ŽIVOTNA PRIČA VANJE GRBIĆA: Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog

Rođen sam 14. decembra 1970. u Kleku. Od oca Miloša i majke Danice. Brat Nikola je tri godine mlađi od mene. Ljudi misle da znaju puno toga o meni, a ja ih pustim, a znaju samo onoliko koliko ja to želim. Ko sam ja zaista, znam samo ja. Sara zna skoro sve o meni, kao što i ja znam o njoj. Ali neke stvari su samo za mene. Imate bukvalno linije odbrane - ovi mogu ovoliko, ovi ovoliko....

Vojničko odrastanje

Nikola i ja smo rasli u vojničkoj atmosferi, tačno se znalo šta se može i do koje granice. Stvaranje radnih navika bilo je esencijalno. Obavezno smo posle škole i ručka s roditeljima, odnosno pošto se oni odmore i popiju kafu, svi zajedno išli u baštu. Zagrtali smo krompir, pasulj, radili sve. Kada smo dovoljno ojačali, išli smo da kopamo kukuruz u njivi. To mi je najlepši period detinjstva, mada je fizički bilo teško i morao si strahovito da razvijaš strpljenje.

Baba je bila u sredini, pa ide jedan sin s jedne strane, drugi s druge, pa onda idem, recimo ja, pa mama, a s druge strane ide burazer, pa stric. Bili smo ušuškani između dvoje starijih koji su mogli da nam pomažu. A sve vreme dok smo kopali, baba je pričala kako su odrasli, kako su se borili za život, stavljajući akcenat na ljude koji su bili u pravu jer su se borili za istinu. I to je usađivanje pravih vrednosti od malih nogu, to nam je bio tas na vagi i definisalo nas kroz celo odrastanje. Još u detinjstvu shvatimo da jeste teško, ali kad uradiš nešto svi će biti ponosni na tebe.

Odlaganje zadovoljstva

Kad smo stizali da se igramo, bilo je to odlaganje zadovoljstva, što je verovatno najvažnija kategorija u odrastanju. Kad dete hoće nešto i vi mu to odmah date, ono neće steći osećaj da se bori za to ili da treba da se strpi kako bi zadovoljstvo bilo još veće. Uvek smo stizali na kraj igre s ostalima. Znali smo, kad otac krene da spušta roletne, a imali smo četiri velika prozora na dnevnoj sobi, to je kraj.

Dok spusti četvrtu, morali smo biti u kući ili bar na vratima. Ili kada se upali svetlo na ulici - pravac kući, nema samo još minut. Otac nikada nije nešto rekao dva puta.

Trpeli su naše određene nestašluke. Skupljali smo ilovaču u Bari i vrlo često se tu rasečemo na staklo. I onda smo uzimali šibe kojima su se deca nekada tukla, na vrh stavljali glinu i to bacali. Najveći broj igračaka i igara sami smo smišljali. Žmurke smo igrali bez rezerve, kao kauboja i Indijanaca. Onda smo gledali da igra bude komplikovanija. Kad sam imao 14-15 godina peo sam se na ogradu oko parka, čiji je profil cevi bio oko tri centimetra. S jedne strane trotoar, s druge živa ograda. Hodao sam po toj ogradi nekih 40 metara, uspeo sam dva puta da je pređem. Nisam shvatao da će mi to nekad puno pomoći, da će mi život u dobroj meri biti takav.

Nisam upao među vatrogasce

Dosta drugova išlo je u sekciju vatrogasaca, osvajali su medalje, ali tu nikada nisam uspeo da upadnem, a pokušavao sam nekoliko godina. Na fudbal smo išli svi. Fudbal, košarka, tenis i rukomet igrali su se sezonski jer sale nije bilo. Odbojka je bila tradicija. Žene iz kluba „Klek“ osvojile su 1964. Kup, a muškarci 1972, što je ogroman uspeh u Jugoslaviji. Kasnije je sve palo i propalo. Paralelno sam trenirao fudbal i odbojku. Bio je septembar, prvi razred srednje, kad mi je otac rekao: „Možeš da treniraš šta hoćeš, igraćeš odbojku“.

