VELIKA ISPOVEST MILANČETA RADOSAVLJEVIĆA: Ceo život sam svirao harmoniku PARALIZOVANIM šakama!

Nema te kafane u kojoj se ne zapeva neka njegova pesma. Odavno je ušao u legendu. U svet muzike ušao je čudom! Svirao je na svadbama gde je bilo pucanja, ubijanja, gde su mi otimali pare... Sve što je u životu stekao, stekao je bukvalnom svojim rukama. I to kakvim!

POČETAK

Još pamtim svoje detinjstvo rano... bezbrižne dane prepune sreće... Znate to, to je moja čuvena pesma. Pamtim te svoje dane, naravno. Ova deca danas imaju džojstike i koješta, a mi pre - skinemo gvozdenu šinu od bureta, napravimo žicu, i guramo po prašini i trčimo do mile volje! Vozio sam i biciklu; nije imala ni gume, samo na bandašima! I bilo mi je lepo.

Zovem se Milan Radosavljević, u narodu poznatiji kao Milanče. Rođen sam 12. oktobra 1944. godine, na Mioljdan. Ovde, u ovom kraju, vođene su velike borbe i moja mati Živanka pobegla je u Vranić, preko dva brda, i kod njenih ujaka sam se rodio. Zbog posledica rata, paralizovane su mi šake. Ja sam njoj treće dete.

A evo kako je to bilo: otac i majka su se uzeli 1941. godine, za vreme rata, i rodila je jedno dete mrtvo, jedno je umrlo po rođenju i... Njoj se deca nisu držala, u narodu se to tako kaže: nisu joj se deca držala...

I, pobratimi ona jednog Roma, Ciganina kovača, koji je tu u kraju nešto kovao, dobije od njega neku sekiricu i ta ti se sekirica stavlja pod jastuk, to ti je protiv uroka, tako se priča... Tada je rodila mene. Kada je on došao na kolevku meni, da me vidi, dao je zelenu od 500 dinara, prva komunistička novčanica. Kazao je: "Da mu kupite harmoniku." I, eto... Ako neka sudbina postoji... Kasnije sam i ja samo govorio da želim da sviram harmoniku... Ali kako da sviram kad nemam ruke... Pokušavao sam i voleo to.

Pesme o majci

Talenat za muziku nasledio sam od oca Živana. On je bio veoma muzikalan, svirao je svašta. Bio je jorgandžija. Šio je jorgane, od toga smo živeli. Svirao je frulu, gusle, kao Crnogorac. Uzme, recimo, violinicu, sestra Milena i ja pevamo. Pevala je bolje od mene.

Odavno sam već u godinama, ali mogu slobodno i sad da kažem, mnogo dugujem roditeljima. Oni su mnogo želeli dete, a posle mene su dobili ćerku, moju sestru. Ona sada živi u centru Beograda. Moja Babica, tako je zovem.

Inače, mnogo sam emotivan. Na svakoj ploči sam snimio po jednu pesmu o majci: "Otišli smo, ti ostade, majko", "Zašto su ti, majko, oči pune suza", "Oprosti, majko", "Ustala je majka rano". Sećam se, kad sam bio dete, neki deda terao ovce da pasu, a moja majka ga zove: "Deda Rado, neka ide i Milan moj s vama!" A on vikne: "Nemoj da ide sa mnom, on samo peva i zvižduće, neće ovce da mi pasu!" To je nešto u čoveku, rodilo se sa mnom. Da li bih ja bio nešto drugo sad? Šta sam mogao da budem? Svako ima svoju sudbinu.

Muke zbog harmonike

Bio sam dobar đak, šta da vam kažem, ali tada su bili uslovi koji se sada ne mogu objasniti, neuporedivo je to vreme i ovo danas. Samo četiri razreda osnovne škole sam završio. Ja sam nepismen čovek. Frtalj pismen! Sećam se, kad sam imao 14 godina, otac je doneo neku harmonikicu od nekog prijatelja, malu, od šperploče napravljenu, slovenačku. I dugo sam molio oca da me odvede na časove harmonike. Čuli smo za nekog Dragana koji drži časove... I, kaže otac, idemo. Obradovao sam se i želeo da idem kod tog Dragana. Najpre me je odbio, kad mi je video ruke, rekao je: "On ne može da svira!" I drugi put me je odbio.

Onda je otac posle išao u Beograd kod uglednog Džonija Gavrilovića, beogradskog muzičara, i pitao ga šta da radi sa mnom. I Džoni poruči Draganu: "Primi ga". Došao sam treći put i primio me je!" Posle toga ja sam jako dobro krenuo, svirao sam bolje od svih. Ali, Dragan je rezonovao kako bih i ja rezonovao u to vreme. Sad imam iskustva, pa mogu da kažem. Kako, bre, da uzmeš čoveka da svira harmoniku kad nema prste kako treba?! Pitali su me jednom na invalidskoj komisiji: "Kako si svirao?" Ja kažem: "Sviram iz glave." Sećam se i da je otac, kada se orkestar u fabrici "Iskra" rasformirao, pokušavao da otkupi harmoniku. Uz silne muke ju je kupio. Harmonika velika, a ja klinac, mršav... Ali imam harmoniku!

Naporno je to

Kada me je ovde jednom prilikom Bata Kanda video kako sviram, rekao je: "Znaš šta, ja bih tebe izveo na televiziju prvo da sviraš, da te ljudi slušaju iza zavese, a onda da sklonimo zavesu i da ti ljude vide ruke. Da vide čudo sveta!" Ja sam bio najpoznatiji harmonikaš ovde, u ovom kraju..

Ranije sam mislio da će samo smrt da me razdvoji od harmonike. Al' dođe vreme da je ostavim, ne uzimam je, evo, već 30 godina... Bilo je naporno i da pevam i da sviram. To je moja najveća ljubav svih vremena. Dok nisu došle ove ženske, ha-ha-ha! One su mi poremetile harmoniku! Šalim se malo, ali razumete me kad pričam ovo o harmonici, zar ne?

Evo, Aca Radojčić, snimatelj iz PGP-a, jednom mi je rekao: "Ej, bre, Milanče, šta se ti, Novica Negovanović i Duško Petrović mučite?! I svirate i pevate. Skini harmoniku, sad je druga tehnika, sad snimimo, neka svira orkestar, a ti pevaj!" A mi svi, i Novica i Duško i ja, svi, ko na svadbi pre: stanemo u krug i sviramo. Samo ja i dva mikrofona, jedan za pevanje, jedan za sviranje. To je teško. Deset pesama, deset tekstova, trideset mostova, ulaza... Naporno.

Počeci

Najpre sam svirao na slavama i igrankama. To je tad bilo popularno. Otkako sam počeo da sviram, uvek sam imao kintu u džepu. Pošto nisam imao poroke, nisam pio i pušio, kada zaradim pare, odem do poslatičarnice, volim slatko. Ja pojedem kolač, pa odsviram nešto, a kako poslastičarnicu i kafanu deli zid, gosti iz kafane me zovu tamo. Kažem ovima iz poslastičarnice: "Dobio sam premeštaj u preduzeću!" Ha-ha-ha! I pređem. I tamo mi deda nasecka kobasice, napravi mi malinu sa sodom i ja sedim i sviram, dolaze ljudi, razni majstori, i kažu: "Au, mali, bićeš dobar!" A dobro sam svirao.

Onda su krenuli vašari u Moštanici, Umci, Obrenovcu. Aleksandar Leka Ranković dolazio, a tu su i ostali udbaši, kažu "ovaj mali dobro svira". A svirao sam najlakše, s takvom lakoćom da... ne mogu da vam opišem! Za mene je to bila igračka.

