ŽIVOTNA PRIČA DR RADMILA PETROVIĆA: Za vreme variole bolničke sobe su mirisale na smrt, a mi nismo imali ni zaštitne naočare

Ostao je bez majke kad je imao svega pet meseci. Nakon Drugog svetskog rata otac mu je nepravedno oteran na robiju jer je navodno pomagao četnicima. Živeo je u skromnim uslovima i menjao gimnazije u zavisnosti od toga ko od rođaka može da ga primi. Zahvaljujući odličnom uspehu na Medicinskom fakultetu, zaposlio se na "Torlaku", gde je radio punih 35 godina. Video je patnju, paniku i smrt. Pesnik je, kako kaže, bio samo godinu dana. Ovo je njegova životna priča

Prvih pet godina života sam proveo u Trsteniku, a onda je otac uzeo da pravi kuću u Vrnjačkoj Banji. U srpskom narodu ima pravilo - samo da zabodem ašov i da počnem da kopam temelje, a pare će se naći. Takav je bio i otac. To znači da kao dete nisam pojeo bombonu, sladoled, čokoladu. Sve pare su išle na kuću. Otac je tu kuću završio šest dana pre nego što je počeo Drugi svetski rat. I eto, ta stara kuća, koja se nalazi u samoj račvi, na kružnoj okretnici, sada stoji i truli.

Škola u ratu

Kada je 1941. počeo rat, otac nas je odveo u njegovo selo Donji Adrovac kraj Aleksinca. Prva četiri razreda osnovne škole završio sam u selu Prćilovica, pa sam svakog dana tri-četiri kilometra peške išao do škole. Bio sam đak pešak i đak poljoprivrednik. Pre podne idem u školu, a po podne motiku na rame, pa u njivu da okopavam kukuruz i sadim krompir. Detinjstvo u selu je bilo nikakvo. Seljačko. Nemci su malo-malo prekidali nastavu u školi. Kopali su rovove okolo. Nama su igračke bile probušeni šlemovi. Ostanu nakon što neko pogine... Sećam se jednom da smo se za vreme školskog odmora igrali po tim rovovima. Zvoni zvono. Sva deca odu, a ja nisam mogao da izađem. Zakasnim na čas, a učitelj mi šakom opali šamar. Takva su vremena bila.

A posle rata, šta da vam kažem, sirotinja. A otac... Završio je na robiji jer je, navodno, pomagao četnički pokret. On je bio ludi patriota. Glupi patriota. Pomagao je sve. I četnike i partizane. Stalno je govorio: „Braćo Srbi, nemojte da se svađate. Kada prođe rat, onda ćemo se dogovoriti oko vlasti. Ajde prvo da zajedno pobedimo Nemce.“ Četnici su više puta hteli da ga streljaju, posle i partizani i, na kraju, završio je na robiji u Nišu. Bio je godinu dana tamo. Ne znam kako je to uticalo na mene, ali, eto, i ja sam ceo život bio naivac.

Otac hteo da budem lekar

Nakon osnovnog školovanja, koje je tada trajalo sedam godina, upisao sam Četvrtu mušku gimnaziju u Beogradu. Stanovao sam kod rođaka. Otac nije imao para da nas školuje i stalno je gledao da sestru i mene pošalje kod nekog da stanujemo, tako da sam sledeću godinu gimnazije završio u Ćupriji kod maćehinih roditelja. Na kraju, kada se u Trsteniku otvorila gimnazija, prešao sam tamo. Tu sam i maturirao. Bio sam prosečan đak, ništa posebno... A onda sam 1953. u Beogradu upisao Medicinski fakultet. To nije bio moj izbor. Otac je tako naredio. On je bio takav. Ili hoćeš, ili nećeš. Prvo je sestru upisao, pa onda i mene, a ja sam zapravo želeo da upišem srpski jezik i književnost. Nije mi se baš svidelo to što sam studirao, no na fakultetu sam bio dobar student. Jedino što nisam imao od čega da živim. Međutim, pošto sam imao odlične ocene, zaposlio sam se kao demonstrator na Anatomskom institutu i praktično predavao anatomiju mlađim studentima. Secirao sam leševe i prikazivao studentima uživo organe. Četiri godine sam to radio. Tako sam se snalazio. Slabo sam stigao da se družim i provodim. Možda samo prve godine, dok me je otac još izdržavao i plaćao školovanje. Tada sam čak bio u klubu mladih književnika. Pisao sam pesme i priče. Neke su i objavljene.

Prvi radni dan

Oženio sam se kada sam imao 23 godine. Supruga Nada je isto studirala medicinu. Rodio mi se sin. Tražio sam stipendiju svuda u Srbiji, međutim, vi možda ne znate, tada je bila hiperprodukcija lekara u Srbiji, nije je bilo lako dobiti. Dobio sam je od doma zdravlja u Osijeku. Plaćali su i supruzi i meni. Kao najveći naivac na svetu, verovao sam da, kada dobiješ stipendiju, posle moraš da odeš tamo, kod onih koji su plaćali, i odradiš posao, pa sam tako 1960, kada sam završio fakultet, otišao u Osijek.

Kada sam došao tamo, predam ja diplomu i radnu knjižicu izvađenu na Savskom vencu, na ćirilici. Direktor je bio neki Jevrejin, Đorđe Šozberger. Taj me posle mnogo voleo. Kaže: „Idi to predaj kadroviku.“ A kadrovik je tada, vi ne znate, bio bog i batina. U stvari, politička ličnost koja je imala zadatak da kontroliše i direktora i sve. Ulazim tamo. On dva metra visok, dva metra širok. Kažem: „Ja sam novi doktor. Poslao me direktor da predam dokumenta i zadužim mantil, slušalice, da mi se napravi pečat...“ On uzima dokumenta i kaže: „Onaj Židov dovukao još jednog Srbina ovde. Slušaj, za vas Srbe neće biti dovoljno bandera ako dođe do rata.“ Eto, tako je izgledao moj prvi radni dan.

Dečja paraliza

Tada je, inače, krenula velika akcija suzbijanja dečje paralize. Direktor me stavio na mesto lekara u stanici za cepljenje, tako da sam od prvog dana radio sa vakcinama. Tri-četiri meseca sam radio celu Slavoniju i Baranju, od šest ujutro do ponoći. Nada je u međuvremenu studirala u Srbiji. Živela je kod svojih roditelja zajedno sa našim sinom. Svakog vikenda sam išao da ih vidim.

Godine 1961. otišao sam u vojsku. Pare koje sam zaradio, a bila je to pozamašna suma, jer se tada plaćalo po vakcini, ostavio sam supruzi i otišao prvo u školu aktivnih i rezervnih sanitetskih oficira u Beogradu, a onda u garnizon Nova Gradiška, gde sam vodio ambulantu i odradio ostatak staža.

Posao u "Torlaku"

Kada sam se vratio iz Osijeka, pratio sam konkurse za poslove u novinama i prijavljivao sam se. Na razgovor su me pozvali i Institut za virusologiju, vakcine i serum „Torlak“ i Gradski zavod za zaštitu zdravlja. Odlučio sam se za „Torlak“. Primio me je direktor Dragoljub Antonijević. Pitao me je: „Šta bi ti?“ Rekoh da bih hteo da specijaliziram mikrobiologiju, a on kaže: „Ne može. Vidiš one vakcine? One kad odu iz ‘Torlaka’, ja ne znam šta se sa njima dešava. A mnogi me lažu. Ne znam koliko te vakcine koriste, kolika je zaštita i, ako škode - koliko škode. Meni treba epidemiolog.“ I tako... To mi je bio zadatak narednih 35 godina na „Torlaku“. Pratio sam sve vakcine na različitim statističkim, epidemiološkim i terenskim ispitivanjima. Vakcine se najviše daju u dečjem uzrastu. Nekada se davalo četiri-pet vakcina, a danas 11-12. Moj posao je bio da na celoj teritoriji Jugoslavije, a naročito Srbije, pratim koliko je vakcina dato, da li se neko razboleo, da ostvarim kontakt sa svim domovima zdravlja, analiziram izveštaje koje mi oni šalju i izračunavam kolika je zaštitna vrednost vakcina. Mene su iz cele zemlje zvali ukoliko se negde dogodi neka reakcija, i tu se odmah išlo da se ispita da li je do vakcine ili ne.

Magareći kašalj

Na samom početku najviše sam radio na velikom kašlju. Na epidemiologiji velikog kašlja sam i doktorirao 1977. To je jedna infekcija koja je bila jako rasprostranjena kod dece, a vakcinacija je počela 1960. Tada je jedino „Torlak“ imao mogućnost dijagnostike velikog kašlja, tako da sam išao svuda redom i lično uzimao briseve od dece širom Srbije. Veliki kašalj je bolest gde deca toliko kašlju da se zacenjuju. To ide do te mere da zvuči kao lavež pasa. Zovu ga još i magareći kašalj. Kada uhvati decu, traje i šest nedelja. U to vreme kada prođete ulicom, čujete svuda kašalj dece. Zbog tog silnog napora dolazilo je i do krvarenja jezika, krvarenja u nosu i očima. I to je obično najmanju decu zahvatalo, do pete godine života. Svi me pitaju gde je taj veliki kašalj sada. Nema ga. A na desetine hiljada dece je obolevalo godišnje i do 1.000 je umiralo. Pa nestao je zahvaljujući sveobuhvatnoj vakcinaciji.

Difterija

Posle sam radio na terenskom ispitivanju vakcine protiv difterije. Ni te bolesti više nema, kao ni dečje paralize. Mesec dana sam 1964. proveo u Dragašu, u opštini Gora, u cilju suzbijanja epidemije malih boginja. Gazio sam sneg i po dva metra, išao od kuće do kuće tih Goranaca i deci davao penicilin da sprečimo upale pluća. Tek sedamdesete godine je napravljena vakcina protiv malih boginja. Godine 1960. počeo sam da radim i na vakcinaciji protiv dečje paralize. Tada je usred januara presečena ta velika epidemija koja ne ubija, već osakaćuje. Deca su ostajala sa paralizovanim rukama, nogama. To su bile tragedije... Tako da sam radio na svim infekcijama i na svim vakcinama koje su se koristile za suzbijanje infekcija. Moja struka nije bila takva da se sedi u kancelariji ili laboratoriji. Obišao sam sve opštine u Srbiji, u BiH nema puta gde nisam bio. Svašta sam video i svuda išao po javljanju problema. Pamtim mnoge pacijente.

Variola vera

Bili smo jedina i poslednja zemlja u Evropi u kojoj se pojavila epidemija velikih boginja. Počela je između 10. i 15. februara 1972, negde u Đakovici. Tada niko nije znao da je u pitanju variola, lekari su mislili da je to alergija na penicilin. Međutim, 15. marta direktor „Torlaka“ dr Ljubinko Stojković kaže mi da je ekipa sastavljena od naših stručnjaka, iz Saveznog zavoda za zaštitu zdravlja i sa Infektivne klinike, otišla na KiM da uzme uzorke i da se sumnja na variolu. Otkrili smo je pod elektronskim mikroskopom 16. marta 1972, ali je tadašnja vlast vest o zarazi otkrila na televiziji tek 29. marta, kad su shvatili da se više ne može kriti. Ali šaputalo se i ranije, vest se prenosila usmeno...

Moja uloga tokom epidemije bila je da, zajedno s kolegama dr Radoslavom Bošković i dr Julijanom Pecić Lulom, budem, što bi se reklo, izvidnica. Nas troje smo bili leteća ekipa. Kada se negde pojavi sumnja na variolu, hitno odlazimo tamo i iz promena na koži pacijenata skalpelom uzimamo gnoj sa virusom, kao i krv iz vene, takođe, prepunu virusa. Onda to nosimo u laboratoriju na „Torlak“.

U prvo vreme nismo imali skafandere. Maska, nekoliko slojeva odela, rukavice, kaljače i - grlom u jagode.

Uzorke sam uzimao u svim sumnjivim slučajevima. Imali smo dosta takozvanih lažnih poziva. Mnogo više nego pravih. Ljudi su zvali kad god vide neku promenu na koži, a mi smo sve to morali da testiramo. Išli smo i u karantine. Jednom prilikom umalo nismo poginuli kada smo helikopterom išli do Đakovice. Bilo je opasno nevreme. Oluja. A obrise toga sam shvatio tek kada sam se, po povratku, kolima vozio od aerodroma Batajnica do „Torlaka“. Oko mene su bila iščupana stabla. Tek tada mi je palo na pamet šta je sve moglo da se desi da se letelica srušila. Šta bi bilo sa našim materijalom uzetim od pacijenata. U pakovanjima gde se nalazio materijal nije pisalo „ne diraj, variola“. Ko zna ko je sve mogao da se zarazi i gde bi se sve stvorila nova žarišta ove opake epidemije. Bog nas je pogledao.

Čovek mora da se plaši

Smrtnost od variole vere je u svetu bila od 30 do 50 odsto. Kod nas oko 20 odsto, pre svega zahvaljujući pameti naših infektologa - prof. Miomira Kecmanovića, dede tenisera Kecmanovića, kao i docenta Vojislava Šuvakovića, oca političara Uroša Šuvakovića. Njih dvojica su bila u Đakovici. Što se mene tiče, naravno da sam se plašio variole. Čovek mora da se plaši. Variola se veoma lako prenosi. Na sve moguće načine. I vazduhom i kontaktom, a virus je i neviđeno otporan u spoljašnjoj sredini, pa dugo ostaje na predmetima.

Imali smo i dva zaražena lekara. Bio je to dr Žarko Đurđević sa kožne klinike u Beogradu, koji je primio pacijenta iz Novog Pazara. Variola tada još uvek nije zvanično postojala kod nas, niti se sumnjalo na nju. Kada je pacijent počeo da povraća krv, prebačen je na traumatologiju Prve hirurške. Tu se zarazio dr Jugoslav Pantić. Ja sam lično od njih uzimao uzorke. Na Prvoj hirurškoj se zarazila i medicinska sestra Dušica Spasić, koja je, za razliku od ovih doktora, umrla. Ona je tu krv brisala i vodila računa o pacijentu. Bila je u mnogo bližem kontaktu sa njim. Kasnije je u Čačku umrla i medicinska sestra Milka Đurišić.

Neću zaboraviti ni odlazak u karantin „Čarapićev brest“ na Avali, gde su prvi beogradski bolesnici bili smešteni. Ušao sam u sobu gde je bilo desetak pacijenata. Tu sam prvi put i video to umiranje bolesnika koji su bili u groznom stanju. Soba je mirisala na smrt. Jedan je jaukao, drugi je hodao po sobi, treći je bio u komi, u nesvesti. Ja sam od njih uzimao uzorak i nosio na dijagnostiku. U sobi je bilo pretoplo, a mi smo, kako nije bilo skafandera, preko svog odela oblačili još nekoliko slojeva, koji su potom, kao kontaminirani, bili odmah uništavani. Zaštitne naočare nismo imali. Dobili smo ih tek kasnije, kada smo išli u Đakovicu. Međutim, one su se toliko brzo maglile u tim pretoplim sobama da ja ne vidim da li bodem bolesnike ili sebe... Jednom sam bacio naočare. U sebi sam mislio: „Manja je mogućnost da se zarazim preko očiju nego ako se ubodem.“ Naime, ako se ubodete skalpelom ili iglom kojim ste uzimali uzorke pacijenata, unosi se tolika količina virusa da tu posle nema života. Nećete preživeti.

Vakcine su spas

Strah je i u narodu bio toliko veliki da su se ljudi gurali da se vakcinišu. To su bile kilometarske kolone. Pored toga, nije bilo društvenih mreža i antivakcinaških pokreta da to miniraju. Niko ništa nije pitao, svi su gledali kako da prežive. Dana 30. aprila država je saopštila da više nema variole i da možemo da se vratimo normalnom životu i da idemo na letovanje. Međutim, 1. maja, kao i uvek, krenuo sam da se oblačim i spremam za posao. Moja Nada me pita: „Gde ćeš?“ „Pa, variola je“, odgovaram. Ona kaže: „Nema variole, objavili su sinoć“, na šta sam joj kažem: „Za njih nema, za mene ima.“ I tako je i bilo. Još dve nedelje nakon toga su se pojavljivali novi slučajevi. Država je htela kraj epidemije da ne bi propala letnja sezona na dalmatinskoj obali.

Uglavnom, nisam voleo da budem epidemiolog, ali sam posle zavoleo tu nauku. Epidemiologija je u stvari medicinska ekologija. Zahvata mnogo više nego što ljudi misle, a, nažalost, nas ima jako malo. Možda i manje od 100 u Srbiji. Vakcine su moj život. Ja se 60 godina bavim njima. Naravno da sam se, čim sam mogao, vakcinisao i protiv koronavirusa. Ove teorije zavere o vakcinama protiv koronavirusa su čiste budalaštine. Internet je mnogima dao mogućnost da dignu glas, ali to nije normalno šta se priča i radi.

Kuvar amater

Supruga mi je umrla pre šest godina. Bili smo 56 godina u braku. Imala je 20 godina kada se udala za mene, ja 23. Upoznao sam je na fakultetu. Ona je bila druga godina, ja između pete i šeste. Tada se medicina studirala šest godina. Bila je iz siromašne porodice, jako skromne, a otac joj je bio vredan čovek, imao je četvoro dece. Dopala mi se na prvi pogled. Uzeli smo se i dobili dvojicu sinova.

Težak je život bez nje. Ona mi nikada nije dala da uđem u kuhinju. Bila je dobra kuvarica i domaćica. Kada je umrla, morao sam nešto malo da naučim da kuvam. Najviše mi je pomogla kuma. Zvao sam je i pitao za savete - kako da uradim ovo, šta da uradim sa onim... Gledao sam i na televiziji Lepog Brku kako kuva, nešto malo pročitao o tome i naučio da budem kuvar amater. Evo, upravo sam stavio sarmice da se krčkaju. Ostala mi je još jedna glavica kupusa u buretu.

Nedostaje mi. Naravno da mi nedostaje. Svaki brak ima neke probleme. Bilo je i kod nas povremenih čarki i nerazumevanja, ali, ako postoji volja, to se sve prevaziđe.

"Pokažite mi igre"

U penziji sam već 19 godina. Radio sam neko vreme i nakon odlaska u penziju, između ostalog, i kao savetnik za jednu francusku firmu što proizvodi vakcine. Radio sam dok mi supruga nije umrla. Od tada ne radim ništa. Čitam, gledam televiziju, čujem se sa ponekim kolegom, posećujemo se. Družim se sa unucima, a u Vrnjačku Banju odlazim preko leta.

Vidite, ne znam šta bih vam rekao o životu... Vremena su, kada sam bio dete, bila jako teška. Kao mlad napisao sam pesmu. Neki od stihova idu ovako: „Pokažite mi igre, ja se nisam igrao sa šlemovima, bili su veliki za moju malu glavicu. A njihove su igračke bile teške za moje male ručice. A rovovi su bili preduboki za moje male nožice, pa zato ne znam da se igram. Pokažite mi igre, ako mi ih ne pokažete, ostaću zauvek dete.“

Možda to najbolje i opisuje moje detinjstvo. Kao mlad nisam išao u bioskope i gledao filmove. Shvatam to sada kada gledam „Slagalicu“, pa bude pitanje o nekom filmu. Nisam imao vremena za to. Morao sam da studiram i da radim. Nisam mogao da se bavim uživanjem. Samo jedne godine sam malo bio pesnik, a onda sam prešao na seciranje leševa. Ali, dobro, što bi Čkalja rekao u nekoj seriji: „Život je, brate, sačuvatac.“ To znači da je život težak i da se čovek mora snalaziti kako zna i ume.

Kurir.rs/ Zabeležila Ružica Kantar Foto: Ana Paunković