Gimnazija u Novom Sadu

Bio sam odličan u osnovnoj, a išao sam u gimnaziju „Koča Kolarov“ u Zrenjaninu. Prvi razred vrlo dobar, u drugom je prosek bio 4,90. I treći sam bio odličan, a onda sam prešao u Novi Sad. Otac je odlučio da je vreme, pošto sam prevazišao sredinu, da se otisnem u profesionalne vode s odbojkom i otišao sam u „Vojvodinu“.

Upisao sam četvrti razred u gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, koja je tada slovila za najjaču u bivšoj Jugi. Nije bilo kao danas sportskih odeljenja, profesori nisu imali nikakvog razumevanje za moju odbojku. Bio sam vrlo dobar. Imao sam interesantan poslednji čas ruskog jezika. Zbog putovanja i svega ostalog, odgovarao sam celu knjigu. Na kraju mi je rekla: „Daragoj Vladimir, vi polučite dvojku“, a dvojka je u ruskom jeziku negativna ocena, kao kod nas kec. Htela je da mi da keca zato što nisam upisao sremsko-karlovačku gimnaziju, jer imam fantastičnu sklonost ka jezicima. Uspeo sam da izvučem neku dvojku iako mi je, praktično, ruski kao maternji.

Reakcija na ucenjivanje

Jednogodišnji ugovor s Vojvodinom istekao mi je 1989. Razgovor s tadašnjim prvim čovekom kluba bio je vrlo neprijatan i ucenjivački, rekao mi je: „Ako odeš iz Vojvodine, uništiću ti karijeru, nećeš više nigde igrati“. Nazvao sam oca: „Reci ovima iz Mladosti da dođu u Sombor“, upravo tad sam kretao tamo na školsku olimpijadu. Čekali su me u autu na parkingu u Somboru, rekao sam: „Dajte mi ugovor!“ „Ali da pogledaš!“, uzvratiše. „Ne!“ S ljudima se dogovara, ugovor je za one koji ne veruju jedni drugima. Potpisao sam ne gledajući ništa. To je reakcija. Vrlo često oni koji bi da mi se suprotstave, da mi prete, inate se, dobiju najgoru moguću reakciju.

Nikad se ne kajem. Sve što radim, radim s uverenjem i 100 odsto svojevoljno. A ukoliko se nešto desi, takva je Božja volja. Prihvataš, ideš dalje. Ćao. Kada vam se zatvore jedna vrata, Bog vam otvori troja. Ne znate zašto, ali on je čuo razgovore koje vi niste.

Ljudi se plaše sebe

Ljudi očekuju da im sve padne s neba. Čak 99 odsto njih živi u strahu da proba, da da sve od sebe jer se plaše da će možda saznati da ne mogu da dobace, da nisu ti za koje veruju da jesu. Svet prosečnih su ti koji stoje ispred linije i plaše se da zakorače na teren jer ih tamo čeka teška spoznaja istine o sebi. I to je stvar izbora. Sve je u životu stvar izbora. Kad neko kaže: „Znaš, morao sam“. Majstore, nemoj meni to da pričaš, kaži to sebi. Kod mene to ne prolazi. Jedina stvar koja mora jeste da se umre, ali to nije do nas. Možete da uzmete savršenog bioničnog čoveka po pitanju građe, svega. Ali ono što pravi razliku nije u mišićima, nego u glavi i srcu, i malo niže, ko ga ima.

Vojska

Dakle, te 1989. potpisujem za Mladost iz Zagreba. Sledi regrutacija. Otac je u vojnom odseku molio da me pošalju u Zagreb. I dobio sam - pešadija na vojnom aerodromu Pleso. Tu sam naučio šta znači nepravda, šta reč, a šta hijerarhija. Ipak, vojska mi je došla kao odmor. Skinuo sam se 15 dana ranije jer nisam koristio redovno. Ušao sam u ritam s Mladošću i proveo verovatno najlepšu sezonu u karijeri baš u Zagrebu. Imali smo grad koji je bio naš, fenomenalne uslove, bolje nego igde u bivšoj Jugi. Već na kraju godine dogovarali smo da dođe i Nikola. Međutim, desio se onaj nesrećni rat i sve je propalo.

Nikola i ja

Bio sam s reprezentacijom i u pauzi odigravanja, pošto se već zakuvalo, desile su se barikade, Knin i tako dalje, vratio sam se u Zagreb da podignem nekoliko stipendija. Međutim, ništa nisam dobio, svi su odjednom nestali. Pozajmio sam novac od čoveka koji je držao bilijare u Domu odbojke u Zagrebu da bih se vratio za Beograd. Iz voza u Beogradu, pravac na avion za Atinu, na Mediteranske igre. Jun je mesec. Stigao sam u pola tri noću u Olimpijsko selo, gde su bile Igre. Ujutro sam saznao da je pukao rat. Hrvatski sportisti, što je ljudski i normalno, rešili su da ne igraju, mi smo odigrali. Ugovor s Mladošću više nije bio validan, bio sam pred izborom: Vojvodina, jer mi je tu igrao burazer, ili Zvezda. Iako je Zvezdina ponuda bila bolja, odem u Vojvodinu zbog burazera. Nikola i ja nikad nismo bili rivali. Kakav je bio naš odnos kad smo bili klinci, takav je i dan-danas. S te strane nikada nismo odrasli. Zezamo se na naš, specifičan način. Što bi moja Sara rekla: „Ni sud u Strazburu ne bi mogao da presudi ko je od vas dvojice u pravu“. Nikad nije bilo stariji brat, mlađi brat, autoritet, samo maksimalno poštovanje, iako smo dva različita sveta.

Brazilske muke

Iz Vojvodine s 22 godine idem u inostranstvo kao već standardni reprezentativac. Majka je svaki put plakala. Prvo kad sam odlazio u Novi Sad, potom u Zagreb, pa za Italiju. Tek nakon pet godina provedenih u Italiji malo se smirila. Plakala je i kad sam išao za Brazil. I na kraju, kad sam išao za Rusiju i Japan nije toliko jer je Sara bila sa mnom. A onda za Tursku, opet je bila zabrinuta jer je to Turska, a išli smo sa dvoje dece. Međutim, Istanbul je grad van vremena, van svega. To mi je najbolja pečalba. Najbliži su našem mentalitetu.

Meni je 80 odsto stvari i vremena isto - utakmice, treninzi... Ali u Brazilu sam imao ozbiljan problem. Krenete ujutru s treningom, trčanje, sala, plivanje, radili smo bukvalno sve od ujutro do uveče. Upalio mi se nerv zadnje lože bicepsa i nindža terapeut me je palio žarom. Gori meso. Žive rane, morao sam deset puta dnevno da ispiram da se ne inficira. I posle pet dana opet sam bio na terenu. I dan-danas imam ožiljke, iako je to bilo 1997/1998. Imam 11 rupa napravljenih vatrom. U Brazilu me je i trener maltretirao, pa sam se vratio s gastritisom i dve erozije, odnosno rupe u želucu. Morao sam potpuno da promenim način života, ritam ishrane, sve. Fizički bol, umor, stres - sve prođe posle najviše 96 sati, ali emotivni stres traje 30 dana pa naviše. A neke traume vam ostanu za ceo život. Poraz od Treviza 1995, gubimo prvenstvo jer je bio bolji, a mi smo bili nemoćni, iscrpljeni... - to će mi ostati večito.

