Stručnjaci ukazuju na značajnu povezanost između krize u SAD 2008. godine i sve kritičnijih slabih tačaka koje prete da povuku tržišta u razvoju u dublji glib

Dramski efekat „Opklade veka“ (The Big Short), filma o krahu američkog tržišta nekretnina, dolazi iz činjenice da je publika upoznata sa razvojem događaja koji će uslediti. Dok tek nekolicina likova uviđa da je mehur blizu pucanja, gledaoci to znaju. Mi takođe znamo da su komplikovani finansijski proizvodi kojima se finansiraju hipoteke ponuđene osiromašenim vlasnicima nekretnina ništa drugo do presipanje iz šupljeg u prazno. Još znamo da će se priča neslavno završiti, ali da će SAD, na kraju, ipak uspeti da se izvuku.

Takvo ugodno likovanje nije moguće u slučaju tržišta u usponu. Nema očigledne zavere na visokom nivou između „banaka, rejting agencija i vlasti“ i malo je izgleda da će loši momci dobiti zasluženu kaznu. Ekonomsko urušavanje zemalja u razvoju sporo se odvija; godine opadanja ekonomskog rasta, sve veća nezaposlenost i čitavi kontinenti - Latinska Amerika i Afrika - trpe trajne posledice.

Uprkos ovim razlikama, postoji značajna povezanost između krize u SAD 2008. godine i sve kritičnijih slabih tačaka koje prete da povuku tržišta u usponu u dublji glib. S obzirom na to da više od polovine globalnog ekonomskog rasta odlazi na zemlje u razvoju, njihove nevolje se neizbežno odražavaju na zapadne zemlje.

Poslednja faza ovog slabljenja javlja se kao posledica opadanja jednog od „dva Meseca“, za koji Majkl Pauer (Michel Power), strateg u „Investeku“ (Investec), grupaciji za investicioni menadžment, tvrdi da je odgovoran za sudbinu tržišta u usponu.

Opadanje jednog Meseca - koje odlikuje sve slabija potražnja u Kini za resursima koje izvoze zemlje u razvoju - stara je priča. Zapravo je smena plime i oseke pod uticajem drugog Meseca, koji predstavlja Uprava federalnih rezervi SAD, nesporni izvor globalne finansijske likvidnosti, ono što izaziva zapanjenost. Nagli porast kreditiranja zemalja u razvoju, koji je umnogome bio zaslužan za njihov privredni rast u poslednjih 15 godina, zaustavljen je i to bi moglo da pokrene začarani krug smanjenja zaduženosti, tvrdi Banka za međunarodna poravnanja (Bank for International Settlements), poznata kao centralna banka centralnih banaka.

Oseka je nastupila u trećem tromesečju, zaključno sa septembrom prošle godine, a ovi podaci su se tek pojavili u statistikama BIS. Ukupni iznos kredita u vidu dolarskih obveznica i bankarskih kredita za tržišta u usponu, uključujući vlade, kompanije i domaćinstva, bio je 3,3 biliona dolara na kraju septembra, što je smanjenje u odnosu na 3,36 biliona dolara na kraju juna.

Ova promena trenda početak je sumornog poglavlja prilagođavanja na globalnom nivou koje je počelo krahom američkog tržišta nekretnina. Finansijska kriza koja je usledila dovela je do pada kamatnih stopa u zapadnim zemljama na najniži nivo u istoriji. Novac je potom počeo da odlazi iz SAD, Japana i Evrope na tržišta u usponu u potrazi za višim kamatama.

Ovaj odliv novčanih sredstava doveo je do još jedne pomame usled neodoljive privlačnosti jeftinih kredita. Domaćinstva od Brazila do Tajlanda i Turske trošila su izvan svojih mogućnosti. Kompanije u Kini pridružile su se ovom trendu, a to je dovelo do porasta njihovog ukupnog duga na 160 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je jedan od najviših nivoa na svetu. Iscrpljena potražnja Kine za sirovinama, u kombinaciji sa povećanim dugom pojedinih država u Africi, duboko je uzdrmala ovaj kontinent. Ono što preti da ovo pretvori u krizu je dokaz da izabrano privremeno rešenje - upumpavanje likvidnosti u halapljivi finansijski sistem kvantitativnim popuštanjem - možda više šteti zemljama u razvoju nego što im koristi.

Nivo korporativnog duga na tržištima u usponu premašuje onaj u razvijenim zemljama, pokazuju podaci BIS. Ipak povraćaj od investicija u ovim zemljama pao je ispod onog u razvijenim delovima sveta, što ukazuje na to da korporacije na tržištima u usponu ostvaruju sve manji profit od svakog dolara pozajmljene gotovine koju investiraju.

Kina je dobar primer za studiju slučaja: izražena deflacija cena proizvođača, koja proizilazi iz hronično prevelike ponude, dovela je do pada industrijskog profita.

Uvidevši ovo, investitori masovno napuštaju tržišta u usponu. Odliv kapitala prošle godine dostigao je procenjeni iznos od 735 milijardi dolara, te je zabeležena prva godina neto odliva još od 1998, pokazuju podaci Instituta za međunarodne finansije. Pad vrednosti valuta kome doprinosi ovaj odliv kapitala samo pojačava osećaj investitora da je sada pravi trenutak da obustave poslovanje i beže.

Jedini način da se reši pitanje slabosti tržišta u usponu, kaže Hjan Song Šin (Hyun Song Shin), šef odeljenja za istraživanje BIS, bilo bi sprovođenje strukturalnih reformi u nekoliko zemalja, iako bi pravi odgovor na krizu bio drugačiji u svakoj od njih.

James Kynge