SLIKAO SAM BOUVIJA, STONSE, NAOMI, SINATRU, EJMI... Ispovest Brajana Rašića ostavlja bez daha! Nema svetske face koju nije fotkao

Ništa se u njegovom životu nije dogodilo preko noći. Prvo je fotografisao svoje drugare, zatim domaće rok muzičare, a do penzije svetske zvezde. Uspeo je da postane zvanični fotograf Dejvida Bouvija i Rolingstonsa, a gotovo da nema svetske face koja nije stala ispred njegovog objektiva. Novopečeni je deda i živi na relaciji London-Beograd. I, da, Brajan je srpsko ime

Ćale, kako ti je bilo?

Danas mi je krivo što nisam imao prisniji odnos s njim da ga pitam: "Ćale, kako je bilo kad su ti srušili avion i kako ste pobegli iz zarobljeništva?" Ljudi kao moj otac, kada dožive te strahote rata, verovatno ne vole da pričaju na tu temu. Međutim, kad je ćale umro, bio je već početak raspada Jugoslavije, a na njegovoj sahrani je govorio neki general i pričao je za mog oca da je bio velike junak i da je ustao protiv velike Nemačke i tako to. Kao, o tome nije smelo da se govori za vreme Tita, sad sme, a kao nisi smeo ni da slaviš slavu. Nije baš tako. Mi smo je uvek slavili. Niko nam nije branio, a krstili su me u crkvi kao bebu. Mama Milena se brinula o porodici. Nije nigde radila. Tata bi kad stigne plata stavio koverat na sto i ona bi brinula o finansijama.

Učiteljica me je naučila životu

Završio sam osnovnu školu i Prvu beogradsku gimnaziju. Razredna mi je bila čuvena profesorka matematike Radmila Stošić. Bili smo joj valjda poslednja generacija. Posle se preselila u Francusku kod ćerke. Slučajno su je neki drugari videli na Rolan Garosu kako navija za Novaka Đokovića. Pre nekoliko godina sve novine su pisale o njoj. Došla je u Beograd, imala je sto godina i ponovo je dočekala svoje đake četvrtog jedan odeljenja na proslavi 45. godišnjice mature. Krivo mi je što nisam bio tu s njima.

Bila je veoma stroga. Nisam voleo matematiku i na njenim časovima sam čitao stripove. Na toj maturi rekao sam mojoj prijateljici da joj ispriča priču koja me za nju vezuje. Profesorka nije rekla ništa, samo je pustila suzu... A šta je to bilo na času? Pa, sedeo sam s Ljubicom, koja je bila najbolja matematičarka u odeljenju, a razredna je izbacivala iz učionice ako ne pratiš šta ona predaje. Kažem ti, mnogo stroga. I, jednom prilikom čitam ja "Alana Forda", zaneo se, nemam pojma ni šta, ni ko, ni gde, kad - i udari me neko u glavu! Bam! Ceo razred krene da se smeje! A ona samo izgovori: "Ljubice, kako možeš da trpiš Rašića pored sebe?" Nije me izbacila napolje. Za mene je to bila velika škola. Iz nekog razloga me je gotivila. Nisam bio baraba.

Bern, 25. septembar 1973.

Od fakulteta sam digao ruke. Ujak me je godinu dana kasnije pozvao da odem s njim u Cirih i tu počinje moje saznanje o tom nekom drugom svetu... Baš te godine sam prvi put video i Rolingstonse, što je važan podatak za moju biografiju. Datum je bio 25. septembar sedamdeset treće i prvi put su, koliko ja znam, svirali u Švici, u Bernu...

E, a fotograf sam postao spontano. Onako... nisam razmišljao o toj karijeri. A počeo sam na Dorćolu, gde sam zajedno s drugarima slušao ploče, najviše po kućama, jer tada nije imalo baš gde da se izađe. Prvo sam fotografisao društvo, a zatim koncerte. Kada sam počeo da slikam, nisu bile potrebne akreditacije, već samo volja i želja. Hobi se pretvorio u ljubav, a potom i u posao. Kad počne svirka i pogase se svetla, skočim do bine i škljocnem. Niko te ništa ne pita. Tako sam, recimo, slikao Dip parpl, Ajka i Tinu Tarner u Beogradu.

