Kako pokloniti milijardu dolara

Pismo Marka Zakerberga (Mark Zuckerberg) novorođenoj ćerki Maks (Max), u kojem joj daje obećanje da će svoje bogatstvo donirati u filantropske svrhe, upućeno je jednoj osobi, a pročitali su ga milioni ljudi. No, 1.825 njih mu je sigurno posvetilo posebnu pažnju. To su članovi elitnog kluba milijardera, prema najnovijoj Forbsovoj listi najbogatijih ljudi na svetu, čije ukupno bogatstvo iznosi sedam biliona američkih dolara.

Zakerbergove kolege-bogataši su najverovatnije već odlučile da krenu stopama filantropa.

Ukoliko su među onih 230 koji su svoju milijardu dolara nasledili, moguće je da su poklanjali čitavog života. Oni koji su svoj novac zaradili u skorije vreme, tokom industrijalizacije Kine ili osnivanjem „jednoroga“ u Silicijumskoj dolini, bez sumnje su već iskoristili svoju šansu da pomognu siromašnima i svet učine boljim mestom. U oba slučaja oni ulažu filantropske napore u intrigantno vreme, jer stari načini davanja novca dobijaju konkurenciju, a čini se da se čak i definicija reči filantrop proširuje.

Gestovi poznati u javnosti, poput Zakerbergovog obećanja da će 99 odsto svog udela u kompaniji „Fejsbuk“ donirati u dobrotvorne svrhe, raspiruju debate, naročito u SAD, gde tradicija filantropije velikih razmera datira još od „barona-razbojnika“ Džona D. Rokfelera ( John D Rockfeller) i Endrua Karnegija (Andrew Carnegie). U ovo drugo „pozlaćeno doba“ društva iznova traže pravu ravnotežu između ohrabrivanja filantropije i državnog oporezivanja bogatstva zarad njegove preraspodele.

Za filantrope u nastajanju, međutim, postoje i preče stvari o kojima treba odlučivati - koliko brzo, koliko sveobuhvatno, koliko kontroverzno i putem kojih zakonskih struktura bi trebalo da delaju.

Sva ova pitanja odraz su žustrih debata u svetu filantropije. To nije nimalo lak zadatak - kako pokloniti milijardu dolara?

Čak Fini (Chuck Feeney) postao je poznat kao „milijarder koji to nije“, jer je svoje vlasništvo nad grupacijom „Djutifri-šopers“ (Duty Free Shoppers) preneo na jednu fondaciju i naložio da sve njegovo bogatstvo bude poklonjeno najkasnije do 2020. godine. Princ Alvalid bin Talal el Saud (Alwaleed bin Talal al-Saud), investitor iz Saudijske Arabije, primer je tradicionalnijeg filantropskog modela.

Kako Čak Fini voli da kaže - zabavnije je poklanjati dok ste živi nego to raditi kad ste mrtvi.

Ovaj biznismen irsko-američkog porekla (84), koji je osnovao maloprodajni lanac „Djutifri-šopers“ (Duty Free Shoppers - DFS) 1960. godine, savremeni je sledbenik pokreta „poklanjaj dok si živ“, koji propagira ideju da bogati treba da započnu svoje filantropske aktivnosti rano, a takođe rano i da ih završe. Ovaj pokret dovodi u pitanje tradicionalni model filantropije u SAD, po kome su fondacije koje su osnovali Džon D. Rokfeler, Henri Ford (Henry Ford) i Endru Melon (Andrew Mellon) i dalje među najvećim dobrotvornim organizacijama u zemlji skoro sedam decenija nakon što je poslednji od njih preminuo, i troše samo prihode od svojih zadužbina.

Za Finijevu fondaciju „Atlantik filentropiz“ (Atlantic Philanthropies), kojoj je poklonio svoj vlasnički udeo u „DFS“ 1984, godina 2020. je fiksni krajnji datum za doniranje sredstava. Ona će svoje finalne donacije realizovati sledeće godine i time će ukupan iznos doniranih sredstava dostići osam milijardi dolara, poklonjenih u najrazličitije svrhe, od brige o dementnim osobama u Irskoj, prevencije side u Južnoj Africi, do borbe protiv smrtne kazne u SAD.

