ŽIVOTNA ISPOVEST NENADA BOROVČANINA: Bokseri ne mogu biti kukavice, MASNI I DEBELI, već ODGOVORNI i ČESTITI ljudi

Rastao sam u Ulici vojvode Stepe, u Loznici. U jednoj lepoj ulici na brdu. U porodičnoj kući, sa babom, dedom, ocem, majkom i bratom. Posebno mi je ostala u sećanju zima i sankanje u toj našoj ulici. Kad padne sneg, onda krene uživanje. Skupe se tu sva deca iz komšiluka, iz Lamela, kako se to u Loznici kaže, i onda se čuje ona graja, žamor, smeh... Znali smo i da se grudvamo. E, a kad je lepše vreme, pamtim muške igre, ratničke... U blizini je bila jedna šuma i tu smo se igrali "partizana i Nemaca" ili "kauboja i Indijanaca". Bilo je to srećno, zdravo i slobodno detinjstvo.

Majka Slavica i otac Slaviša su me napravili ovakvim kakav sam. I baba i deda su ostavili pečat u mom odrastanju, ali majka i otac najviše. Oni su brinuli o bratu Miroslavu i meni. Naučili su nas da budemo vredni i pošteni momci. Potreba za dobrotom, pomaganje ljudima, to je ono što mi je svaki dan ponavljao otac.

Učiteljica i razredna

Imao sam strogu učiteljicu, Miru Bojić. Ženu starog kova, koja je nas nestašnije dečake znala da smiri. Onim starim metodama, ha-ha-ha! Ako me razumeš... Hvala joj na tome. U kasnijim razredima pečat na mene ostavila je moja razredna Milena koja je predavala geografiju. A već u gimnaziji sam imao razrednu koja je baš brinula o nama, Tanju, koja je predavala matematiku. Zbog njene dobrote i brige o nama imali smo obavezu više da učimo matematiku. Bio sam odličan |ak u osnovnoj, u gimnaziji vrlo dobar. Kasnije sam upisao i završio Pravni fakultet u Beogradu. To mi je pomoglo u životu.

Prvi rezultati

Kao školarac sam se zaljubio u boks. Moj otac Slaviša odveo me je na jedan meč i tako je sve počelo. Tako se stvorila ljubav prema boksu. Nisam se kao klinac tukao, niti sam to voleo. Probao sam, kao i svako dete, mnoge sportove. U Loznici je boks neobilazni sport. Ili ga gledate, ili ga trenirate. Kafići su se zatvarali u Loznici kada bi u hali "Lagator" bio boks. Kad sam završavao osnovnu školu pč~eo sam da treniram boks u čuvenojš{koli kod Durunge, mog prvog trenera Dragana Vasiljevića. Tu su krenuli i prvi rezultati. Brzo sam postao omladinski prvak Jugoslavije, posle su rezultati počeli da se nižu jedni za drugim.

Treniram kod jednih, igram za druge

Nastavljam boksersku karijeru u Beogradu, ali kako. Zanimljiva stvar. Trenirao sam u Partizanu i Radnč~kom, a takmičio se za Loznicu. Bio sam jedini bokser kojem su dozvoljavali da trenira sa njima, a bori se za drugi klub! Meni je to prijalo, jer sam držao vezu sa gradom, a opet uspevao da završavam fakultet. Boks je u to vreme bio nestabilan i ja posle tri godine u banjalučkoj Slaviji prelazim u profesionalni boks.

Prvak Evrope

U olimpijskom boksu nije bilo dovoljno uslova za napredak i to je bio glavni razlog da pre|em u profesionalce. Imao sam 25 godina kad se odlučio na taj potez. Tada upozanjem braću Kličko i počinjem da treniram u njihovom kampu. Sticajem okolnosti sam upoznao Vitalija i Vladimira, preko zajedničkih prijatelja iz Nemačke, naših Srba koji su živeli tamo. Otišao sam na probu, pobedio i onda sam nekoliko mečeva radio sa njima. Tu sam naučio kako funkcioniše sportski menadžment na tom nivou. Kod nas tih godina nije bilo razumevanja za boks, bila su mi zatvorena sva vrata. Da li je u pitanju bio tadašnji gradonaćelnik Beograda, ministarstvo sporta... Ne znam, sve je bilo zatvoreno. Nisu me ni udostojili odgovora. Svoje ciljeve sam zato ostvarivao u inostranstvu. Međutim, kada sam došao u poziciju da boksujem za prvaka Evrope sve se promenilo. Emir Kusturica i Milorad Dodik su me pozvali da meč boksujem u Banjaluci, za koju su me vezale lepe uspomene. Tamo osvajam titulu i uspevam da odbranim pojas najboljeg u Novom Sadu i Loznici.