Tako jednostavno

Počelo je sa "zenit" aparatom mog oca, pa "kijevom" od ujaka. Analogna fotografija je bila prava magija. To danas u pojavi digitalne fotografije ljudi ne razumeju. Uvek sam voleo da sam razvijem tu fotografiju. Sada je to sve nekako instant, odmah izađe ta slika, ugođaj kraće traje. A tada... dešavala se potpuna čarolija, čudo: staviš papir, pustiš svetlo, postavi se belo, a izađe - slika! Pa, majstore! To su bile čudne stvari, a ja sam uglavnom bio samouk. Imao sam neke ljude koje sam znao da pitam, a oni su bili spremni da mi pomognu, ali sam sve manje-više gurao sam. I danas kad me pitaju o fotografiji, obično umem da kažem: "To je sve tako jednostavno".

Švercer iz Trsta

Prvi svoj aparat doneo sam ilegalno preko granice iz Trsta. Priča je sledeća: radio sam preko studentske zadruge za "Jugotrst". Skupio sam pare i kupim "nikon fe" i objektiv pedeseticu. E, kad dođeš na granicu svi izađu napolje, a oni pregledaju stvari. Kućište aparata sam uvukao u gaće. Malo sam uvukao stomak. Ceo bus je znao. Ispričao sam tu priču nekad negde i ostalo je zabeleženo, čisto da se zna. A velika je to stvar, to da naglasim, jer sam ga kupio od svojih para. Nije bilo jeftino. "Nikon" je uvek bio skup. Pa sad ti je njegovo kućište više od pet hiljada funti.

Digitalizacija

Film je sada stvar prošlosti i za mene. Danas su svi postali fotografi. Prešao sam na digitalnu fotografiju zbog dodele MTV nagrada. Agencija za koju sam radio angažovala me je da slika ceremoniju u Stokholmu. Bila je to najbolja dodela u istoriji. Bili su tu U2, Madona, spajsice, Robi Vilijams, Kajli Minog, Dženifer Lopez... Imam te fotke i danas. Međutim, zbog brzine su tražili da radim s novim aparatom. Slikao sam ispred bine. Uvek se fotka dugačkim objektivom. Uvalili su mi "nikon D1", ali njegova mana je što ima male fajlove. Danas bi se te slike sigurno dobro prodavale, ali nemaju mesa i kapacitet za velike formate. Tragedija. E, tako je počela moja digitalizacija.

Sad smo se svi navikli. Trenutno koristim "nikon D4s". Danas je i to praistorija. Ranije sam uvek imao mogućnost da među prvih deset fotografa u svetu uzmem najnoviji model aparata, a onda sam shvatio da to povećavanje fajlova nikom ne treba. "Nikon D4s" je savršen aparat i ne treba mi više.

Pisali mi prijavu zbog Bajage i devojke

Koga sam prvog upoznao od rokera? Pa možda Bajagu. Da, mislim njega... I Ducu Marković, al' ne na koncertu, nego... Zanimljiva priča, da čuješ! Honorarno sam radio kao turistički vodič za "Generalturist". I jednom u autobusu koji sam vodio na Taru bio je i Bajaga. Sedeo je u šaragama, svirao je gitaru, imao je dugu kosu i pila se rakija i... I kliknuli smo na prvu. Toliko sam se zezao s njima, jer sam bio nekoliko godina stariji od njih, a u celu priču je bila upletena i neka devojka... I onda su mi pisali prijavu i tako se završila moja karijera turističkog vodiča. Da ne ulazim u detalje.

Otišao sam ubrzo za London, a Bajagu sam sreo opet tek nekoliko godina kasnije, kad je došao u Čorbu. Bora me je jednom prilikom zvao da dođem u "Sunce", tu su se obično okupljali i odatle su polazili na svirke, i tu ti se Bajaga i ja ponovo sretnemo. Ceo bend u čudu! Kao, otkud se vas dvojica znate?! Eeeeee... Sećam se da smo počeli ponovo da se družimo 1984. kad mu je izašao prvi album "Pozitivna geografija". Ime mu je dao moj kum Peca Popović. Sada ćemo se družiti i na Tašu.

