ŽIVOTNA PRIČA DAMIRA MIKECA: Na venčanju u Salvadoru od mene su tražili da menjam veru, na šta, naravno, nisam pristao

Rođen sam u Splitu, ali to je tada bila Jugoslavija. Pa i Tesla je rođen na tom području, ali u tadašnjoj Austrougarskoj. Šta, recimo, da nas za sto godina osvoje Kinezi, i ja se, recimo, tad rodim? Ispalo bi da sam rođen u Kini!

Meni su baba i deda iz Novog Mesta, i tata je Slovenac. Tata mi je bio pukovnik, a i deda je bio oficir. Njih dvojica su imala čak 17 prekomandi. Tako je tata, igrom slučaja, rođen u Bitolju, gde je živeo godinu-dve, srednju školu je završio u Beogradu, elektrotehničku „Nikola Tesla“. Išli su i u Parmenac, deda je tamo bio komandant, pravio je branu. Išli su na sve strane, a tata je završio vojnu gimnaziju u Zagrebu i posle je dobio službu u Senti. Tu je upoznao majku, koja je isto bila sportistkinja, atletikom se bavila. Mama je bila prvakinja bivše Jugoslavije u bacanju diska. Bila je perspektivna i čak je atletski klub Crvena zvezda tražio da pređe kod njih i to je onda bila njena klackalica - karijera ili porodica.

Međutim, zaljubila se u tatu i već je sa 19 godina rodila najstarijeg brata Igora, sada nam je on u Kanadi, godinu i po potom rodio se i srednji Goran. To je bilo sredinom sedamdesetih prošlog veka i oni su imali malih problema sa zdravljem, da li bronhitis ili astma, i postojala je opasnost da to pređe u teži oblik. Zato su im preporučivali morski vazduh i klimu. Baba i deda su prodali vikendicu na Cresu i preselili su se u Kaštel kod Splita i onda je tata pokušao da spoji dobro i korisno, pa je tražio da ide u Split, da svi budu zajedno. To je i dobio i osamdesete se sele u Split. Mnogo im se svidelo tamo, zaista je prelep grad. Tu je i more i ostrva okolo, pa je tata rekao: „To je to, više ne mrdam nigde.“ Imao je čak plan da kupi jedrilicu od 15 metara, da obiđemo sva ta ostrva. I onda su odlučili da imaju još jedno dete za stare dane i tako sam se ja rodio kao jedino planirano dete!

Beg od rata

Devedesetih je počeo rat i mi smo, naravno, morali da odemo. I to smo poslednjim grčkim brodom otišli iz Splita i utočište našli u Herceg Novom. Tamo smo 1990. dočekali novu godinu i Herceg Novi nam je pružio puno toga. Tako sam praktično celo svoje detinjstvo, do 15. godine, bio na moru. Pravo detinjstvo je, u stvari, bilo u Herceg Novom, i pamtim ga po lepim uspomenama. Mama je uvek bila za to da se bavim nekim sportom, da ne sedim kod kuće, da ne džabalebarim. I tako sam počeo da treniram karate. I otac je bio strelac, imao je uvek ta neka vojna takmičenja. Ali majka je uvek bila aktivna, ona je bila ta koja je bila druželjubiva, okupljala je komšije i česta su bila okupljanja kod nas, bez nekog povoda.

Odselili smo se 1997, i kada sam ponovo došao tamo, posle nekoliko godina, rekli su mi da se oni, otkad smo mi otišli, uopšte više ne viđaju. Majka je bila spona u mnogo čemu, čak je uvidela da imam i talenta za muziku. Svirao sam klavir, završio nižu muzičku školu, ali nisam dalje nastavio. Pored karatea, na koji su išle i moje komšije, preko leta sam čak išao i na plivanje. U karateu mi je pomoglo to što sam radio kate, stanem nasred hale, četiri sudije oko mene, tribine pune i svi gledaju u mene. To je meni bio onako upečatljivo, kako sam ja izdržao tu tremu. To sam kasnije koristio u streljaštvu, gde sam sam na liniji, a iza ekipa i trener. Tu nema mnogo publike i tu si sa sobom i svojom metom. Onda sam ja to izvlačio iz karatea, ako si ono izdržao, moraš i ovo. Karate mi je zaista pružio mnogo, i prijatelja, išli smo i na pripreme u Ivanjicu, Kolašin...