Onda su počeli restorani, a zvali su me i u hotel da sviram. Rekao sam da ne mogu, jer nemam odelo. Da bih svirao u hotelu treba da se obučem lepo. A ja imao neke sandale, belu najlonsku košulju, zavrnute rukave i pantalone i tako tri dana sviram na svadbi. Kažu mi: "Daćemo ti pare da kupiš odelo". Ja kažem: "Znam, ali šta da jedu žena i deca kod kuće? Od čega da živimo?" Neću ja platu unapred, hoću kad zaradim.

Prvi veći nastup sam imao u Šapcu, u hali pred pet hiljada ljudi, vri zemlja. Ja i Rade Petrović kao dva mačeta u cegeru. Peva Safet Isović, hoće da spadne mikrofon. A meni i Radetu se tresu noge. Kad dođe Ilija Spasojević: "Šta ste se vas dvojica tako uplašili?! Koga se plašite?! Njih?!" i pokazuje na publiku. "Pa oni da su bolji, oni bi bili ovde, a vi tamo!" Odjednom mi skine neki mrak.

Upala pluća

Doživeo sam i neprijatnosti tokom života, mogu roman da napišem. Sviraš na svirkama pa te maltretiraju pijanci. Pucanja, ubijanja, pa mi uzmu pare, pa... Svirao sam svadbu od deset ujutro, a dogovor je bio da oko 11 uveče, kada odu mladenci i gosti, i ja završim. Ali oko 12 noću, trojica koja su se napili, gazda i kočijaši, počeli da me maltretiraju. Nisam bio slobodan, tražili su da još sviram. Sada mene uzimaju ale i pijandure u ruke. Kažu mi: "Sve pare izvadi na sto, pa idi". Ja ruku u džep, izvadim svih 27.000 i dam im sve. A napolju kiša pada, ja imao neki mantil šuškavac tanak, beretkicu, harmonikicu zapakovanu. Stavim je na leđa i od Mislođina do Bariča ima jedno pet kilometara. Peške. Siđem s puta idem po travi, pa sutra dobijem zapaljenje pluća. Svaki prst mi je pomodreo kao da su me udarali čekićem, usta su mi pomodrela. Vode me u ambulantu. Neki Bobi, koji je imao jedno oko, vozač saniteta, najbolji vozač, nagrađivan od Tita me je vozio u stari VMA. Tu sam ležao deset dana. Dali su mi kiseonik. Posle, kada sam došao kući, dođe policajac bicklom. "Sutra da dođeš kod mene, dobijaš dozvolu da nosiš pištolj". Ni ne treba da tražiš. A oni iz kafane su ti rekli da dođeš po pare". Rekao sam: "Nema šanse". Nikad nisam ni uzeo. Dali su mi dozvolu za oružje i pištoj 6.35. Koliko su me voleli ljudi. Bio sam pošten.

Prvi album

"Pozdravi, draga, sina" snimio sam 1975. godine, sa Acom Stepićem. On mi je pomogao. Zapravo, u restoranu u Železniku me je video Mlađa Nikolić, tekstopisac, kako sviram i pevam. Pitao je dokle radim, da ne odem a da mu se ne javim, i došao je sa Acom. Nosio je onaj uher magnetofon i snime me tu. Sećam se, pevao sam Šabanovu pesmu "Tvoj vitki stas, tvoj mio glas". Rekli su mi: "Dođi sutra". A dotle sam pokušavao da se čuje za mene, ali su me ucenjivali. Mnogo znači kad se čuje tvoje ime. Ovako na svadbama si na istom mestu. I onda me Aca zvao, birali smo gomilu tekstova. Izabrao sam dve pesme i snimimo ih. Sledeće godine drugu, posle još jednu. Tri ploče, mini singlice sam snimio sa Stepićem. Učinilo mi se da se ništa nije dogodilo, svirao sam i dalje svadbe. Ali ne da mi duh mira. Napravim pesmu "Žena plave kose". Sve pesme sam napravio od pesama koje su bile kod nekoga i bile bačene kao da ne valjaju. Ja sam dopisao pola, uglavnom.

"Dao bih ovo malo života"

Tu pesmu je doneo Stevica Spasić, dasa iz Leskovca, pravi kafanski šmeker. On je napisao Dušku Kostiću "Sačuvaj tajnu, ljubavi moja". On mi je ponudio taj tekst, snimio sam ga na ploči.

Prošlo je deset godina i niko nije čuo tu pesmu. Žena Mica, moj prvi kritičar kaže: "Da li je moguće, pevaju ti se pesme koje su onako, a ova ne." Al' ne može ništa bez reklame.

Nisam imao nikoga da me reklamira. Tek kasnije je prvi put puštena na radio stanici "Safir" u Pančevu. Tu je radila jedna Jelena Milenković i pustila je pesmu. Onda su na BN-u počeli da je puštaju za vreme rata kada je život pojeftinio. Kad je tu krenulo, ta pesma je postala najveći hit od svih pesama.

"Sećaš li se kad smo klinci bili"

Napisao ju je Buca Petrović iz Obenovca. Nju, "Anđeliju", "Uspomena ti si bolna", "Tiho teče Kolubara", sve je on napisao. Sećam se, imao sam devet pesama, a sutra treba da snimam ploču, treba mi još jedna. "Buki, šta da radim?" Kaže on: "Sad ću ja da napišem." Gledam, napisao nešto i odlučim da neću da pevam tekst, nego prvo refren, pa pesmu i stalno ponavljam: "Tiho teče Kolubara". I stavimo to kao poslednju pesmu. A narod je zavoleo i pesma prođe.

"Anđelija" nije ličila ni na šta. Rekao sam mu da ako hoće da pesma ostane večita, ima svaku trunčicu da sredimo. "Na sazrelu tamjaniku, i livade na Rudniku, mirišu joj grudi, Kad zanjiše sa bedrima, kao žito na poljima, Strast u srcu budi.." Pa to može da napiše samo Dobrica Erić i veliki pesnici!

I "Želela si, majko, srećan da ti budem"... "Koliko sam puta legao u zoru, koliko si noći, majko, budna bila, u očima mojim i tvojim se vidi, ja žalim za dragom, ti plačeš zbog sina". Je l' da da je majstorski?

Nađi lepe, plemenite reči, nemoj pesme da snimaš svakih dve-tri godine. Tako ja to mislim.

Deca

Porodica je meni najvažnija. Imam dvoje dece, sina Zorana i ćerku Biljanu i petoro unučića. Sin je završio termonergetiku, ali svira harmoniku i radi svadbe.

On ima tri sina. Najstariji unuk je završio menadžment i master na sprskom i na engleskom. Jako dobro govori engleski, priznali su mu ga kao maternji jezik. Drži časove Kinezima i Japancima. Govori španski jezik i radi u nekoj firmi. Srednji je slikar. Na drugoj godini. Sad je dobio na radu prvo mesto, otišla mu je slika u tri države. Najmlađi je četvrti razred. Govori engleski odlično. Kaže: "Deda, ovi nisu preveli to kako treba". Ide na časove klavira kod tetke. Odličan đak, sve petice ima.

Oni žive s nama u kući, na spratu. Ćerka je u Beogradu, predaje u muzičkoj školi Stanković, profesor je klavira. Ima dve ćerke. Jedna je završila gimnaziju, a pošto je zet doktor nauka, završio je Hemijski fakultet, hoće i ona. Starija unuka je završila srednju muzičku školu, teoretski odsek i uporedo ide na solo pevanje.

Moji unuci su mi najveće bogatstvo. Sve što sam zaradio sam podelio njima. Najviše ulažem u nauku, u školu, pomažem ih, da nauče da budu ljudi, da nauče škole.

Supruga Mica

Kao dva goluba smo. Moja Mica i ja. Živimo dobro, slažemo se. Grdi me stalno kad joj nešto nije po volji. Kad sam bio mlađi, ja koju god nađem, njoj se ne sviđa, haaa-ha-ha! Hoće baba da me ubije! Baba je bila mafija. Pitaju me: "Kako ste sačuvali brak?" Ko da čuva brak, ja? Pa ja sam bio spoljni momak! Gde spoljni momci čuvaju brak? Čuvaju ga oni koji žive u kući. Žena čuva, ako hoće. A ja sam bio leteća brigada.

Upoznali smo se '68. godine. Ona je tu iz komšiluka. Ženio joj se brat od tetke i ja sam svirao i tada smo se upoznali. Bila je dobar đak, dobra žena, od dobrih ljudi, ja sam tu odmah bacio oko. Nisam ja bio ćorav, ja sam sad obnevideo. Ona je četiri godine mlađa od mene. Baba delija. Radila je ona ovde kao i ja, nas dvoje kao dva čoveka. Ja sam došao ovde na livadu, travica bila i jedna šljiva. Sve smo mi ovo stvorili.

Imamo dobru decu, ona je držala ovu kuću, ona je tu sve. Radila je u banci, vredna žena. Ujutru ustane u pola šest, pomuze krave, mleko u frižider i trk u kupatilo, spremaj se za posao.

Čovek može da skući i da stvori samo kada ima s kim. Kuća je srž i smisao svega u životu. Polazna i osnovna tačka, i ljubav u kući. Sve se zasniva na ljubavi. Sad smo u starijim danima, ali još smo pokretni.

Imamo ovakvu kuću i u Maloj Moštanici na njenom placu. Pravili smo je zbog klizišta jer smo mi u Bariču u centru klizišta.

Imanje

Imam veliko imanje i ima svega; osim mozga, ha-ha-ha! Šaaalim seee! Imam ovce, koje su omražene. Ne znam koga više baba i ostali ukućani mrze, mene ili ovce, ha-ha-ha! Počeli smo s jednom-dve, da imamo za nas, sad ih imam 38, ne mogu da ih prodam, da ih se rešim, one će se rešiti mene.

Imam šest i po hektara moje zemlje koju obrađujem. Posejao sam tri hektara i sedam ari kukuruza. Sam ja berem, dovlačim, kipujem, napravio sam sistem, nagnem prikolicu, iz nje ide u levator, iz levatora dalje.

Sve ja sam radim i dve hiljade bala sena spremim. Ja pokosim, izgrabuljam, izbaliram, imam balirku. Sad sam u subotu i nedelju po najvećoj vrućini sam vukao seno.

Obrađujem jedno 13,14 do 15 hektara sam. Šta sve jedan čovek može ako hoće. Ja non-stop radim. Volim mašine više nego išta. Šta god sam radio u životu imalo je uspeha, jer radim sve pošteno, s ljubavlju, od srca maksimalno. Prošle godine sam krenuo u farbanje, farbam ovo, farbam ono...

Korona

Od 15. novembra do 2. decembra sam bio u bolnici. Dva meseca nisam imao snage. Nisam mogao uz stepenice. Malo ko je u mojim godinama izašao živ. Svi školski drugovi su mi pomrli u bolnici. Dva sata pre mene je sina odvezao sanitet, a posle sam ja imao gušenje. Snaja je zvala za mene, da me prime u Bežanijsku kosu. I žena je dobila koronu, ostala je tu, pala. Nije imao ko ovce da hrani.

Stavili me na kiseonik, hoće da me voze na respirator. Sestre mi šapću: "Ne damo te na respirator". Mnogo je opasno. Ogluveo sam, izgubio vid. Doneli su mi gusku, nisam imao snage da je uzmem. Dva-tri dana nisam mogao ništa. Jedva sam preživeo. Upala pluća se meri od 1 do 25. Ja sam imao 25. Za dva sata se promenila situacija. Gledali snimak, nema ništa, posle dva sata doktorka zaplakala: "Kakva su ti pluća.." Kompletna pluća kao da ste izvadili i stavili u vrelu vodu.