E, a imam lepu priču i sa Žikom Milenkovićem, to tek treba da čuješ! Bajagina supruga Ema i Žikina Vesna - rođene su sestre, a mi smo se svi družili. Jedno vreme sam bio s njihovom trećom sestrom Snežanom, koja danas živi na Tajlandu i ima odraslu decu. Zvali smo se paše. Neka prijateljstva opstanu za ceo život.

Srpska snalažljivost

Jugoslovenski pasoš je bio OK. Dobijali smo vizu na šest meseci. Dolazio sam u Beograd, pa se vraćao. Međutim, posle smo provalili foru kako da ostaneš duže. Pre isteka vize tražiš produženje, a dok ti oni odgovore na zahtev prođe godinu i po dana! Služio sam se sitnim prevarama. Prijavim da sam oprao pasoš u farmerkama i mogu da idem ponovo. Al' kod nas u SUP su nas provalili.

Državljanstvo sam dobio tek devedesetih godina. Do juče bio si faca s britanskim pasošem, a danas on i srpski isto vrede.

Ime od Nemanjića

Prvih godina mog boravka u Londonu na sastancima s klijentima uvek bih pola vremena izgubio objašnjavajući značenje svog imena Branislav. Moj pokojni drug Saša Stojanović mi je rekao da se on zove Svetislav i da i ja moram da uradim nešto po tom pitanju. Danas su i Englezi naučili da izgovaraju imena Branislav Ivanović i Nemanja Vidić, ali tada nisu hteli da lome jezik. Na jednom sastanku jedna žena mi je rekla - vaše ime zvuči kao ime za psa. Nije htela da me vređa. Saša mi je rekao da je Branislav kao Brajan. I tako sam dobio još jedno ime. Mnogo godina kasnije Žika Milenković mi je otkrio da je Brajan srpsko ime. Za to sam dobio i dokaz. Na jednoj zabavi u Beogradu upoznao sam svog imenjaka iz Srbije. On mi je otkrio da ime potiče još od Nemanjića. Zvanično se u Engleskoj zovem Brian Branislav Rasic. U pasošu mi piše kao grad rođenja Beograd, a ne Belgrade.

Uspeh

Karijeru rok fotografa počeo sam u muzičkom časopisu Džuboks 1979, a u Engleskoj sam radio kao fotograf agencije Reks fičers i sada moje slike prodaje Geti. Slikao sam više od 8.000 koncerta. Postao sam zvanični fotograf Dejvida Bouvija od albuma "Let's Dance", a kasnije i Rolingstonsa. Ništa to ne ide preko ličnih poznanstava, nego ljudi iz posla koji vas preporuče.

Bouvija sam sreo 1983. godine. Pored hotela u kome sam ga fotografisao bila je foto-radnja i slike su bile gotove za sat vremena. Doneo sam ih da ih pogleda njegov PR. Ona je bila oduševljena i želela je odmah da mu ih pokaže. Rekao sam može, ali mora da mi potpiše autogram. I dalje ga čuvam. Bouviju su se dopale slike. Brzo je stigla ponuda da radim s njim neki posao u Danskoj i tako je krenula saradnja.

Nikad nisam nikog pitao da mi nešto ponudi. Samo sam radio, a kad tako radiš onda tebe zovu. Nije mi bilo teško da putujem po svetu zbog dobrih fotografija. Bez ljudi iz PR nema ni nas fotografa. Ne možeš ti da imaš kontakt s Bouvijem lično. Nismo mi prijatelji, već je to poslovna saradnja.

Posao sa Stonsima

Imao sam sreće i sa Stonsima. Dva miliona ljudi i koncert na plaži Kopakabana. Ja Stonse slikam negde od sredine sedamdesetih godina, ali ovo je bio prvi put da sam radio za njih. Znači, njihov najveći koncert u istoriji i moj početak rada s njima. Poslednji je dan leta, temperatura je bila 45 stepeni, a ja potpuno mokar, na koncertu totalno ludilo. Bio sam isključen iz svega kako bih mogao da radim.