U Splitu više nemamo nikoga

Ali sećam se ja u Splitu i rata, aviona koji nadleću glavu i brodova koji su pucali sa mora na grad, kad se čulo ono bum-bum-bum. Čim se čuju sirene, gasilo se svetlo i išlo pod sto. To mi je onako bilo najružnije iz mog odrastanja. Kao klinac sam voleo skejtbord. Imali smo u Splitu stepenice sa nagibom da mogu da idu kolica, da kažemo 45 stepeni, bile su velike, široke kao dva veća stola, ali i male. Spuštali smo se tako na tih četiri-pet kaskada. Sećam se i padova, roditelja koji su se protivili tome. Nervirali smo i komšiju i onda nas je on polivao lavorom vode, pa smo bili skroz mokri. Ali bilo je to lepo detinjstvo, a bogami, bio sam dobar i u skejtbordu.

Prvi put sam se u Split vratio 2003. godine, posle skoro dve decenije. I svega sam se sećao iako sam otišao kad sam završio prvi razred i krenuo u drugi. Bio sam kod jednog prijatelja i iz centra grada sam došao do tog mog kraja Mertojaka, setio sam se i školskih dana, pa čak i nekih scena iz vrtića, recimo slikanje sa Deda Mrazom... Imao sam uvek veliku želju da se vratim, jake su bile uspomene i emocije. Otišao sam do osnovne škole, bilo je leto, raspust, a na ulaznim vratima spisak prvačića i setim se svojih prvih koraka, kako nas raspoređuju u vrstu kad smo ulazili u školu razred po razred i pogledam nazad u moju zgradu i tada kreću suze... Seo sam na klupu i plakao ko kiša. Tu sam se ispraznio i to je bilo baš mnogo emotivno, pogotovo što je tada i moja majka preminula. Sve se bilo skupilo. Ipak je to bio deo našeg života i tamo više nemamo nikoga.

Marin, drug iz prvog razreda

Imam jednog druga iz prvog razreda Marina, s kojim se čujem i dalje. Ostalih se manje-više sećam kroz maglu. Moj srednji brat Goran je pre selidbe iz Splita počeo da se bavi streljaštvom i izrazio želju da nastavi, ali u Herceg Novom nije bilo mogućnosti za to. Hteo je da upiše i medicinu, ali i toga nije bilo, pa je kao tinejdžer otišao u Beograd da upiše srednju školu. Ovde ga je jedan klub primio, dao mu i stipendiju, tako da je to baš super ispalo. Inače, braća su na nagovor majke pokušala da se oprobaju u što više sportova, ali je to bilo zaista specifično. Oprobali su se u bejzbolu, skokovima u vodi, jedriličarstvu, što je nešto sasvim drugačije za ovdašnje podneblje. U Splitu smo sve ostavili, a u Herceg Novom smo bili podstanari. Tata je godinama bio prvi na listi za stan, znate kako je to u vojsci, ali, iako smo imali dosta prijatelja u Herceg Novom, nikada ništa od toga nije bilo. Jednostavno, tamo se nije gradilo. Onda se 1997. taj naš stanodavac, takozvani gazda, oženio, trebala mu je ta kuća i morali smo da odemo. Tata je bio prinuđen da traži prekomandu u Beograd, jer su mogućnosti mnogo veće i to je bio pun pogodak i za mene i moju budućnost. Dolazimo u Beograd u avgustu 1997, na Petlovo brdo. Tu sam završio osmi razred osnovne škole i brzo sam se zbližio sa novim društvom.