Šta sam preživeo... Ali kada dođu i pitaju kako je, kažem: "bolje je jedan milimetar". Oslabio sam 14 kila za 18 dana. Iskašljavao sam krv. Jednom je došao glavni doktor da me vidi, kaže: "Ko si ti, svi za tebe pitaju?" Kažem: "Niko, ko sam. Vidi gde sam. Šta ovde imam da budem ko! Doktore, ja za inat neću da umrem od korone." Pregurao sam nekako. Ima svako svoju sudbinu.

Ali ja sam i poštovao šta mi kažu. Kad su mi rekli da ležim na stomaku, deset dana sam tako ležao. Non-stop sam bio na kiseoniku. Kažu mi: "Ti si jedini koji je poštovao ono što smo mi rekli, zato si se spasao". Ne sme na leđa da se legne, pluća se spljošte kao harmonika.

Primio sam 140 injekcija u ruke i u stomak da mi se ne bi zgrušnjavala krv. Posle sam se vakcinisao. Sreo sam Novicu Negovanovića i pitao ga da li se vakcinisao, kaže nije. "Idi sutra, vakciniši se". Posle smo bili na Bucinim danima, pitam ga opet isto, kažem mu da ide da se vakciniše. To veče je dobio koronu. Kolege su se javljale, svi dobili, tada je i on dobio. Ja sam isto pevao na taj mikrofon na kome su i svi, a nisam dobio koronu jer sam se vakcinisao.

Solistički koncert

Nisam imao nijedan solistički koncert jer nemam nijednu televiziju koja bi stajala iza mene. Nisu me primećivale velike televizije. Znali su da postojim, ali čudni su to bili ljudi na tim mestima. Nisam tu imao prođu, a samo jednog čoveka sam molio za pomoć. To je bio Budimir Jovanović. Ja i gospođa se uzeli, dvoje dečice. Kuća nema krov, prozori rupe, prazno. Kao u bunkeru. Skupim pa kupim prozor, pa na biciklu doteram, ugradim. Samo ja radio, žena ne.

A on došao da čuje nekog pevača i pitam ga: "Buki, što mi ne pomogneš da snimim nešto?" Pita me: Koliko dugo sviraš? 15 godina? Moraš još 15. Šta je, treba ti lova da dovršiš kuću?"

Prošle su godine, on me je zvao. Svi koji su me ignorisali su me zvali. Jedva sam dočekao da im se osvetim. Osvetoljubiv sam. Ne volim neljude, za dobrog čoveka sam u stanju sve. Bolestan, ne može da govori, zove me da snimimo nešto za uspomenu. Ja mu kažem: "Buco, čujem da si bolestan, ako ti treba neki lek, sad krećem u Smederevo da ti donesem. Što se tiče pevanja, nema 'leba". Ni na čija vrata nisam zakucao u životu. Ja sam vođen Božijom rukom. Zahvaljujem najviše piratima u Srbiji. Pirati su me podigli, oni su prodavali najviše moje ploče i izveštavali me. Kažu: "Sinan, Džej, Milanče, Šaban, to su četiri zvezde". Hvala im, pirati mi uvek to kažu, i na pijaci, na buvljaku, na železničkoj stanici.

Kad sam sve to preživeo, u 70 godina, sve televizije me zovu. Ja zahvaljujem, ali taman sad da nemam ništa ne bih išao. To je moja osveta. Šta mi fali? Nisam gladan. Stvorio sam puno. Kad sam bio mlad, nisam umeo ni da poželim nešto u životu, a Bog mi dao sve, ono što nisam ni umeo da poželim.

Penzija

Imam malo staža, 24 godine. Uplaćivao sam ga otkako je udruženje osnovao. Ja sam sada duže u penziji nego što imam staža. Na tuđim kolima se vozim. U 43. godini sam otišao u invalidsku penziju, a sada imam 77 godina.

Kada sam ostavio harmoniku, otišao sam kod nekog doktora Stevanovića da mi vidi prste, da li može da se operiše. Rekao mi je da nema ništa od toga. Prst može da bude santimetar savijeniji kad posle preraste. Poslao me je na Dedinje da se javim nekim sestrama, da dođe neki profesor Panić sa grupom studenata, više od 20 njih. "Čim ima nešto neobično, studenti treba da vide." Taj profesor mi je rekao da sa time imam pravo na invalidsku komisiju. Ja kažem: "Nisam došao zbog toga, došao sam zbog operacije". Oni me tamo ućutkuju. Kaže: "Pogledajte čime je ovaj čovek izdržavao porodicu, sa kakvim rukama. A vi zdrave šaljete u penziju".

Sada imam 30.000 dianara penzije, ali nema veze. Toliko sam zaradio. Imao sam pravo na status istaknutog umetnika, neki su istaknuti koji su manje poznati od mene, ali zadovoljan sam. Nisam tražio ništa. "Plaćajte vi meni ono što sam ja uplaćivao."

Tozovac

Govorim sve po srcu i iskreno. On je jedini pravi umetnik od narodnjaka. I po stasu i po glasu i po pesmama. On je srpski Tom Džons.

Naljutio se na mene kada sam rekao da se ponizio kada je pisao molbu da dobije status istaknutog umetnika. Mene bilo sramota da presavijem tabak sad i da to tražim. Imam penziju, da mi daju na to još 100 hiljada dinara mesečno. Ali, to se nije odnosilo na njega. Ispao sam malo prost, jer nisam rekao glavnu stvar. A to je da, ako nas društvo ne primećuje, nema potrebe da mi molbom tražimo to. Ako tebe društvo, vlast, nije prepoznalo. Ali ja nisam smeo da spomenem državu tada.

Rekao sam i za Lepu Lukić, ali se ona nije naljutila. Tozovac je bio malo sujetan. Zamerio mi je što nisam bio na njegovom koncertu, a imao sam i ja svirku.

Pevali smo dva-tri puta zajedno. Kaže: "Dobro pevaš. Ali znaš koja ti je mana? Zašto pevaš sat vremena, dva sata? Tri pesme i sedi. Nek te žele, zovu."

Kemiš

Mnogi kažu da imam romsku dušu. A zbog Roma sam izgubio poziciju. Kad je trebalo da sarađujem sa glavnim urednikom Mićom Đorđevićem, da snimim "Ženu plave kose", ja sam imao svoj orkestar sa kojima sviram 15 godina svadbe. Hteo sam da im se revanširam i da ih izvedem na televiziju. Mića me je zalepio i rekao da može da svira samo njegov orkestar. Na 150 ploča stalno isti orkestar svira, to je toliko ogavno i dosadno. Bio sam tu odbačen i nisam bio prihvaćen.

Jedino kada je došao Kemiš da bude direktor, zvao me je. Imao sam moje pesme, uzeo sam tri od Miše Mijatovića, a Kemiš je samo uradio aranžmane i svirao mi. Pitao sam ga da mu platim makar struju, on mi je rekao: "Ti nisi taj pevač koji treba da plaća."

Urbana legenda

Svašta sam čuo o sebi, ali postoji najveća laž, urbana legenda na koju nikako ne mogu da stavim tačku. Kažu da me je udario grom, da su me sahranili i to sa harmonikom koju su lopovi odmah nakon toga pošli da ukradu. Kada je, kao, grob otkopan, ja sam bio živ.

Sada stavljam tačku na tu priču. Nemam pojma odakle potiče, ali znam da su je dosoljavali i znam i ko je dosoljavao. Nema istine u tome. Prvi put sam u Rušnju na svadbi čuo tu priču, došao sam kod majke i pričam joj: "Idu dvoje mladih i pitaju me da li sam poginuo!" Majka kaže: "Iju, šta sve neću čuti!" Kad nije pala u nesvest.

A dokle ide taju bezobrazluk govori i to da, kada gostujem negde na nekoj televiziji, zovu gledaoci i ubeđuju me da sam sahranjen. "Ne znaš ti, znamo mi."

JELENA STUPARUŠIĆ