BIĆE MENI KRAJ KAD BUDE, NE BOJIM SE SMRTI Ljubio sam najlepše žene, Tanju Bošković, Nedu Arnerić ŽIVOTNA PRIČA DEJANA KARAKLAJIĆA

Autor je kultnog filma "Ljubavni život Budimira Trajkovića" i nove hit serije "Tajna vinove loze". Prva supruga bila mu je glumica Neda Arnerić, zatim se oženio njenom koleginicom Tanjom Bošković, s kojom ima dvoje dece. U njegovoj ljubavnoj biografiji istaknuta je i veza sa Ingeborg Sorensen, nekadašnjom mis sveta i devojkom sa naslovne strane Plejboja. Slavni reditelj se posle više od tri decenije života u inostranstvu vratio u Srbiju i trenutno skrasio pored četvrte supruge, jutjuberke i novinarke Žane. Ima, kaže, tek 75 i još ne pomišlja na odlazak u penziju

Zvuči čudno, ali posleratne godine pamtim kao neko dobro vreme. Živeli smo veoma skromno, ali bili smo srećni. Nisam imao igračke. Igrali smo se krpenjačom na ulici. U Beogradu nije bilo saobraćaja. Samo jedan deo Njegoševe ulice je bio asfaltiran. Bio bi praznik za sve nas kad bi neko dobio kliker gvozdenac, a staklenci su bili prava retkost. U odnosu na odrastanje današnje dece, mi smo se radovali malim stvarima. Sećam se da mi je otac doneo iz Trsta šarenu loptu na naduvavanje i kad sam je pokazao drugarima, to je za nas bilo pravo čudo. Naš svet je bio siv. Majka bi parala džempere mog dede, koji je poginuo 1944. u bombardovanju Beograda, da bi meni pravila pantalone.

Gledam današnju decu, tu je mnogo traume i oni se na neki drugi način druže. Ne ispuštaju telefone iz ruke. Nama je glavni provod bio da zoveš druga na fiksni i da idete zajedno u bioskop. Imao sam jedno pet godina kad su roditelji počeli da me vode na Kolarac i na koncerte klasične muzike. Bio sam najviše izložen toj vrsti muzike i dan-danas najviše volim klasiku. Da smo svi to slušali, danas ne bi postojao turbo-folk.

Prvo sam bio glumac

Otac mi je bio muzički urednik na Radiju Beograd i u jednom trenutku sam poželeo da krenem u školu glume koja se otvorila kod njega na poslu. Otišao sam na audiciju i primljen nakon dva kruga selekcije. Časove smo imali dva puta nedeljno, a držao ih je Bata Miladinović. Bilo je to neke 1954. godine. Igrao sam na radiju i TV. Glumio sam i u seriji Radivoja Lole Đukića "Servisna stanica". Program se radio uživo i nije postojao tejp za snimanje. Shvatio sam brzo proces rada i da ne želim da budem glumac, nego reditelj. Imao sam tu sreću da me primeti čuveni snimatelj Voja Lukić. Pitao sam ga oko objektiva i blendi... I on me je odveo u Kino-klub Beograd. Postao sam kino amater i počeo da se bavim filmom. Prvi film sam napravio sa nekih 12 godina. Naučio sam tamo i da snimam, montiram i režiram. Kad si kino-amater, moraš sve da radiš sam. Kasnije sam upisao akademiju. Za svoj studentski film sam čak dobio i nagradu u Kanu.

Televizija

Na TV sam se vratio negde 1969. godine kao reditelj. Radio sam novogodišnji program. Nasledio sam program "Maksimetar". Emisija se radila uživo iz studija. Uradio sam 12 epizoda. Kad je otišao Dragan Nikolić u vojsku, to već nije bilo isto. Došli su drugi voditelji i onda sam i ja otišao u JNA. Emisija je bila zanimljiva, jer smo imali dva orkestra, baletsku grupu i publiku. Tražili smo najbolje pevače amatere, a pobednik bi se birao po jačini aplauza. Nije bilo nameštanja, nego nam je neki inženjer osmislio maksimetar koji je merio jačinu aplauza. U današnje vreme plaćate statiste, a kod nas su se otimali ljudi da dođu. Radili smo, sećam se, kviz "Na četiri točka" u Domu sindikata. Vodio ga je Mića Orlović. Nismo imali problem da podelimo 1.800 karata. Ulice su bile prazne i svi su to gledali, jer je glavna nagrada bio automobil. Televizija je danas drugačija. Međutim, ljudi i dalje vole da gledaju kvalitetan program.

