Investicije, podeljene u klase aktive, mogu se posmatrati kao hrana, iz koje treba uzeti u obzir osnovne sastojke i vitamine

Šta znači preuzeti finansijski rizik? I kako možemo da rasporedimo rizik da bismo izbegli potpunu katastrofu istovremenog pada vrednosti na tržištima?

Ovo pitanje je teže nego što na prvi pogled izgleda, a to su mnogi od vodećih svetskih investitora shvatili za vreme tržišnog kraha 2008. godine. Oni su sledili pogrešan model. To je podstaklo pokušaje investitora i akademskih krugova da pronađu novi model upravljanja rizikom. Sada, jedna nova ideja dobija svoje pristalice. Ona se može objasniti poređenjem s načinom ishrane.

Investicije, podeljene u klase aktive, mogu se posmatrati kao hrana. Ono što je bitno za naše zdravlje je da uzmemo u obzir osnovne sastojke i vitamine.

Ovu analogiju je proslavio profesor Endru Ang (Andrew Ang) s Poslovne škole Kolumbija, koji je predvodio izradu izveštaja o upravljanju rizikom za norveški državni investicioni fond, koji je najveći vlasnik aktive na svetu, a sada radi za „Blekrok“ (BlackRock), koji je najveći upravljač imovinom. On je rekao: „Baš kao što i pravilna ishrana znači da treba da obratite pažnju na etikete na ambalaži namirnica kako biste saznali sadržaj hranljivih materija, ispravno investiranje zahteva dublji uvid kako bi se pronašli faktori rizika koji se kriju iza oznake klase. Hranljive materije su ono što je bitno. I slično tome, faktori rizika su ono što je važno, a ne oznake klase aktive.“

Kako ističe, nagrada za tako nešto neće biti samo izbegavanje najgoreg scenarija prilikom sledećeg pada vrednosti na tržištu. Rizik i zarada su povezani. Na duge staze, investitorima se isplati rizikovanje. Dakle, rešenje ovog problema otvara mogućnost za povećanje prinosa kao i sprečavanje katastrofe.

Stari model je bio koncentrisan na klase aktive, koje su pretežno bile dalje podeljene prema geografskom lokalitetu i industrijskom sektoru. Velike investicione institucije polazile su od portfolija 60/40, u kojem je 60 odsto ulaganja bilo realizovano u akcijama, a 40 odsto u obveznicama.

Rizik se mogao smanjiti investiranjem u različitim zemljama ili dodavanjem novih klasa aktive koje imaju nisku korelaciju sa akcijama i obveznicama koje su već u datom portfoliju. Ukoliko bi povezanost ostala slaba, to je značilo da su nove klase aktive mogle da nastave da donose prinose čak i kad bi vrednost akcija počela da pada.

U skladu sa ovom teorijom portfolija, velike institucije su postepeno širile dijapazon novih klasa aktive u godinama pre krize 2008, uključujući robne fjučerse, akcije tržišta u usponu, visokorizične obveznice i strane valute. Naučno istraživanje koje bi identifikovalo neku novu nezavisnu klasu aktive s pristojnim prinosima povuklo bi gotovinu investicionih institucija u tom pravcu.

Mana ovakvog pristupa postala je očigledna 2006. godine, kad su cene nekretnina u SAD počele da padaju i dužnici prestali da izvršavaju obaveze po osnovu ugovora o hipoteci. Kako je pritisak rastao, tako su investitori počeli da ubiru profit gde god su mogli. Klase aktive koje su oduvek bile nepovezane, u periodu kad su uglavnom bile u vlasništvu različitih grupa investitora iz raznih razloga, odjednom su postale veoma povezane.

Na primer, kako su cene nafte i metala rasle - pomognute privrednim rastom Kine - tako je vrednost dolara imala tendenciju da pada (s obzirom na to da su cene sirovina izražene u dolarima) i vrednost akcija tržišta u usponu je rasla podstaknuta rastom u Kini. Za brojne investicione kategorije bilo je ključno da li investitori imaju jak apetit za rizik. Kako je poznato i u slengu koji se tada razvio, aktiva od fjučersa za bakar do australijskog dolara i obveznica s visokim prinosom beležila bi rast vrednosti u danima kad su investitori imali veći apetit za rizik (risk-on) i padala u danima kad su pokušavali da smanje izloženost riziku (risk-off).

Kad je američko hipotekarno tržište zapalo u krizu, sve te različite klase aktive istovremeno su doživele slom. Pokazalo se da investitori zapravo nisu raznovrsno ulagali, već su mnogo puta stavili isti ulog, samo na različitim tržištima. Budući da su sve njihove investicije bile podložne istom riziku,sve su propale u isto vreme. Odnosno, da se poslužimo Angovom analogijom, dijeta koju su držali razlikovala se od slučaja do slučaja, ali je hrana koju su unosili imala isti sadržaj šećera i masti.

Trenutno se isprobavaju mnogi novi pristupi, ali svi oni jasno prate Engov koncept po kome se aktiva posmatra kao skup različitih faktora rizika. Po Angu, faktori koji pokreću tržišta akcija su sledeći: volatilnost (cena aktive koja ima tendenciju da varira), zamah (uspešne investicije teže da nastave da ostvaruju profit, a neuspešne da gube), kvalitet (kompanije sa snažnim bilansima stanja i dokazanom sposobnošću ostvarivanja profita obično prevaziđu očekivanja na duže staze), vrednost (jeftine investicije donose bolji rezultat na duži rok), prinos (zarada koju donose ulagačima), rast (kompanije koje su pokazale da im zarada raste imaju tendenciju da nastave da rastu) i veličina (manje kompanije i emiteri po pravilu imaju bolje rezultate na duže staze).

Za obveznice se primenjuje drugačiji pristup. „Pimko“ (Pimco), gigantski obveznički fond koji ulaže na tržište s fiksnim prihodom, u vlasništvu nemačkog „Alijanca“ (Allianz), sada svoje investicije raspoređuje u pet različitih „korpi“ rizika. To su: trajanje (kao mera za osetljivost na promene kamatnih stopa), kriva prinosa (pokazuje razliku između kamatnih stopa sada i u budućnosti, u odnosu na rok dospeća), volatilnost, osetljivost na promene valutnog kursa, i spred, razlika između kupovne i prodajne cene (što pokazuje dodatni prinos koji investitori zahtevaju da bi preuzeli veći rizik).

Konsultanska kuća „Vilis Tauers Votson“ (Willis Towers Watson), koja ima veliki uticaj na penzijske fondove i njihove poverenike, takođe koristi analogiju s „hranljivim materijama“ i savetuje da se ulaganja rasporede na široki opseg „pokretača prinosa“. Najvažnije od svega, učinci faktora prošli su ozbiljne testove tokom mnogobrojnih tržišnih potresa u poslednjih nekoliko godina. U svim tim slučajevima, klase aktive su se ponašale na isti način, ali je učinak „pokretača prinosa“ bio znatno raznovrsniji, a neki od njih su beležili i profit za vreme svakog od navedenih potresa. Prema tome, upravljanje rizikom na osnovu tih faktora ima više šansi za uspeh nego stari model zasnovan na klasama aktive.

Ipak, ne bi bilo mudro otići predaleko.

John Authers