EKSKLUZIVNO! BOŠKO ĐUROVSKI PRVI PUT O SVOM POREKLU: Prezivali smo se STOJANOVIĆ, a onda je TITO to promenio! ZVEZDA je moj život!

Kapiten i trener Crvene zvezde. Stariji, i mnogo mirniji i staloženiji, brat vagabunda Milka. U bolno iskrenoj ispovesti otkriva kakav odnos danas ima s njim, otkud mu onaj karakteristični glas i kako mu je jedan naslov u novinama bukvalno promenio život. Ali njemu veoma važna epizoda iz života je - stipendija jednog građevinskog preduzeća. Ta priča mnogo govori o njemu

Drvo u dvorištu

I sad ću da ti otkrijem nešto što će možda da ti bude i zanimljivo. Evo, ovako: mi smo u dvorištu imali jedno drvo. Da li je bila šljiva, trešnja... ne sećam se. Uglavnom, otac je znao da nas tera da skačemo ispod tog drveta, a cilj je bio da pipnemo glavom grančicu koju nam on pokaže. Ajde ovu! I mi skočimo i dodirnemo. Hop! Onda on otkine tu grančicu i kaže, ajd sad ovu! Sledeća grančica sledeći cilj. I mogu ti reći da nam je ta vežba iz detinjstva mnogo pomogla kasnije u karijerama. Ozbiljno. Milko i ja nismo bili mnogo visoki, ali smo bili, kako se to kaže, skočni. Imali smo odličan odraz. Eto, od tog skakanja, od te tatine vežbe.

Deda Nikola

Tata nam je obojici preneo ljubav prema Crvenoj zvezdi. On je rođen u Beogradu, ali je početkom Drugog svetskog rata prešao u današnju Makedoniju. Samo je stric ostao u Beogradu. Moj deda Nikola bio je heroj iz Prvog svetskog rata, rođen je 1892. Čovek koji je prešao golgotu sa srpskom vojskom. Nažalost, ja kao dete nisam mnogo zapitkivao o tome, a u to vreme se o Prvom svetskom ratu više ćutalo nego pričalo. Žao mi je što ne znam više pojedinosti o tome. Zanimljivo za njega je da nije voleo fudbal! Ha-ha-ha! Eto, to znam. Gajio je vinograd, imao neki svoj svet... Kad sam mu rekao da idem za Beograd da igram fudbal, on mi je kazao: "Šta će ti to?! Bolje da ti kupim harmoniku, pa ti na Kalemegdanu sviraj i uzimaj pare!" Njemu je to ostalo pre rata, jer se tako dobro živelo u predratnom Beogradu. Opet, plakao je od sreće kad me je prvi put video u dresu Crvene zvezde na televiziji. Imao je piljarnicu, bio je imućan. Među prvima je u Beogradu kupio i vozio motor. I danas dobro pamtim njegove reči: "Sine, ako na Balkanu naučiš da trpiš nepravdu, već si pola uspeo u životu!" Te rečenice mi stalno odzvanjaju u glavi. Bilo kad da doživim nepravdu, setim se deda Nikole. I to mi je mnogo pomoglo u životu, posebno u fudbalskoj karijeri. Jer, ako padneš kod prve nepravde, novi i moderni svet te pojede. Zato moraš da budeš čvrst. Bio sam mnogo srećan kad sam deda Nikoli kupio džepni sat od svoje prve plate u Zvezdi.

Dodali su nam -ski

Naše izvorno prezime po ocu bilo je Stojanović. A po majci Petrović. To prezime Stojanović nosio je moj deda Nikola. Kad su moji otišli u Makedoniju, onda su se dešavale neke stvari... kako to da ti objasnim... Takvo je neko vreme bilo... Tito i njegovi saradnici vršili su pritisak na narod da se uzima prezime po nekom pretku i da se dodaje -ski na kraj, umesto -ić. Moj pradeda bio je Đura i onda su po njemu moji prihvatili prezime Đurovski.