Špica za "Dnevnik"

Mesto u istoriji televizije meni će sigurno obezbediti jedan drugi posao. Tvorac sam špice za "Dnevnik", koja se i dan-danas koristi u malo izmenjenom obliku. Napravio sam već tada svoj prvi veliki film. Uvek sam bio čovek televizije, jer taj adrenalin živog programa ne nudi sedma umetnost. Milan Vukos, generalni direktor, zvao me je na sastanak i rekao da smislimo špicu, jer je zagrebačka televizija platila Nemcima 40.000 maraka za novu špicu. Televizija je kupila mašine koje su imale mogućnost da se snima frejm po frejm. Onda smo smislili tu elektronski animiranu špicu. Pozvao sam Nenada Čonkića, izuzetnog grafičkog dizajnera, i Zorana Simnjanovića da uradi muziku. Ideja je bila da napravimo mapu sveta koja će da zavije jedan globus. Cela priča kreće s tačkicama. Prva tačka je Beograd i ona je crvena, pa se od nje širi čitav svet. Nekada smo mislili da je svet ravna ploča, pa se onda pojavi globus. Pravili smo razne testove. Nije to bilo lak proces. Simke je bio zadužen za muziku. Hteo sam da se na početku čuje samo telegraf, a kad se pojavi globus, da počne da svira orkestar. Muzika traje 14 sekundi, a on je to snimao dok nije bilo perfektno. Orkestar je stalno vraćao. Snimanje je trajalo nekoliko dana.

U to vreme posle ponoći nije bilo programa na televiziji. Sve se tada gasilo. Međutim, da snimimo tih 14 sekundi, bila su nam potrebna dva dana. Prvi put je tada bila doneta odluka da se ništa ne gasi tri dana. Rezultat je bio fantastičan. Nova špica je rađena po mojoj ideji, ali i tu mi se mnoge stvari ne dopadaju. Pitali su me tada drugari što radim špicu za "Dnevnik" kad imam uspešan film, a ja sam hteo da napravim nešto što će biti najgledanije.

"Ljubavni život Budimira Trajkovića"

Moj profesor režije Radoš Novaković naučio me je jednu veliku stvar, a to je da kad snimiš film i kreneš da ga montiraš, napraviš od njega šta možeš, a ne ono šta si hteo. "Ljubavni život Budimira Trajkovića" zamišljao sam potpuno drugačije.

Film je rađen bez novca. Ministarstvo kulture je davalo novac prema gledanosti filma. Kad prodaš kartu od 100 dinara, oni ti daju još 100. Filmovi su se stimulisali unazad. Imao sam milion i po gledalaca. Više su imali ratni spektakli, jer su se u bioskope organizovano vodile škole i cele kasarne. U našem slučaju nije bilo podrške.

Scenario za film nam je dobio malu svotu novca. Naš producent "Telefilm" je bankrotirao i prebačeni smo u "Avala film". Ni oni nisu imali novca. Direktor filma je smislio da svi igraju džabe, ali je napravio takav budžet da je svako imao neki udeo u vlasništvu filma. Jedino smo morali da kupimo negativ, odvojimo novac za taksi i statiste. Ceo film je imao budžet 150.000 dolara, a koštao je mnogo manje. Na kraju smo svi dobili tri i po puta veće honorare od planiranih. Moje učešće neka je bilo 10.000 dolara, što znači da sam zaradio 35.000. Za špicu za "Dnevnik" sam dobio nekih 20.000 dinara.

Drugi film

Tada su me pozvali da budem umetnički direktor u "Košutnjak filmu". Pravili smo razne filmove. Međutim, meni je to posle dve godine dosadilo. Želeo sam da pravim svoj film. Izmislio sam "Erogenu zonu". Lane Gutović mi je tu igrao glavnu ulogu. Otišao sam u drugu kuću. Film se isplatio i pre nego što je otišao u bioskop. Napravio sam mini-seriju i troškove snimanja je pokrila Televizija Sarajevo. "Budimir Trajković" je prodat u Rusiju za 250.000 dolara, što je budžet za dva nova filma. Mi smo imali u Srbiji samo sedam kopija ovog ostvarenja, a Rusi čak 1.000. Godinama kasnije jedan moj prijatelj Rus, kog sam upoznao u Americi, priznao mi je da je gledao u bioskopu "Višnju na Tašmajdanu" i "Ljubavni život Budimira Trajkovića" i da se zaljubio u Nedu Arnerić. Otkrio sam mu da je ona bila moja žena. Čudni su putevi gospodnji.