Na mamin rođendan

U Beogradu nastavljam da se bavim sportom, opet na mamino insistiranje i krenuo sam na veslanje. Bio sam u Veslačkom klubu Crvena zvezda, ali sam se zadržao svega nekoliko meseci. Nekako, nije me to privuklo i mama je imala veliku želju da se oprobam i ja u streljaštvu. Moja prva klinačka reakcija je bila, ma kakvi, nema šanse. I dešava se 12. septembar 1999, posle bombardovanja na njen rođendan, došao je i trener streljaštva Srećko Pejović, naša legenda, bio na tri-četiri Olimpijade. Oni su me već danima nagovarali da krenem, pa su smislili neki plan, a mamina velika želja je bila da na njen rođendan kao poklon odem u streljanu. A meni je nekako uvek bio san da i ja kao i moj brat idem na takmičenja. Kada sam ga pratio i gledao kako nestaje u daljini, maštao sam kako ću i ja jednoga dana negde da putujem i letim. Jednom smo čak zajedno učestvovali na takmičenju u Helsinkiju, kada sam bio osmi na juniorskom prvenstvu sveta. I onda su me na brzaka sredili, Srećko je došao jedan dan i rekao: „Damire, vidimo se sutra u deset!“, i ode. I šta ćeš, otišao sam. I već nakon šest meseci uzeo sam bronzu na prvenstvu Srbije u tim mlađim kategorijama i pokazao da imam talenta. Ali, naravno talenat nije ništa bez velikog rada. Posle devet meseci sam oborio državni rekord i postao prvak tadašnje SR Jugoslavije.

Za moju majku

Tada je to tako počelo sa streljaštvom. Nažalost, 2003. godine, 16. jula, majka je preminula od karcinoma. To je moja 19. godina i veliki udarac za sve nas. Junior sam još bio. Ona je umrla, a ja za tri dana treba da krenem na Evropsko prvenstvo. Bili su svi ubeđeni da ostajem kod kuće. Međutim, smogao sam snage i bio sam ubeđen da bi moja majka želela da odem na to takmičenje i nastavim sa streljaštvom. Prebrodio sam sav taj bol i otišao u Plzenj u Češku. Ušao sam u finale i izgubim bronzu za vrlo malo, tako da na kraju budem četvrti. Tada sam preplakao. Ali već sledeće godine na šampionatu Evrope u Minhenu izlazim na streljačku liniju sa njenom slikom na stolu i osvajam duplo srebro, pojedinačno i ekipno. Tada mi je bilo puno srce što sam za nju to uradio i to je bio moj prvi međunarodni uspeh.

Španija

Prva moja seniorska medalja koju nikada neću zaboraviti jeste sa Mediteranskih igara, koje su jedno, ipak, respektabilno takmičenje. To je bilo u Španiji, u Alemriji, gde osvajam bronzu. I tog proglašenja se i danas sećam. Ta godina, 2005, nije bila uspešna. To je bio onaj prelaz iz juniora u seniore, gde se lomi, ili vas nema ili ćete biti neko. Ja sam u to vreme sam, više nemam ni trenera. Imao sam tri medalje kao junior na šampionatima Starog kontinenta, ali ta medalja iz Španije mi je otvorila put za dalje, jer sam tu pobedio i olimpijskog šampiona iz Sidneja i pokazao da mogu da se takmičim i sa najboljima na svetu. To je bila odskočna daska!

Znam da rasklopim top

Kada sam završio srednju školu, nisam znao šta ću tačno da studiram i sa 18 godina odlazim u vojsku. Kasnije sam završio i fakultet. Za vojsku sam morao da tražim vezu, jer nisu primali tako mlade. Bio sam septembarac 2002, znači dok je mama još bila živa. To mi je bio baš veliki šok, tamo sam bio najmlađi. Jesam bio u toj nekoj eksperimentalnoj sportskoj četi i bio sam stacioniran na Banjici. Tu ima jedna streljana, ali dvomesečna obuka u Jakovu je bila baš muška. To su mi jedni od najgorih dana u životu. Ako ne namestiš krevet, cela soba „ostav“. Bio sam u PVO, onaj top 20/3 i dan-danas mogu da rastavim u delove. Imali smo i neki dan pod punom ratnom opremom, baš je obuka bila žestoka. Ta dva meseca uopšte nisam išao kući, a kad je lep dan, vidiš Beograd. Posle na Banjici, u tri po podne odem napolje na trening i vratim se u devet uveče. Pucao sam i za Vojsku Jugoslavije. Služio sam devet meseci, posle mene sledeće generacije po šest, pa su ukinuli, mada je bilo i uporedo ono civilno služenje vojnog roka.