Fudbal na ledu

A fudbal sam, da kažem, ozbiljno počeo da igram u Teteksu; bio sam registrovan kao pionir i imali smo neki turnir u Zemunu. Imao sam 12 godina. Inače, fudbaler sam postao u dvorištu. Milko i ja smo koordinaciju naučili igrajući kao deca fudbal na ledu. Dubočica, Trepča, Bregalnica, Tetovo, Štip... Svi smo mi došli u Zemun. Videli su nas skauti iz Crvene zvezde Miloljub Ostojić, Milovan Đorić i legendarni Bora Kostić. Plus, moj stric koji je ostao da živi u Beogradu bio je s Milkom i sa mnom na tom turniru i preporučio nas je ljudima iz Zvezde. I videli su nas i tada je Đorić rekao stricu da dođem ja, ali na probu u maju, tek kad završim školu.

S tatom u vozu

Došao sam u Beograd sa 14 godina, na tri dana. Bila je to generacija Đurovića, Radića, Mitrovića, Čakalića... E, ali slušaj sad da ti pričam kako sam putovao. To je životna priča! Ja sad imam šezdeset, ali taj trenutak iz života... pa to ću da pamtim i na onom svetu! Dakle, tata me stavlja na šinobus od Tetova do Skoplja i putuje sa mnom. Tamo u Skoplju, stavlja u kupe i govori sledeće... Uh... Ne mogu baš lako ni da ispričam... Evo, suze će da mi krenu... Gledaj, ja sam tad bio dete, nemam pojma ni o čemu... Kaže: "Sine, ideš tamo i igraj ono svoje. Pokaži im šta znaš! Nema veze što su oni gradska deca, ti si moje dete"... Eto. Sednem, i krene voz. U grlu knedla. Izvini što plačem...

Ja u Beogradu

I proba je uspela. Zadovoljio sam Đorića i Ostojića i oni žele da me vode na pripreme na Taru, 2. avgusta. I ja prvog dana zakasnim! Eeej, prvog dana! Đorić je uvek bio tačan, počeo je sastanak u 8.00, a ja sam kasnio, tramvajem sam išao i ušao sam u svlačionicu u 08.01. I on odmah meni: "Gde si ti, mali?!" Ja počnem da se izvinjavam, pričam o tramvaju... Al' prihvati me Đora, a posebno drugi klinci. Pokažem se dobro na pripremama. U to vreme Crvena zvezda nije plaćala stipendiju dečacima koji nisu bili reprezentativci. Tako su mi rekli, i moji roditelji su morali da se snađu kako bih ostao u Beogradu. A možeš misliti kako ide to snalaženje... Odem kod strica, jer je on poznavao direktora Doma učenika "Stevan Čolović", u Miloša Pocerca, ovde u centru grada, i pošto moji nisu imali para da plaćaju smeštaj, stric zamoli svog prijatelja koji je radio u firmi "Rad" da mi oni plaćaju dom. Odmah su me upisali u Mašinsku školu na Novom Beogradu i tako sam ujutro išao u školu, a po podne na treninge. Svaki dan. I naravno, kažu mi, kad završiš školu, odmah ćemo te zaposliti u "Radu". Da imam svoje parče hleba, to su takva vremena bila. E, ali posle godinu i po dana ja postanem omladinski reprezentativac Jugoslavije i od Zvezde dobijem stipendiju. Odmah mi klub iznajmi sobu preko puta stadiona. Pa ti vidi!

Diploma

Kad sam već počeo da igram za Zvezdu, setim se ja preduzeća "Rad" i koliko su mi pomogli. U to vreme studirao sam FON, ubrzo pređem na Višu ekonomsku, jer sam trenirao dva puta dnevno i nisam mogao da idem na predavanja i vežbe, i tamo i diplomiram, i mogu da ti kažem da sam mnogo ponosan što imam školu. E, sad, da se vratim na "Rad", da čuješ ovu lekciju iz života, ovo nisam dosad pričao. Oni su imali prostorije u Kosovskoj ulici. Odem ja kod njih jedan dan, pokucam, i sretnem sekretaricu Miru, mislim da se tako zvala... da. Predstavim joj se, a ona kaže - pa znam ko si! Kažem joj - došao sam da, ako treba, vratim novac preduzeću, jer sam sada prvotimac, i ovo i ono, a oni su mi mnogo pomogli kao detetu, i tako dalje... a ona mi kaže: "Ne treba ništa! Ti si nama već vratio time što si postao sportista i čovek. Ti si uspeo!" Da znaš samo kako su mene te njene reči potresle! Auhhh, čoveče... Ta njena ljudskost. Izvini, evo opet mi suzne oči, ispašće da stalno plačem...

Muke s portirom

Sad kad se setim... Škola... treninzi... Škola... Muka, čoveče. Međutim, imao sam sreće jer sam imao dobrog direktora škole, a posebno razrednog starešinu Višeslava Pacića, legendu od čoveka. Uvek mi je izlazio u susret. Đorić i Ostojić su kao treneri bili fanatici, posebno Đora. Hteo je da svi uspemo, trenirali smo svaki dan, svaki, svaki dan! Napravio je sjajnu selekciju, radio specifične treninge. Posebno su mi u sećanju ostali večernji treninzi, jer su se završavali u deset uveče, a u to vreme već je trebalo da budem u domu. Bio je jedan čuvar koji mi je pravio probleme, čovek jednostavno nije voleo sport i to ti je. Pa su mi zbog njega pisali sve moguće molbe iz Zvezde, da me pušta da uđem, nisam neki lopov i ludak, samo treniram.

Mleko u tetrapaku

Kad sam se vraćao s treninga, išao sam peške. Kupim sebi onaj veliki trouglasti tetrapak mleka, od litar, i popijem ga uz put. Od stadiona do doma. To mi je ostalo u sećanju. Bilo je dana i kada nisam imao para da nešto kupim. A dete... Željan neke čokolade, keksa... Muka živa. Ali bio sam uporan. Mnogi su mi govorili da sam dobar, ali ja sam uvek hteo da budem bolji. Ja sam za sebe smatrao da nisam dovoljno dobar, da nisam talenat kao Milko, Piksi ili Pižon pa da nekad mogu da se opustim. Uvek sam mislio da moram da radim više od drugih. I tako sam i kroz život. Uvek sam bio perfekcionista.

Zvezda mi je sve

Meni je Zvezda sve! Ali baš sve! I danas, sa ovoliko godina, pamtim onaj miris kad uđem u zgradu Sportskog društva. I veruj mi, ništa se nije promenilo. I dalje je taj miris isti. Kad uđem dole, prođem kroz hodnik... Taj miris Zvezde i tih prostorija me podseti na moje početke i moje rane dane na Marakani. Godinu dana posle mene i Milko dođe u Beograd. I bilo mi je lakše kad je on došao, iako smo bili potpuno različiti tipovi i karakteri, ha-ha-ha! Al' šta ima veze, to mi je brat! Đorić je hteo da nas sve iz omladinskog tima prebaci u prvi tim. Kao u Barseloni i Ajaksu. Bilo je tu otpora od strane trenera Stankovića i kapitena Džajića. I to s pravom. Bili smo dobri, mnogo dobri, ali smo bili mladi. I vidi sad šta ti je sudbina! Ja sam praktično već bio spremljen da idem u Rad na kaljenje, zajedno s Dušanom Ajderom, koji je bio stariji godinu dana. Ne mogu bez Rada, pa to ti je! Ha-ha-ha! Đorin san je bio da spoji Ajdera kao štopera i mene kao libera i vrati nas zajedno u Zvezdu. Đora me je mnogo voleo i on je zaslužan za moj ulazak u prvi tim.