Sada će, 7. jula ove godine, izaći oficijelno izdanje Stonsa sa tog koncerta. Verovatno ništa ne rade, pa im trebaju pare. Biće to moja prva naslovna strana. Jeste da nije studijski album, pa da sam ih ja namenski slikao, ali jeste moja slika! Ta sa tog koncerta, ta moja fotografija. Moje fotke su već na DVD i u njihovoj knjizi, ali nikad nisam imao naslovni kaver.

Članovi Stonsa nisu normalni. Oni su vlasnici tih fotografija, ali ih mrzi da ih traže u svojoj arhivi, pa su ih za svoj album kupili od Getija! Više i njih ne zarezujem. I menadžer Rona Vuda je hteo džabe slike. Sve ih volim i poštujem, ali od Stonsa sam imao toliko dobrog, ali i lošeg. Čoveče, u penziji sam i od toga živim; zajebi, nema više ništa džabe! Ali, nema meni više slikanja Stonsa. Promenili su svoj menadžerski tim. Kit je jedino zadržao svoju menadžerku. Džeger je sve ljude otpustio, Roni ima svog, a drugi imaju nove. I oni traže da im pokloniš slike. Pitam ja njih da li mogu oni meni da poklone crtež Ronija Vuda, koji košta 2.000 dolara?! Hteo sam da se trampimo, ali mi nikad niko nije odgovorio. Ima Roni Vud više para od mene i neka plati. To je istorija. Nekad sam morao da ćutim, a sada više ne moram. Zajeban je to svet. Kroz sve sam plivao. Ne bih sad da preterujem.

O Ejmi

I sad dođosmo do Ejmi. Mislim, i moja priča i karijera i sve... Kako sam mogao da znam da ću Ejmi Vajnhaus slikati poslednji put baš u Beogradu, ko je to mogao da zna... Ima tu puno stvari oko tog koncerta. Beograd je tu ispao nepismen, ali ne bih ga krivio. Mislim, to što su je psovali, što su vikali, što su je gađali pivom i sve to, razumeš? Ejmi je došla kao predgrupa Mobija. Njen ugovor je bio da 70 minuta nastupa, to nije bio njen koncert. Al' sve to što se desilo... Tuga!

Znam njenog menadžera. On mi je rekao da Ejmi taj dan ništa nije unela u sebe, što je onda, kako bih ti rekao, još gore! Bila je normalna, a nenormalna, kapiraš?! Opasnija je to stvar nego da je uzela drogu.

Otišao sam posle Beograda u London. Išao sam na nastup njene nećake. Simpatična devojka koja lepo peva. Nismo znali da li će Ejmi da se pojavi. I došla je na njen koncert, otpevale su zajedno jednu pesmu. To je bio njen poslednji javni nastup. Što se, ipak, ne računa. Poslednji je bio u Beogradu.

Ali moram da objasnim: nešto se desilo što niko ne zna. Ljudi su ispljuvali koncert u Beogradu, ali... Nije ona to prvi put uradila. Slično sranje je napravila i u Brazilu. Ona je bila kao trke Formule jedan. Niko ne voli da vidi da se neko zapali, od takvih scena ti ostanu strahote. Ejmi se, kako da ti kažem, jednostavno zapalila. Bili smo svedoci istorije.

Gledao sam ja više ljudi koji dođu na binu, a ne znaju za sebe. Na primer, Tifa. Bregović mi je lično rekao da od svih pevača Dugmeta najviše voli njega. Tifa samo pred izlazak na binu zvizne litru rakije, padne dole i ne zna za sebe, a sve je u redu. Ljudi pevaju uglas pesme i otkidaju... Ejmi je uradila isto i kažemo, eto, zajebala je... Nije ona ništa zajebala, Beograd treba da bude srećan što ju je video. To je rokenrol. I sve dobro, a i loše.

Rasel Krou

Kada radim sa zvezdama, moja dužnost je da ih predstavim u najboljem svetlu. Radio sam više puta sa Naomi. Ona dobro izgleda, ali Kejt Mos najviše voli kamera. Da ona prošeta Terazijama niko je ne bi primetio, niti se za njom okrenuo. Ali na fotografijama izgleda kao anđeo.