Jasna Šekarić

Suprugu Melisu iz Salvadora upoznajem 2005, iste godine kada sam osvojio onu prvu medalju kao senior. Ona je imala 17 godina, a ja 20. To je moje prvo putovanje van Evrope, a Svetski kup je održan u jednoj velikoj američkoj vojnoj bazi blizu Atlante. Kad Amerikanci naprave novo oružje, onda ga tamo testiraju. I tamo na treningu pred takmičenje, a u streljaštvu je tada bilo kao u tenisu, dok se puca mora da bude mir i tišina. Sad je drukčije, puštaju nam i muziku i navija se, kako bi bilo popularnije. Međutim, sele iza mene tri-četiri devojke i pričaju, smeju se, kikoću se. Posle sam saznao da komentarišu mene. A ja u tom momentu hoću da se okrenem, aman više ko to toliko priča?! Okrećem se i pravo pogledam u nju, ona mi je najviše privukla pažnju. Toliko je zračila energijom i lepotom, da sam morao da je pogledam.

Završavamo trening moj drug iz reprezentacije Dimitrije Grgić i ja, i on mi se nešto žali, priča mi nešto, a ja ga i ne slušam nego kažem „au, kako je ona devojka lepa“... A on drekne - „KOJA?!“ Čoooveče, da je to bilo bar malo suptilnije, diskretnije... Hteo sam u zemlju da propadnem. „Ali“, kažem ja njemu, „ja bih se odmah ženio.“ A on meni „ti si lud“. Eto, on mi je svedok.

Isto to veče, pošto je to mali grad i ima samo jedan tržni centar i tu su se strelci okupljali, večerali, družili se... Amerika tako funkcioniše, u šoping-molovima, a sada je to i kod nas došlo, i ja za Melisu ispričam Jasni Šekarić, još na strelištu dok je bilo sveže, i ona jedva čekala da vidi snajku. Pokažem joj, a ona odmah: „Damši“, tako me zvala, „bogami lepa! Le-pa!“ Taj isti dan sam sa Jasnom bio na večeri i ona mi kaže: „Evo je ova tvoja!“

Ne znam odakle meni tolika hrabrost, nego - ni jedan, ni dva nego ustanem i odmah krenem u njenom pravcu! Usput obiđem nekoliko radnji i onako se zadišem, kao, da je slučajno sretnem. Tada nije bilo mobilnih, pa smo razmenili mejlove. Bili smo u istom hotelu, ali tada nismo uspeli da se vidimo. Ona je posle tog našeg susreta odmah otišla, tako da sam je ćapio u poslednjem momentu!

Idem kod moje Melise

Kad sam stigao nazad u Srbiju, napisao sam joj mejl da mi je drago da smo se upoznali i da bih voleo da ostanemo u kontaktu i tako to... Međutim, vraća mi se da adresa ne postoji! Ja skoro poludeo! Međutim, ona jedno slovo napisala, može da bude i F i T i L, malo onako kao da je u vazduhu. Ali jedna od tih kombinacija prođe i dobijem odgovor posle tri dana. Posle toga smo se videli nakon mesec dana u Minhenu na Svetskom kupu, tu je bio i prvi poljubac. Ali, znate šta, 12.000 kilometara razdaljina. Dopisivali smo se mejlom, krenuo je bio i neki čet, nije bilo kao sada Vajbera, nije bilo ni Skajpa... Tako smo se dopisivali, nekada češće, a dešavalo se da nemamo kontakt po šest meseci, pa je bio plan da se vidimo u Dominikanskoj Republici, išao sam sa drugarom tamo na letovanje, pa se i to izjalovi. Pa se vidimo nakon dve godine, svako živi svoj život. Ali, što je bilo zanimljivo, i kod mene i kod nje je ostao onaj naboj, ta privlačnost je ostala. Ne znam kako, ne umem da opišem.

Ne razumem kako je to bilo toliko jako i kod mene i kod nje. I 2009. ja odlučim da vidim oće li tu nešto biti ili neće. Da tu priču nekako zaokružimo, jer sam i ja ovde promenio nekoliko devojaka, ali to nešto nije funkcionisalo. Ja sam se tako puno puta razočarao. Rekoh, ajde da idem kod moje Melise da vidim hoće li i tu biti nešto. I odem na dva meseca. Drugo je kad se vidite na nekoliko dana, sve je to lepo. Njena porodica me primila kao svog rođenog. Ona ima četiri sestre, a sa njima su živeli mama, baba i deda i zaista su me odmah prihvatili. Ona im je rekla „stiže Damir“, pa su svi jedva čekali da me vide. Izgubila je oca kada je imala tri godine. Ona nije imala oca, a ja majku i verovatno nas je i to još više povezalo. Ta dva meseca su bila prelepa, a ja sam pred kraj malo naučio i španski. Morao sam, šta ću kad sam bio sateran uza zid, jer je samo jedna njena sestra govorila engleski. Taj jezik mi je išao od ruke i sada ga govorim korektno, da mogu da se snađem i sporazumem.

