PRODAO 10.000.000 PLOČA, SAD ŽIVI OD INVALIDSKE PENZIJE: Hasan Dudić nikad iskreniji! 2008. doživeo je nesreću, a OVO NISTE ZNALI

Hasan Dudić u svojoj velikoj ispovesti otkrio je detalje privatnog života.

Moj otac je dete palog borca. Deda mi je poginuo 1941. godine u ratu, streljan je u šicari kod Šapca. Bio je u NOB, sa Verom Blagojević je streljan. Moj otac, dva strica i tetka jedini su bili u našoj ulici koji su završili neke škole i zanate, moja baka je zaslužna za to. Tata mi je bio obućar, radio je u preduzeću u Šapcu, bio je dobar i pošten čovek. To su bila teška vremena, šezdesetih godina posle rata...

PAMTIM OČEVE BATINE

Imao sam sreću da je moja tetka, majka Šabana Šaulića, dovela moju majku u svoju kuću i tu sam i rođen. Tako da sam ja tu odrastao, sa Šabanom. To je svega nekoliko kuća od naše. Bili smo siromašni, ali nisam oskudevao. Mi deca smo se igrali kauboja i Indijanaca, pravili smo strele, igrali smo klikere. Bio sam uzorno dete, otac mi je bio jako strog. Sećam se jednom, kada je čuo da sam dobio jedinicu u školi i da sam se potukao s nekim, uzeo je obućarski kaiš koji je kao dva prsta debeo... Kada je počeo da me tuče, to pamtim i dan-danas. To je jedini put da me je istukao. Umro je pre 25 godina. Zvao se Mika Dudić. Narod ga je voleo. Bio je osnivač obućarskog preduzeća u Šapcu. Mnogo je pošten i dobar čovek bio i učio me je da takav budem. Ali kakva su vremena bila teška, otišao je 1967. godine u Nemačku, u Minhen, preko biroa da radi kao obućar. Radio je tamo nekoliko godina da bi zaradio i sagradio kuću. Kada je on otišao, ja sam krenuo da se družim s mangupima i lopovima u to vreme. Bio sam vedrog duha i dete koje je poštovalo starije, bio sam simpatičan i oni su me vodili svuda s njima. Pamtim zabave, igranke... Ja sam jedini klinac koji je svuda turao nos. Volela me je gradska raja. To ova deca i omladina ne mogu da dožive. Imam i rođenog brata Zaneta, on se bavio muzikom, imao je talenta da peva i komponuje, ali nije mnogo uspeo. Ušao je u čašu. Ali je retko dobar čovek. Napravio sam roditeljima i njemu kuću, sve sam mu to poklonio, jer ima unuke i decu. Mama je bila domaćica, poštena i fina žena.

ĆEVABDŽIJA

Prvi posao mi nije bio pevanje. Bio sam ćevabdžija kao klinac. Od mog dete brat je imao mesaru, imali su puno ovaca, krava, konja... I strina Ana me je zaposlila kod njih, učila me je da pravim ćevape. Pomagao sam joj jer sam bio vredan, imao sam devet godina tada. Imao sam veliki roštilj i cela ulica je tu dolazila. Ali ja sam onda naučio da varam. Deca volela da ćevap odmah pojedu, ja ispečem 10-20 ćevapa, koliko naruče, ali oni uvek usput na putu do kuće čapnu neki. Ja onda klepim, dam im jedan ili dva ćevapa manje i tako skupim novac... I onda nekad dođu žene da se žale, ali to je bilo retko, jer deca priznaju da su jela usput. Sad, da li su pojeli dva ili tri, ne znaju. Da bih imao kintu kada idem sa ovim starijima, tako sam zarađivao. Došla jedna da se žali: Asan manje dao, a moja strina skoči da me brani.

