Evropi je potreban osećaj strateškog usmerenja da bi opstala, ali je njegov izostanak bolno vidljiv i opasan po budućnost zajednice, odnosno projekata koji su je učvrstili

Uzmite u obzir izjave troje od najviših evropskih zvaničnika i saberite dva i dva.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je izjavila: „Ukoliko ne usaglasimo mehanizam po kome bismo raspodelili izbeglice, Šengenski sporazum o slobodnom kretanju unutar granica Evropske unije bi mogao biti doveden u pitanje.“

Francuski premijer Manuel Vals (Manuel Valls) rekao je da nije njegova zemlja ona koja je odlučila da otvori granice: „Ne možemo više da primamo izbeglice.“

I predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker) kazao je: „Ukoliko šengen propadne, propašće i evro.“

Logičan zaključak na osnovu ove tri izjave je da je propast evra neizbežna. Nijedan od ovih političara, naravno, nije nameravao da to kaže. Ono što ovde možemo videti je kako politika i ekonomija u Evropi trenutno utiču jedna na drugu. Naravno, ne postoji ekonomska veza između šengena i evra. Granični prelazi nisu među 10, čak ni među 50 glavnih pretnji dugoročnoj održivosti evrozone. Ali Junker ima pravo. Šengen i evro su najambiciozniji i najvidljiviji projekti EU. Propast ovog prvog bi mogla da postavi presedan.

Kao i uvek, uloga Nemačke biće ključna. Merkelova je napravila veliku grešku kada je otvoril vrata izbeglicama. Ona se nije konsultovala sa drugim političkim liderima, pa ni članovima svoje stranke. Potcenila je moguće posledice i nije obavila logističke pripreme. Da li smo zaista iznenađeni time što pojedine zemlje EU odbijaju da prihvate čak i umerene predložene kvote?

Mnogo je povređenih osećanja u Nemačkoj. Nedavno sam čuo jednog analitičara, koji je uglavnom veoma umeren, kako ističe da se zemlja, koja je pokazala tako velikodušan stav za vreme krize evrozone, sada oseća izneverenom od drugih zemalja članica EU. Toliko toga je pogrešno u vezi sa ovom izjavom - kao prvo ideja da se Nemačka dobro ponela tokom krize evrozone. Mnoge od zemalja koje se najviše opiru, kao što je Poljska, uopšte nisu deo evrozone. Bes je, takođe, prisutan u Nemačkoj gde god pogledate. Konzervativci u Nemačkoj takođe strahuju zbog budućih stimulativnih mera monetarne politike Evropske centralne banke i predloga Evropske komisije za osiguranje bankarskih depozita. Oni vide veliku preraspodelu duga kako se šunja na zadnja vrata i to smatraju velikom izdajom.

Čini se da čak i umereni lideri poput Valsa i holandskog premijera Marka Ruta (Mark Rutte) govore sa ljutnjom kada zagovaraju ekstremne mere kao što su zatvaranje granica u okviru zone šengena za izbeglice. Rute je takođe povezao opstanak evra s budućnošću zone slobodnog kretanja.

Šta se dešava? Jednostavan odgovor je da se previše kriza za koje je EU nepripremljena odigrava istovremeno: izbeglice, terorizam, invazija Rusije na Ukrajinu, suvereni dug evrozone, budućnost Britanije u EU, budućnost Grčke u evrozoni, portugalska ustavna kriza, nezavisnost Katalonije, italijanske banke i „Folksvagen“ (Volkswagen). Uskoro će nam biti potrebna baza podataka o krizama kako bismo mogli da ispratimo sva dešavanja.

Evropska unija, sa svojim kompleksnim sistemima kontrole i ravnoteže, glasanjem dvostruke većine za pojedine propise i jednoglasnom podrškom za neke druge, nije osmišljena tako da se nosi sa ovim aktuelnim geopolitičkim i geoekonomskim pitanjima. Njena uloga je da sklapa trgovinske sporazume, primenjuje politiku konkurencije, isplaćuje strukturna sredstva i kreira susedsku politiku. EU je preopterećena globalnim i regionalnim vojnim konfliktima, koordinacijom makroekonomske politike i humanitarnim katastrofama.

Nikada nemojte protraćiti dobru krizu, imali su običaj da govore u Briselu. To više nije slučaj. Ranih sedamdesetih godina 20. veka, propast polufiksnih deviznih kurseva dogovorenih na konferenciji u Breton Vudsu bila je jedna od tih korisnih kriza. Ona je pokrenula dug proces evropske monetarne integracije. Recesije koje su usledile kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina dovele su do političkog konsenzusa koji je prethodio stvaranju jedinstvenog tržišta.

Međutim, nagli porast broja gorućih političkih pitanja, država članica i nadležnosti EU doveo je do toga da sada krize redovno bivaju neiskorišćene. One čak ne budu ni rešene. Budućnost Grčke u evrozoni je neizvesna danas koliko i prošlog leta. Atina će dobiti još jedan kredit, a jedino što se suštinski promenilo je to što ta priča više nije na naslovnicama. Ostale krize čine se važnijim.

Trenutno, odgovor EU na sve ove krize je da ih jednostavno ignoriše i nastavi dalje. Kao što smo videli tokom krize evra, to može da funkcioniše neko vreme. Ali iako je u slučaju duga moguće poslužiti se trikovima, teško da je to izvodljivo sa izbeglicama. Ukoliko kontrola spoljnih granica nije dovoljno jaka, na kraju zemlje neće imati izbora i počeće same da uvode kontrolu na svojim teritorijama. To bi i trebalo da urade.

Moj savet EU je da se fokusira na ono što je od najveće važnosti: zaštititi evro i pustiti šengen niz vodu ako je to potrebno. Ali za to bi bio neophodan osećaj strateškog usmerenja, koji zasad ne postoji. Preopterećeni evropski lideri bi mogli da izgube na oba fronta.

Wolfgang Münchau