Moj odlazak u Ameriku

U Švajcarsku sam otišao 1980. da napravim dokumentarni film o šahovskom meču između Korčnoja i Karpova. Snimio sam ga i nastavio u SAD da ga prodam. Otišao sam na dve nedelje i ostao 25 godina. Prva stanica mi je bila Njujork. Firma kojoj sam prodao dokumentarac mi je ponudila posao. Uvek sam bio slobodan umetnik. U radnoj knjižici, kao zaposlen u nekoj firmi, imam možda pet godina radnog staža. Morao sam stalno da se potrudim da zaradim svaki dinar. Prvi posao mi je bio da prepravljam filmove, a posle sam vodio filmski sudio. Snimao sam uglavnom reklame. Otvorio sam i svoju firmu, ali je brzo nastala velika kriza. Preko noći morao sam da se prebacim u Los Anđeles. Spakovao sam se za jedan dan i krenuo u Holivud. U Americi sam proizvodio i softver za produkciju.

Povratak u Evropu

Bio sam se već tada oženio suprugom koja je bila iz Norveške. Ona me je nagovorila da se vratim u Evropu. Norveška ima najveći standard, ali je hladno. Poslušao sam ženu, ali sam se prevario. Nisam mogao tamo da izdržim zbog klime. Posebno kad se preselite iz Los Anđelesa u Oslo. Ostao sam osam godina. Dobio sam i njihov pasoš. To je divna zemlja, ali se ja nisam tamo uklopio. Dobro sam se slagao sa ženom. Meni je bilo teško da se uklopim u tu kulturu. Norveška ima dve televizije i film skoro da ne postoji. Napravio sam tamo dve serije, ali je sve to bilo drugačije. Bio sam stalno nezadovoljan svojim životom. Počeo sam da dolazim u Srbiju. Shvatio sam da to tako ne može. Razveo sam se i vratio u Beograd.

Novi početak

U Srbiji sam ponovo počeo od nule. Za mene ovde niko nije više znao. Uskoro ću da napunim 76 godina. Uvek sam voleo da radim. Ljudi nekako, koji nisu u filmu, brzo posle penzionisanja umru, jer ih ništa ne goni. Sada sam snimio seriju "Tajna vinove loze" od 36 epizoda. Svako jutro dolazim s istim žarom na posao jer me to ispunjava, taj rad, i volim svoj posao. Amerikanci isto mnogo rade i zato mi je odgovarala njihova energija.

"Tajna vinove loze"

Iznenađen sam uspehom serije "Tajna vinove loze". Dnevno nas gleda više od 1.800.000 ljudi. Moj prvi film "Ljubavni život Budimira Trajkovića" je videlo za dva i po meseca u celoj Jugoslaviji milion i po, što je tada bilo ludilo. Međutim, danas jednu epizodu pogleda više ljudi. Stvari su se promenile. Ideja za samu priču rodila se pre osam godina. Prvo sam to hteo da radim u Istri. Nije se to desilo iz raznih razloga. Prebacio sam priču na sever i Palić, u vinariju Zvonka Bogdana, i na jug, u Rajačke pimnice u Negotinskoj Krajini. Priča počinje pre 25 godina, govori o vinu i dve porodice koje su u nekoj vrsti sukoba. Inače, ja sam zakleti antialkoholičar i u životu nisam pio alkohol. Pijem samo kiselu vodu. Ne pijem kafu ni čaj, jer ne podnosim taj ukus. Jedno vreme sam imao veze sa vinarijama i tako se rodila ideja za ovu seriju. Vino je neka vrsta božanskog pića.

U novoj seriji želeo sam da se pozabavimo ruralnom, poljoprivrednom Srbijom i učinilo mi se da je ovo najlepše i najzgodnije jer je gajenje grožđa interesantno. Hteli smo da pokažemo srpsko selo na realan način, bez preterivanja. Samo jedna scena ima u Beogradu, i to u bolnici. Počeli smo snimanje krajem februara prošle godine i prekinuli zbog vanrednog stanja u martu, pa nastavili tek u junu i radili do septembra. Srećom, niko se u ekipi nije razboleo i nismo imali nijedan slučaj korone. Pripremamo i nastavak.

