Nedostatak mogućnosti za trgovanje usled labave monetarne politike, prelazak na centralni kliring na širem planu, kao i uvođenje zabrane vlasničkog trgovanja promenili su odnos banaka prema sigurnoj luci - hartijama od vrednosti

Zamislite odeljenje banke za trgovinu obveznicama kao ogromnu pijacu polovnih automobila. Izložbeni prostor u prednjem delu nekad je bio prepun automobila svih modela i godišta. Bilo da ste želeli „mustang“ iz 1992 ili „pasat“ iz 2007. godine, nije bilo nikakvih problema - uvek bi bio baš tu, i to s povoljnom cenom na haubi.

Ali sad su zalihe tanje nego pre. Kupci nekad moraju da odu kod drugog prodavca da bi našli to što traže. A i kad nađu, cena više nije toliko povoljna. Pre globalne finansijske krize, banke bi imale na raspolaganju emisije obveznica vredne 100 miliona dolara, a raspon između prodajne i kupovne cene bio je prilično mali, na primer kupovalo se po 82, a prodavalo za 83. Sad banke kupuju za 81, a prodaju za 84. Uz to, ukupna vrednost obveznica koje poseduju iznosi samo 30 miliona dolara.

Postoji mnogo razloga za tu promenu, da navedemo samo dva - nedostatak mogućnosti za trgovanje usled izuzetno labave monetarne politike i prelazak na centralni kliring na širem planu. Ali veliku ulogu odigrala je i regulativa. Na primer, posle uvođenja zabrane vlasničkog trgovanja, što je zasluga američkog ekonomiste Pola Volkera (Paul Volcker), bankama je postalo mnogo teže da nađu opravdanje za držanje bilo kojih obveznica za koje ne postoji neposredno interesovanje klijenata. Direktor jedne velike banke navodi: „Više se ne bavimo skladištenjem.“ Osim toga, mnoštvo novih stres-testova smanjilo je njihov apetit za rizikom. Prošle nedelje je istekao rok za slanje izveštaja banaka u okviru pete godišnje runde testiranja, čiji je cilj da proveri da li najveće banke u SAD mogu da posluju bez problema u slučaju katastrofalnog potresa koji bi pogodio ceo sistem. Bankama je već stiglo upozorenje - ako žele da nastave da se nadmeću na američkom tržištu obveznica vrednom 40 biliona dolara, moraće da plate ozbiljnu cenu.

Pogledajte samo kakav tretman imaju banke Goldman Saks (Goldman Sachs) i Morgan Stenli (Morgan Stanley). Prošle godine, u slučaju da se dogodio najgori od svih mogućih scenarija - sa sve crnom kišom i krilatim zmijama - kapital Goldmana smanjio bi se za najviše 8,5, a Stenlija za 8,8 procentnih poena, zaključila je američka Uprava federalnih rezervi (FED). Prema testovima iz 2014. godine, gubici u najgorem slučaju bili bi manji i iznosili bi 7,4 procentnih poena za Goldman i 6,5 za Morgan Stenli, iako su u to vreme portfelji ovih banaka bili veći.

Rezultati stres-testova za 2016. godinu biće objavljeni u junu.

„Jasno je da FED očekuje od brokera-dilera da odaberu jednu od dve mogućnosti“, kaže Kris Kotovski (Chris Kotowski), analitičar njujorške investicione banke Openhajmer (Oppenheimer). „Održavajte koeficijente kapitala trajno na visokom nivou, za slučaj stogodišnjih voda, ili nastavite da smanjujete portfelje.“ Postoje dve osnovne posledice smanjenja raspoložive aktive. Pre svega, smanjuje se zarada banke. Ako banka ima manje aktive i manji obim trgovanja, verovatno je da zarađuje i manje novca. Ukupni prihodi koje ostvaruju sektori banaka za hartije od vrednosti s fiksnim prihodom, valute i robu - čiji su ključni segment korporativne obveznice, sa višom stopom rizika i većim prinosom u odnosu na uporedive državne obveznice - opali su od 2009. godine više nego dvostruko, navodi konsultantska kuća „Koališen“ (Coalition), sa sedištem u Londonu.

Slabost u trgovanju biće dominantna tema naredne nedelje, kad počinje sezona objavljivanja poslovnih rezultata velikih banaka u prvom kvartalu, kaže Fred Kenon (Fred Cannon), globalni direktor istraživanja u kompaniji „Kif, Brijet i Vuds“ (Keefe, Bruyette & Woods).

Druga, možda ozbiljnija posledica tanjih portfelja jeste manja likvidnost na tržištu obveznica, a uz to i veća volatilnost. Ovo je već dobro poznata tema, na koju je vođeno više panel-diskusija nego na bilo koju drugu temu u vezi s tržištem kapitala u proteklih nekoliko godina. Direktor banke Džej-Pi Morgan (JPMorgan) Džejmi Dajmon (Jamie Dimon), koji vodi računa o najvecem bankarskom sektoru za hartije od vrednosti s fiksnim prihodom, valute i robu na svetu, dotakao se ove teme u podrobnom pismu akcionarima prošle nedelje. Jedan od glavnih razloga za velike oscilacije na tržištima jeste nedostatak aktive u portfeljima market-mejkera, tvrdi on, dodajući da je to posledica pooštravanja propisa.

Teško je reći da li su banke ranije posedovale previše aktive ili sad poseduju premalo. Međutim, prema analizi banke Openhajmer, u kojoj su korišćeni podaci Udruženja učesnika na tržištu hartija od vrednosti i finansijskim tržištima, kao i Banke saveznih rezervi u Njujorku, ukupne brokersko-dilerske zalihe korporativnih obveznica sada čine samo 0,3 odsto ukupnog broja emitovanih obveznica, u poređenju sa 0,8 odsto 2001. godine i 2,5 odsto na vrhuncu, neposredno pre kraha američke investicione banke Liman braders (Lehman Brothers). Zalihe visokoprinosnih obveznica pale su sa 0,59 odsto udela na tržištu u 2013. godine na 0,13 odsto, koliko iznose sada.

Dajmon smatra da niža likvidnost i veća volatilnost nisu loša stvar ukoliko je to cena snažnijeg finansijskog sistema. Ali upozorava da će „poriv za bežanjem“ i dalje biti jak s obzirom na to da je u glavama ljudi velika recesija „još uvek u prvom planu.“ U međuvremenu, slegnuo je ramenima, tržišta treba da se naviknu na prazne pijace polovnih automobila.