BOKS

Sirotinjska deca mogla su da treniraju boks, a oni bogatiji fudbal. Pošto moji nisu bili bogati, ja sam krenuo na boks i sa deset godina sam igrao u Mačvi. Govorili su da sam talentovan i zanemarivali činjenicu da imam jedva 30 kilograma. Šabanov rođeni stric, koga sam i ja gledao kao strica, bio je čuveni bokser Alija Šaulić.

On je voleo mene maltene kao i mog brata. Šaban me je prvi učio da boksujem. On je bio veliki talenat i šampion i u boksu i u fudbalu. Prvi trener mi je bio Steva Stojićević, prvak Jugoslavije. Među bokserima sam stekao najveće prijatelje u životu. Klub Mačva je bio veliki klub, ali smo mi bili teška sirotinja i amateri. Vežbali smo danonoćno, a nismo imali ni običan fen, pa smo posle treninga kosu sušili starom grejalicom. Bio sam sitan, ali živahan i uporan i ubrzo su me svi zavoleli. Još kad su čuli kako pevam, postao sam maskota. Boks i danas volim, imam svoj klub i treniram klince. Nema tu para, ali to je velika ljubav. Iako se bavim pevanjem, sport nisam batalio.

MUZIKA

Kada sam pošao na jednu reviju, meč, moj treneri Steva, Petrović, Destanović, Despotović naterali su me da pevam. Otpevao sam jednu pesmu i oni su me prijavili na Prvi glas maja 1970. godine. Ja to nisam hteo, nisam želeo da budem pevač, već bokser. Kakvo pevanje, pederi pevaju! I za Šabana sam govorio: "Ma, on je fudbaler". Šaban me je tu podržao i pobedio sam. Pevao sam "Nikad joj oprostiti neću". Onda su me čuveni šabački mangupi terali da im pevam. Svako veče dođu po mene autom i idemo od kafane do kafane. Do četiri-pet ujutro sam pevao. Onda sam počeo da radim u jednom lokalu i tako je krenulo. Pevao sam u šabačkoj mahali kod Mehmeda i jedan orkestar me je čuo, rekli su mi da moram da dođem u Beograd. Posle su mi javili da imam angažman u Beogradu, to je bilo 1972. godine. Pevao sam u "Gradskom podrumu", gde su nastupali Kvaka, Toma i još neki pevači i ja s njima. Kada sam uzeo mikrofon, pevao sam sve Šabanove pesme. To je bilo ludnica. Od sedam-osam uveče do ujutro. Onda kreće restoran "Kovač", hotel "Mihajlovac"...

Roditeljima nije bilo drago što sam počeo da pevam. Tata je hteo da završim školu, da budem zanatlija. Šta će. Već sam počeo da zarađujem. Dolazio je u Beograd kod mene, jadan... On se oduševljavao, video da sam na lepom mestu.

USPON KARIJERE

Kada je Šaban pošao u vojsku, čuli su me Budimir Jovanović i Ilija Spasojević i pozvali da dođem, dobio sam dve pesme od njih. Snimim prvu ploču, to je bilo '73. godine, imao sam 15 godina. Nisam odmah počeo mnogo da zarađujem. Radio sam za platu, platim stan, ostane nešto od bakšiša... To je Beograd. Nije baš išlo lagano. Teško je bilo doći do televizije. Snimio sam drugu ploču '74. godine i Šaban bio na odsustvu i kaže: "Traži te Dobrivoje Ivanković." A ja igram lopte kod nas u mahali.