Nova ljubav i moja deca

U Srbiji sam se oženio i četvrti put. Ne volim da pričam o bivšim ljubavima, a satima mogu da govorim o Žani. Bio sam sa svim svojim ženama prijatelj dok je to trebalo. Žana je u stvari novinar. Ona je živela svuda po svetu. Sreli smo se u Beogradu.

Imam dvoje dece. Ćerku Lanu, koja je glumica. Odgovarao sam je da se bavi tim poslom. Glumački poziv je najgori posao na svetu, jer zavisite od drugih stalno. I najveća zvezda zavisi od pisca i reditelja, a kad ste mladi, uvek strepite da li će vas izabrati za neku ulogu ili ne. I kad ste žena, mnogi imaju i seksualne aspiracije prema vama, što je grozno. Lana je imala kao uzor svoju majku Tanju Bošković, koja je bila uspešna i poznata, ali je postala slavna u nekim normalnijim i drugačijim vremenima. Mladih glumaca i glumica ima mnogo. Ona se trudi i mnogo radi, ali sve ide teško. Govorio sam joj uvek: "Nemoj da budeš glumica." Lana divno piše i bolje da je studirala dramaturgiju. Talenta ima, ali to vam u današnje vreme ne znači mnogo. Njen najveći teret je što je porede s majkom i s tim se treba izboriti.

Sin Đorđe je završio političke nauke. Digao je ruke od te priče. On je i rođen u Americi, pa je odlučio da tamo nastavi život. Odveo je tamo i svoju devojku Katarinu, koja je završila medicinu. Živeli su dosta teško u Arizoni. On je morao da izdržava porodicu dok ona nije dobila licencu za rad. Sada žive na Floridi. Đorđe je završio još jedan fakultet komunikacije, pa je magistrirao. Tražio je posao pune dve godine, a sada radi kao socijalni radnik. Brine trenutno o dvadesetoro dece. Sudbina svakog deteta je film. Našao je sebe u tom miljeu. Snajka je anesteziolog i stalno je u kovid bolnicama. Sin me zove svakog dana, a ja, kad sam bio u Americi, samo sam pisao pisma. Telefoniralo se samo kad neko umre.

Planovi

Želim da radim nastavak "Tajne vinove loze". Nemam još ugovor, ali se nadam da ćemo nastaviti saradnju s Telekomom Srbija. Na RTS ovu seriju porede s "Ranjenim orlom". Nisu ovde zaslužni samo glumci već cela ekipa. Spremam još jednu novu seriju. Veoma je slična. Mene zanima da se bavim Srbijom, životom i problemima običnih ljudi koji žive u metropoli. Nova serija će se baviti jednim gradom na planini. Odnos ljudi i prirode i nekih vera i zabluda.

Ljubav i smrt

Razmišljam o smrti, ali je se ne plašim. Biće meni kraj kad bude. Uvek sam išao napred i nisam se osvrtao unazad. Život je borba. Samo ga ne treba doživljavati tragično i biće vam zabavno. Trudio sam se da i kad mi je najgore, nešto izvučem iz toga.

U jednom trenutku sam u Njujorku imao samo 75 centi za život. Išao sam u kineski restoran i jeo supe. To mi je bio dnevni obrok. Imao sam posao, ali kad sam odbio sve troškove, nije mi ostajalo više. Nisam imao para novine da kupim. Njujork tajms je koštao tada 15 centi, već sam gledao da u metrou nađem neki bačeni primerak i da čitam. U Americi je to normalno. Nisam nikada kopao po kontejnerima. A bilo je trenutaka kad sam imao sve. Ne treba patiti zbog neke nemaštine i bede, već se boriš. Sve ovo danas će jednom biti juče.

Uvek sam govorio da sam samo ja kriv za sve što mi se u životu dogodilo. Čovek mora da se nosi sa svojim greškama. Moja najveća greška je što sam verovao krivim ljudima. A žene? Njima se nikad nisam plašio da priđem. Današnji muškarci imaju strah da priđu ženama. Baš kad sam imao u džepu samo 75 centi, upoznao sam se sa ženom koja je bilo prebogata. Bili smo godinu dana u vezi, a ona je znala kakvo je moje stanje. Nisam ništa krio. U ljubavi je sve stvar duše i energije.

Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Nemanja Nikolić