Funta - pad koji nužno ne obećava rast

Pad vrednosti funte sterlinga, čiji je efektivni kurs trenutno na istorijskom minimumu, predstavlja najočigledniju finansijsku posledicu britanskog glasa za izlazak iz EU i nalazi se u žiži jedne veoma konkretne debate o tome koliko će bregzit koštati državu u ekonomskom smislu.

Ta debata je postala još žešća pre dve nedelje, kad je funta ponovo počela da slabi.

Tada sam napisao da bi dalji pad vrednosti mogao da bude predznak još ozbiljnijih poremećaja na tržištu u narednom periodu i da bi se u budućnosti mogao smatrati početkom neprijatnog buđenja iz postreferendumske ushićenosti i iluzija o otpornosti britanske privrede.

Optimisti se nadaju da će slabija funta stimulisati britanski izvoz, a time i privredni rast, i ukazuju da su devalvacije koje su se desile u 20. veku često bile praćene naglim rastom. Ali ekonomski analitičari Kris Džajls (Chris Giles) i Kris Dilou (Chris Dillow) skreću pažnju na prethodnu veliku depresijaciju funte 2008. godine, kada je njen efektivni kurs oslabio skoro za četvrtinu. Po njihovom mišljenju, odgovor na pitanje da li depresijacija podstiče privredni rast u velikoj meri zavisi od drugih dešavanja, a posebno od toga šta je prouzrokovalo pad vrednosti valute. Ako je uzrok pada ogroman nalet nesigurnosti, kao što je bio slučaj i 2008. i 2015. godine, razumno je očekivati da će doći do zastoja u investiranju. A - kako Dilou s pravom ukazuje - rast izvoza je investiciona odluka.

To bi mogao biti jedan od razloga zašto posle 2008. nije bilo velikih promena ni na jednoj strani britanskog trgovinskog bilansa: i izvoz i uvoz su posle strmoglavog pada tokom globalne finansijske krize jednostavno nastavili svoje ranije trendove.

U slučajevima kada se čini da je pad vrednosti valute doveo do privrednog rasta, ne smemo zanemariti činjenicu da se takav pad obično javlja u kombinaciji s masivnim monetarnim popuštanjem (ipak su nepodnošljivo visoke kamatne stope te koje obično nanesu poraz politici fiksnog deviznog kursa).

Prema tome, moramo se zapitati da li su u tim, bar naizgled pozitivnim kretanjima, za uspeh bile zaslužne promene kursa ili mere monetarnog popuštanja. Kao što sam već ranije napominjao, dobar primer za to je kontrast između Irske i Islanda. Kada se temeljno analiziraju iskustva ovih zemalja u periodu posle krize, evidentno je da, koliko god da je učinak Islanda bio bolji, razlog za to je bila labavija monetarna politika, a ne sposobnost da se promeni odnos domaćih i stranih cena (tj. realni devizni kurs).

Usput, izgleda da fluktuacije deviznog kursa mogu same po sebi kočiti trgovinu (kako uvoz tako i izvoz) unošenjem faktora nesigurnosti u profitnu računicu.

Ekonomista Endru Rouz (Andrew Rose) analizirao je sve studije koje su imale za cilj da utvrde da li je evro podstakao trgovinu između članica evrozone.

Analiza je pokazala da procene iznesene u različitim studijama variraju od nule, pa čak i negativnih vrednosti, do izuzetno jakog pozitivnog uticaja na trgovinu, u zavisnosti od metodologije koja je u njima korišćena.

Preterano teoretsko pojednostavljivanje ima za posledicu nerealno niske procene, tvrdi Rouz, dok studije u kojima nisu načinjene metodološke greške pokazuju da je uvođenje evra dovelo do trgovinskog rasta od oko 50 odsto.

Zbog izražavanja zabrinutosti da valutne fluktuacije možda neće imati efekat kakav se navodi u najjednostavnijim primerima iz udžbenika, optužen sam za „pesimizam elastičnosti“ u jednoj ranijoj debati sa analitičarem Njujork tajmsa Polom Krugmenom (Paul Krugman).

Ali pretpostavimo da je moj pesimizam neopravdan i da slabljenje valute zaista ima efekta, odnosno da zahvaljujući njemu raste udeo britanske proizvodnje koji nije namenjen stanovništvu Britanije već potrošačima u inostranstvu i smanjuje se količina robe i usluga koje Britanija zauzvrat dobija iz drugih zemalja. Ako se to zove uspeh, nemamo mnogo razloga za veselje.

Delimično zbog toga što je to bolno iskustvo. Ekonomista Angus Armstrong naglašava da već počinje da se vidi uticaj slabljenja funte na domaće maloprodajne cene, posebno kad je reč o hrani (ovome možemo dodati i vest objavljenu prošle srede, o neočekivanom skoku inflacije u Britaniji koji je delom prouzrokovan rastom cena goriva). Armstrong skreće pažnju na „tužnu ironiju“ da su „oni za koje se kaže da ih je globalizacija gurnula u zapećak - i koji su verovatno najviše podržavali bregzit - upravo oni kojima izdaci za hranu predstavljaju veći deo nedeljnog budžeta. Više cene prehrambenih proizvoda će od njih, u nesrazmerno većoj meri od drugih, ponovo napraviti gubitnike“.

S druge strane, moglo bi se tvrditi da je pad životnog standarda neizbežan, budući da je Velika Britanija već živela iznad svojih mogućnosti, a ovo bi bio najbezbolniji način da se suoči s problemom. Armstrong govori o preokretanju tzv. holandske bolesti - pojave da države koje su veliki izvoznici sirovina često „boluju“ od jakog kursa nacionalne valute i slabljenja industrijske proizvodnje - kao i o mogućnosti da je ulogu kakvu su u drugim zemljama imali nafta i gas u Britaniji odigrala finansijska industrija. Možda bi pomoglo ako bi se taj efekat mogao obrnuti. Ekonomista Ašoka Modi (Ashoka Mody), navodeći najubedljivije argumente u prilog depresijaciji, iznosi sličnu tvrdnju: kurs funte je održavan na visokom nivou zahvaljujući prilivu špekulativnog kapitala u britanski sektor nekretnina, a referendum je na to stavio tačku (pozitivan razvoj situacije, po njegovom mišljenju).

Takav stav nije bez osnova. Ali to ne menja činjenicu da Britancima preti (potencijalno oštar) pad životnog standarda. Rajan Avent (Ryan Avent) iz Ekonomista ovako je opisao situaciju: „Bregzit je pomalo kao kad bi Saudijska Arabija svečano objavila da napušta naftni biznis i da će radije pošteno zarađivati za život, makar to osiromašilo njen narod. To možda zvuči kao plemenita namera, mada ne možemo da se ne zapitamo kakav je to nedostatak političke mašte naveo glasače da osiromaše sami sebe kako bi mogli da rade više za istu platu.“

Komentarišući stav analitičara Grega Ipa (Greg Ip), Avent iznosi i tvrdnju da će ekonomsko restrukturiranje do kojeg će, kako se optimisti nadaju, dovesti bregzit i pad funte (i koje se ne odnosi na finansijski sektor i liberalnu elitu zaposlenu u njemu) biti istovremeno i restrukturiranje na kulturnom planu. Za završetak ovog teksta dajem reč Aventu: „To je glas protiv kosmopolitizma i multikulturalizma. Ništa u vezi s padom funte neće tu promenu učiniti manje bolnom za sve one koji će njome biti isključeni iz britanskog načina života - niti bi trebalo da se nadamo da deglobalizacija može da se dogodi bez ružnih stvari koje će je pratiti.“