Ljubav

Bilo je puno ljubavi, simpatija, najviše neuzvraćenih. U srednjoj su najlepše bile gimnastičarke, ali one su obično pune sebe, a ja sam bio jako sramežljiv. Generalno, to je jedan deo mene o kome ne volim da pričam. Trudio sam se da se moja izabranica oseća kao kraljica. Jedina prava ljubav desila mi se sa Sarom. Imala je 21, a ja 31 godinu, kad smo se upoznali te 2001. na proglašenju sportiste godine. Ona, karatistkinja, bila je najbolja kod mlađih sportista, a ja kod starijih. Odmah smo počeli intenzivno da se dopisujemo. Zamolio sam je da sačeka na aerodromu jednog mog prijatelja koji će joj doneti nešto. Taj prijatelj sam, u stvari, bio ja! Mislim da i dan-danas čuva te igračke koje sam joj doneo. I od tog februara 2001. počinje spajanje dve polovine jabuke. Bio sam samo dan tu, morao sam nazad u Rim. U martu sam opet došao nakratko. I kada sam se vratio u aprilu, više se nismo razdvajali. Pošla je sa mnom u Rim. U junu smo se verili i onda se otimala dugo, do 25. avgusta, da se venčamo. Ručak je bio u Novom Sadu, nas 60-65. Okupili smo prvo koleno porodice - babe, dede, očevi, majke, braća, sestre sa svojim porodicama, da ljudi, ako se sretnu na ulici, znaju da su sada rod. Svadbu smo pravili u restoranu na Adi Ciganliji. Jurili su me paparaci za momačko veče, krili se tamo, ovamo, a ja sam s kumom Saletom Ilićem pecao na brani u Kleku. Sara i ja nastavili smo da se zabavljamo i provodimo. Otišla je sa mnom u Japan, bila je i u Grčkoj. Inu smo dobili tek u Moskvi 2004. I 20 godina posle jedno drugom kažemo „pače“, „pače“. Svojoj deci želim brak kao naš. Nema svađe. Postoje različitosti, ali strpljenje, tolerancija i razumevanje mogu da reše i prevaziđu sve. Kada shvatite da ste stvorili decu, ona su prioritet. Porodica, to je celina.

Najveće radosti

Prva radost - ćerka Ina. Što kaže Sara, ona je bila savršeno dete, po knjigama. Sad je devojka, ima 17 godina, a kao da je juče bilo kad sam gledao malog Marsovca. Sećam se, ostao sam sam s Inom kad se rodila, Sara je s mamom izašla u kupovinu. Bukvalno sam bio ukočen, s bebom u rukama, kako me je i ostavila. Nakon tri minuta sam je zvao i rekao da plače kao nikada dosad. Sve su to stvari koje morate da prođete. Sportisti žive kao pod staklenim zvonom. Za obične stvari, tipa da stanete u red, platite račune, nismo znali. Neko je to radio za nas jer je to distrakcija, odvlači energiju od onoga što treba da radite. Nismo jurili sina. Očekivali smo Zoe, a rodio se Lazar. Ni za jedno dete nismo želeli da znamo pol. Bio sam na sva četiri porođaja. Moje poimanja je da za ženu koju volim, kada sam joj najviše potreban, treba da budem tu. A posebno u Moskvi gde nikoga nije znala, pa ni jezik dobro. To mi je jedno od četiri najlepša iskustva. Ostala tri su bila u Beogradu.

Cela moja karijera bila je pokušaj da dokažem svojoj zemlji i svom narodu kolika je mi čast da igram za njih. Olimpijsko zlato znači. Medalje znače. Ali deca su moji trofeji. Imam četiri najlepša trofeja - Inu (17), Unu (15), Milu (9) i Lazara (5). To je moj vrhunac. Ina i Una su išle na ritmičku gimnastiku, na karate, sada su na odbojci. Mila je išla na sportić, probala je malo odbojku i oduševila se, ali mislim da je još rano.