Do Australije

I, slušaj sad kako se to desilo. Đora u decembru organizuje prijateljsku utakmicu na pomo}nom terenu Marakane omladinaca protiv Mačve, koja je tada bila drugoligaš. U to vreme Crvena zvezda se sprema za zimsku turneju po Australiji, u januaru 1981. Potrefilo se lepo vreme, bilo pet hiljada ljudi na tribinama. I Đora dovede Džaju i Stankovića na tribine da nas gledaju. I mi pobedimo Mačvu ubedljivo, sa 4:0 ili 4:1, ne znam sad tačno. Ja odigram bez greške, publika aplaudira, sutra u novinama naslov "Đurovski mora da ide u Australiju". I tu slika Džaje i Stankovića i moja. I ta utakmica je odlučila o mojoj karijeri. Umesto u "Rad", otišao sam u prvi tim Crvene zvezde, na turneju u Australiju.

Slušaj, mali

Tamo odigram zaista dobro. Sećam se, imao sam ogromnu podršku Vladimira Petrovića i Duleta Savića. Kako odigram dobro, tako me Pižon hrabri, stalno viče: "Bravo, mali!! A Bata Stane (trener Branko Stanković, op. a.) - "Ma, šta bravo?! Ima još da uči!" Ha-ha-ha! Vratimo se, prva utakmica protiv Slobode u Tuzli. Zamenim Dragana Miletovića, sećaš se Miletovića, odigram dobro. Sad ću da ti kažem zašto je to bilo tako. Otkud takvo bodrenje. I šta to Zvezdu krasi i izdvaja od drugih. I kakav je taj Zvezdin duh! Znao je Pižon da su njega kada je ušao u prvi tim najviše podržali Kule Aćimović i Dragan Džajić. Pižon mi je tada pričao šta je njemu Kule rekao: "Slušaj, mali, uzmi loptu, dodaj, ja ti vratim, a ti onda driblaj i nemoj da se bojiš!" I kaže Pižon: "Ja to nisam zaboravio, a kako ja tebi, ti ćeš nekom drugom koji dođe." I ja sam onda to preneo na mla|e, savetovao sam Milka, Milojevića, Lukića, Diku Stojanovića. Uvek sam im bio podrška, da osete zvezdaštvo, ljubav prema klubu. Debitovao sam protiv Željezničara u Sarajevu 1978. godine, imao sam 17 godina kad sam zamenio Slavoljuba Muslina. Pobedili smo sa 1:0. To je nezaboravan osećaj. Sećam se tribine na Grbavici, bila je drvena. A zvezdaša pun stadion; i svi me bodre - hajde, mali! Igrao sam više od decenije za Zvezdu. Ja sam poslednja generacija koju nije zakačila ona odredba da moraš igrati u Jugoslaviji do 28. godine.

Prva ljubav

Je l' moram i o tome? O ljubavnom životu?! Huuuh, ajde! Ma, još u Makedoniji. Kao dobar učenik i sportista imao sam reputaciju među devojčicama, ha-ha-ha! Al' nemoj da ispadne da sam sad ja tu neki... Nisam! Bilo je nekoliko simpatija. I ovde u Beogradu, u srednjoj školi, bilo je zaljubljivanja, normalno. Ali prva prava ljubav bila je i ostala s mojom Zoricom. Sad ću da ti otkrijem kako sam je upoznao. Bilo je to u diskoteci "Akvarijus" na Slaviji. Na vratima je radio moj drug Gane, veliki zvezdaš i veliki mangup! Mnogo je voleo mene i Milka! U to vreme u Beogradu su bila dva kultna mesta za izlaske - "Akvarijus" i "Cepelin". U "Akvarijusu" se puštala laganija muzika, u "Cepelinu" rok i pank. Ja sam više preferirao ovu laganiju, sentimentalniju muziku. Nisam voleo Cepeline i Stonse, već Roda Stjuarta, Gloriju Gejnor, Dajanu Ros... Čuveni di-džej Ivan je puštao muziku u "Akvarijusu". Ali gde je problem? Mi smo dolazili u diskoteku u 22.00 i već u 23.30 morali smo da idemo. A život tek tada počinje, tad tek dolaze devojke. Čekaj, pobegoh sad s teme! Šta sam hteo?! Ah, da! Slušaj. Vidim ja jednu lepu devojku. Leeeeepa! Duga kosa, duge noge. Crna! Odmah se zaljubim. Pitam Ganeta, ko je to? Kaže on, to je Zorica. Rođena sestra mog najboljeg druga. Splićanka! Ali nije. Njen otac je bio oficir i ona je rođena u Zadru, pa je živela i u Splitu i u Mostaru. I kad je u Splitu, u Hrvatskoj, počela frka 1968, tata joj je prekomandovan ovde i u Beogradu je dobio službu kao pilot.

Zorica, Anita, Lenka, Vida

- I odmah navalim kod Ganeta da me upozna sa Zoricom. I gledamo se nas dvoje, tako, već nekoliko večeri. Jednog dana bio sam ispred Doma omladine i vidim Zoricu, u restoranu "Sunce". I morao sam da joj priđem. Sad ili nikad! Bila mi baš frka. Ona je bila s drugaricom, našom budućom kumom Snežom. I skupim hrabrost, priđem. Ona se odmah seti ko sam, pita kad ću u "Akvarijus" i tu počne priča. Taj momenat bio je presudan. Da tu nisam skupio hrabrost... Ko zna... Počeli smo da izlazimo i zajedno smo i danas, punu 41 godinu, 38 u braku. To je bilo 1980, a venčali smo se 1983. Dobili smo ćerku Anitu, a ona nam je podarila dve unučice - Lenku i Vidu.

Nisam video ćerku 15 dana

I, gle sad ovo! Zorica je trebalo da se porodi u julu 1985, a ja sa Zvezdom treba da idem na turneju u Australiju. Vodim Zoricu ujutro kod Ace Radosavljevića, čuvenog ginekologa, a imam avion u 12.00 sati. Njoj počinju bolovi, ima termin za porođaj. Dovodim je u sobu, drhtim, žao mi, posebno kad sve vidiš u toj sobi... i kažem joj, moram da krenem... Nije mi svejedno, shvataš, ostavljam je u bolnici, a ona meni, veselo: "Srećan put, ne brini, biće sve u redu!" Dođem na aerodrom, a tamo neki zvezdaš viče: "Muštuluk, muštuluk, Boško dobio ćerku!" Odem u fri-šop, kupim dve boce viskija i proslavimo u avionu. A Anitu nisam video 15 dana! Tek kad sam se vratio. Sad kad sa ove distance gledam... Hej, šta sam ja za tu Zvezdu uradio! Ma, sve bih dao za Zvezdu! Vidiš ti, današnje vreme i tadašnje... Dva vremena. Moja ljubav prema Zvezdi bila je neverovatna. Samo Zvezda i ništa više. Danas to sigurno ne bih uradio, ostao bih pet dana, nedelju dana. Ali tada nisam ni pomišljao na tako nešto.

Moj brat Milko

Odnos sa Milkom? Bratski! Uvek sam bio protiv njegovog ponašanja i kontra njegovih razmišljanja. Nas dvojica smo bili dve suprotnosti, to sam ti rekao, to svi i znaju. Bio je vetropirast. Nikad u Zvezdi nismo bili cimeri. Ja sam spavao s Jankovićem, Janjaninom, Musemićem... On puši, kako da budem cimer s njim kad to meni smeta! Ni u karantinu nismo bili zajedno. On je bio s Jovinom, Borovnicom, Šestićem... S onima koji puše, ha-ha-ha! I na terenu sam se mnogo nervirao zbog njega. Izgubi loptu i stane, vuče se. Ja vičem, on mi samo odmahne rukom. To je iritantno. I onda on da dva gola i navijači polude. I više ga vole od mene! Ha-ha-ha! Ali da se razumemo, kao trener uvek bih imao igrača kao što je bio Milko, koji jednim potezom reši utakmicu. Milko je moj brat, mnogo ga volim, iako ispada da ga i danas kritikujem i grdim, pa evo i sad dok pričam, ha-ha-ha! Žao mi je što nije bio posvećeniji kad je fudbal u pitanju. Imao je talenat dat od boga, da je bio ozbiljniji, igrao bi u Realu.

Mile Fosna ga je kidnapovao

A voleli smo mnogo Zvezdu! Obojica. Tako smo vaspitani. Milko i danas mnogo voli Zvezdu. To je istina! U Partizan je otišao iz inata. Samo zato što mu Zvezda nije dala stan. Ja sam dobio i on je hteo da budemo zajedno, blizu. Bio je malo nestrpljiv. I dobio bi sigurno stan, samo da se malo strpeo. Dali su mu reč. Posle utakmice sa Sarajevom, kad je ono Šajber poništio celo kolo, a Milko dao tri gola, bukvalno je bio opsedan od ljudi iz Partizana. I Milko ne dođe na utakmicu, iako je celo kolo bilo ponovljeno. Partizan ga je vrbovao, odveli su ga u Prag, u Češku, dali mu 150.000 maraka. Ogromne pare u to vreme. Niko nije znao gde je Milko. Ni ja. Neki Mile Fosna iz Partizana je sve organizovao. To kidnapovanje. Dobio je i namešten stan kasnije. Milko je odmah kupio novog BMW. Uradio je to iz neke osvete prema Cveletu i Džaji (Vladimiru Cvetkoviću i Draganu Džajiću, op. a.). Bio sam kod Džaje i Cveleta u kancelariji kad je došao Žota Antonijević, koji je inače mnogo voleo Milka, kada je rekao - gotovo je, potpisao je za Partizan... Bilo mi je teško, plakao sam, a Džaja i Cvele nisu znali šta da rade. Mislim da je mnogo pogrešio. Bio bi sigurno peta Zvezdina zvezda! Piksi možda ne bi ni došao u Zvezdu. Džaja i Cvele su odmah reagovali i angažovali Piksija, koji je tražio duplo više nego kad su postigli dogovor i to je i dobio. Jednostavno, morali su da naprave balans. Piksi je bio najkompletniji igrač svih vremena, tu za mene nema dileme. Pokrili su njih dvojica Milkov odlazak dolaskom Piksija. Zvezdaši Milku tu izdaju nikad nisu oprostili, ni dan-danas, iako ga mnogo vole. Da Piksi nije došao, bilo bi čupavo...

Marko i Mario

Milko ima dva sina, Marka i Marija. U tom periodu sam otišao u Servet i kada im otac nije bio tu, pomagao sam im, bio sam neki oslonac. Najveće zasluge za njihovo pravilno odrastanje snosi majka Milena. Ona i samo ona. I mogu reći da su obojica izrasli u prave ljude. Teško je odrastati uz roditelja koji je veliko ime, imati tako veliko breme kakvo je Milkovo ime nosilo. Oni nikad nisu pušili ni pili. Mario i Marko imaju decu, sjajni su momci.

Svi moji derbiji

Svi derbiji koje sam igrao su mi nekako posebni. Sećam se prvog derbija kada sam čuvao i sačuvao Slobodana Santrača i kada je ostalo 0:0. Najbitnije su bile utakmice protiv Barselone koju je predvodio Dijego Maradona. Tamo smo pobedili 1:0 i na toj utakmici sam dao gol. Ovde u Beogradu, pobedili su nas 4:2. I utakmice protiv Reala, na minus 13 u Beogradu, kada smo dan pred meč mi igrači čistili sneg na Marakani. Tada je bilo možda i 100.000 ljudi na stadionu. Real velik, jak, Valdano, Sančez, Gordiljo, Mičel, Kamačo, Čendo, Bujo, Sančiz, Butragenjo, Santiljana... Na našoj strani Piksi, Bora Cvetković, Dika Stojanović, Krivokapić, Žare Đurović, ja - ha-ha-ha! ispada da se hvalim, ali igrao sam i ja - trener Velibor Vasović, koji je bio vrhunski motivator, pravi menadžer kao Aleks Ferguson. Dobili smo ih 4:2, tamo nesrećno izgubili 2:0. Tu energiju navijača koja nas je vodila... Ta utakmica protiv Reala je možda i moja najbolja u dresu Zvezde, jer sam dobio "desetku" i "devetku" kao ocene. I danas me se ljudi sećaju po toj utakmici.

Moj glas

Znam, znam da mnoge zanima otkud meni ovakav hrapav glas. Pa bi i da me pitaju i da me ne pitaju, te hoće, te neće, ne bi da me uvrede, da zalaze u intimu... A stvar je jednostavna. Takav je oduvek. Kao klinac sam operisao krajnike, ali je glas ostao isti, ovakav. E, a čuo sam da su neki treneri, oni iz stare garde, svojevremeno jeli led da bi pričali kao Miljan Miljanić, ha-ha-ha! A kod mene je prirodno, eto.

Prijatelji sa estrade

Volim da zapevam, mada je brat Milko bolji pevač od mene. On je snimao duete s Lepom Brenom, Anom Bekutom, s mnogim pevačicama. Ja ne... Ja volim da se veselim, da pevam za svoju dušu. Sa veteranima Crvene zvezde obilazimo celu bivšu Jugoslaviju, Evropu... To je naše treće poluvreme. E, to da vidiš...

Družim se i sa ljudima sa estrade. Šaban Šaulić je bio moj kućni prijatelj. Marinko Rokvić, posebno... Obojica veliki zvezdaši. Kada je Marinku bila komemoracija, njegov sin Nikola je ustao i zapevao Šabanovu pesmu "Tamo kod najdaljih brda". Prišao je i brat Marko, pa smo sva trojica zapevali. Sve je došlo spontano. Pored njih družim se i sa Miroslavom Ilićem, Miletom Kitićem, Harisom Džinovićem, Mišom Mijatovićem, Radišom Uroševićem... Igrali smo za reprezentaciju estrade. Zanimljivo, ali ispada da ne volim ženske glasove, pevačice, to je više Milkov fah, ha, ha, ha... Volim pesme muških pevača, nekako su mi bliže.

Švajcarska

Boravak u Švajcarskoj, tih 12 godina je za mene nešto posebno. Poseno sa Ilijom Petkovićem kada smo uzeli titulu. Šest godina u Servetu kao igrač i još šest kao trener. Izabrali su me u klupski "hol of fejm" što je za mene velika čast i priznanje. Ja sam veran čovek. Nisam nikada voleo da se seljakam, posle Zvezde i Beograda, najbolje mi je bilo u Servetu i Ženevi. Takav sam tip, zavolim ljude, okruženje... Novac mi nikada nije bio glavna stvar, odbijao sam i bolje ponude. Bitnije je biti čovek, biti svoj na svome, verovati ljudima.

Voleo bih...

Voleo bih da radim još kao trener. Ali ima jedno nepisano pravilo. Kaže, 20 godina trči za loptom, 20 godina komanduj s klupe i 20 godina pametuj iz fotelje! Sad sam, izgleda, najbliži ovom poslednjem. A pošto sam potpredsednik Grafičara, izgleda da je to to.

