OVAKO SAM SAČUVAO RAZUM U SRBIJI: Životna priča pisca Dejana Stojiljkovića

U Srbiji na prste jedne ruke možete izbrojati ljude koji žive od pisanja knjiga. On je jedan od tih prstiju. A danas, sa svojih deset prstiju, osim romana piše i scenarije. I odlično mu ide. Pre nego što je postao pisac... Ma, oduvek je bio pisac. I samo pisac. Osim toga, muž je i tata

Ja nisam predsednik ničega niti sam ikad radio u državnoj firmi, ali sam sada jedan od tih "matoraca" u četrdesetim. Čak sam stariji i od Ahmeta Nurudina, glavnog junaka romana "Derviš i smrt" koji svoju ispovest počinje, između ostalog, rečenicom: "Četrdeset mi je godina, ružno doba, čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje..." Sad, stvar je u tome da se ja baš ne osećam tako, možda i zbog činjenice da sam odabrao da budem pisac, a ne fudbaler ili rok zvezda. Ako niste znali, pisca pre pedesete godine niko ne smatra starim ili ozbiljnim, tek kad osedite i počnete da nosite naočare počnu da vas shvataju ozbiljno.

Živorad i Milijana

Ali krenimo redom. Rođen sam 17. maja 1976. godine u Nišu, u tadašnjoj SFR Jugoslaviji, Tito je još bio živ. Država je doživljavala svoj vrhunac po pitanju ekonomije, kulture, razvoja i da ne nabrajam dalje. Bilo je to veoma srećno vreme, što nije ni čudo jer se živelo na kredit. Neke od njih i danas otplaćujemo. Odrastao sam u tipičnoj jugoslovenskoj porodici, moji roditelji, Živorad i Milijana, bili su radnici, majka je bila zaposlena u Elektronskoj, a otac u Mašinskoj industriji.

Deda Voja

Prvih sedam godina života, kojih se vrlo malo sećam, proveo sam u kući svog dede Vojislava Stojiljkovića. Deda Voja je bio zanimljiv čovek. Poticao je iz zaplanjskog sela, iznad Niša, podno Suve planine, bio je iz rudarske porodice, ali je istovremeno bio i dobar đak. To mu je omogućilo da izbegne jamu u jelašničkom rudniku i upiše podoficirsku školu. Nažalost, to nije trajalo dugo jer je nacistička Nemačka napala Kraljevinu Jugoslaviju i deda je učestvovao u Aprilskom ratu. Zarobljen je u Sarajevu i deportovan u vojni logor. Tamo je proveo četiri godine, a u selu su mislili da je mrtav. Jedan od logora u kome je deda bio zarobljen bio je Zaganj u Poljskoj, poznat po čuvenom bekstvu nakon fudbalske utakmice po kome je snimljen i film sa Peleom, Staloneom i Majklom Kejnom. Nakon oslobođenja logora od strane Amerikanaca, nije se odmah vratio u otadžbinu, već je službovao, faktički, kao saveznički vojnik. Stekao je vozačku dozvolu za sve kategorije i vratio se u Jugoslaviju, koja je tada već bila potpuno drugačija zemlja od one koju je napustio. Radio je na izgradnji auto-puta "Bratstvo-jedinstvo", zatim kao vozač u "Žitopeku", a bio je i jedan od osnivača "Niš Ekspresa". Sećam se, kao kroz maglu, u to vreme su vozači autobusa nosili kape i uniforme, kao piloti. Kada sam se ja rodio, on je kupio vinograd iznad Niša, na brdu Vinik i obrađivao ga do kraja života. Na tom mestu sam proveo dobar deo detinjstva, ono je za mene bilo nešto ka Tolkinova "Srednja zemlja".

SFRJ bajka

U školu sam krenuo 1983. godine, nosila je ime po lokalnom narodnom heroju koji se smrzao u snegu negde blizu Aleksinca, a kasnije je promenila ime u Stefan Nemanja jer se neko u međuvremenu setio da se sama škola nalazi na samo nekoliko stotina metara od mesta gde su se sreli veliki župan i Fridrih Barbarosa. Škola je negovala ozbiljnu komunističku indoktrinaciju, pa smo tako od prvog razreda učeni da budemo pioniri maleni i budući drugovi. Sećam se pevanja partizanskih pesama, priča o Titu, hodočašća mestima pogibija narodnih heroja... Paradoksalno, osamdesete su bile vreme u kome je dominirala zapadnjačka pop-kultura. Čitali smo stripove, naravno, Boneli i Marvel, gledali smo "Ratove zvezda" i "Indijanu Džonsa", slušali smo Duran Duran i Rika Estlija, a ja sam bio zaljubljen u božanstvenu Kim Vajld. Bili smo svedoci velikih istorijskih događaja, kao što su "Lajv Ejd", Zimska olimpijada u Sarajevu, katastrofa spejs šatla "Čelindžer" i pad Berlinskog zida... Sve to nas je, na ovaj ili onaj način, oblikovalo. Ali istovremeno učinilo nespremnim za vremena koja će doći. Zato mi život u SFRJ danas izgleda kao bajka, fatamorgana, kao da se desio nekom drugom, a ne meni.