Moja zemlja Srbija

Sada je bio red na nju da dođe da upozna moju zemlju Srbiju, moj grad Beograd. Dogovor je bio da nemamo neke planove dok ona ne završi fakultet. Ja sam je početkom 2010. razumeo da ona ima da studira još samo dva-tri meseca i da završava. Ali nismo se nešto dobro razumeli i u maju-junu ja shvatim da ona u stvari ima još dve godine do kraja studija. Tada sam presekao i pitao je da li bi došla da živi u Srbiji.

Ona nije mogla da veruje i počela je da plače od sreće, jer je i ona to želela. I ona je donela odluku i na Centralnoameričke i karipske igre u Portoriku se spakovala praktično za selidbu. Iz Portorika je došla na Svetsko prvenstvo u Minhen u julu 2010. i sa srpskom reprezentacijom autobusom stiže u Beograd. Na našoj granici kao da pasoš Salvadora nikada nisu videli u životu i 5. avgusta pre 11 godina Melisa dolazi u Beograd. Brzo se navikla, zavolela ljude. Sličan nam je temperament, topli smo, otvoreni, sve ćemo da damo. Naravno, bilo je tu mnogo razlika u kulturi, ali je s vremenom sve bilo u najboljem redu. Nakon nešto više od dve godine savladala je srpski, a bilo je ubrzo i venčanje.

Venčanje u Salvadoru

Karta iz Salvadora do Beograda je skupa, oko 1.300 dolara, tako da niko njen nije mogao da dođe ovde. Bila je svadba na reci kod Ušća, a venčanje u Crkvi Ružici na Kalemegdanu, gde su lusteri napravljeni od čaura iz Prvog svetskog rata i topovskih đuladi. To je bilo simbolično, vezano za naš sport. Nismo to uradili namerno, ali nam je prijao takav ambijent.

I tu je bila specifična situacija, jer je ona katolkinja. Ipak, dobili smo dozvolu Srpske pravoslavne crkve, ali samo pod uslovom da ona mene ne nagovara da se preobratim u katoličku veru, a deca da sama biraju šta će biti kada odrastu. Ali venčanje je trebalo da bude i u Salvadoru. Njen san je bio da se uda u jednoj beloj crkvi, zaista prelepoj. Ali tamo nije moglo nikako. Od mene su tražili da promenim veru, na šta, naravno, nisam pristao. Tražili su i da prođem sve te njihove pričeste, maltene je trebalo da učim i studiram to, kao da sam upisao teološki fakultet. Naravno da smo od toga odustali i na predlog jednog njihovog sveštenika, koji nam je rekao da je Bog jedan i da smo se već venčali u crkvi, iznajmili smo za produženi vikend predivnu kuću na moru, sa bazenom, velikim dvorištem i letnjikovcem tik na plaži. I tu je bila ceremonija, uz zalazak sunca. Tu su bili njena porodica i prijatelji, a posle smo išli na medeni mesec na krstarenje Karibima, pošto je to tu. Bio je veoma povoljan aranžman i pamtićemo to ceo život.

Deca, snaga i motivacija

Namerno nismo ni planirali odmah decu, Milan je na svet stigao tek 2015. Tih godina smo bili jedno uz drugo, putovali zajedno na takmičenja, a ona je tada bila sa srpskom reprezentacijom. Primili su je kao svoju, uvek se računalo na nju, bez obzira na to da li se išlo avionom ili kombijem. Naravno, sve je to plaćao Salvador. Kruna našeg braka je došla sa decom. Ona je napravila preveliku žrtvu, jer je ostavila tamo ceo svoj život, pa sam želeo da zadrži neku svoju tradiciju. Oni imaju dva imena i dva prezimena. Ime koje daju roditelji i kršteno ime, jer tamo crkva ima veoma jak uticaj. Ona je završila gimnaziju, a to je kod njih praktično crkvena škola i tu su išle samo devojčice, nema muškaraca. Crkva kod njih zaista igra veliku ulogu. Tako da je moja žena Melisa Ivet. A onda nosi i prezime i očevo i majčino, a kada se uda, onda majčino otpada i uzima muževljevo, ili se ono dodaje, pa imaš tri prezimena. Sina smo nazvali Milan Rikardo, kako se zvao njen otac, a ćerka rođena pre osam meseci je Mia Vanesa. Između njih je razlika tri dana i pet godina, Milan je stigao pre Olimpijade u Riju, a Vanesa pre Igara u Tokiju. Sa njima se menja život iz korena i deca su naše najveće bogatstvo. Kada svaki dan vidimo kako rastu, to nam daje snagu i meni motivaciju.