Dupla kruna sa Zvezdom

Dupla kruna sa Zvezdom, kada sam je vodio kao trener. Treba se vratiti nekoliko godina unazad. Klub je bio u rasulu, Džaja je bio bolestan, spekulisalo se hoće li ostati, ili otići, Cvele je još ranije napustio klub. Partizan dominira u svim segmentima. Stigao je Piksi, doveo Valtera Zengu i uzeo duplu krunu. Dolazi Dušan Bajević i uzima mene za asistenta. On je navikao da u Grčkoj ima sve na gotovo. Drugačije je u Srbiji. Bio je to težak period za Zvezdu, Partizan nikad jači, država stoji iza njih, premijer Cvetković, sećaš šli se... Sve partizanovci u državnom vrhu tada. U prvom delu prvenstva Zvezda je napravila razliku 13 bodova, a u drugom delu prvenstva Partizan nas dobije na Marakani 4:2. Mi gubimo bodove,od Voždovca i Vojvodine i počinje nervoza. Eto, na toj utakmici protiv Vojvodine navijači skandiraju "Duško odlazi". Bajević se iznervira i ode. Ostajemo bez trenera. I tada je Piksi stao uz mene. A, u klubu su se tada najviše pitali Marko Mišković i Dragi Mićović. I oni su tražili trenera, ali Piksi je prelomio i rekao - Boško je trener! Znao je Piksi koliko znam i koliko mogu. I mi u 25 dana tri puta dobijemo Partizan i pobegnemo im na kraju 18 bodova. Na kraju tučemo Vojvodinu u finalu kupa. A, pred prvi od tri derbija bili smo samo na šest bodova. I žao mi je što se o toj sezoni slabo pisalo tada.

Zvezdin vojnik i general

- Kada smo krenuli na pripreme počinju spekulacije. Piše se o dolasku Ektora Kupera, pominju se neka imena stranih trenera. Vrši se pritisak na Piksija, ali je on prelomio i rekao - Boško je trener! I dolazi utakmica sa Levadijom u Estoniji, kvalifikacije za Ligu šampiona. Teška utakmica, Šmuci (Ivan Ranđelović op.a.)primi gol sa centra, mi izgubimo, ali prođemo. Čeka nas dvomeč sa Rendžersom i Liga šampiona. Blizu je. Ali, mene smene. A, ja im posle oprostim pola ugovora. Pričao mi je Piksi posle, da je bio ucenjen od strane mlađeg Miškovića i Dragog Mićovića. Piksi mi kaže, doslovce su mu rekli - Ili da dođe neki iskusan trener, ili ne damo pare! I dođe Milorad Kosanović! Ali, Zvezda ne prođe. Bog ih kazni! Rendžers uđe u Ligu šampiona, a u to vreme nije bio bolji od Crvene zvezde. Mislim da sam ostao trener, da bi Crvena zvezda već tada ušla u Ligu šampiona. Znači, 11 godina pre nego što je to uradio Vladan Milojević.

- Zvezdin vojnik?! Bio sam, jesam, ali valjda sam sad postao general! (smeh) Šalim se, naravno! Zvezda je meni od malena uvek bila primarna u životu. Od početka karijere, pa do sada, kada su me smenili u Grafičaru. I uvek bih isto.

Godine sa Piksijem u Japanu

- Sa Piksijem sam proveo šest lepih godina u Japanu, u Nagoji. Kao da je osećao da nekako mora da mi se oduži, posle nepravednog otkaza u Zvezdi, kojem je najviše kumovao Dragi Mićović. Tamo je bilo fenomenalno. Predivna zemlja. Prvi put u istoriji smo postali šampioni Japana. Piksija tamo mnogo vole, on je tamo legenda. Posle toga sam postao selektor Makedonije i onda su me opet zvali iz Nagoje, jer je Piksi otišao u Kinu. Za kraj, radio sam još godinu dana u Kjotu.

Uvek uz Zvezdu

Zvezdu sam preuzeo kada je Grof Božović otišao. I to u delikatnoj situaciji. Došao sam da pomognem, iako mi nisu mogli garantovati da ću ostati. Rekao sam tada Džaji i Terzi - U redu, sve za Zvezdu! Prihvatam! Nesrećno smo izgubili u finalu Kupa od Partizana. Da je Mažić svirao onaj očigledan penal nad Boaćijem, možda bih ostao trener. I tada sam se setio dedinih reči o nepravdi... (guta knedlu) Ali, idemo dalje! Zvezda je iznad svih nas!

Kurir sport/Aleksandar Radonić