RADOŠ BAJIĆ OTVORIO DUŠU: Detinjstvo mi je obeležila SMRT SESTRE, mladost nastupi po svadbama, a karijeru priča o Radašinu

Iza sebe ima blistavu karijera sa više od 100 glavnih i velikih uloga na filmu i televiziji. Dobitnik je svih najznačajnijih profesionalnih i društvenih priznanja. Pored velikog broja uloga i autorskih projekata, publika najviše voli njegovu seriju "Selo gori, a baba s češlja", koja je najgledaniji program i u reprizi na Kurir televiziji. Gotovo pola veka je u ljubavi sa suprugom Milenom, a najponosniji je na svoju decu, ćerku Jelenu i sina Nedeljka, i svoje četvoro unučadi: Sofiju, Lenku, Aleksandra i Filipa

Uzalud su me svi ubeđivali da se nasmejem. Majka za potrebe moje prve fotografije od nekog iz sela pozajmila dva broja veće cipele - jer svoje nisam imao. Jedva sam hodao u njima, sva sreća što nisam morao nigde daleko da idem. Možda su te tuđe cipele bile prva uloga koju sam morao da odigram, sugestivno i samouvereno, kao da su moje i kao da su mi taman.

Odrastanje

Moje detinjstvo bilo je ispunjeno skladom, redom i toplinom, nije se razlikovalo od detinjstva seoske dece u selu koje se još oporavljalo od nedavno završenog rata. Naspram nemaštine, oskudice i siromaštva, bila je ljubav i brižnost mojih roditelja, koji su posle gubitka ćerke Radmile piljili u mene i gledali me kao malo vode na dlanu. Vaspitavan sam kao svi srpski seljaci decenijama i vekovima pre mene, u duhu skromnosti i istinskih hrišćanskih vrednosti, da nikoga ne mrzim i nikome ne činim zlo.

Da pomognem svakome ako mogu, da poštujem krsnu slavu i sveca zaštitnika Svetog Mratu, da volim zemlju koja me hrani i vodu koja nam daje život - moju Moravu. Ali pre i nakon svega - da čuvam i negujem porodicu. Kako tada, tako i sada, i zauvek.

Kako sam postao navijač Partizana

Moja osnovna škola u Medveđi, kao i stotine drugih u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, nosila je ime "Maršal Tito". Tih šezdesetih godina prošlog veka imala je preko sedam stotina đaka. Danas, u žalnim vremenima propasti i rastakanja srpskog sela, jedva da ima dve stotine. Bio sam dobar đak, koji je svako polugodište i svaki razred završavao sa odličnim uspehom. Još uvek dobro pamtim učiteljicu Milanku Čurlić, njenu veliku ljubav i pažnju. U višim razredima, pored muzičkog, kao voda su mi išli oni predmeti u kojima je bila najvažnija reč. Tamo gde su bile brojke išlo je teže. Do četvorke i petice iz matematike i geometrije, uz nešto teško osvojenog znanja, doguravao sam tako što sam postao navijač Partizana. Nastavnik Trole, koji je držao te predmete, bio je vatreni i zagriženi partizanovac. Jednog dana je s trouglovima i lenjirima ušao na čas i rekao: "Ko se učlani u klub navijača Partizana, imaće trojku iz matematike!"

Niš je za mene bio Njujork

Bez obzira na socijalni status pojedinca, školovanje je bilo dostupno svima. Gotovo svi seljački sinovi, onako džumle, išli su na studije ili makar u srednje škole. Cela moja generacija koja je stasala na selu i naučila da pliva na Zapadnoj Moravi, bez izuzetka, posle osnovne škole krenula je na školovanje u srednje škole i gimnazije u obližnji Trstenik. Jedino sam ja prekršio to pravilo i upisao srednju školu 110 kilometara dalje i južnije od moje Medveđe. Otišao sam kao neki mlađahni moravski Odisej u grad koji je tada za mene bio veći od Njujorka - u Niš.

