Uzrok nevolja bankarskog sektora na Starom kontinentu mogao bi da se traži ili definiše kao neodlučnost ukorenjena u kulturi poslovanja

Svetska ekonomska kriza navodno je dostigla vrhunac u 2008. godini, kriza u evrozoni u 2012. godini. Pa šta se onda događa sa bankama u Evropi u 2015. godini?

U protekle dve nedelje, Standard čarterd (Standard Chartered), sledeći primer Kredi Svisa (Credit Suisse), najavio je defanzivno povećanje kapitala, kao i ukidanje 15.000 radnih mesta. UBS je snizio očekivani prinos na akcijski kapital. Barkliz je odustao od ciljeva smanjenja troškova. Dojče banka (Deutsche Bank) najavila je otpuštanje 9.000 zaposlenih i povlačenje iz 10 zemalja. Sada se Unikredit (UniCredit) priprema da podeli 12.000 otkaza i otarasi se dela loše aktive. Većina ovih banaka ima nova rukovodstva.

Nevolje se većim delom mogu povezati sa krizom 2008. godine. Zbog čega je onda reakcija zakasnela? Brz odgovor bi mogao da se sažme rečima: neodlučnost ukorenjena u kulturi poslovanja. Duži odgovor uključuje šest međusobno povezanih činjenica.

1. Evropskim bankama je trebalo više vremena da se restrukturiraju. Kada je kriza pogodila tržišta u SAD, za samo nekoliko dana je usledio veliki posao rekapitalizacije uz podršku vlade u vidu programa preuzimanja problematične aktive iz bilansa banaka (TARP). Američka vlada je u prvi mah investirala oko 430 milijardi dolara (potez koji je bio mudar i smeo - država je povratila više od uloženog prodajom udela). U Evropi se odsustvo jakog, odlučnog vođstva udružilo sa atmosferom neodlučnosti ukorenjene u kulturi poslovanja i potpomognuto je regulatornom nespremnošću.

2. Evropske banke su oduvek bile slabije. Iako su banke na globalnom nivou od 2008. godine suočene sa istim izazovima, evropske grupacije su znatno više pogođene. Kako je kriza odmicala, evropske banke su imale lošije bilanse i niže koeficijente kapitala u odnosu na njihove konkurente u SAD.

3. Stroži regulatorni standardi u pogledu kapitala, likvidnosti i poslovne politike teže su pali evropskim bankama. Ne samo da su nova pravila isključivo za Evropu stroža od labavih, pretkriznih standarda već su neka od njih oštrija nego nove mere u drugim zemljama. U pogledu ličnih prihoda, na primer, bonusi su ograničeni na dvostruki iznos plate, a to otežava poziciju evropskih banaka u nadmetanju za kadrove sa američkim i azijskim rivalima.

4. Evropi nedostaje usklađeno tržište. Evropska centralna banka je učinila dosta da bi umirila investitore jer je zabrinutost zbog održivosti duga na periferiji evrozone uzela maha u periodu između 2010. i 2012. godine. Jemstvo ECB da će uskočiti da zaštiti državne finansije doprinelo je da ubedi vlade i kontrolne organe da ne treba da zarobljavaju kapital i likvidnost banaka unutar granica zemlje. Odsustvo usklađenih pravila u oblastima poput pristupa tržištu i nesolventnosti kompanija, ukazuje da je Evropa i dalje mnogo više fragmentirana nego SAD.

5. Relativna slabost evropskih banaka je od nesrazmerno velikog značaja za EU ekonomiju jer se veoma veliki broj kompanija oslanja na bankarsko kreditiranje. Tu je i često navođeni statistički podatak da samo četvrtina evropskih korporativnih finansija dolazi sa tržišta kapitala, dok je u SAD to gotovo tri četvrtine. U SAD samo 50 odsto kompanija zapošljava manje od 10 ljudi; u Evropi je taj udeo 93 odsto. Dakle, 93 odsto kompanija u Evropi nema sposobnost da se pojavi na tržištu kapitala ili obveznica, čak i da to želi.

6. Evropa je i dalje zaglibljena u nultom rastu. I to je, naravno, začarani krug. Bez jačih banaka i tržišta, kompanijama će biti teško da rastu. A bez privrednog rasta, finansijski sistem će nastaviti da podbacuje.

Patrick Jenkins