Plemenita veština

Boks je uticao na formiranje mog karaktera. To je jedini sport gde protivnika morate da gledate u oči, gde nema kvarnih udaraca ispod pojasa, iza leđa... Što sve, opet, ima u drugim sportovima. Tu sam naučio da nije važno koliko jako udarim, već kad primim udarac, da nastavim da se borim. To mi je pomoglo kasnije u životu, da postižem uspehe na drugim poljima. Da li su to ispiti na fakultetu, ili nekim drugim situacijama, nevažno. Boks je sam po sebi plemenita veština. I što se više upoznajem sa životom sve sam više uvereniji u to. U boksu dva čoveka izađu jedan drugome na crtu, oči u oči, nema udaraca ispod pojasa, s leđa, nema spletkarenja... Svega onoga što ima u životu. Da bi boksovao moraš da budeš hrabar, da prevaziđeš sopstvene granice. Opet, tu vidiš i koliko si plašljiv i koliko možeš da ideš daleko.

Mate Parlov

Ne mogu reći da sam imao idola u boksu, ali svima nama je uzor bio Mate Parlov. Najveći bokser nekadašnje Jugoslavije koji je svojim radom i zalaganjem dostigao svetske visine. Isto tako, u mojoj Loznici, pored trenera Vasiljevića bilo je tu nekih imena koji su bili stvarno poštovani u Loznici. Biti bokser u Loznici bilo je biti muškarac. Pravi muškarac, ha-ha-ha! Nedavno sam čitao sjajan tekst Tonija Parsonsa, engleskog novinara, koji je rekao da bi boks trebalo uvestu u škole. Zašto? Zato što bokseri ne mogu biti kukavice, masni i debeli, već odgovorni i disciplinovani. Jednostavno vam pomaže da formirate zdrav karakter. Obrazovanju treba da stremi svaki trener koji radi sa detetom. Deca nisu potrošna roba, već bića kojima mi odrasli treba da pomognemo. Pored porodice i škole, sport je taj koji utiče na karakter svakog deteta. Mene su u kući usmeravali da završim fakultet, a onda me je i trener govorio da sportska karijera kratko traje i da je normalno da se završi škola.

Beograd

Svakome ko dođe iz provincije u Beograd je teško. Bilo je teških trenutaka. Adaptacija na veliki grad, velike ulice... Znao sam da dođem u nedelju u Beograd, a već u sredu da se vratim u Loznicu. Pogotovo na početku. Kad sam upoznao dobro Beograd, onda sam ga zavoleo. U meni živi Loznica, kod nas tamo kažu - može on iz Loznice, ali Loznica iz njega nikada. Znam koliko je svakom mladom čoveku teško kad se odvoji od kuće. U ovom gradu se svi snađu. Beograd je grad velikog srca. Svako ko mu se preda dobije mnogo.

Sport koji je umro, pa oživeo

Braća Kličko su mi omogućili da upoznam najbolje svetske menadžere i trenere. Mene je tada trenirao Fric Dunek, tada najbolji trener u profesionalnom boksu. Naučio sam kako funkcioniše svetski boks. To sam kasnije preneo u Srbiju. Sada kao prvi čovek Bokserskog saveza Srbije, kada pomaže grad Beograd, država, predsednik, zaista stvaramo uslove da imamo jedan novi, moderan i zdrav sistem boksa u našoj zemlji. Pre tri ili četiri godine boks je stvarno umro u Srbiji. Tada sam dobio poziv predsednika Vučića da podignemo taj sport. I on sam je bio desetak godina predsednik bokserskih klubova Pinki i Radnički. Zajedno smo napravili dogovor da to uradimo. Krenuli smo ne od nule, već iz minusa, iz pravog blata, velikih dugova Saveza, razorenih klubova... I ove godine Srbija je posle 26 godina na Svetskom prvenstvu došla do medalje i bila organizator jednog uspešnog Šampionata, pravog i istinskog spektakla. Po drugi put u istoriji. Jedini grad na svetu koji je bio dva puta domaćin Svetskog prvenstva je Beograd. Čovek tome mora da se raduje.

Smisao života

E, a sad kad me pitate za najveću radost u životu... Pa, kao dete, sećam se da je to bilo kad sam dobio brata. Ne znam da li sam bio uplašen ili radostan kada se rodio Miroslav, ali takav neki osećaj, pomešano. U zrelom dobu to je svaki zajednički trenutak sa suprugom Biljanom i našom decom Antoninom, Andrejem i Andrijom. Svaki moj porodični dan sa suprugom Biljanom i decom su radost. To daje smisao mom životu.

Prva, prava i jedina ljubav

Moja supruga je moja prva i prava, ujedno i najveća ljubav. Mi smo se dugo poznavali, družili, bili bliski prijatelji. Prećutno smo se voleli, ali jedno drugom to nismo saopštavali. Ali, kad se desila ljubav, vrlo brzo smo se venčali i počeli zajednički život. Supruga je iz Loznice, to je ljubav iz rodnog grada. Po profesiji je advokat. Kad u bračnom partneru imate prijatelja, oslonac, osobu sa kojom možete razgovarati o svim temama, onda je sve lakše.

Šta je važno

Mnogo je važno za svakog čoveka da kad god ulazi ili izlazi iz svog doma to čini sa velikom radošću. Kad je tako, onda je sve potaman. Zdrava porodica je važna za svakog čoveka. Ako je suprotno, onda se čoveku ne dolazi kući. Želi da pobegne. Onda i deca trpe, jer nema ljubavi. Ja jedva čekam da dođem kući. Kad pređem kućni prag mene sve brige prođu. Kad vidim osmehe dece, sve zaboravljam u tom trenutku, sve probleme, sve brige...

Najveća tuga

Kad mi neko pomene reči tuga i tragedija, mene to podseti na smrt mog oca. Sa njim je otišao deo mene. Sigurno. Ali kroz one one osobine koje sam nasledio od njega, on i dalje živi. Prerano je otišao, u 56. godini. Vezan sam za brata. Živeo je dugo u Americi, sada se vratio. Raduje me kada se okupimo, kada smo zajedno. On i ja sa našim porodicama, naša majka. To me baš ispunjava.

Vuk Karadžić

- Gradio sam mostove i na zapadu i na istoku. Sport je najlakši način da se ljudi povezuju izme|đ sebe. Tako se stiču prijateljstva za ceo život. Slično je i sa funkcionerima. Zahvaljujući tim kontaktima došli smo do toga da Srbija bude domaćin Svetskog prvenstva u boksu. Meni je zadovoljstvo što učestvujem u jednom projektu koji jača našu državu. Ja sam iz kraja Vuka Karadžića. Uvek volim da citiram njegov govor Jerneju Kopitaru. Ima onaj deo kad kaž - ako svako uradi onoliko koliko je kadar, narodu će biti dobro. Tako i ja gledam. Moja oblast je sport, naročito boks. Daću sve od sebe, biće mi čast i zadovoljstvo da dam doprinos u stvaranju jedne zdrave i jake Srbije.

Bokserska porodica

Mene ispunjava realizacija ideja koje postavljam sebi. Sa druge strane, istinska sreća mi je u krugu porodice. Da li ćemo biti u jednoj prostoriji, nekom parku, zavičaju... Bitno mi je da smo zajedno i da smo zdravi, veseli i srećni. Smisao čoveka nije da bude uspešan, već da bude srećan. Uspeh tu samo može da pomogne. Volim boks, meni je boks hobi. Nažalost, ne treniram toliko kao ranije. Ali, sada obnavljam sportske sale, opremu... Imamo ruske i kubanske stručnjake koji su do{li da edukuju naše trenere. Okupljam boksersku porodicu. Svi smo na istom zadatku.

I knjige i Stalone

Knjige volim, bioskope, koncerte, druženje sa ljudima... Klasike čitam, kao i motivacione knjige. Najviše Selimovića, Andrića, Tolstoja, Dostojevskog... Motivatore Koelja, De Mela... Film moje mladosti je Roki, naravno. Svaki bokser može da se pronađe u tom filmu, u svakoj sceni. Tu su dobre životne lekcije. Posebna ona scena, kad Silvester Stalone kaže: "Nije bitno koliko jako možeš da udariš, već koliko jak udarac možeš da primiš i da nastaviš dalje!" Karakter nam pomaže i pravi razliku kako će se ko u datoj situaciji poneti. Za fudbal, košarku i druge sportove nemam vremena...

Gde vidim sebe

Svaka greška u životu je jedna lekcija. To sam naučio u boksu. Zahvalan sam bogu što sam tu gde jesam. Ponosan sam na svoj uspeh u boksu, što sam bio prvak Evrope, ponosan sam što sam suprug i otac. I na kraju krajeva što sam Srbin! Želim da nastavim putem kojim sada idem. Da Biljana i ja decu izvedemo na pravi put. Da nastavim da razvijam bokserski sport u Srbiji. Da reprezentujem svoju zemlju i svoj narod na pravi način. Tako vidim sebe u budućnosti.

Poreklo sa Romanije

- Ponosan sam na svoje poreklo i što sam Lozničanin. Moji su u Loznicu došli sa Sokolca sa Romanije, baba i deda. Tamo u Loznici smo se rodili moj otac, ja i moj sin.

Časni krst i Bogojavljenje

- Nisam plivao za Časni krst za Bogojavljenje. (smeh) Više sam se kupao sa prijateljima iz Rusije. Kao domaćin prvi put sam tako nešto uradio u životu. U Zemunu. Odličan je osećaj, baš lep. Imamo dogovor da sledeće Bogojavljenje bude kod njih u Rusiji, da tamo otvore led u nekom jezeru i da se tamo okupamo. To je njihov narodni običaj i tradicija, nešto {to praktikuju kroz vekove.

Poštujmo sebe

- Svako prvo mora da voli i poštuje sebe, da bi bio poštovan od strane drugih. Iz dobrih odnosa rode se dobre stvari. Regionalna liga na prostoru bivše Jugoslavije je prava stvar. Kada boksuju Zvezda i Zagreb nema negativne i zapaljive atmosfere, nema zvižduka. Borba je fer i poštena.

Aleksandar Radonić