Sudbinska odluka mojih roditelja da me posle gubitka ćerke puste da odem iz roditeljske kuće odrediće moju budućnost i moj životni put. Krajem avgusta 1968. godine na stanici u Trsteniku, u autobus na redovnoj liniji Titovo Užice - Skoplje, ušli su jedna otresita i naočita seljanka s maramom i putnom torbom iz koje su virile tegle s mladim kajmakom i slatkom od dunja i jedan plavokosi bledunjavi momčić, koji je na leđima nosio harmoniku. Slika za pamćenje, moja majka Vera i ja, s prtljagom roditeljske brige, nadama i strahovima i dečjom željom da se dosegne svet, mnogo dalji i mnogo veći od seoskog atara.

Promenio sam 20 adresa

Moje "niške godine" povezale su dve decenije, kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina. Prvi stan, zapravo moja đačka sobica u koju sam ulazilo tako što sam morao da prolazim kroz kuhinju, u kojoj je punačka gazdarica na plotni šporeta na drva mešala varjačom džem, ajvar ili ljutkasti pindžur koji je štipao nozdrve - bila je u Dušanovoj ulici. Ispod mog prozora i noću i danju prolazili su teški kamioni koji su tutnjali prema bugarskoj granici. Nije bilo zaobilaznice i sav saobraćaj je tih godina išao kroz Niš. Gazdaričin muž, koji je bolovao od srca, svako bogovetno popodne je hrkao na kauču. Kad sam se vraćao iz škole, morao sam da hodam na prstima da ga ne probudim. Tu sam se zadržao samo nekoliko meseci jer se njihova ćerka razvela i vratila se u roditeljsku kuću, gde za mene više nije bilo mesta.

Za vreme boravka i školovanja u Nišu u muzičkoj školi "Vojislav Vučković", promenio sam preko 20 adresa. Stanovao sam po ćumezima, suterenima, švercovao sam se da sam student i konačio u studenskim domovima, dovijao se da dođem do bonova za ručak u univerzitetskoj menzi. Više od godinu dana živeo sam u selu Komren nedaleko od Niša kod druga iz razreda Ljubiše Stojanovića. Da bih stigao u školu u centru Niša i da bih mogao da pre početka nastave uđem u neku od učionica i da vežbam na klaviru pre početka nastave, ustajao sam u pet sati. S radnicima "Mašinske industrije" koji odlaze na posao i seljankama koje nose jaja, sir i kajmak na pijac iz sela podno brda Hum pešačio sam do prvog gradskog autobusa više od četiri kilometra. Upoznavao sam život iz prve ruke, živeo s ljudima koje sudbina nije mazila, uostalom, kao ni mene.

Kupanje u moru

Prvi put sam se okupao u moru kao srednjoškolac. Sa izviđačkim odredom, čiji sam bio član, nekoliko leta sam proveo u kampu Šušanj kod Bara. Već druge godine na nezaboravno letovanje, koje je trajalo po smenama 21 dan, poveo sam i svoje drugove "seljake" iz Medveđe, koji su takođe tada prvi put videli plavetnilo morske pučine. I danas pamtim logorske vatre, odbojkaške utakmice, večeri poezije, prva zaljubljivanja, šatore, kamenite plaže i divna druženja.

Susret sa Smokijem

U septembru 1971, početkom četvrte i moje poslednje godine srednje škole, kao kolporter novina imao sam veoma zanimljiv susret s čuvenim glumcem Ljubišom Samardžićem. Kao filmska zvezda došao je u Niš na Filmske susrete. Na desetak minuta pred početak projekcije, dok je publika hrlila u tvrđavu, stajao sam tik uz kameni zid ulazne porte s tek odštampanim Narodnim novinama i Listom mladih i vikao: "Novine! Novine! Kupite friške novine!" U jednom trenutku se u punom sjaju, u belom odelu s leptir-mašnom, pojavio Smoki. Hodao je samouvereno s rukom prebačenom preko ramena njegove supruge Mire. Prolazio je tik pored mene. Kad sam ga ugledao, u prvi mah sam se zbunio, a onda sam skupio hrabrost da kažem: "Ljubiša, kupite novine... Videćete, imamo tekst i o vama..." Smoki je prošao pored mene kao pored turskog groblja, nije me ni pogledao. Ostao sam zablenut u njegova leđa i u narod koji se tiskao da ga vidi ili dodirne. Ali život je čudo. Samo pet godina kasnije, kao mladi glumac u jugoslovenskom ratnom blokbasteru "Partizanska eskadrila" Šibe Krvavca, glumio sam s njim. Dobio sam jednu od glavnih uloga - pilota Dalibora, i bio sam mu direktni partner. U pauzi snimanja, dok smo pili kafu i čavrljali, pokušao sam da ga podsetim na susret ispred Niške tvrđave. Normalno, za razliku od mene, ničeg se nije sećao. "Ništa ti se to ja, moj Rašo, ne sećam", rekao mi je. Put ka velikom cilju vodio je u Beograd...