"Šta radiš tu?! Idi da spavaš, sutra ideš da snimaš ploču!" Ja ga pitam: "Kakvu ploču, bato?", kaže on: "Brzo u krevet!" Oko 12 me zove i kaže: "Idemo da spremimo dve pesme." Kako je izašla ploča, otišao sam u Titograd da pevam, tamo sam proveo tri meseca. Vraćam se kući i kod autobuske stanice svratim u hotel da vidim društvo. Oni me svi grle, ljube, naručuju piće, ja nemam pojma šta se dešava. Kad u jednom momentu kreće na radiju moja pesma. Oni misle da ja znam da sam hit pevač, a ja nisam imao pojma. Nisam mogao da verujem. U Sarajevu je samo jedna prodavnica prodala sedam hiljada malih singlica za pet dana. Prodao sam tada preko 400.000 nosača zvuka, pa je posle bilo dorada. Počeli su onda da me zovu na koncerte. Stepa Radovanović, koji je radio sa Šabanom, jedan dan dolazi u moju kuću, a ja u gaćama. Kaže: "Idem za Bosnu, daj mi plakate za turneju." U grupi Šaban, Dobrivoje, Miroslav, Azemina Grbić.

ŠABAN ŠAULIĆ

Kako je Šaban poginuo, od tada nisam onaj čovek. Ja sam totalno... pola me nema. Ne mogu da prihvatim. Voleo sam brata više nego oca, majku, rođenog brata, više nego sve. Nisam sa rođenim bratom toliko blizak. Sa Šabanom sam bio nokat i meso. U Beogradu sam jedno vreme s njim stanovao, čitav život uz njega. Hteo sam da umrem kada su mi javili da je poginuo. Bio sam u restoranu s unucima kada me je sin zvao i rekao mi. Kada mi je javio, uzeo sam bokal da se udarim u glavu. Nikom ne poželeti...

Svake nedelje sam na groblju. I dalje ne verujem, svakog momenta samo o njemu mislim. Sanjao sam ga tu noć, uoči njegovog stradanja, toliko smo bili bliski. Skočio sam s kreveta, unuci su bili kod mene. Počeo sam da vrištim i da plačem, bilo je pet i nešto ujutro, tada je nastradao. Sanjao sam ga i posle nekoliko puta, ali... Imam osećaj kao da se brine o meni i danas. On je jedini brinuo o meni, niko drugi nije. Sada sam ostao sam, a dok je on bio živ, stalno smo išli u kafane, jeli, pili, pričali...

VOJSKA

Bio sam u vojsci, ali sam unikat. Jedini čovek koji je bežao iz armije. Bio je kraj decembra 1977. godine kada sam se iz Beograda vraćao za Šabac da čekam Novu godinu s porodicom. Tetka Ilda mi je rekla: "Ideš, sine, u vojsku." Ova vest mi se nije nimalo dopala, jer sam uveliko pevao. U Sloveniju sam krenuo vozom, a kada sam stigao do Ljubljane, pitao sam koji autobus ide u tu Bohinjsku Belu. Kasarna je izgledala kao čuveni zatvor Alkatraz. Zbog tuča oko cipela i još nekih sitnih prekršaja oficiri su počeli da me zovu na raport i zbog toga sam pravio još veće ludorije. Svakodnevno sam se opijao, a na kraju me je komandir poslao kod doktora da vidi da li sam uopšte normalan. Slagao sam da pijem litar žestokog dnevno i još svakakve gluposti. Doktor me je poslao na specijalni pregled u Ljubljanu kod čuvenog pukovnika psihijatra. On me je pregledao, vrteo glavom levo-desno, češkao bradu i na kraju me poslao nazad uz komentar da će moj slučaj pratiti. Posle su me začudo poslali u Kranj, u klub pri domu armije na muzičko odeljenje. Novi zadatak bio zabavljanje oficira i gostiju. Bilo mi je kao u banji.

PENICILINSKI ŠOK

"Umreće Tito. Biće veliki zemljotres!" Kasnije se ispostavilo da su ove reči bile proročke. Izgovorio sam ih tokom strašnih događaja u vojsci. Pamtim kao da se juče desilo, bio je 24. novembar '78. godine. Otišao sam u vojnu ambulantu u kasarni i požalio se lekaru na prehladu. Dali su mi injekciju penicilina i kako sam je primio, izgubio sam svest. Sledeće čega se sećam bili su bolničari oko mene, a ja sam samo fizički ležao na krevetu. U mislima sam bio u nekom novom svetu i video sam rođake koji su odavno umrli, babu, strinu i stričeve. Krenuo sam da ih dodirnem, ali oni su počeli da mašu rukama i da me teraju od sebe. Tog trenutka sam počeo da skačem i da vičem: "Umreće Tito, biće zemljotres!" Rukom sam pritiskao glavu i imao osećaj da mi prsti propadaju u lobanju. Dok su bolničari pokušavali da me zadrže u krevetu, otimao sam se. Jedino mi je bilo važno da stignem do vrata i otvorim ih, da udahnem vazduh. Bio sam ni mrtav ni živ, a dva vojnika pre mene su umrla od iste injekcije.

Doživeo sam penicilinski šok. Nažalost, samo godinu dana kasnije, 15. aprila '79. godine, Crnu Goru zadesio je veliki zemljotres, a Tito je umro '80. godine. Ni danas ne znam zašto sam baš ta dva događaja najavio u bunilu.

SAOBRAĆAJNA NESREĆA

Kotrljao sam do pre nekoliko godina. Kad kola krenu nizbrdo, ona sama idu. Jedna za drugom dešavale su mi se tužne stvari. Najpre mi je majka umrla, pa sam doživeo stravičnu saobraćajnu nesreću ispred rođene kuće, jedva sam izvukao živu glavu. Povredio sam glavu i zadobio teži potres mozga 2008. Napukla su mi tri pršljena, polomio sam desnu šaku, ugruvao se. Usledilo je bolničko lečenje, ponovo sam učio da govorim. Osam meseci su trajale terapije. Ali živ sam. Za života sam bio više od 20 puta u bolnici, srce mi je oslabilo, ali ne dam se. Sudbina je takva, ona dušu nema. Morao sam da odem u penziju nakon 30 godina staža, iako to nisam želeo. Danas živim od penzije koju sam uplaćivao, ponekad negde nastupam, i od autorskih prava. Sokoj me je krao punih 40 godina. Jednom sam slučajno dobio da su mi od 1980. do 2004. godine uplaćivali 30 posto. Zašto 30 posto kada ja svaku pesmu pre snimanja prijavim? Oni su meni 40 godina samo 30 posto uplaćivali. Šta raditi na mom mestu? Ja sam to krvavo zaradio. A bio sam jedan od najtiražnijih pevača. Da bih na kraju spao da živim od invalidske penzije.

PRVA LJUBAV

Prvih ljubavi je bilo u Subotici i Kladnju, ali to su one dečačke. Prava ozbiljna bila je u Šapcu. Neću da joj otkrijem ime, sada je udata i ima decu. Zvaću je Babaroga. Meni je bilo 19, njoj dve godine manje. Živela je u komšiluku. Jedne večeri došla je da me sluša u kafani i tada sam je poljubio. Kada sam dobio poziv za vojsku, rekla je da će me čekati. Verovao sam joj, bio sam ubeđen da me neće prevariti. Drug mi je poslao pismo da je viđena u hotelu s drugim muškarcem. Bila je i s mojim drugovima. Jedan od njih mi je rekao: "Nisam znao, majke mi. Zato si ti snimio pesmu 'Ti mi više nisi drug'!" Ja sam, kada sam saznao da me vara, pobegao iz vojske, bio sam lud. Naravno, ostavio sam je, tu je bio kraj.

LJILANA I EMINA

Posle iskustva sa Babarogom nisam verovao u ljubav, ali desila mi se Ljiljana iz Alipašinog polja. Upoznao sam je 1981. u Sarajevu. Imala je neverovatne oči. Odlepio sam za njom, poveo je u Šabac i upoznao s mojima. Svaki dan smo pričali o venčanju, zajedničkom životu, deci. Sreća je trajala sve do Đurđevdana, kada je njena porodica došla kod nas. Njena majka i ujak su uzeli flašu sa vodom i poprskali su nas nekoliko puta. Kada su moji začuđeno pitali šta bi, rekli su im kako će tako mladu i mene da zaštite od uroka i zlih očiju. Nisam sumnjao u njihove namere. Ubrzo sam počeo da osećam neverovatnu odbojnost prema Ljiljani, a i ona prema meni. Otišla je da se ne vrati. Pio sam od jutra do mraka, demolirao sam jednu šabačku kafanu. Otišao sam u Sarajevo da joj kažem da mi nedostaje, ali... umesto suza, sačekalo me je razočaranje. Bila je toliko hladna, bili smo dva stranca u noći. Nekoliko meseci kasnije u Sarajevu sam upoznao lepu Eminu. Prešla je kod mene, bili smo zaljubljeni. Ali pošto sam ja nastupao mnogo, ona je često išla kod svojih. Moji drugari su je videli u kafani u situaciji koja ne priliči udatoj ženi. Pozvao sam je i svašta joj rekao. Umesto da se brani, vratila mi je istom merom. Optužila me je za neveru i rekla da sam je prevario sa Zlatom Petrović.

ZLATA PETROVIĆ

Sa Zlatom je bila sudbinska priča. Sreli smo se na Veliku Gospojinu 1982. na vašaru u Loznici. Sa drugarima sam šetao kada se ispred mene pojavila ona. Neko nas je upoznao i odmah su sevnule varnice. Ona je bila suprotnost svim mojim bivšim - nije bila plava, već crnka. Reč po reč, ispostavilo se da smo se upoznali pre sedam godina, kada je njoj bilo 12. Tada smo u domu kulture kod Grabovca imali koncert Šaban, Miroslav Ilić, Vera Matović i ja. Sedela je sa bratom u prvom redu. Pošto je meni, inače, bila potrebna pevačica, a Zlata je umela da peva, dogovorili smo se o saradnji. U to vreme je bila tiha, ma čovek da je poželi. Svemu sam je naučio, savetovao. Ljubav između nas bila je sve jača i venčali smo se '84. godine. Kumovi su nam bili pokojni Andrija Lakonjić Laki, moj bokserski brat, i Nino Zejić Toni, gitarista.

Kada smo dobili sina Mikija, našoj sreći nije bilo kraja. Ubrzo smo se dogovorili da ona više ne peva, da se posveti sinu, ali ona nije poštovala dogovor. Počela je da ide na turneje, krenule su svađe. Odlazila je na turneje po nekoliko meseci preko Bare, meni je to bilo strašno. Razveli smo se 1989. godine, izborio sam se da Miki ostane sa mnom u kući u Šapcu. Socijalni radnik je tako procenio. Rizikovao sam karijeru, ali bilo je važno da budem uz svoje dete.

SIN MIKI

Mog sina volim više nego sebe. Oduvek sam za njega ginuo, spreman sam sve da uradim za Mikija. Ja sam pravi otac i krvavo sam svog sina odgajio. Kada sam dobio Mikija, bio sam u Nemačkoj, gde sam pevao. Zlatu sam smestio u šabačku bolnicu, a po povratku u Beograd, na aerodromu su me sačekali drugovi da mi jave i da me iscepaju. Potrošio sam 50.000 maraka za nedelju dana. Lomilo se i pilo.

Mikiju sam bio i otac i majka. Jednom prilikom, kada je za Novu godinu trebalo da idem u Beč, pakovao sam se, a on mi je rekao: "Nemoj, tata, da ideš, pa sada će Nova godina." Očiju punih suza raspakovao sam stvari i ostao. Majka mu je po običaju bila daleko. Suočio sam se sa činjenicom da mi je jedino dete kockar. Vraćao sam film unazad i pitao se kako na vreme nisam shvatio o čemu je reč. A sve je počelo kada je posle osnovne škole poželeo da ode u Beograd da živi kod Zlate. Nisam mu branio, mislio sam da će Zlata moći da mu priušti dobar život. Upisao je srednju muzičku školu, trenirao je fudbal. Primećivao sam da se malo promenio, ali sam to pripisivao godinama. Onda sam saznao da se uhvatio s lošim društvom. Jedan drugar mi je rekao da Miki ide u kockarnice i da se druži s najgorim ološem, zelenašima i vaćarošima. Tonuo je sve dublje u porok, dugovi su rasli, kao i kamate. Krajem 2007. sam shvatio da njegovo kockanje nije nimalo naivno, da duguje profesionalcima koji su ga godinama uvlačili u porok. U to vreme sam doživeo saobraćajku i bio sam dva meseca na VMA. Kada sam izašao iz bolnice, sav svet mi se srušio. Jedina lepa stvar bila je da se Miki oženio svojom školskom ljubavi Milicom. Mislili smo da će ga to vratiti na pravi put. Miki je bio spreman da izađe iz pakla kocke, razgovarali smo, i Zlata je bezrezervno pomagala. U međuvremenu je počeo da svira u jednoj kafani i da lepo zarađuje. Onda je ponovo otišao u kazino kako bi udvostručio novac i vratio dugove. Za tih nekoliko dana ostario sam 20 godina. Miki je odlučio da 2010. krene na terapiju u Drajzerovu. Oporavljao se, majka mu je dobrim delom vratila dugove, a ja sam uspeo da zaustavim zelenaške kamate i finansijski sam pomogao. Sada je Miki u Švajcarskoj, tamo svira i radi. Ali je pogrešno vreme, sada nema posla. Niti može tamo, niti ovamo...

UNUCI

Za sina i unuke sam spreman život da dam. Imam dvoje unuka: Vasilisu, koja ima 14 godina, i Vasilija od 12 godina. Ona se bavi folklorom, a on fudbalom i najbolji je fudbaler. Žive u Železniku sa majkom. Čujem se s njima svaki dan, oni su mi sve na svetu, deda za njih živi.

DRUGA ŽENA DRAGANA

Bio sam srećniji s drugom ženom Draganom. I sada patim za njom. Upoznao sam je u Bosanskom Šamcu kada sam pevao, jer je ona iz Sarajeva došla tu na odmor. Dopisivali smo se i tako je sve krenulo. Nisam se odmah zaljubio jer nisam verovao nikome, to je bilo dve godine posle razvoda od Zlate. Došla je da živi kod mene u Šabac, ali nije htela da pere dresove posle turnira, iznenada je otišla.

Ništa teže mi nije palo. Onda je posle nekog vremena opet pisala i pitala me da li ću da je zaprosim. Po najvećem sam snegu otišao u Sarajevo i doveo sam je ovde. Otvorio sam joj butik u Šapcu, a posle toga i salon lepote. Počela je da to radi savesno, postala je žena za sva vremena. Deset godina je odlično radila. Kada je najbolje bilo, rođaka iz Švajcarske je pozove da ode tamo. Instinkt mi je govorio da će da pukne brak. Posle je počela da zamera za Mikija što se kocka, onda me je uslovila - ili Miki, ili ja. Ona je podizala mog Mikija od njegove četvrte godine, bila je požrtvovana majka, više nego ona biološka. Uz nju je moj sin rastao kao uzorno dete. Pa ona je to dete volela kao svoje, a sada me ucenjuje. Njih dvoje se i dan-danas čuju, on je zove "majka". Otišao sam do opštine i rekao da hoću da se razvedem. Mislim da me je i prevarila u međuvremenu, i to pomoću laptopa koji sam joj ja kupio. Bili smo 26 godina u braku. Znala je sve moje tajne. Zahvaljujući laptopu sam izgubio brak.

KOMPOZITORSKI RAD

Napisao sam mnogo pesama za Zlatu, Šabana, Ljubu Aličića i mnoge druge. Ani Bekuti sam napisao "Rano moja, rano ljuta", "Stani, stani, zoro", najbolje pesme. Ona je veliki pevač, umetnik i čovek. Ona je moja miljenica, mada su nam zahladneli odnosi.

Njoj i Mrki želim sreću, to je zaslužila. Negde u srcu ja nju poštujem i ona mene. Pesmu" Ja sam žena, nisam stena" sam za nju napravio, sigurno je znala to.

Pisao sam Halidu Bešliću, koji je prvu veliku ploču sa mnom snimio. Verovao sam u njega, imao je nešto u svom glasu. Retko dobar čovek. Zahvaljujući meni je ovo što je danas. Imao sam hrabrosti, kada niko nije hteo veliku ploču da mu uradi, ja sam. Doveo sam ga u Beograd. Za razliku od mnogih, on ima dušu, ja ga volim. On i Bekuta su moji miljenici. Pisao sam Angelu Dimovu, Veri Matović, Sinanu Sakiću. Prvu ploču sa mnom je snimio. Izvukao sam ga iz kafane, ali lako je biti gotovom detetu otac. Žao mi je što ga nema, što nije vodio računa o sebi, a mogao je.

ŽIVOT U HOTELU

Najveći deo života proveo sam po ugostiteljskim objektima, od kafane i restorana do hotel,a koji su često bili moj drugi dom. Nekada se šalim pa kažem kako smo Tesla, Jesenjin i ja ceo život proveli u hotelu, a čik kaži bar za prvu dvojicu da nisu znali šta rade. U hotelskoj sobi u hotelu "Slavija" sam pisao svoju knjigu "Život nema reprizu", stvarao sam u njoj. Kada sam došao u Beograd, bio sam maloletan i nisam mogao da živim sam. Jedan muzičar me je odveo u jedan hotel, dao mi sobicu i bio sam tamo od 1972. do 1995. godine. Imao sam raznih stanova dok nisam definitivno odlučio da mi kuća bude hotel. Jednom sam stanovao u centru Beograda, ali mislio sam da ću da izludim. Nikog živog nisam danima sretao, nikog nisam poznavao u celoj zgradi. Ovako, kada sam u hotelu, svi znaju gde sam. Možda je to samo navika, ali ja sam veoma društven čovek. Možda sam jedini na svetu koji ne bi mogao ni sat vremena da provede na pustom ostrvu. Ma kakav je život bez drugih ljudi? A u hotelu ti još srede krevet, imaš da jedeš, ko god ti dođe, tu je hotel. A da odeš da stanuješ negde, gde god da odeš, treba ti taksi, samo ti na to ode duplo više. Ta računica je prava. Kad kažu: "Eto ga, stanuje u hotelu." Hajde ti stanuj u hotelu! A ja sam za to vreme sretao stare drugare koje nisam video po 20 godina, ima svoju draž. Ustanem u "Slaviji", okupam se, odem na doručak, vidim nekoga koga znam. To je moj život. Ovo sad što živim, ovo je pasji život, kao rob. Sada živim u stanu koji sam dobio kao istaknuti umetnik i kao sportski radnik. Živim na Novom Beogradu. Ali dobio sam ga na pet godina i plaćam 200 evra mesečno. Pritom, kada sam se doselio, morao sam da ga adaptiram, sredim.

POSLE MENE

Moja misija u ovom životu bila je da kao dečak krenem u svet sam i goloruk. Borio sam se, obišao ceo svet... Napisao sam dosta pravih pesama i nadam se da će se pevati i dalje. One se pevaju već skoro 50 godina i nadam se da će se još dugo pevati. Kada god su me svi bili otpisali, ja sam im uvek odgovarao da sam živ. Zlobnici kažu: "Propao je, dvadeset godina ne peva." Oni znaju... Stvorio sam mnoge porodice i svojim kolegama pomogao da imaju kuće. Nadam se da sam ostavio jedan veliki pečat.

Kurir.rs/ JELENA STUPARUŠIĆ/ Foto: Nemanja Nikolić