formalno priznanje da su različiti tipovi članstva u EU norma imalo veliki značaj - i bilo dobro za Evropu.

Bilo bi dobro i za Veliku Britaniju. Najveći znak pitanja u pogledu insistiranja na pravno validnoj opciji da se ne uvede evro je da li je politički nerealno misliti da će ona ostati na snazi u slučaju da evrozona budućnosti, koja bi se sastojala od gotovo čitave EU, vidi zajednički interes zemalja članica u tome da dodatno uredi jedinstveno tržište.

Biti stalno toliko u manjini nije dobra stvar. No, moglo bi se spekulisati da li bi zvanično priznanje da je EU unija sa više valuta u političkom smislu otežalo sprovođenje pravne obaveze onih zemalja koje nisu prihvatile evro (i budućih članica) da to konačno urade (osim Velike Britanije i Danske). Ukoliko bi to opet značilo da privremeni protivnici evra postaju stalni, noćna mora britanske politike bi mogla biti izbegnuta.

(A naravno da bi sve ovo bilo bolje za Veliku Britaniju nego da ode. Trust mozgova „Polisi netvork“ (Policy Network) je upravo objavio „Kako bi izgledalo biti izvan?“, analizu alternative članstvu u EU sa fokusom na ekonomiju i trgovinu.

Jedan od autora, laburista Pet Makfaden (Pat McFadden) sumirao je ove argumente u svom autorskom članku: „Svaka opcija bi značila da Britanija van EU ili ponovo pristaje na veliki deo onoga što je upravo odbacila, ali bez upliva na donošenje pravila, ili bi izložilo naše izvoznike većem riziku od carinskih i drugih trgovinskih barijera.“

U međuvremenu, lako je Briselu da se pita zašto su Britanci toliko zabrinuti zbog mogućnosti da ih zemlje evrozone nadglasaju. Zato što zemlje koje koriste jedinstvenu valutu teško među sobom postižu dogovor, čak i o stvarima za koje se načelno (ali pogrešno) misli da su neophodne za opstanak evra.

Toni Barber (Tony Barber) opisuje kako trima najvećim zverima evrozone - Francuskoj, Španiji i Italiji - dobro ide kršenje rigoroznijih budžetskih pravila za koja su glasale tokom krize. Barber je malo zabrinut. Umesto toga, ja bih istakao da su cilj tih pravila održive javne finansije. U trenutnoj ekonomskoj situaciji, ekspanzivni budžeti su sasvim prikladan način da se to postigne ponovnim pospešivanjem solidnog rasta. Stoga, ono što izgleda kao kršenje pravila u stvari bi ih moglo osnažiti, čineći ih boljim zahvaljujući presedanima.

MARTIN SANDBU