Balkanskom ulicom

Kao hiljade mladih koji dolaze na studije, i ja sam se čuvenom kaldrmom Balkanske ulice u junu 1972. godine popeo do Zelenog venca i nekako natrapao do Knez Mihailove. To je bio put svih došljaka, transverzala nade na čijem kraju su svi očekivali uspeh u velikom gradu. Zadivljeno sam blenuo u fasade i u ljude koji su svako svojim poslom žurili i prolazili pored mene. Nikog nisam poznavao i niko nije znao ko sam ja. Došao sam tamo gde nemam nikog svog. U mojoj porodici prvi sam prekinuo tradiciju seljaštva i zemljoradnje, od koje smo s teškom mukom živeli.

Prijemni ispit je trajao 15 dana. Naravno da u Beogradu nisam imao gde da boravim i prespavam. Za hotel svakako nisam imao novaca. U stan koji je iznajmljivao nedaleko od akademije primio me je divni čovek i glumac Aljoša Vučković. Sreli smo se u čuvenoj kafani "Kolarac", iznad koje su bile prostorije akademije. U to vreme ta kafana bila je kultno stecište pesnika, pisaca, slikara, glumaca i ostalih boema. Mlad i zelen, tu ću prvi put u životu videti legende poput Mome Kapora, Vidosava Stevanovića, Radomira Andrića, Milovana Vitezovića, Milisava Savića, Ljubomira Ršumovića, Dragana Nikolića... Svi oni su tada bili mladi umetnici u usponu i u kasnijim godinama ostaviće veliki i neizbrisiv trag u našoj kulturi i umetnosti. Moje prve beogradske večeri, kad su konobari krenuli da skidaju čaršave sa stolova i da prevrću stolice, Aljoša je shvatio da nemam gde da konačim i pozvao me da spavam kod njega.

Trinaesto prase

Od 508 kandidata koji su te 1972. godine želeli da postanu glumci primljeno je nas trinaestoro: Bogdan Diklić, Ljiljana Stjepanović, Snežana Savić, Gordana Kosanović, Lazar Ristovski, Zlata Petković, Srđan Dedić, Gordana Pavlov, Ivan Klemenc, Slavoljub Fišeković, Milorad Jekić, Tanja Popović... i ja. Ne verujem da sam se na prijemnom ispitu proslavio jer sam o glumi veoma malo znao. Sem mog scenskog iskustva iz muzičke škole, nikakav dodir sa scenom nisam imao. Kasnije sam saznao da je profesorka koja je primala klasu, divna gospođa, pedagog i čovek, čuvena Ognjenka Milićević - pored zrna talenta i prirodne predodređenosti za scenu, veoma preferirala i izgled kandidata. Pogotovu mladog, onog sa sirovim potencijalom i talentom, koga treba brusiti, edukovati i školovati, stvarati iz početka. Tako sam krenuo u osvajanje magičnog sveta glume i umetnosti, koji mi je bio potpuno nepoznat...

U mladosti su svi lepi i svaka mladost je lepa. I danas ima onih koji govore da sam kao mladić uistinu izgledao dobro. Visok, mršav, prav i zdrav, radoznalog pogleda i nemirne kosa, koja me jedina nije napustila do današnjih dana. Moguće da je to bilo presudno da budem i ja primljen, kao "trinaesto prase". Takođe, jedan izuzetan čovek s dužnim poštovanjem zaslužuje da bude pomenut kad je u pitanju moje profesionalno životno opredeljenje. To je Momir Bradić - profesor književnosti, osnivač Kruševačkog narodnog pozorišta, glumac i narodni umetnik rodom iz mog sela. Još pre odlaska na prijemni ispit pripremao me je i uveravao da imam talenta i da su gluma, pozorište, film i televizija moja budućnost, kojoj treba da stremim. Uvek ću mu biti zahvalan na tome što mi je poklonio pažnju i otvorio vrata meni nepoznatog sveta - u kom sam pronašao jednog drugog sebe.

Ljubav na prvi pogled

Ceo moj život i studije krenuli su u jednom potpuno novom smeru kad sam 4. maja 1973. godine iz podrumske vizure vlažne i memljive sobe u kojoj sam stanovao ugledao prelepu crnokosu devojku u beloj majci i farmerkama "super rajfl". Susret s Milenom Bjelić i ljubav koja će se između nas ubrzo roditi u potpunosti će promeniti moj život. Gurala me je, podržavala, podupirala, ohrabrivala, tešila, sokolila... Sećam se da je asfalt bio vreo kad sam se bos, s granom belog jorgovana u rukama koju sam odlomio u dvorištu kuće u kojoj sam bio podstanar - uputio prema Mileni. Planirao sam da odmah počnem da recitujem Jesenjina. Ipak, rekao sam: "Rešio sam da ovaj cvet poklonim najlepšoj devojci koju večeras vidim." Rekao bih da Milena nije bila posebno impresionirana. Ipak, blago se osmehnula i uzela cvet jorgovana. I tako je počela jedna velika priča, velika ljubav i velika borba, koja traje već 47 godina...

Naš orkestar

Ponesen i opsednut Milenom, i na akademiji sam se napokon potpuno "otvorio". I na časovima glume sve je postao kao pesma. Pošto nakon predavanja nismo imali gde da idemo, Ristovski, Bogdan Diklić, Slavoljub Fišeković i ja smo ostajali u slušaonici i satima uz moju harmoniku muzicirali i pevali. Ubrzo smo osnovali orkestar, koji smo nazvali po početnim slogovima naših imena i prezimena - Radilafi. Dakle, RA - Radoš, DI - Diklić, LA - Lazar i FI - Fišeković. Blistava karijera našeg studentskog orkestra završila se prilično neslavno. Mladoženja Dušan Kovačević, danas ugledni dramski pisac i akademik, angažovao nas je da mu sviramo na svadbi u čuvenom hotelu "Elektro-Vojvodina" na Iriškom vencu, na kojoj je bilo preko 500 zvanica. Na svadbi koja je bila kruna karijere Radilafa nismo se proslavili. Jedno vreme smo se držali dobro dok se svatovi, veseli Sremci koji su više pili nego jeli, nisu raspomamili i uz pesmu počeli punim sifonima da gađaju i lome velike staklene zidove hotela. Sećam je da je mladoženja Duško Kovačević dotrčao do mene, koji sam bio kapelnik, i unezverenim glasom mi rekao: "Momci, kupite instrumente i pojačala, ako ne prestane muzika - ovi će da polupaju sve živo!"

Izbačen iz Studentskog grada

U poslednje dve godine mog studiranja jedno vreme sam stanovao s Ristovskim u Studenskom gradu. Odatle su me izbacili januara 1975. godine jer sam za Srpsku novu godinu, na oduševljenje stotine studenata koji su kao da smo u velikom amfiteatru aplaudirali - s balkona naše studentske sobe 609 na harmonici svirao "Marš na Drinu" i pesmu "Oj, vojvodo Sinđeliću". Posle tog događaja, zbog kojeg umalo da zaglavim i robiju, Milena i ja smo se dogovorili da počnemo da živimo zajedno. U stanu sa zajedničkim kupatilom, koje smo delili s nekim građevinskim radnicima u naselju Sportski centar na Banovom brdu, počeo je naš zajednički život.

Prva velika uloga

Zapljusnuo me je novi dašak sreće kad me je posle polugodišnjeg kastinga čuveni Veljko Bulajić odabrao da tumačim mladobosanca Nedeljka Čabrinovića u filmu "Atentat u Sarajevu". Od prvog svog honorara kupio sam majci Veri električni šporet i mašinu za veš.

Snovi su postajali stvarnost - s tom ulogom debitovao sam na filmu u najvećoj produkciji tog vremena i moja karijera će krenuti vrtoglavo da se uspinje. Za taj period mog života vezuje me jedna velika šansa koju nisam iskoristio. Kad je video materijale i scene u kojima sam igrao, ugledni holivudski producent Oliver Unger želi da me angažuje i vodi u Holivud. Pred kraj snimanja u Pragu dobio sam ugovor koji je trebalo da potpišem, i da odmah nakon snimanja krenem prvo za London u školu jezika, borilačkih veština i plesa, a zatim - pravac Amerika. Kad je došao minut do dvanaest i kada sam morao napokon da se izjasnim da li prihvatam ponudu ili ne, rekao sam: "Hoću, ako moja devojka Milena krene sa mnom." Jasno je kakav je bio njihov odgovor. Samo su se nasmejali.

Nikad se nisam pokajao zbog odluke koju sam tada doneo. Bio sam na završnoj godini akademije kada smo se Milena i ja, u petak 13. juna 1976. godine, venčali u zgradi opštine Voždovac. Milenin trudnički stomak u kojem se baškario naš prvenac tada se još uvek nije primećivao. Iste godine 24. oktobra, u porodilištu u Kruševcu rodio se naš sin Nedeljko Bajić. Mojoj sreći nije bilo kraja...

Dug državi

Posle tri godine idile - došao je dan kad sam morao da odužim dug domovini. Svako muško u Srbiji svoj život razdvaja na dva perioda; do vojske i posle vojske. Kao vojnik septembarske klase otišao sam 1979. godine u tophaubički divizion u Vranje. Moja Milena je bila trudna s Jelenom, koju će mi podariti dok sam bio vojnik. Kad sam u leto 1980. završio s vojnim rokom, više od pola godine Medveđa će biti moje uporište, moja tačka oslonca, moja oaza i moj jedini dom, jer drugi nisam ni imao. Ipak, znao sam da ću s Milenom i dvoje male dece uskoro morati da se vratim u Beograd - i da uđem u borbu za svoje mesto pod suncem...

Usledile su velike uloge u ratnim superspektaklima, od kojih je najveći bio "Partizanska eskadrila" čuvenog Šibe Krvavca. Bilo je to vreme zanosa, entuzijazma, vere i nade da ćemo mi mladi koji su na velika vrata ušli u kinematografiju postati veličine poput Bate Živojinovića - koji je bio moj veliki učitelj. Učio me je kako treba da pucam, kako da se ponašam u kadru, kako da igram na kameru i još mnogo toga. U prvih deset godina moje karijere s Batom sam snimio skoro isto toliko filmova. Već pomenute partizanske bajke, ali i remek-dela naše kinematografije, poput filma "Beštije" čuvenog Živka Nikolića. Krao sam zanat od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca, ali i od velikih svetskih zvezda s kojima sam imao sreću da snimam. S velikom posvećenošću sam gledao kako se spremaju za kadar i s kojom posvećenošću igraju pred kamerom velikani poput Bekima Fehmiuja, ali i takve veličine kao što su Kristofer Palmer, Gert Frebe, Franko Nero i veliki ruski oskarovac Sergej Bondarčuk, čijeg sina sam glumio u filmu "Vrhovi Zelengore".

Deset godina bez uloga

Kao filmski glumac u statusu slobodnog umetnika imao sam priznat radni staž, penziono i zdravstveno osiguranje i ništa više. Da bi mogla da neguje i čuva Nedeljka i Jelenu, supruga Milena je bila prinuđena da napusti posao uspešnog propagandiste u solidnoj firmi, a ja sam krenuo neizvesnim i nesigurnim putem građenja individualne profesionalne karijere. Takva samouverenost i hrabrost danas se kod mladih ljudi retko sreće. Mnogo puta mi se dešavalo da nisam bio u prilici da biram uloge, morao sam da prihvatim ono što mi se nudilo. U takvim situacijama nastupala je moja unutrašnja borba, nezadovoljstvo i protivljenje. Milenina podrška nikad nije izostala, verujem da je bila presudna u mojoj karijeri. Sećam se da me je hrabrila i govorila: "Ako misliš da uloga nije za tebe, ako imaš otpor da to radiš, zahvali se, izdržaćemo nekako." Ponešto sam i odbio, ali sam uglavnom morao da prihvatam sve što mi se ponudi. Ali bilo je i blistavih trenutaka - koji su presudno uticali na moju budućnost...

