Stručnjaci se slažu da je usporavanje produktivnosti, pre svega u ekonomiji SAD, posledica zastoja u akumulaciji kapitala, procesu koji je čak krenuo u suprotnom smeru

Nobelovac i predvodnik nove klasične ekonomije Robert Lukas (Robert Lucas) pisao je da dinamika privrednog rasta ima „prosto zapanjujuće“ posledice: „Kad počnete da razmišljate o njima, teško je misliti o bilo čemu drugom.“

Novi izveštaj Brendana Djuka (Brendan Duke) iz Centra za američki progres (Center for American Progress, CAP) pruža ilustraciju te Lukasove tvrdnje. Zbog rasta koji je bio niži od očekivanog, američka privreda je danas za 13 odsto slabija u odnosu na prognoze ekonomista iz perioda pre krize. Taj podbačaj se najvećim delom pripisuje slabijem rastu produktivnosti, odnosno brzine kojom ekonomija dostiže svoj puni proizvodni kapacitet.

Da bismo razumeli usporavanje rasta produktivnosti i načine na koji se on može oživeti, potrebno je da razumemo šta ga pokreće.

Veća proizvodnja po satu rada može biti rezultat poboljšanja na tri različita plana: kvalifikovanija radna snaga, rast kapitala koji se ulaže u poboljšanje radnog procesa, odnosno povećanje kapitalne opremljenosti rada, i sposobnost kompanija i radnika da sa istim nivoom veština i kapitala postignu bolje proizvodne rezultate, što je poznato kao ukupna faktorska produktivnost - UFP.

Varijacije u rastu produktivnosti uglavnom u velikoj meri odslikavaju varijacije u stepenu povećanja kapitalne opremljenosti i posledično u tempu kojim ekonomija uvećava svoj ukupni fizički kapital, kao i u stopi rasta UFP, odnosno koliko efikasno - „pametno“ - ekonomija koristi raspoložive resurse.

Svet ima običaj da izgleda drugačije u zavisnosti od perspektive iz koje ga posmatramo. Da li je usporavanje produktivnosti u SAD posledica nedovoljnih ulaganja, koje je blokiralo ili umanjilo kapital stavljen na raspolaganje radnicima, ili je reč o usporavanju UFP, faktoru koji je još teže definisati? Najveći deo skorašnjeg usporavanja produktivnosti Djuk pripisuje zastoju u akumulaciji kapitala, procesu koji je čak krenuo u suprotnom smeru.

Isto misli i Robert Gordon, profesor ekonomije i autor knjige „Uspon i pad američkog privrednog rasta“ (The Rise and Fall of American Growth), koji ukazuje da američke „poslovne investicije u SAD iznose 12,9 odsto bruto domaćeg proizvoda, u poređenju sa 13,4 odsto 2007. i 14,7 odsto 2000. godine“.

Nasuprot tome, potpredsednik američke Uprave federalnih rezervi Stenli Fišer (Stanley Fischer) izjavio je u nedavnom obraćanju da se investicijama može pripisati najviše jedna četvrtina usporavanja, dok je najveći deo posledica slabijeg rasta UFP.

Ko je u pravu? Kako izgleda, to zavisi od perioda koji se uzima kao referentni. Fišer poredi kretanja nakon krize sa onima koja su bila prisutna pedeset godina pre njenog izbijanja. Za Djuka i Gordona, referentni period počinje krajem devedesetih. Kako brojke pokazuju, decenija neposredno pre krize bila je izuzetna kako u pogledu rasta UFP, koji je oslabio nekoliko godina od početka 21. veka, tako i u pogledu povećanja kapitalne opremljenosti, koje se nastavilo do početka krize. Struktura usporavanja produktivnosti, prema tome, izgleda različito u zavisnosti od toga da li analiza počinje od polovine prošlog veka ili sredinom devedesetih, kao i da li se završava sa 2003. ili 2008. godinom.

Odluka koji period treba da posluži kao smernica za naše izbore u okviru ekonomske politike donekle zavisi od pitanja da li bi taj specifični pretkrizni period mogao da se ponovi, i treba li to uopšte pokušavati. Rast UFP je bez sumnje povezan sa revolucijom u informacionoj tehnologiji, a ona se verovatno ne bi mogla ponoviti. A šta je s visokom stopom akumulacije kapitala? Ovde bi se mogla izneti tvrdnja da su iza toga stajali, jedan za drugim, tehnološki i hipotekarni špekulativni mehuri i da ne bi bilo ni izvodljivo ni poželjno da se oni ponove.

Ako je visok stepen akumulacije kapitala zaista bio proizvod pogrešne alokacije za koju odgovornost snosi glomazni finansijski sektor, njegov „doprinos“ rastu produktivnosti u tom periodu bio je samo iluzija, a moguće je da neproduktivni kapital koji je on finansirao i danas u tom smislu predstavlja teret.

Ali, čak i ako se visok nivo ulaganja vremenski poklopio s lošim investicijama, stav da tako uvek mora biti ipak je previše fatalistički. Kad prinos na fizički kapital daleko premašuje troškove zaduživanja, sigurno je da bi ekonomije trebalo da povećaju ulaganja. Kako to izvesti?

Gordon tvrdi da je vreme za poresku reformu - posebno za smanjenje poreza na dobit kompanija. Ali, prema dokumentima na koje se poziva Djuk, podaci dobijeni iz svih krajeva zemlje ne pokazuju da su niži porezi na dobit preduzeća ili osetna smanjenja tih poreza povezani s promenama u rastu produktivnosti. Umesto toga, on smatra da bi politika trebalo da bude usmerena na jačanje potražnje, što bi kompanije podstaklo da investiraju, a to se poklapa sa apelom Međunarodnog monetarnog fonda.

Djukov stav prema politici jačanja potražnje čak se može smatrati previše popustljivim, jer on postavlja pitanje njene opravdanosti u situaciji kad je američka ekonomija previše blizu pune zaposlenosti. Ako takva politika podstiče investicije, takođe će povećavati i kapacitete privrede.

Druga mogućnost koja se pojavljuje u izveštaju CAP je da bi povećanje zarada radnika dovelo do toga da se kompanije radije odlučuju da kapital zamene za radnu snagu i, prema tome, da povećaju ulaganja. To je dobar i čvrst argument u prilog podizanja minimalnih zarada, koji pisac ove kolumne podržava. Ali taj argument je širi u odnosu na onaj o jačanju investicija: više minimalne plate bi mogle povećati produktivnost tako što bi stavile veći pritisak na kompanije i industrije s niskim UFP, i dale prednost onima gde je UFP visoka. A to znači da mora postojati i odgovarajuća politika koja će zaista omogućiti visokoproduktivnim sektorima da napreduju.

Politike usmerene na jačanje potražnje ili rast niskih zarada, prema tome, nisu tu da zamene jedna drugu, a ni bilo koje druge mere za jačanje produktivnosti, kao što su one koje se odnose na razvoj veština i obuku. One su zapravo komplementarne, jačaju jedna drugu i pojedinačno možda ne bi dobro funkcionisale. Svi izazovi naše ekonomije su međusobno povezani i zahtevaju od kreatora politike da udruže snage, a ne da prebacuju odgovornost jedni na druge.

MARTIN SANDBU