Kašikara u školi

Ako su osamdesete bile san, onda su devedesete došle kao košmar. Hteo sam da upišem umetnički srednju školu, ali moj otac, mašinac, nije hteo ni da čuje. "Elektrotehničku da upišeš, da popravljaš televizore i video-rikordere, bog da te vidi!". Tako sam završio u školi koja je bila na samoj periferiji, gde često nije bilo grejanja, pa ni struje, i gde su tuče i potezanje noževa bili normalna pojava. Jednom je jedan đak čak doneo i kašikaru na nastavu. Školu sam završio sa jednom sveskom, a često smo bežali sa časova zbog hladnoće ili gladi. Zemlja se raspadala, a ratovi su besneli. Razum sam sačuvao čitajući knjige, gledajući filmove i slušajući muziku.

Fakultet

A onda sam probao da upišem književnost i, naravno, nisam prošao. Ironija je zaista u tome što je, dvadeset godina nakon mog neuspešnog upisa, pitanje na prijemnom ispitu na toj istoj katedri bilo: "Ko je napisao Konstantinovo raskršće?" Nisam imao kud, pa sam upisao prava. Tu me je zatekao protest koji je buknuo vrlo brzo nakon što su pokradeni izbori. Neka ostane upamćeno da su se niški studenti pobunili pre beogradskih i da je zato ispred svake kolone nošen transparent na kome je pisalo "Dan više". Sedamdeset i kusur dana proveo sam na ulici, odlazio sam svakodnevno na protest, kao na posao, a pošto sam bio brucoš, pa uz to maltene i uličar, primili su me u takozvano "obezbeđenje". Imao sam prilike da sretnem mnoge političare i javne ličnosti, od Zorana Đinđića i Vuka Draškovića, preko Ramba Amadeusa, pa sve do sadašnjeg predsednika Vučića.

1999.

Protest se završio, opozicija je uzela gradove, a moje studiranje je tek počelo. Nije se završilo nikad. Znao sam da neću diplomirati i zato sam se okrenuo novinarstvu. Pisao sam prvo za studentske listove, a onda ušao u redakciju "Pressinga" koji je u to vreme bio prestižno glasilo za koje su pisali, između ostalog, i Kokan Mladenović i "ninovac" Zoran Ćirić. NATO agresiju 1999. proveo sam uglavnom na terenu za basket i po kafanama, manje po skloništima, čudna je ta ljudska priroda kada ti nešto tako strašno postane rutina i skoro pa normalno da uopšte i ne primetiš tu promenu. Negde u to vreme upoznao sam svoju sadašnju suprugu Hristinu, koja je takođe studirala pravo. A onda sam morao da odem u vojsku.

Vojska

Bio sam martovska klasa 2003. godine. Uhvatio sam takozvani "zadnji voz" jer sam imao podosta godinica za regruta. Sećam se, kao da je to bilo juče, kada su nas postrojili i rekli nam da je ubijen premijer i da smo u stanju pune borbene gotovosti. Bilo je to u kasarni u Leskovcu, koju su od milošte zvali "Južni logor", zbog vrlo luksuznih uslova života u njoj. Nedugo zatim usledila je prekomanda u kasarnu "Sima Pogačarević" u Vranju kojom je komandovao pukovnik Mojsilović, sadašnji načelnik Generalštaba. Vojska ga je zvala "Mojsije" zbog toga što je brinuo o nama i kažnjavao oficire koji su maltretirali regrute, sećam ga se kao vrlo posvećenog čoveka, pravog vojnika.

"Poluratno stanje"

Nevolja sa celom tom situacijom bila je da je odmah na izlazu iz Vranja počinjala takozvana KZB ili Kopnena zona bezbednosti. A tamo je, znate, bio rat. Ili "poluratno stanje", da iskoristim eufemizam koji su upotrebljavali naše starešine. Mi smo, dakle, kao pripadnici Prištinskog korpusa bili tu jer je stanovita vesela družina koja je sebe nazivala "Oslobodilačka vojska Preševa i Bujanovca" imala nameru da ceo rečeni deo naše zemlje pripoji kvazidržavi Kosovo. Napadi i sukobi su bili svakodnevna pojava. Međutim, o tome se nije baš mnogo izveštavalo u medijima, već se radilo na terenu. Ishod? Preševo i Bujanovac su danas i dalje deo države Srbije. Teroristička organizacija "Oslobodilačka vojska Preševa i Bujanovca" je potpuno uništena. Dvadeset godina posle i dalje ne slavimo tu pobedu, ali se glasno gusla o porazima. Tipično srpski.

Pisanje, Hristina, ćerka i ja

Po povratku iz vojske opredelio sam se da moj životni poziv bude pisanje. Naravno, te ambicije nije bilo lako ostvariti iz Niša, ali ja sam bio tvrdoglav. Već sam uveliko pisao ono što će postati moja prva knjiga "Leva strana druma", a javio se i zametak romana "Konstantinovo raskršće". U međuvremenu, Hristina i ja smo dobili dete. Ćerku. Nazvali smo je Tara, na moje insistiranje, jer sam negde pročitao da to na keltskom znači "planina".

Postati roditelj je prekratnica u svačijem životu, jer je to jedini način da stvarno upoznaš samog sebe. Tek kada shvatiš da biti roditelj znači odgovornost i zrelost, otvore ti se mnogi vidici. Iako smo živeli u jednom sobičku u stanu moje tašte, meni ništa nije bilo teško, a dobio sam i nove motive i energiju. Izdao sam dve zbirke priča koje su prošle relativno nezapaženo i odlučio da svoj prvi roman ponudim nekom velikom izdavaču. U tom naumu su mi najviše pomogli Zvonko Karanović i Igor Marojević. Rukopis je otišao u "Lagunu" koja tada još uvek nije bila izdavački gigant kakav je sada i gde je bilo relativno malo domaćih pisca. Kada sam potpisivao ugovor, sećam se razgovora sa Dejanom Papićem, vlasnikom Lagune. Bio sam začuđen zašto je ugovor bio ne baš obiman, sa malo stavki koje obavezuju autora. On mi je na to samo rekao: "Vidi, ja računam da mi imamo jedan džentlmenski dogovor." Taj džentlmenski dogovor traje i danas, više od deceniju kasnije. Laguna je najveći regionalni izdavač, a ja jedan od njenih najčitanijih pisaca.

"Konstantinovo raskršće"

"Konstantinovo raskršće" mi je, u svakom pogledu, promenilo život. Prvo je postalo bestseler, onda sam dobio nagradu "Miloš Crnjanski", a na kraju je roman ušao i u najuži izbor za Ninovu nagradu. To je bilo vreme kada je ta nagrada stvarno značila i vredela nešto. Mogao sam sebi da kažem da sam postao profesionalni pisac. Ali kao i u rokenrolu, uvek postoji ta "kriza drugog albuma". Šta raditi nakon tako uspešne prve knjige? Pisati nastavak? To su mi predlagali mnogi, ali nisam hteo. Odlučio sam se za vrlo rizičan potez - napisaću knjigu koja će imati potpuno nove junake, temu, stil i radnja će se odvijati u srednjem veku. Roman "Duge noći i crne zastave" izašao je u martu 2012. i odmah postao najprodavanija knjiga u zemlji. U međuvremenu, objavljen je ruski i engleski prevod "Raskršća" i novac od toga iskoristio sam da proputujem Velikom Britanijom, od Londona, preko Lidsa do Mančestera i Liverpula.

Postajem scenarista

Književna karijera se odvijala dobro, pa sam, logično, odlučio da se okušam u nekom drugom mediju. Jednog dana pozvao me je Dragan Bjelogrlić i upitao da li bih hteo da radim na projektu o Nemanjićima. Krenuli smo da razvijamo taj projekat, zajedno sa mojim drugom Vladom Kecmanovićem, ali na kraju ništa nije snimljeno. Seriju o Nemanjićima realizovao je RTS. Onda mi je Bjela poslao jedan scenario Stevana Koprivice i rekao: "Vidi ovo... Podseća na tvoje Konstantinovo raskršće". Tako su nastale "Senke nad Balkanom". Rad na toj seriji bio je nešto najnapornije što sam radio u životu. Ali sam uspeo da upoznam kako funkcioniše filmska industrija. Kecmanović je to iskustvo uspeo jednom da sabije u rečenicu: "Pazi, ti i ja sednemo i napišemo nešto za pola sata, a onda se sto pedeset ljudi ubija od posla danima da to snimi." To je lekcija jedan. Lekcija dva glasi: "Svi su pametniji od pisca". Možda zato i imamo tako malo dobro napisanih serija i filmova jer se scenaristima svi mešaju u posao i svi znaju bolje od njih, od producenta do kafe kuvarice. Ali to me nije odbilo od scenarističkog rada, naprotiv.

Strip i još želja u životu

Ovih dana na Kurir TV krenula je serija "Feliks" po Kecmanovićevom romanu, a gde sam ja pisao neke od epizoda. Sprema se i serija po "Konstantinovom raskršću", kao i neki drugi projekti. Za zbirku "Neonski bluz" dobio sam prestižnu Andrićevu nagradu, jedino mi je ostalo da se više okušam u stripu, koji je moja prva ljubav. Ali ima vremena... Možda sam sredovečan čovek, ali sam još uvek mlad pisac. Malo sam drugačiji od junaka besmrtnog Mešinog romana. Imam želja i mislim da znam kako da ih ostvarim.

Kurir, Ljubomir Radanov