Migracija ogromnog brojastanovnika sa Istoka iskorišćena je kako bi se stanovništvo koje je najvišetrpelo ekonomski pritisak u ovakvoj situaciji navelo na populističke odluke određenih političkih struja

Imigracija je nesumnjivo odigrala veliku ulogu u usponu nativističkih ili nacionalističkih izbornih pobuna, delom zbog toga što je upravo ona bila u žiži njihove retorike i politike.

To važi i za SAD i za zemlje širom Evrope. Posebno se ističe Velika Britanija zbog referendumske odluke o izlasku iz Evropske unije. Ali, ako malo zagrebete ispod površine i pogledate činjenice koje nisu toliko očigledne, zabrinutost zbog imigracije otkriva nešto drugo.

Što se tiče bregzita, činjenice su sledeće.

U mestima s mnogo migranata (prema procentu stanovništva) podrška bregzitu nije bila veća, već manja. Štaviše, kad se pogledaju glasački okruzi, gotovo da ne postoji veza između broja migranata koji su se doselili tokom protekle decenije i rezultata glasanja na referendumu.

Postoji, međutim, jaka veza između nedavnog porasta udela migranata u ukupnom stanovništvu neke oblasti i verovatnoće da će ta oblast većinski glasati za izlazak zemlje iz EU - kampanja za izlazak dobila je snažniju podršku u mestima gde je broj migranata ranije bio veoma nizak, a sada se naglo povećao.

Drugim rečima, u mestima koja su doživela najveći šok u smislu brze i jasno vidljive promene kulturnog okruženja.

Iz toga bi sledio zaključak da je razlog zbog kojeg su takva mesta listom podržala bregzit to što je tamošnje stanovništvo osećalo najveći pritisak migracije (kad je reč o platama ili pristupu javnim uslugama). To je, na kraju krajeva, u intervjuima reklo mnogo onih koji su glasali za izlazak iz EU.

Takvo osećanje može da bude važna motivacija, čak i ako ni u kom smislu nije tačno (budući da u drugim oblastima ima više migranata - pa prema tome i više pritiska - i zato što je negativan uticaj migracije na plate beznačajan, ako uopšte i postoji).

Ali, evo jedne zanimljive činjenice. U oblastima gde su se plate radnika našle pod najvećim pritiskom (iz bilo kog razloga) pobeda bregzita bila je manje izvesna. Baš naprotiv, veliki broj izbornih okruga u kojima je znatno prevagnula opcija za izlazak iz EU bili su oni u kojima su plate već neko vreme bile na niskom nivou - i u kojima su građani imali razloga da se osećaju zapostavljenim usred ekonomskih procesa i politike koji su doneli rast drugim delovima zemlje.

Koji su to procesi u pitanju?
Dva istraživača sa Univerziteta Bokoni (Bocconi) razvila su merni sistem koji pokazuje koliko su regioni u evropskim državama izloženi ekonomskoj globalizaciji i naročito konkurenciji iz Kine. Ovo podseća na istraživanje (koje su oni koristili kao bazu) o efektu „kineskog šoka“ na oblasti u SAD.

Rezultat do kojeg su došli Italo Kolantone (Italo Colantone) i Pjero Stanig (Piero Stanig) bio je da je izvesnije da će određeni region podržati bregzit ukoliko je bio više izložen „kineskom šoku“ u periodu od 1989. do 2007.

A to je međunarodni fenomen. Primenjujući ovu metodologiju na čitavu zapadnu Evropu, ovi autori su zaključili sledeće: „Gde god su industrijski sektori u jednom regionu bili pogođeni povećanom konkurencijom iz Kine, glasači su se priklonili strankama koje pozivaju na samodovoljnost nacije, izolovanost od međunarodne trgovine i nacionalizam baziran na identitetu“. Jedan komentar na ovo i povezana istraživanja s tim u vezi objavljen u nedeljniku Ekonomist (The Economist) ukazuje na to kako, nasuprot tome, Britanija možda jeste relativno ležerna kad je reč o tržišnoj liberalizaciji, ali zaostaje u pogledu primene politike kojom bi se pomoglo onima koji su na gubitku. Postoji određena ironija u tome što se ova zemlja uzdržala od upotrebe sredstava iz „fonda za prilagođavanje globalizaciji“, koji obezbeđuje EU.

A imigracija? Glasači o kojima je reč jesu oni koji su se, čak i pre krize i naglog porasta broja radnika iseljenika iz novih članica EU, osećali napušteno kako od privrede, tako i od vlade. Brza i vidljiva promena životnog okruženja od gotovo potpunog odsustva do određenog porasta broja migranata (čak iako to nije visok nivo u apsolutnim brojkama) možda je postala simbol „fait accompli“, upravo gubitka kontrole.

Bes usmeren na taj simbol daleko je od konstruktivnog i neće pomoći onima koji su ogorčeni ili očajni. Ali s obzirom na to da su očekivali da će se za njih malo šta promeniti u bilo kom slučaju, ne može se nazvati iracionalnim.

MARTIN SANDBU