Smrt oca

Najveća tuga - gubitak oca. S tim se ne mirite, to ne prihvatate. Imao je srčani udar, reanimirali su ga, prebacili u Zrenjanin. Bio je na aparatima, u komi, pa smo ga nekako prebacili u Beograd. U Kliničkom centru smo imali nadu, ozbiljnu nadu. Međutim, premešten je na VMA. I kad je prešao na VMA, osetio sam, znao sam da je gotovo. Desetak dana je trajala borba tog septembra 2008. Bila je to Božja volja. Bio je i otac, i trener, i primer, i lider u svakom pogledu. Sam sebi najgori, jer sve što je radio, radio je ekstremno. Držao se zareza do kraja, baš onako kako je moralo.

Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog. Ali, to je bilo egoistično. Tada sam imao dvoje dece, ženu, svoju porodicu i odgovornost. I on prvi bi mi rekao „Jesi li ti normalan?!“ Emocija je bila iskrena, ali nije bila usmerena u pravom smeru. Kad je umro, prekinuo sam karijeru. Sezona 2008/2009. bila mi je poslednja. Ali otac je uvek tu. Kad Nikola, recimo, osvoji prvenstvo, govorio je: „Pa dobro, nije bilo loše“. Pa i ja nazovem Nikolu posle osvajanja Kupa šampiona: „Pa dobro, nije bilo loše“ i ismejemo se baš, iz srca. I dan-danas pitam Nikolu: „Je l’ imaš para?“, jer je to bila očeva uzrečica. Kad se sve to desilo, kad smo ga sahranili, dogodile su mi se neke stvari, u smislu preuzimanja odgovornosti, života, svega. Imao sam strašnu potrebu da opet odem u Hilandar. Tu sam 2012. saznao da je Sara ponovo trudna, rodila se kasnije Mila. I taj trenutak u Hilandaru - ušao sam u treću pripratu koju je knez Lazar napravio 1380. Ima interesantan zid, tu su Sveti Vladimir Moskovski, knez Lazar, kralj Milutin, najveći ktitor srpski, i negde na kraju Miloš Obilić. I osetio sam tada kao da mi pokojni otac kaže: „Radi, čuvaj tradiciju, budi ktitor, ja te pazim“.

Hrabro srce

Mogu da plačem samo zbog iskrene emocije, a to nekome može da bude i glupost, kao što je moral. Plakao sam gledajući Hrabro srce i Mela Gibson. I ne kada ga ubijaju, nego kada se Robert Brus, koji ga je izdao, vraća od engleskog kralja i kaže Škotima: „Borili ste se za Volasa, sad se borite za mene“. Škoti bacaju Volasov mač, zabija se u polje i kreću u borbu. Postoje stvari zbog kojih vredi živeti i umreti. To su ljubav i vera. Lova dođe i prođe, ono što stvarno vredi ne možete da kupite.

Doktor

Po završetku karijere upisao sam DIF, diplomirao sam 1. oktobra 2014. Upisao sam i doktorske studije da bih shvatio kako najbolje da radim s decom. Jako sam ponosan i na specijalnu Olimpijadu, rad sa decom sa intelektualnom ometenošću. U životu još treba da doktoriram, to će se desiti vrlo brzo. Nažalost, biću verovatno jedini vrhunski sportista, olimpijski šampion i član Kuće slavnih, koji će biti doktor nauka sporta i fizičkog vaspitanja. I treba da ostvarim jedan projekat o kome ne želim da pričam, a tiče se rada s decom, njihovog zdravlja. Pošto mi obično ukradu stvari o kojima govorim javno, sad ćutim.

Kad me ne bude bilo...

Kad me ne bude bilo, voleo bih da ljudima ostane na pameti: „Do tebe je, nemoj da se predaješ, bori se“. Kad god da im je teško, da znaju da je predaja gora od poraza. I da čuvaju ono što smo i ko smo, bez obzira na vreme, trendove i to što nije popularno reći „Ja sam Srbin“.

Jelena S. Spasić