ISPOVEST BILJANE KRSTIĆ: Maštala sam da postanem mašinovođa i vozim vozove! Ponosna sam na pevanje s Balaševićem i Borom Čorbom

Zahvaljujući njenom glasu tradicionalna srpska pesma ostaće zabeležena i u narednim vekovima. Grupa u kojoj je ona vodeći glas danas je svojevrsna kulturna institucija, etno-sastav koji svetu pokazuje da se u Srbiji pevaju i neke druge pesme

Prve slike iz detinjstva često su mi danas u snovima: železnička kapa, fenjer, pištaljka, crvena zastavica, posebno voz, dočekujem ga i ispraćam s tatom, a "vozovi, kao vreme i plima, ne zaustavljaju se ni za koga", kako je to zapisao Žil Vern.

Rođena sam 9. novembra 1955. godine u Nišu. Živeli smo u ulicama Rasadnik i Železničkoj koloniji. Bili smo velika i srećna porodica. Tri rođene sestre: Mira, Ivanka, Vera, mama Roksanda i tata Velja, baka, tatina majka Persida, učinili su da moje detinjstvo i odrastanje bude posebno, bogato i puno.

Život na drugoj planeti

Bilo je to vreme kad je komšiluk bio druga porodica, kada se sve delio iz kuće, vrata se nisu zaključavala, a dvorišta ispred zgrada bila puna dece i dečjeg smeha, vreme kada su se ljudi družili, razgovarali i poštovali. Bila je to neka druga planeta na kojoj smo živeli.

Moji roditelji bili su topli, srdačni i sećam se da su ih svi iz komšiluka i familije veoma voleli i poštovali. Tata je bio železničar, saobraćajni transportni otpravnik, radio je na železničkoj stanici. Porodično smo imali železničke putne knjižice, zvali smo ih "reži karte", i s njima besplatno putovali po celoj Jugoslaviji. Često sam u intervjuima pominjala kako sam bila ubeđena da su svi vozovi tatini, a da smo moja porodica i ja važni putnici. Sasvim je logično i to što su moje prve igračke bile železnička kapa, fenjer i pištaljka i što sam maštala da jednog dana postanem mašinovođa i vozim vozove.

Odnos s majkom i tri sestre

Svi govore da ličim na mamu i da sam muzički talenat nasledila od nje, to me mnogo veseli. Bila je posebna po svemu, unosila je vedrinu, radost u naš dom i činila ga posebnim mestom punim ljubavi i razumevanja. Umela je da radi najlepše ručne radove, učila je sestre i mene da pletemo, vezemo, heklamo i šijemo na mašini, a imali smo i razboj za tkanje na kom smo najviše volele da radimo. Jedna od omiljenih zabava je bila da napravim šarenu krparu na razboju. Pevala je kao slavuj, voleli smo da je slušamo, često je pevala dok je radila kućne poslove, možda je zato svaki obrok bio toliko ukusan, a svaki džemper, kapa i šal remek-delo.

Sestre su mi bile najveća podrška u svemu što radim, tako je i danas. S njima sam najviše volela da pravim priredbe za tatu, mamu, baku i komšije u našem stanu, koji je za minut bio pozornica sa zavesom. Kao najmlađe dete bila sam zaštićena od svih mojih iz kuće. Lako je bilo koračati kroz život uz toliko pažnje, podrške i ljubavi.

Muzika i prvi nastup

Prvi nastup u osnovnoj školi "Kole Rašić" je nešto što ću sigurno pamtiti celog života, kada su me sestre odvele na školsku priredbu na kojoj sam recitovala pesmicu Jove Zmaja "Pred ogledalom". Bio je to i prvi susret s mikrofonom, imala sam možda tri godine, popeli su me na šamlicu da bi me deca u publici videla, morala sam i da se podignem na prste da bih dohvatila mikrofon. Moj muzički put odredile su, donekle, moje sestre. U našoj kući slušala se raznovrsna muzika, od Elvisa, Peta Buna, Rite Pavone do Kridensa, Enimalsa, Bitlsa, Stounsa, Josipe Lisac, Cuneta Gojkovića, Mare Đorđević, Ksenije Cicvarić... a ja sam još unela u našu kuću i meksičke i španske pesme koje su bile popularne u filmovima čuvenog Hoselita. Izmišljala sam tekstove, pevala na prozoru, puštala muziku sa pozajmljenog gramofona našeg komšije Slivčeta, otvarala usta na plejbek, a deca su mi u dvorištu tapšala. Komšiluk je bio oduševljen mojim znanjem stranih jezika na kojima sa pevala, govorili su: "Evo je ova mala Meksikanka", tako da je sve ukazivalo na to da će muzika biti moj izbor u životu.