Živojin Pavlović

Drugih deset godina moje profesionalne karijere obeležava saradnja s jednim od najznačajnijih imena naše kinematografije i kulture uopšte - Živojinom Pavlovićem. Za mene je bio izuzetno važan susret sa ovim velikanom naše filmske umetnosti - za moju karijeru, razvoj i pogotovu za napredak autorskih ambicija kao scenariste, a kasnije i kao reditelja. Od 1986. godine, kad smo se sreli i započeli saradnju na scenariju filma "Na putu za Katangu", koji sam i producirao, pa do njegove iznenadne smrti 29. novembra 1998. godine - imao sam sreću da pohađam univerzitet Živojina Pavlovića. Pored "Katange", koju smo 1987. godine snimali u borskim rudnicima, usred građanskog rata koji je besneo na prostorima bivše Jugoslavije 1992. godine - uspeli smo da snimimo film "Dezerter". Bio sam producent filma i zajedno s Radetom Šerbedžijom tumač jedne od glavnih uloga.

Dragoslav Lazić

U periodu od 1985. do 1995. godine sarađivao sam na nekoliko projekata s još jednim autorom koji se po estetici, strukturi i filmskom izrazu dijametralno razlikovao od Živojina Pavlovića. To je reditelj Dragoslav Lazić, tvorac TV hitova, preteča i vesnik popularnog i komercijalnog u srpskoj kinematografiji, pogotovu u igranim televizijskim serijama.

Ubedljivo najteži period mog života, privatno i profesionalno - bio je od 1996. do 2006. godine. Decenija pakla, izgona iz profesije, neizvesnosti, poslovnih sunovrata, strahova, bolesti, velike bitke za opstanak moje porodice i najveće i najteže borbe za ozdravljenje moje Milene - koja se u jesen 1995. razbolela od karcinoma dojke. U najboljem životnom dobu, sa 43 godine, prav, zdrav - bio sam prinuđen da zauvek napustim profesiju. Kao naočit, omiljen u narodu i veoma popularan glumac, zapao sam za oko političkim mešetarima. Vladavina bračnog dvojca Milošević-Marković bila je na vrhuncu političke i svake druge moći. Politika me nikad nije interesovala, ali su se političari oduvek interesovali za moje zdravlje i želeli da me vide u svojoj blizini. Čitav moj glumački vek, a pogotovo nakon "demokratskih promena" početkom devedesetih godina do dana današnjeg - sve političke opcije su me vrbovale. Neke transparentno, a neke diskretno i "na uvo".

Odbio sam Miru Marković

Mnogi politički lideri pokazivali su razumevanje za moje odbijanje. Neki su se pomalo durili, ali "korpa" koju sam dao Jugoslovenskoj levici i drugarici Mirjani Marković, koja je krajem devedesetih prošlog veka bila strah i trepet u Srbiji, koštala je skupo; prekid karijere, izgon iz profesije i potpuni nestanak iz javnog života. Nije bilo nimalo lako. Ako imaš "stravu i stiskavac" da kažeš "ne", onda moraš biti spreman i da trpiš sve konsekvence nepristajanja i težinu vlastitog dostojanstva. Srećom, nisam im bio toliko velika zverka da bi me i fizički likvidirali, što je u to vreme bila česta kazna za neposlušnike, ali sam bio promptno proteran iz profesije, s nalogom da se moje ime precrta svuda gde se pojavi.

Trebalo je preživeti najteža i najstrašnija vremena u Srbiji i školovati Jelenu i Nedeljka, koji su od 1999. do 2005. godine bili na studijama u Londonu. Nestao sam iz glume, iz sveta filma i televizije - i nigde me nije bilo čitave naredne decenije. Sve do 2005. godine i mog bankrota u biznisu...

Selo gori...