More kao sudbina

Vidim sebe kao srećnog i ispunjenog čoveka, koji ne žali za nekim propuštenim prilikama. Sada sam i dalje aktivni sportista, zaista me medalja u Tokiju ispunila kao čoveka. Sav taj trud se isplatio, sva ta odricanja i rad. Sebe gledam kao ispunjenog čoveka, a možda i kao trenera koji donosi medalje. Vidim sebe sa unucima koji trčkaraju oko mene, a možda negde i na moru. Ne mora da bude Split ili Herceg Novi, ali možda negde tamo u Melisinim krajevima.

Koja medalja

To što se sada govori u vezi sa zlatnom medaljom Iranca Džavada Forugija nije dobro pre svega za naš sport, koji se trudimo da prikažemo kao plemenitu veštinu, kao nešto što nije opasno. I nikada u svetu nije zabeleženo da je neko nekoga, ne daj bože, upucao. Na prvom treningu učiš decu pravilima ponašanja u streljani. Postoji taj sportski duh, oružje ka metama, uvek napunjeno. Nikada nije prazno i zato se nikada ne uperi u nekoga. Ja, recimo, nikada u lov ne bih otišao. Nikada nisam bio u lovu. Koristim samo sportsko oružje i to je ta ljubav. Sad je naš sport dobio publicitet, koji nam i fali ponekad. Oglasio se i jedan od velikana u našem sportu, Korejac Džong, rekavši otkud terorista u našem sportu, ujedno upitavši ko je to dozvolio. Moj stav je da tu zlatnu medalju, koju bih možda i dobio, videćemo kako će sve to da se završi, ma... bilo bi mi draže da sam je osvojio na streljačkoj liniji i borilištu. Ali, s druge strane, imamo i te etičke povrede u sportu, najpoznatija je o dopingu, i olimpijske povelje MOK, kojih je 11. Verovatno da tu piše da, ako ste član neke terorističke organizacije, nije vam mesto na Olimpijskim igrama. Oni sada traže tu neki dokaz. Neke slike su se izbacivale, „kalašnjikov“ u ruci. Ali opet, da li je pošteno uzeti čoveku jednu takvu nagradu zbog neke njegove prošlosti. On nije učestvovao u ratu direktno, on je bolničar. Ne znam na kojoj je strani bio. Da je bio poslednji, niko ga ne bi ni pominjao. To ne može da zastari, kao ni doping. Biće neka odluka, ne znam da li je lepo da se slavi. Jeste neobična situacija, ali olimpijskom šampionu se ne gleda u zube.

Drago mi je

Sad, pre neki dan, Zvezda me je zvala. Uvek navijam i za Partizan, pa neću valjda za Soči?! Bilo je predivno na Marakani. Bio sam sa sinom i drugom iz Niša, među publikom na zapadu na sredini. Bio je plan da izađem na teren i obratim im se, i ja spremim govor. Hteo sam da kažem da sam olimpijsku medalju sanjao, ali da izađem na Marakanu i dobijem ovacije, to nikada nisam očekivao. Na kraju bih verovatno zapevao neku navijačku pesmu. Posle su mi rekli da će me najaviti u poluvremenu, ali su učinili to pre početka utakmice sa Šerifom i tako me iznenadili. Ovo je moja 38. medalja sa međunarodnih takmičenja, ali nijedna nije napravila ovakav odjek kao ova. Ljudi mi na ulici čestitaju i pozdravljaju me. To su lepe i dirljive scene i ne pada mi to teško, drago mi je. Nisam osvojio najsjajniju medalju, ali je toliko značajna verovatno zato što je bila prva u Tokiju.

Kurir.rs/Lazar Delić