Ime Džulijusa Rozenvalda (Julius Rosenwald), osnivača maloprodajnog lanca „Sirs“ (Sears), gotovo je neprimetno u poređenju s nekim iz porodice Rokfeler, ali ga veoma poštuju zagovornici teze „poklanjaj dok si živ“, jer je on bio prvi koji je rekao da njegov imetak treba da se potroši u celosti, a ne da služi kao subvencija nekoj organizaciji koja će trajati mnogo godina. Njegovo bogatstvo je potrošeno 1948, dakle 16 godina nakon njegove smrti.

Ipak, porodične fondacije osmišljene tako da novac ostavljaju budućim generacijama još uvek su mejnstrim model u SAD, a taj model je uspešno „izvezen“ i u inostranstvo. Savetnici za filantropske aktivnosti kažu da ga kopiraju novopečeni milijarderi u Kini, dok je na Bliskom istoku Princ Alvalid bin Talal el Saud ove godine rekao da će osnovati fondaciju kojom će njegova deca upravljati nakon njegove smrti, a koja će biti „obaveza prema čitavom čovečanstvu.“

To što je pokret „poklanjaj dok si živ“ u usponu u SAD nema veze samo sa „zabavom“ o kojoj Fini govori već i sa zadovoljstvom koje donosi činjenica da nečiji novac ima pozitivan uticaj. A tu je i matematički argument.

Čekanje ima smisla jedino ako mislite da se novac umnožava brže nego problemi, kaže Hal Harvi (Hal Harvey), izvršni direktor kompanije „Enerdži inovejšen“ (Energy Innovation), koja se bavi savetovanjem u oblasti ekološke politike. Efikasnije je trošiti mnogo novca na mere suzbijanja klimatskih promena, kaže on, nego godinama davati donacije na kašičicu, dok se ugljenik i dalje gomila u atmosferi. „Ako se negativno uvećava brže nego pozitivno,“ dodao je, „trošite svoj prokleti novac.“

Kristofer Ouksli (Chrisopher Oechsli), izvršni direktor u „Atlantik filentropizu“, kaže da je to takođe pitanje skromnosti. „Nije baš da smo mi jedini koji imaju bogatstvo koje se može iskoristiti za javnu dobrobit. Nemojte biti tako okupirani sobom da verujete da je samo ono što vi mislite i radite od velike važnosti za svet. Biće i drugih sa bogatstvom.“

Suosnivač „Fejsbuka“ Dastin Moskovic (Dustina Moskovitz) i njegova supruga Keri Tjuna (Cari Tuna), osnovali su „Giv vel“ (GiveWell), organizaciju kojom upravljaju bivši analitičari hedž fondova, kako bi mogli da kvantifikuju najdelotvornije vrste filantropije, dok se „Fejsbukov“ investitor Šon Parker (Sean Parker) zalaže za iznalaženje niše - a njegova je imunoterapija kod tumora.

Kad se oni koji su preko noći postali milijarderi tehnološke industrije pojave na vratima neprofitne organizacije „Silikon veli komjuniti faundejšen“ (Silicon Valley Community Foundation), koja se bavi donatorskim i savetodavnim aktivnostima, svi dobiju metalnu kutijicu u kojoj se nalaze karte. Na svakoj je odštampana po jedna vrednost, na primer poniznost, pravda, tradicija - ili cilj - građanska prava, bezbednost hrane, smeštaj i prihvatilišta. Svrha je da se pomogne onima koji žele da postanu filantropi da odluče na šta da se fokusiraju. Zaista postoji milijardu načina da se pokloni milijardu dolara.

Jedno od ključnih početnih pitanja, kaže Melisa Berman (Melissa Berman) iz donatorske savetodavne organizacije „Rokfeler filantropi advajzers“ (Rockfeller Philanthropy Advisors), jeste da li izabrati širok spektar ciljeva objedinjenih u jednoj glavnoj temi ili usku grupu izazova na kojima treba raditi.

Može biti da je to zbog uticaja koji Fejsbuk ima na naše živote, ali njegovi osnivači izrazili su ambicije koje su izrazito širokog raspona. Zakerberg je zacrtao cilj da „unapredi ljudski potencijal i promoviše jednakost za svu decu“, a u tom javnom pismu upućenom njegovoj ćerki Maks uopšteno je govorio o potencijalnim oblastima na koje će se fokusirati, od personalizovanog obrazovanja i lečenja bolesti do izgradnje zajednica.

S druge strane, suosnivač „Fejsbuka“ Dastin Moskovic i njegova žena Keri Tjuna primenjuju metodičan pristup biranju intervencija iz ogromne tabele koja uključuje procenu vrednosti svega, od sprečavanja asteroida da pogodi Zemlju do davanja novčanih donacija seoskom stanovništvu u Keniji (asteroidi nisu dobili novac, ali seoski stanovnici u Keniji jesu).

Upečatljiva poruka Tjunove glasi: „Nemojte se zaljubiti.“ Ona kaže da izlazak na teren kako bi se ocenio rad neke dobrotvorne organizacije može imati lošu stranu. „Vrlo je lako zaljubiti se u problem“, dodaje ona. „Posete lokaciji su važno sredstvo kad izaberete oblast na koju ćete se fokusirati; manje su vredne kao komparativno sredstvo.“

Pobornici užeg pristupa, recimo lečenja bolesti koja je odnela život nekog od članova porodice, ili rešavanja socijalnih problema u komšiluku, kažu da je lakše ako se entuzijazam usmeri na manji broj ciljeva.

Šon Parker, jedan od investitora kompanije „Fejsbuk“, napisao je ranije ove godine da filantropi moraju da se koncentrišu na oblasti u koje imaju jedinstveni uvid i na koje mogu primeniti nov pristup, koje imaju jedinstven uvid ili svež pristup. Usko ne znači i neambiciozno, već znači da će ambiciozni filantropi morati da razmisle o svojoj toleranciji prema riziku.

Ovde postoji i potencijalni problem „jaja u jednoj korpi“, kaže Bermanova. Filantrop koji mnogo novca donira za, recimo, genomski pristup kanceru možda neće imati čime da se pohvali, navodi ona, „osim što može da tvrdi da je poštedeo medicinsku zajednicu troška od milijardu dolara na projekat koji je doživeo neuspeh.“

Osnivač „Eliot menadžmenta“ Pol Singer (Paul Singer) izjavio je za FT ranije ove godine da filantropi moraju da koriste „sve raspoložive instrumente“ kako bi se postigle sistemske promene, uključujući i ulazak u politički ring, kao što je to on uradio zagovarajući prava homoseksualaca. Donacija menadžera hedž fonda Džona Polsona (John Paulson) u iznosu od 400 miliona dolara univerzitetu koji je pohađao odražava pristup koji je obično manje kontroverzan.

Da li imate nešto protiv stupanja na političku scenu? Lora Arilaga Andresen (Laura Arrillaga-Andreessen), autorka knjige „Davanje 2.0“ (Giving 2.0) i supruga investitora Marka Andresena (Marc Andreessen), postavlja vam to pitanje jer uz ambiciju milijardera da izazove velike promene u svetu ide i potreba za podsticanjem javnosti i političara na akciju. Svako ko želi da ublaži problem beskućništva u San Francisku, na primer, ubrzo shvati da promena politike upravljanja gradom ima dugotrajniji uticaj nego izgradnja prihvatilišta. Ne može pojedinac rešiti klimatske promene, i zato se donatori kao što je nekadašnji izvršni direktor „Ibeja“ (eBay) Džef Skol (Jeff Skoll) fokusiraju na podsticanje javnog mnjenja putem redovnih kampanja, odnosa s javnošću i, pre deset godina, finansiranje Al Gorovog (Al Gore) dokumentarca „Neugodna istina“.

Promena širom sistema promena je eksplicitan cilj mnogih najbogatijih filantropa današnjice - sasvim sigurno je popularnija nego izgradnja bolnica ili finansiranje muzeja, ali je i teška i kontroverzna.

Knjiga Andresenove sadrži celo poglavlje pod nazivom „Odlazak u borbu“. „Kao pobornik filantropije, morate biti sigurni u svoja uverenja i spremni da branite svoje principe“, napisala je.

Kontroverza dolazi pride. Nikad nije postojala jasna linija između filantropije i politike. Ličnosti koje su mnogo poznatije kao politički donatori, poput Čarlsa (Charles) i Dejvida Koha (David Koch), takođe finansiraju filantropske aktivnosti koje odgovaraju njihovim uverenjima. Fondacija Čarlsa Koha finansira stipendije za studente i univerzitetske profesore kako bi unapredila istraživanja slobodnih tržišta, a finansira i Indeks ekonomskih sloboda u svetu koji izrađuje Institut Frejžer (Fraser Institute).

Uzrok promena u obrazovnom sistemu SAD kroz stvaranje takozvanih čarter škola - novih institucija u okviru javnog sektora koje su donekle nezavisne od lokalnih organa - podržavaju svi, od porodice Volton (Walton), u čijem je vlasništvu najveći maloprodajni lanac na svetu, preko menadžera hedž fondova, do Bila Gejtsa. Ali one su naišle i na jak otpor sindikata.

Harvi navodi da filantropi moraju da naprave jasan izbor: „Možete dobiti onoliko dobrog publiciteta koliko želite, samo dajte novac lokalnim dečjim klubovima ili simfonijskom orkestru. Što je manji problem kojim se bavite, to su snažniji izrazi zahvalnosti. Kad je reč o sistemskim promenama, čak i ako uspete u njima, kauzalni lanac je nejasan. One donose manje atribucija, manje socijalnih zasluga.“

Ali razmislite o ovome - čak i davanje jednokratnih, paušalnih iznosa afirmisanim, nestranačkim institucijama nije garancija da ćete izbeći javnu kritiku, što je Džon Polson uvideo ove godine. Njegova donacija Univerzitetu Harvard kritikovana je kao produbljivanje nejednakosti dodatnim finansiranjem ionako elitne institucije. Bil Gejts (Bill Gates) demonstrira moć bogatstva koje se kroz fondacije koristi za pronalaženje lekova za bolesti i unapređenje obrazovanja, toliko da je i Voren Bafet (Warren Buffett) sopstveno bogatstvo ustupio fondaciji „Bil i Melinda Gejts“ (Bill & Melinda Gates), čime je njena sredstva uvećao na 43 milijarde dolara. Ali mladi tehnološki preduzetnici, uključujući Pjera Omidijara (Pierre Omidyar), koriste raznolike strukture.

To nije zahtevalo mnogo razmišljanja, rekao je osnivač „Ibeja“ Pjer Omidijar 2003. godine, kad je odlučio da odbaci tradicionalni model američke filantropije i prestane da koristi humanitarnu organizaciju za svoje donacije. To je značilo dodatnih milion ili dva dolara godišnje za poreze, ali u kontekstu trošenja 100 miliona godišnje u dobrotvorne svrhe, a to je bila mala cena za ono što je godinama kasnije nazvao „fleksibilnošću da koristi svaki mogući instrument za poboljšanje sveta.“

Humanitarne fondacije su temelj za bavljenje filantropijom velikog obima u SAD tokom više od jednog veka. Deo donacija ličnoj fondaciji može se iskoristiti za odbitak drugih poreza, a zauzvrat država traži da organizacije svake godine raspodele bar pet odsto svoje aktive, dok nameće i druga pravila, uključujući i zabranu političke aktivnosti.

Odluku osnivača „Ibeja“ da sprovodi filantropske aktivnosti kroz „Omidijar netvork“ (Omidyar Network), kompaniju s ograničenom odgovornošću bez poreskih privilegija, ali i bez ograničenja, sledili su Lorin Pauel Džobs (Laurene Powell Jobs), udovica Stiva Džobsa, a sad i Zakerberg

Bespovratna sredstva činila su samo oko polovine od 890 miliona dolara ukupne potrošnje ove kompanije sa ograničenom odgovornošću, kaže Met Benik (Matt Bannick), partner u Omidijar mreži. Njene profitne „uticajne investicije“ idu pride i usklađene su sa Omidijarovim ciljevima promovisanja finansijske inkluzije i pristupa internetu. One uključuju Paga, uslugu transfera novca zasnovanu na mobilnim tehnologijama u Nigeriji i „iKarensi mint“ (eCurrency Mint), kompaniju iz Dablina koja dozvoljava centralnim bankama da stvaraju digitalne valute slične bitkoinu (bitcoin).