E, a da čuješ ovo! Za jednu sliku sam mogao da dobijem 5.000 funti. Kad se Rasel Krou kurvao s Meg Rajan. Ona je tada bila udata. Ni Nikos, čuveni pararaco koji je živeo u Londonu, nije mogao da ih uhvati. Godina je bila 2006. i Bouvi je pravio koncert samo za fanove u sali BBC. Došao je Boj Džordž i drugi koji ga obožavaju. Na parti su došli Meg i Rasel. On je tada bio najveća zvezda na planeti zbog "Gladijatora". I sad... imam aparat, a ne smem da slikam! Moram svakog da pitam. Rasel me zakači pivom i kaže: "Ti mora da si jedini fotograf na svetu kome sam se u životu izvinio". Da skratim priču, imam fotografiju gde je s Bouvijeve jedne strane Meg Rajan, a sa druge Rasel Krou.

Posle odem na Ibicu nešto da slikam i vidim po svim novinama - moja fotografija. Moja agencija je napravila i digitalnu manipulaciju gde oni stoje jedno pored drugog. I Ejmi se dobro prodavala. Sećam se da je izašlo u Šternu preko cele strane.

101.000 fotografija

Živim od moje arhive. Ne radim. Dobijam vrlo pristojan novac. Na Getiju imam bazu od 101.000 fotografija. Još skeniraju moju arhivu. Ne bih otišao iz Reksa u Geti. To je porodična firma bila, ali se prodala. Oni su bili prva agencija. Bio sam s njima ko porodica. Naučio sam ih da u muzičkoj fotografiji ima para. Moja arhiva je najbitnija. Poznajem muziku. Kad sam došao u London želeo sam i džez i rok i sve da ovekovečim. Frenk Sinatra je broj jedan, i njega sam slikao, pa onda dolaze svi ostali. On je ljubio najlepše žene. Napravio je sa krimosima Las Vegas. Bio je čovek van kategorije. Imam skoro sve što je snimio.

Porodica

Moja supruga se zove kao i ja, Branislava, rodom je iz Sombora. Starija ćerka Milena, koja mi je podarila unuku, nema pretenzija prema šou-biznisu, dok je mlađa Jovana arhitekta. Trenutno živi sa dečkom. Ona nosi u miraz litografiju Pola Makartnija. Pre mnogo godina desilo se da baš za njen rođendan moram da radim. Ne bih prihvatio nijedan poziv na svetu, ali Pola Makartnija ne mogu da odbijem. Bio sam iznenađen da je moje dete znala ko je to. Rekla mi je da joj uzmem autogram. Nije se bunila što neću biti na proslavi. Fotkao sam ga. Pokazao sam mu šta sam izabrao, a on govori: Ok, nou, ok, ok, nou... Kad on izabere ja to prebacim na usb. On pogleda i to ode u svet. On je tada nosio različit broj litografija da pokloni svojim prijateljima. Pol je dobar, uvek vrlo kul i samo se zeza. Nikad na slikama nije namrgođen, već veseo. Zna čovek svoj posao. Zamolio sam ga da mojoj ćerki za rođendan pokloni litografiju. Napisao je bez greške: "Jovana, srećan rođendan" i nacrtao joj Čiča Glišu. To stoji kod nje u sobi. Uramio sam joj tu sliku. Pol na nekoj mojoj fotografiji drži tri prsta. Svi misle da je to uradio zbog mene. Međutim, verovatno je napravio pis, ali je ispalo da sam ga uhvatio pre neko što je skupio treći prst.

O odlasku

Postoje ljudi koji se plaše smrti, ja ne. Ne razmišljam o tome, a može da se desi svaki dan. Kad dođe vreme, bićemo spremni. Sećam se mog tate kad je umro. Otišao sam da ga vidim u mrtvačnicu. Bio je prekriven nekom krpom. Hteo sam da ga vidom još jednom. Otkrili su ga i provalim da je na njegovom licu bio neki osmeh. Nisam video ništa tužno, već zadovoljstvo. To su misterije života. Otišao je srećan, a i ja bih voleo da tako odem s osmehom. Ne daj bože samo da budem bolestan.

Kurir, Ljubomir Radanov

Bonus video: