Dok republikanski kandidat za predsednika SAD redovno u pozitivnom kontekstu pominje Kinu u svojim govorima, najveća ekonomija sveta ipak ne vidi njega kao svog zapadnog promotera

Donald Tramp (Trump) opsednut je Kinom u skoro istoj meri kao i izgradnjom zida duž granice s Meksikom i primoravanjem te zemlje da pokrije sve troškove gradnje. Favorit među republikanskim kandidatima za predsedničku nominaciju u SAD gotovo kompulzivno pominje Kinu u svojim govorima, čas je optužujući da vara i obmanjuje Ameriku, čas insistirajući na tome da je zaista „voli“.

Ma koliko to delovalo čudno, naklonost je, izgleda, uzajamna. Nešto više od polovine ispitanika koje je intervjuisao kineski Global tajms, nacionalističke i uglavnom antiamerički nastrojene vladine novine, blagonaklono gleda na Trampa. Uporedite to s njegovom zemljom, u kojoj na njega pozitivno reaguje samo trećina ispitanika u anketi koju su prošle nedelje sproveli Vašington post i ABC njuz.

Dakle, ako bi to bio izbor, da li bi Trampa pre izabrala autoritarna Kina nego „zemlja slobodnih“? Istina je - što će verovatno biti pomalo uznemiravajuće za ovu hvalisavu zvezdu rijaliti programa - da ogromna većina Kineza nikad nije ni čula za njega.

Kako biste dobili uvid u to koliko je Tramp nebitan, pomislite samo koliko je malo običnih Amerikanaca koji mogu da nabroje današnje kineske lidere. Tome još dodajte činjenicu da vladajuća Komunistička partija strogo kontroliše medije i da režim cenzure zvani Veliki zaštitni zid drži na odstojanju zapadnjačke vebsajtove poput Gugla (Google), Tvitera (Twitter), Fejsbuka (Facebook) i Jutjuba (YouTube). Čak i osnivač kompanije „Tramp“, južnokineskog proizvođača koji više od deset godina pravi luksuzne WC šolje pod sloganom „trostruka zaštita, dvostruki užitak“, tvrdi da je za ovog kandidata prvi put čuo prošle godine.

I u vrlo retkim prilikama kad kineski organi zaduženi za propagandu pominju Trampa, oni to obično čine da bi njegov neočekivani politički uspon iskoristili kao primer svega onoga što je pogrešno u zapadnjačkoj demokratiji.

Sve do prošle nedelje - kad je Lu Đivej (Lou Jiwei), kineski ministar finansija bez dlake na jeziku, rekao da je Tramp „iracionalan tip“ - Peking je pažljivo izbegavao bilo kakvo javno komentarisanje Trampa i njegove živopisne kandidature. Lu je u intervjuu za Vol strit džornal rekao i da SAD „ne bi bile svetski lider“ kad bi sledile trgovinsku politiku prema Kini koju predlaže Tramp.

Većina ljudi koji imaju i samo najosnovnije poznavanje ekonomije verovatno bi se složili sa ovom izjavom. Trampova tvrdnja da Kina manipuliše vrednošću svoje valute je činjenično tačna. No, u prethodnih deset godina ova manipulacija je uglavnom sprovođena na nagovor Vašingtona i podrazumevala je apresijaciju renminbija prema svim drugim vodećim valutama. A to je suprotno od navodne devalvacije koju Tramp pominje. Zapravo, suprotno njegovim optužbama, Peking je tokom prethodne godine potrošio stotine milijardi deviznih rezervi u pokušaju da zaustavi depresijaciju svoje valute.

Trampove tvrdnje da Kina vodi ekonomski rat sa SAD i namerno krade milione radnih mesta su jednostavno glupe, posebno ako se uzme u obzir koliko američki potrošači imaju koristi od jeftinih kineskih proizvoda i koliko američke kompanije profitiraju od privredne ekspanzije Kine. Očigledno je i da on nikad nije koristio kinesku saobraćajnu infrastrukturu, koju toliko hvali u poređenju sa američkom.

Tramp je na Luovu kritiku reagovao uobičajenim likovanjem, kao da mu to služi na čast. No, istina je da bi kineska Komunistička partija radije videla Trampa u Beloj kući nego bilo kog drugog kandidata - naročito ako je alternativa Hilari Klinton (Hillary Clinton), koju rukovodstvo u Pekingu prezire decenijama zbog njene otvorene kritike stanja ljudskih prava u toj zemlji.

Zapravo, još od istorijske posete Ričarda Niksona (Richard Nixon) 1972. godine, kineski lideri su skloniji republikanskim predsednicima jer ih smatraju predvidljivijim i pragmatičnijim od vrdavih demokrata.

Tramp se otvoreno izjasnio za uklanjanje američkog nuklearnog i bezbednosnog „kišobrana“ iz zemalja saveznica poput Japana, Tajvana i Južne Koreje, što je zabrinulo pojedince u Pekingu, zbog verovatnoće da bi to u ovom regionu izazvalo trku u nuklearnom naoružavanju.

Oni takođe smatraju da je njegov izolacionizam i naklonost prema „sklapanju poslova“ koju često izražava retka prilika da smanje uticaj mreže američkih bezbednosnih sporazuma koji su na snazi još od Drugog svetskog rata, i koje vide kao nameru Vašingtona da obuzda njihovu prirodnu ambiciju prema dominaciji u regionu. Čak i ako Tramp ne bude izabran za lidera slobodnog sveta, što deluje sve verovatnije, njegov izolacionizam je već uticao na strateško razmišljanje Vašingtona. Zahvaljujući njemu, šanse za delimično povlačenje Amerike iz ovog regiona već su porasle.

Jamil Anderlini