Apsurdni koreni moderne regulatorne prakse

Profesor antičke filozofije na Kembridžu F. M. Kornford (Cornford) objavio je 1908. satirični vodič kroz univerzitetsku politiku pod nazivom „Microcosmographia Academica“.

Ovaj iskričavi pamflet, čiji naziv na grčkom znači studija malecnog akademskog sveta, sebe je najavljivao kao vodič za ambiciozne dvadesetogodišnjake.

U njemu je Kornford opisao pravilo nedelanja poznato kao opasni presedan: „Ne bi trebalo da se odlučite da postupite nesporno pravično u jednom trenutku iz straha da vi ili vaš podjednako bojažljiv naslednik ne bi imao hrabrosti da postupi pravično u nekoj budućoj situaciji.“ On dalje ukazuje da svaki javni postupak koji nije uobičajen „ili pogrešan, ili ukoliko je pravičan, predstavlja opasan presedan. Iz toga bi sledilo da ništa nikada ne bi trebalo da se radi prvi put.“

Opasni presedan stoji rame uz rame sa Kornfordovim principom klina: „Ne bi trebalo da u ovom trenutku postupite pravično iz straha da ćete podići očekivanja da biste mogli postupiti još pravičnije u budućnosti - očekivanja koja se bojite da nećete biti dovoljno hrabri da ispunite.“

Kada je Kornford ponovo štampao svoj pamflet 15 godina kasnije, njegovo iskustvo iz Prvog svetskog rata pokazalo mu je šire značenje njegovih zapažanja. On se i dalje čita u univerzitetskim krugovima - oni koji prvi put vide taj pamflet ne mogu da veruju da je napisan pre više od jednog veka.

Međutim, koreni organizacionih promašaja su uvek relevantni. Upečatljive su paralele između Kornfordovih saveta i jednog dokumenta novijeg datuma, koji je nedavno ponovo isplivao.

„Jednostavna uputstva za sabotažu na terenu“ - priručnik koji je u Drugom svetskom ratu sačinila američka Kancelarija strateških usluga (OSS), preteča Centralne obaveštajne agencije (CIA) - imao je za cilj da prikaže kako, uz mali rizik po sopstvenu bezbednost, saboteri na okupiranim teritorijama mogu naneti štetu organizacijama.

Odjeci principa klina i opasnog presedana prisutni su u ovom priručniku: „Zalažite se za oprez: budite razumni i savetujte svoje sagovornike da budu razumni i izbegavaju žurbu koja ih kasnije može dovesti u nepriliku.“

Kornford je predvideo modernu regulatornu praksu: „Što više pravila možete izmisliti, manje ćete vremena trošiti pitajući se šta treba, a šta ne treba činiti. Najbolji propisi su oni koji zabranjuju važne, a potpuno bezazlene postupke.“

Prednost takvih pravila je u tome što se ona ne bave dobrim i lošim, te kao takva pomažu da se „ti problematični pojmovi i u drugim slučajevima gurnu u drugi plan, a um oslobode svakog osećaja odgovornosti prema društvu.“

U sličnom tonu OSS savetuje sabotere da insistiraju da sve što se radi „prođe kroz odgovarajuće ‘kanale“.

„Nikad ne dozvolite da se procedure skraćuju kako bi se ubrzalo donošenje odluka... Izrazite zabrinutost u pogledu ispravnosti svake odluke. Uvek pokrenite pitanje da li postupak koji se razmatra spada u nadležnost date grupe ili bi mogao biti u koliziji sa politikom neke više instance.“

Ili, kako je to vispreno primetio Kornford: „Proceduralna pitanja obezbediće vam brojne razloge za gubljenje vremena.“

Još jedna „zabava“ kojom se uspešno traći vreme je „lovljenje zareza“.

Samo stavite jedan zarez gde mu nije mesto, pisao je on, i „ceo čopor će jurnuti na njega, urlajući iz sveg glasa, posebno ako su studirali književnost“.

Slično ovome i OSS je podsticao svoje čitaoce da igraju na kartu pedanterije.

„Prepirite se o preciznoj upotrebi reči u dopisima, zapisnicima, odlukama. Vraćajte se na teme oko kojih je dogovor postignut na prethodnim sastancima i pokušajte da ponovo otvorite raspravu o tome da li je takva odluka preporučljiva“, savetovali su obaveštajci, dodajući da bi nebitna pitanja trebalo pokretati što češće.