Iz nulte tačke, s dna ponora, krenulo je moje uzdizanje... Posle desetogodišnje pauze, ponovo sam, 7. oktobra 2006, stao ispred kamere i - iza nje. U mom povratku, koji je lako mogao da postane i moj novi veliki debakl, bio sam scenarista, reditelj, glavni glumac i producent. Zaigrao sam na sve ili ništa. Čak sam komponovao i naslovnu muzičku numeru koja će kao špica serije "Selo gori, a baba se češlja" ubrzo postati hit. Baš kao i projekat u celini. Elegična saga o ljudima iz mikrokosmosa moravskih karaktera, seljačke duše i zaboravljenih tradicionalnih vrednosti, bila je moj veliki povratak - lični i profesionalni trijumf. Taj 7. oktobar postaće jedan od najvažnijih datuma u mom životu. Na početku snimanja nisam mogao ni da slutim da će delo čiji sam apsolutni autor obeležiti epohu. Da će "Selo gori..." postati kultna i najgledanija TV serija svih vremena i najgledaniji televizijski program uopšte ne samo u Srbiji već i na području eks-Jugoslavije i čitavog Balkana.

Kad je 10. marta 2007. godine na RTS prikazana prva epizoda, koja je nosila naziv "Bagrenče", uređaji za merenje gledanosti programa su eksplodirali. Neočešljanu babu koja je krenula da vitla po Srbiji prihvatiće i zavoleti milioni gledalaca. Od 2006. do 2016. godine svaku narednu epizodu serije, od 101, koliko smo za deset godina snimili, gledaće uvek u proseku oko 3.000.000 gledalaca. Sa posebnim pijetetom, dužnost mi je pred bogom i narodom da pomenem jednog velikog čoveka koji je nakon prepoznavanja ogromnog uspeha ovog projekta snažno stao uz mene. Njegovo ime je Aleksandar Tijanić, legendarni novinar, publicista i generalni direktor Radio-televizije Srbije. Čvrsto verujem - da on nije bio na čelu RTS, priča o Radašinu se ne bi videla ni čula toliko daleko.

Novi izazov

Na letnjeg Svetog Nikolu, 22. maja prošle godine, u selu Nemenikuće podno planine Kosmaj počelo je snimanje igranog filma "Heroji Halijarda" i TV serije "Vazdušni most" - inspirisanih najvećom pojedinačnom akcijom spasavanja savezničkih pilota iza neprijateljskih linija u istoriji svetskog vazduhoplovstva. Uz podršku "Telekoma Srbije" i prijatelja, nadam se da ćemo snimanje završiti u jesen 2022. godine.

A sve je počelo pre više od decenije. Razdoblje od 2010. do 2015. godine posvetio sam prvom ciklusu dramske trilogije 1941-1945, seriji "Ravna gora" i igranom filmu "Za kralja i otadžbinu". U profesionalnom smislu to je jedan od najturbulentnijih perioda mog života - u kojem sam ponovo stavio na kocku egzistenciju porodice, budućnost moje dece, opstanak naše produkcije "Contrast studios" i sopstveno zdravlje. U periodu od godinu dana tri puta sam bio prinuđen da zbog iscrpljenosti, poremećaja rada štitne žlezde i srčane aritmije - ležim u bolnici.

I dok budem živeo...

Profesija kojom se bavim 45 godina je lepa, uzbudljiva, uvek nova, zanimljiva i kreativna. Nameravam da je radim dok me zdravlje bude služilo - jer umetnik stvara dok mrda i dok je živ.

Ispunjen sam velikim spokojstvom jer mi je Svevišnji darovao da mogu da u najzrelijoj etapi svog profesionalnog i umetničkog života sarađujem sa svojom decom, sa sinom Nedeljkom i ćerkom Jelenom, kao i s njihovim supružnicima Ivonom i Peđom - koji su, takođe, stožeri naše produkcije "Contrast". Raduje me što je Jelena sa režijom TV serije "Azbuka našeg života" pokazala veliku kreativnost i potpunu zrelost, što je Nedeljko postao ugledni producent, što je Peđa jedan od najcenjenijih direktora fotografije.

Često su me optuživali za nepotizam, jer pored 200 mladih ljudi s kojima permanentno sarađujem radim i sa svojima. Nažalost, naša profesija je utočište zavisti, taštine, zlobe - pa i mržnje. Od koje uspešno već 45 godina okrećem glavu i guram svojim putem... I dok budem radio i živeo - tako će i ostati.

Kurir.rs, Ljubomir Radanov

Bonus video: