Destruktivna snaga viška kapitala

Kako bismo dočarali neobičnu situaciju u kojoj se nalazi svet finansija, možemo analizirati slučaj odeljenja investicionih banaka koja pomažu kompanijama da dođu do novca.

Na jednoj strani su megaugovori, ogromna spajanja i preuzimanja, gde je potrebno uložiti desetine milijardi dolara u osnivanje korporativnih imperija.

Na drugoj strani, međutim, jesu klijenti rudarske i energetske kompanije, koje imaju očajničku potrebu za kapitalom kako bi mogle da finansiraju nalazišta aktivirana u periodu kad je potražnja za tim sirovinama bila nezasita. Ovo je vreme procvata ili propadanja, u zavisnosti od toga koje odeljenje prima telefonski poziv.

U takvom okruženju na scenu stupa američka Uprava federalnih rezervi (Fed), koja podiže referentne kamatne stope prvi put nakon gotovo jedne decenije. To nije početak strože monetarne politike, što je bio slučaj u oktobru 2014. godine, kad je centralna banka okončala program kupovine obveznica. Pre će biti da je to prvi konvencionalni korak nakon nekoliko godina pasivnosti.

Ipak, ukoliko se napravi poređenje s periodom pre finansijske krize ili s politikom kamata s druge strane Atlantika, koju vodi Banka Engleske, podizanje kratkoročnih kamatnih stopa do pola procenta ipak izgleda kao dramatičan pokušaj stimulisanja ekonomije.

Dva aspekta se takođe javljaju kad uzmemo u obzir dvostruku obavezu Feda da se bavi i radnim mestima i cenama. U protekle tri godine američka privreda otvarala je više od 200.000 radnih mesta mesečno, dok je stopa nezaposlenosti pala sa više od 10 na pet odsto, nivo koji je samo u nekoliko navrata bio zabeležen u prethodne četiri decenije, za vreme naglih porasta vrednosti akcija internet kompanija i cena nekretnina.

U međuvremenu, inflatorna očekivanja u SAD, na koja su ukazivala kretanja na tržištu obveznica, bila su niža samo u periodima neizvesnosti 2009. godine. Predsednica Feda Dženet Jelen (Janet Yellen) izjavila je u sredu da će ubuduće podizanje kamata biti „postepeno“, ali tzv. tačkasti grafikon (dot-plot) s prognozama članova Fedovog komiteta pokazuje da će naredne godine referentna kamatna stopa biti podizana u četiri navrata. Konačno rešenje zagonetke i ono što povezuje sve ove slučajeve je - jeftin kapital. Cene obveznica s visokim prinosom padaju već godinu i po dana, jer investitori preispituju dobit koju su spremni da prihvate prilikom davanja zajma najrizičnijim klijentima. Problem zaista postoji, naročito za naftne i gasne kompanije, koje se suočavaju s padom cena svojih proizvoda i zasad nema odgovora na pitanje koliko dugo će banke podržavati kompanije koje gube novac sa svakim barelom sirove nafte prodatim po ceni manjoj od 40 dolara.

Viši troškovi pozajmljivanja uglavnom signaliziraju nadolazeću nevolju. Neke kompanije će uložiti sve napore kako bi otplatile dugovanja ili jednostavno neće moći da refinansiraju postojeći dug, te će pokleknuti pod teretom neizmirenih obaveza. Ipak, čini se da u skorije vreme ovakvi slučajevi neće uzeti maha, jer manje od jedne desetine američkih obveznica s visokim prinosom dospeva za naplatu u naredne tri godine, što ukazuje na to koliko je refinansiranje bilo prisutno u periodu kad je novac bio jeftin.


Možda deluje primamljivo da se nevolja koja je zadesila energetske grupacije sagledava kao izdvojen slučaj, ali setite se da je, dok je tehnologija omogućavala proizvodnju, cenu zemljišta, infrastrukture i bušenja pokrivao Vol strit prodajom obveznica i akcija. Kad je u maju menadžer hedž fonda Dejvid Ejnhorn (David Einhorn) podvukao crtu, prema njegovim procenama, troškovi velikih kompanija koje se bave frekovanjem iznosili su 80 milijardi dolara više od onog što su zaradile prodajom nafte.

Višak kapitala vodi do njegovog samouništenja, a najnovija potvrda toga su prezasićenost naftom i gasom i strmoglavi pad cena.

Međutim, razmišljanje da se efekti jeftinog novca nisu manifestovali negde drugde čini se optimistično. U svetu medija, na primer, kompanija „Liberti global“ (Liberty Global) i njen francuski rival „Altis“ (Altice) putem otkupa duga došli su u posed velikog broja kablovskih i telekomunikacionih kompanija, dok istovremeno internet grupacije „Netfliks“ (Netflix), „Amazon“ i „Gugl“ (Google) troše ogromne sume novca na proizvodnju originalnih TV sadržaja.

U farmaceutskoj industriji keš je preplavio novoosnovane biotehnološke kompanije, dok se „Valeant“ oprobao u finansijskom inženjeringu kao alternativi za istraživanje i razvoj. Završetak ovog kreditnog ciklusa, dakle, ne ukazuje toliko na neposredne efekte viših troškova pozajmljivanja, već otkriva ograničenja i posledice do kojih je dovelo sedam godina jeftinog kapitala.

A to nas vraća na pitanje velikih preuzimanja i ugovora i ukazuje na to da motivacija za ovakve poteze ipak nije toliko drugačija od one koju imaju proizvođači sirovina suočeni s problemima. U njihovom slučaju težnje su drugačije - potreba za rastom kad profit i prodaja stagniraju.