Nesporazum s roditeljima

Za moje roditelje, posebno za oca, upis u srednju muzičku školu bio je vrlo neozbiljan izbor, tako da je to bio prvi neki nesporazum s roditeljima, koji su negde očekivali da ću upisati barem ekonomsku ili tehničku školu, pa možda, eto, baš ako toliko želim, i gimnaziju, dakle nešto što će mi odmah omogućiti i posao čim završim školovanje. Brzo su se odnosi među nama sredili. Ubrzo je i klavir ušao u našu kuću, deo komšiluka je bio razočaran što ipak nisam harmoniku odabrala, jer kako je jedna moja komšinica rekla, barem bih tu bila sigurna da ću zaraditi za hleb. I danas se smejemo zbog ove priče. Ono što je divno, moja porodica i veći deo komšiluka počeo je da posećuje koncerte moje muzičke škole, jer sam pevala u čuvenom horu mladih "Dr Vojislav Vučković" i počeli su redovno da dolaze i na Festival horske svečanosti, bili ponosni na dete iz komšiluka i tako su u stvari zavoleli umetničku muziku.

Svoj novac

Prvu platu sam zaradila u Negotinu u muzičkoj školi "Stevan Stojanović Mokranjac". Radila sam kao profesor klavira i solfeđa posle završetka srednje muzičke škole u Nišu. To je bilo neverovatno iskustvo raditi u školi sa đacima koji su bili tek neku godinu mlađi od mene i s kojima sam se uveče se viđala na korzou. Novac koji sam skupila u toj godini poslužio je za prvu godinu studija na FMU u Beogradu.

Poznanstvo s Borom

U Beograd sam došla na studije 1975. Moja sreća je bila neizmerna jer sam upisala eminentni Fakultet muzičke umetnosti. Studentski dani kreću kao u pesmi, koju će mi kasnije posvetiti Đole Balašević na mom prvom solo albumu "Prevari večeras svoje društvo sa mnom". Po preporuci mog druga Dragana odlazim na audiciju grupe Suncokret i upoznajem Boru Đorđevića. Položila sam audiciju, a Bora je na prvoj probi Suncokreta komentarisao kako je našao jednu malu Nišlijku s muzičke akademije koja bez problema peva sve što odsviraš i otpevaš, svaki glas... i tako postajem stalni član grupe koja je bila jedna od najuspešnijih akustičarskih grupa tog vremena.

Grupa Suncokret

Za grupu Suncokret vezuju me mnoge divne stvari. Pre svega prijateljstva, koja traju evo više od četrdeset godina. Pesme na koje sam veoma ponosna i koje se i danas mogu čuti u raznim radio-emisijama uvek me podsete na to vreme kad smo svakog dana imali probe u Dadovu i kada smo ozbiljno vežbali. Bora je bio strog šef i sve je moralo biti pod konac. Prozvali smo ga Miliša, mili šef. Suncokret je imao ozbiljnu karijeru, imali smo mnogo koncerta u celoj Jugi. Tek kada je Suncokret prestao s radom, Bora i ja smo saznali da smo rođaci, a iz ove grupe rodilo se i duplo kumstvo s Goricom Popović. Nova tehnološka dostignuća, ove mreže, omogućila su nam da se čujemo i vidimo svakog dana. Srećna sam što je ova naša muzička porodica otvorila grupu na Vajberu pa tako brinemo jedni o drugima, radujemo se uspesima, pomažemo kada je potrebno i što je najvažnije čuvamo jedni druge.

Balašević i Rani mraz

Sa Đoletom u Ranom mrazu bila sam do 1981, i to je pored Suncokreta najlepše vreme moje mladosti, bila su to čuvena dobra stara vremena iskrenih prijateljstava.

Naš zajednički prijatelj i eminentni kritičar Peca Popović došao je na ideju da Bora i ja pređemo iz Suncokreta u Rani mraz, što se i desilo, i tako je počela saradnja sa Đoletom, koji je još na samom početku u grupi Žetva imao odlične kritike za pesme koje je stvarao. Njegov autorski rad je predstavljen i na našem prvom albumu "Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu", koji nam je otvorio širom vrata uspeha. Bora je vrlo brzo napustio grupu i napravio Riblju čorbu, najveći rok bend s naših prostora. Ja sam sa Đoletom nastavila saradnju i objavili smo dva albuma i nekoliko singlova koji su dobili odlične kritike.

Za razliku od Suncokreta, gde smo imali svakodnevne probe, kod Đoleta je bila opuštena atmosfera, a probe smo imali jedino pred koncerte. Održali smo mnogo koncerata u tih nekoliko godina koliko je postojao Rani mraz. Bilo nam je zanimljivo kada su nas predstavljali kao Đorđe Balašević i Rani mraz. Rani mraz sam bila tada samo ja. Pesme sam učila u studiju, pre snimanja, tako da sam ih u stvari prvi put čula na samom snimanju. Umeo je da prenese ona najtananija osećanja u pesmu i tako da dotakne svakog ko ima srca. Rad sa Đoletom je bio neopterećujući, uživala sam u njegovim duhovitim i zanimljivim pričama, kako na koncertu tako i privatno, bio je veseo, zabavan i sve nas je okupljao oko sebe. Volim što je naše prijateljstvo iz tih ranih dana preraslo u kumstvo.

Žao mi je što se dugo nismo videli, poslednji put smo zajedno gostovali na proslavi rođendana Mire Banjac u SNP. To je slika koju ću sigurno dugo pamtiti. Sa Đoletovim odlaskom otišli su divni mladalački dani i jedan bezbrižan deo života.

Srećna sam što sam prve profesionalne muzičke korake napravila u dve najznačajnije grupe 70-ih godina.

Solo karijera, pa Bistrik

Suncokret i Rani mraz su me prvo odveli u solističke vode. Kao pop pevačica objavila sam tri albuma. Đole je sa Bočekom napravio pesme i on je bio najveća podrška da krenem u solističke vode. LP "Prevari večeras svoje društvo sa mnom" je naziv prvog albuma, objavljen je u vreme novog talasa 1983. godine, a bio je u kantri fazonu, dakle nešto potpuno drugačije. Drugi album "Iz unutrašnjeg džepa" potpisuju Bata Kovač i Zoran Radetić kao producenti i aranžeri, a Neša Leptir je kumovao nazivu albuma. Učestvovali su mnogi poznati muzičari: Bajaga, Spira, Krstić i Šaper... Treći "Bilja" potpisuje Saša Lokner kao aranžer i producent, a pesme su pisali Bata Zlatković, Radoman Kanjevac, Nikola Čuturilo, Žika Milenković, Dejan Grujić... I tako stigoh do Bistrika.

Godine 2000. sam počela sa snimanjem prvog albuma sa Ljubom Ninkovićem i Brankom Isakovićem. Bistrik je posve novo poglavlje u tradiconalnoj muzici Srbije, kako je rekao Peca Popović. O Bistriku se već sve zna, iza nas su mnogi koncerti, gostovanja, festivali i turneje širom sveta, kao i brojne domaće i međunarodne nagrade. Da mi je neko pre 20 godina rekao da ću proputovati skoro ceo svet s Bistrikom, ne bih mu verovala.

Krenula sam u tu avanturu sa idejom da pokušam da naše tradicionalne pesme predstavim onako kao što su to uveliko već radile neke velike etno-pevačice, poput Mađarice Marte Šebešćen i Stefke Sabotinove iz Bugarske, ali mi se veoma dopalo i to što su radili muzičari u Dip forestu. Ponosna sam na to što je Bistrik danas institucija koja traje evo punih 20 godina. I ko zna koliko će još!

Glumila sam u "Zoni"

Tih godina kad je nastala nova grupa, moj prijatelj Mirko Beoković, tadašnji direktor "Jugoslavija filma", predložio je reditelju Zdravku Šotri da četiri pesme u filmu "Zona Zamfirova" uradimo Bistrik i ja. Veoma se dopalo Šotri to što s Bistrikom radim i odmah smo potpisali ugovor i počeli sa snimanjem. U filmu sam glumila u nekoliko scena, pevačicu Ajšu. Laknulo mi je kada sam shvatila da ću samo pevati i da ne moram nešto još i glumiti, mada sada iz ove perspektive kada pogledam, ne znam zašto sam bežala od toga da dobijem neki zadatak s tekstom, sigurno bih bez greške govorila onako kako se inače govorilo u Nišu, rođena sam i živela tu 18 godina; "govor po niški" je ono u čemu sam perfektna. Film je doživeo veliku popularnost, samim tim je i Bistrik orkestar takođe postao veoma popularan. Svedoci smo da se i danas, posle 20 godina, ove pesme veoma rado slušaju, a u koncertnom programu Bistrika zauzimaju posebno mesto i svuda ih publika obožava.

Spavala sam na klupi u parku

Postoji jedna anegdota sa snimanja koju često prepričavamo. Bistrik i ja smo se vraćali iz Skoplja sa koncerta, svratili smo u Niš kako bih ostala da snimim scene s pesmama (imali smo samo demo snimke), u kratkom roku je trebalo da se završe aranžmani, pa je Bistrik odmah produžio za Beograd u Košutnjak u studio Vese Maldanera da dosnimi instrumente i da pripreme matricu za pevanje. Završila sam snimanje u Nišu i stigla uveče u Beograd u studio, Miki je završavao aranžmane, a ja onako umorna legla sam na klupu ispred studija i zaspala. Negde oko tri sata posle ponoći probudili su me i pozvali u studio. Onako umorna samo sam popila malo vode, da se osvežim, ušla u studio i iz prve otpevala sve četiri pesme za film. Završili smo i remiks, sve spakovali, poslali producentu filma i već oko šest ujutru krenuli put Italije na Vorld mjuzik festival.

Crna svadba

Muziku za filmove "Zona Zamfirova", "Branio sam Mladu Bosnu", kao i za serije "Šesto čulo", a sada "Crnu svadbu", koja je počela sa emitovanjem pre neki dan, potpisujemo aranžer i klavijaturista orkestra Bistrik Miki Stanojević i ja.

Iza nas su domaće i međunarodne nagrade za najgledaniji film svih vremena "Zona Zamfirova", a posebno smo ponosni na gran-pri festivala Sofest za muziku za film "Branio sam Mladu Bosnu" reditelja Srđana Koljevića, s kojim smo imali fantastično iskustvo.

Rad na muzici za ovu seriju bio je veoma zahtevan i težak, ujedno i inspirativan. Ozbiljno smo se pripremali za ovu temu i proveli smo mnogo vremena u studiju. Sam naziv serije "Crna svadba" govori upravo o jednom starom vlaškom običaju koji je predstavljen u seriji, a tema serije je vezana za istinitu tešku priču koja se dogodila davno u jednom mestu u istočnoj Srbiji. Nadam se da smo uspeli da dočaramo tu atmosferu velike napetosti u iščekivanja i da smo uspešno pratili taj put mističnih niti kroz zanimljive melodijske linije, da smo ritmom, vokalima, koji su ovde u ulozi instrumenta, i instrumentima, kao i velikim orkestarskim zvukom, preneli te vibracije koje odslikavaju unutrašnji život svih likova u seriji.

Moja deca i unuka

Divan je osećaj da ste uradili nešto najlepše u životu i ispunili misiju. Ostvarila sam svoj veliki san. Ponosna sam majka i baka, imam dve ćerke Milicu i Lenku i unuku Nou. U našoj porodici oduvek je bilo puno ljubavi, topline i smeha, i to je to pravo bogatstvo neprocenjivih osećanja koje i danas trošimo u ogromnim količinama.

Srećna sam što su Milica i Lenka izabrale svoj put i što su uspešne u svojim poslovima. Moram priznati da sam zadovoljna posebno što njihov izbor nisu bili gluma i pevanje, mada su veoma talentovane, i što nisu pošle Tikinim i mojim stopama, jer svi znamo koliko je današnje vreme teško i neizvesno za umetničke profesije.

Tragedije

Odlasci su veoma teški i bolni, posebno onih najbližih i najdražih. Kažu da vreme leči sve, ali to nije tačno. Veoma rano sam ostala bez roditelja i mislila sam da je to najveća tuga koju sam osetila, ne sluteći da ću skoro doživeti i još veći šok kada je rođena sestra Vera otišla. Tužni događaji nastavljaju niz i tako smo pre skoro godinu dana Milica, Lenka i ja ispratile i Tiku, njihovog oca kog su obožavale i koji im je bio veliki oslonac u životu.

O koroni

Svi živimo nekim ludačkim tempom i onda kada se iznenada desi ovakva stvar, kao što je korona, da život stane, onda to deluje zastrašujuće. Naivno sam verovala da ćemo brzo pobediti ovaj virus i da ćemo nastaviti sa životom kao pre. Pošto nemamo drugog izbora, prihvatili smo ovo vreme koje nam je dato i na ovaj način promenili navike i sada nam ostaje samo da se nadamo da će ovo teško vreme proći. Do sada sam imala sreće da ne zaradim koronu, ali ovako kako živim, nadam se i da neću. Prilično vodim računa, pre svega da ne budem u gužvi. Žao mi je jer smo jubilej Bistrika pomerili za sledeću godinu, a neke koncerte smo, nažalost, otkazali. Uspeli smo jedino da od juna do septembra održimo nekoliko koncerta i snimimo spot za pesmu s novog albuma, koji će izaći do kraja godine.

O smrti

O poslednjem putovanju još uvek ne razmišljam, ali evo citiraću moju divnu drugaricu Gagu Rosić: "Od nas su brži naši životi i kako god da je, uvek nas prestignu na svim putovanjima..."

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video: