ŽIVOTNA PRIČA OGNJENA JANKOVIĆA: Dete sam razvedenih roditelja, otac je iz dva braka dobio nas petoro, a ja sam mu ovo ostao DUŽAN

Uglavnom i najčešće ga vezuju za Beogradski sindikat. On kaže da je posle 23 godine postojanja grupe to već uveliko hobi. Od rođenja do danas živeo je u jednom jedinom kraju grada. Veoma je ponosan na svog oca iako veći deo života nije proveo s njim. Ponosan je i na svoje dve ćerke. Nedavno je snimio prvi igrani film i smatra da se nije obrukao

Rođen sam i odrastao na mestu gde i dan danas živim, na Dorćolu. Prva sećanja su mi vezana za Dorćol, za taj stari deo Beograda. Taj neki specifičan fazon našeg kraja danas je skoro nestao, jer se tu sada mahnito ruše sve stare kuće i prave nove zgrade, kao jedan od najunosnijih biznisa u poslednjih deset godina. To je bila jedna od inspiracija za Sonija i Džonija, likove u našem filmu "Zlatni dečko".

Odrastao sam u gradu koji više ne postoji, državi koja nestala, a komunizam se ispostavio kao potpuna prevara. Sećam se pionirske marame, zakletve koju smo polagali, a koje se kasnije niko nije držao. Dete sam iz centra, samo što to danas drugačije zvuči. Danas to predstavlja osobu koja je digla nos.

Moj otac

Odrastao sam u velikoj porodici. Otac je iz dva braka dobio nas petoro, pa zbog toga pola moje porodice živi u Beogradu, a druga polovina u Francuskoj. Moj otac Miodrag Janković je bio "sve i svašta". On je bio književnik i pisac, ima nekoliko objavljenih romana, bio je član Udruženja književnika Srbije do svoje smrti. Imao je zanimljiv život pored toga. Bio je čak i u timu Kristijana Diora. Bavio se detaljima, neki pačvork.

Imao je tim od tridesetak ljudi koji su radili za njega. Sećam se da je 1982. u Vogu izašla kreacija bunde koji je Bruk Šilds nosila. Bilo je to zanimljivo u to vreme. Tata je menjao profesije i u svakoj je bio uspešan. On je doslovno bio i prvi ambasador Republike Srpske u nekom trenutku tokom devedesetih. Bio je i slikar, talentovan je bio za umetnost, ali onda kad su krenula ratna dešavanja i raspad Jugoslavije, on je počeo da radi kao dopisnik Srne u Parizu. Na kraju je dobio posao da pređe u diplomatske vode i nakon toga se polako povukao u penziju. Od njega i od majke nasledio sam gen za umetnost.

Moja majka

Majka je bila dizajner tekstila. Dobijao sam tokom detinjstva te neke pametne inpute, čitao sam jako puno, rano sam zavoleo poeziju, čak sam i pisao pesme. Zapravo, to pisanje pesama je utabalo put ka formiranju benda. Kao klinac sam svirao bubnjeve u nekom pank bendu. To je bilo vreme u kom je bilo moderno imati bend i ići u neki studio na probu i, naravno, znati da sviraš neki instrument.

Meni nije išlo sviranje gitare, bubnjevi su mi bili gotivniji i onda je to bila ta neka faza. Nakon panka, kad smo otkrili rep kao ekipa, nekako su se stvari prirodno fuzionisale. To je bila neka hard kor faza. Onda smo nakon toga prešli na rep i počeli u društvu da pišemo prve tekstove, to je bilo još pre Sindikata. Moj prvi bend se zvao Tumz. Tumzi su bili tehnika upravljanja mikrofonom i znanjem, a zapravo je bilo i tombs, kao grobnica i nešto mračno. Nakon toga se rađa Sindikat, on traje već 23 godine i trajaće još.

Sestra

Odrastao sam na muzici osamdesetih. Moja starija sestra Irena je sakupljala ploče, tako da sam svašta nešto pametno od nje čuo. Od nje je došao taj neki novi talas pank uticaja. Od nje sam čuo Dipeš mod i Kleš. Danas mi je Kleš jedan od omiljenih bendova. Tu su bili i domaći pank bendovi kao što je Pekinška patka, na primer.

Irena je starija od mene osam godina, tako da je ona mene pazila i ja sam joj u velikoj meri zahvalan za dobar muzički ukus. Ona se, kao i naša majka, bavi dizajnom tekstila. Dosta umetnika imamo u porodici. Mi ne volimo da se hvalimo time, jer se umetnik ne postaje završenim fakultetom, nego delima.

Od ekonomiste do producenta

Nisam bio neki sjajan đak. Jurio sam uvek da budem vrlo dobar, ali nisam imao dovoljno dobre ocene da upišem Prvu beogradsku gimnaziju, koja mi je bila u komšiluku. I sad kad pogledam, ponovo bih završio Jedanaestu beogradsku. Ona je bila na drugom kraju grada, baš daleko.

Onda sam upisao Ekonomski fakultet, došao do treće godine i onda shvatio da nema više odlaganja i da moram da upišem Fakultet dramskih umetnosti.

To je jedna čudna priča, 1999. godina, odmah posle bombardovanja. Ja sam došao na konsultacije, hteo sam da upišem režiju, profesor Goran Marković nije bio tu. Te su konsultacije na režiji bile dosta depresivne, ali onda sam preko drugarice prvi put čuo za nešto što se zove produkcija. Otišao sam tamo na konsultacije i na toj katedri je bila potpuno drugačija situacija. Tu sam naišao na neočekivani optimizam i rešio da upišem produkciju. Nisam zažalio zbog toga, jer je FDU miks jedne obrazovne ustanove u kojoj ti stičeš obrazovno znanje i jako brzo počinješ sa praksom. Mi smo svi ubrzo počeli da radimo, već na drugoj godini.

Organizovali smo Festival studentskog filma, kao prvi posao na fakultetu, kolege Bogdan Petković, Ceca Jovičić i ja. Bili smo izuzetno uspešni, imali smo jako puno gostiju iz inostranstva i filmova, to je bio veoma lep događaj. Na kraju nas je Fest zvao i đuture celu ekipu preuzeo, pa smo onda posle radili Fest. U nastavku sam počeo da radim kao asistent režije, kao pomoćnik pomoćnika. Polako sam sticao znanje na raznim snimanjima i nakon određenog vremena dobio i prve pozive za reklame. U to vreme, a i sada, to je odskočna daska svim mladim rediteljima.

Sportski novinar

Moj prvi posao u životu bio je sportski novinar. Imao sam osamnaest godina. Zaposlio sam se u dnevnom listu Danas s jednim drugom. Otišli smo na konkurs za sportske novinare i kao pasionirani ljubitelji sporta dobili posao. Godinu i po dana sam radio kao sportski novinar, pratio sam basket. Brzo sam shvatio da to nije za mene i da nemam ambiciju u tom pravcu. To se tačno poklopilo s tim nesrećnim studijama ekonomije. FDU je bio pun pogodak, koji mi je utabao put ka karijeri.

Od reklama do "Survajvera"

Nisam odmah radio filmove, već reklame kao asistent režije. Radio sam sa prekaljenim rediteljima kao što su Aca Žuti ili Aca Bošković, koji je režirao "Poslednji krug u Monci", on je bio glavni za reklame, zatim Miloš Radović. To je jedna starija garda reditelja. A Miodragu Milinkoviću Debelom sam radio kao asistent. "Zlatni dečko" je moj prvi kontakt sa filmom.

Radio sam "Survajver" 2008. godine, to je bio iznenadni poziv. Deset dana kasnije bili smo u avionu za Gvatemalu. To je jedan projekat zahvaljujući kojem sam proputovao celu planetu, gde čoveku turistički ne bi palo na pamet da ode. "Survajver" me je usavršio u profesionalnom smislu. Naučio me je vrhunskoj disciplini, kako da se snalazim ako imam neku želju da nešto snimim, a nemam tehničke mogućnosti, kako da se dovijam, ali da to opet ispadne kvalitetno. Tu sam prošao sve faze od pripreme, snimanja, montaže. Bio sam kreativni direktor tog projekta.

Moj posao je počinjao pre svih, obilascima za lokacije, pa onda usvajanju nekih mogućih lokacija za snimanje, osmišljavanje sezone, upoznavanje sa kulturom tog podneblja. "Survajver" mi je dosta toga doneo, ali i uzeo. To je bio zahtevan projekat, odlaziš od kuće na dugo, nije to baš jednostavna stvar... U to vreme se rodila moja prva ćerka Zoja, sećam se to je bilo baš onako... gledali smo se na Skajpu. Bilo je vrlo emotivno, šest meseci nisam bio kod kuće. Posle pet godina čovek se dosta umori i mislim da su te četiri sezone bile prava mera. "Survajver" nam je uzimao vreme i dom. Zahvalan sam mu, jer sam naučio gomilu stvari koje i dan-danas primenjujem u poslu.

Andrija Milošević

Andrija Milošević mi je u "Survajveru" postao jako blizak prijatelj. Nakon velike pažnje koju je privukla predstava "Pevaj, brate", Andrija je imao zamisao da uradimo seriju i onda smo mi spakovali tu ideju. Međutim, manjak sredstava u tom trenutku nas je ograničio. Puno glumaca je prošlo kroz seriju kao gosti, pa sam i tu učio. I od Andrije sam uspeo puno da naučim. Verujem da on ima skriveni talenat pozorišnog reditelja.

On je neverovatan u radu sa svojim kolegama. Ima super momenat da razbije sujetu kolegama, a to je nekada jako teško. "Pevaj, brate" je bila prva igrana forma koju sam režirao nakon "Survajvera". Nakon toga sam radio jednu jako kratku seriju za RTS, "Pansion Evropa", u kojoj je glavnu ulogu igrala Dostana Nikolić, devojka koja je skoro preminula. Bila je jako talentovana klinka, koja je skupljala samopouzdanje, da li hoće ili neće da se bavi glumom. Za vreme pauza u advertajzingu, počeo sam da se bavim nekim svojim tekstovima i to je rezultiralo "Zlatnim dečkom". Dosta kasno sam krenuo kao debitant, ali nadam se da se nisam obrukao.

I film i serija

Nakon filma "Zlatni dečko" publika će videti i seriju. Potpisali smo ugovor za njenu svetsku distribuciju s Beta filmom iz Berlina. To je prvi put da u pretprodukciji imamo stranog distributera, koji je zainteresovan za srpski projekat. To je velika stvar i za nas i za Telekom Srbija, kao glavnog producenta serije. Duboko verujem da za srpsku kinematografiju dolazi sjajan period.

Mislim da smo kao produkcija na nivou zemlje dominantni i postali smo kao jedan mali Holivud za ceo region. Ovde gomila ljudi sad dolazi da radi. U poslednjem periodu dosta srpskih reditelja i glumaca je tražilo hleb preko, u Budimpešti i Hrvatskoj. Stvari se menjaju i to je logično. Najveće tržište i najveće iskustvo u kinematografiji mora da urodi plodom. Ova saradnja sa Betom je dobra. Prvi put sam čuo da neki stranac izgovara "da", naša priča "Zlatni dečko" je univerzalna i bez obzira na to što je na srpskom jeziku, to može da bude čak i simpatično.

Ko je "zlatni dečko"

Životna priča Nemanje Radonjića nam je bila u filmu više inspiracija za odnos kakav imaju Denis i Maki. Mi imamo jednog drugara s Dorćola koji je Nemanji pomogao kao Maki našem junaku. Nemanja nije kao fudbaler imao probleme s kakvim se bori Denis Marković, niti su hteli da ga ubiju ili prodaju. Ipak, postoje tri priče u Srbiji da su menadžeri svog fudbalera prodali za kockarske dugove.

Od mnogih fudbalera smo mi u filmu pozajmili različite priče. I glavni menadžer Omer je inspirisan pravim menadžerom koji vedri i oblači Srbijom. Ideja nam nije bila da preslikamo nečiji život. Realnost u fudbalu je mnogo surovija nego što smo mi prikazali u filmu. Šmek "Zlatnog dečka" jeste u tome što smo inspiraciju za priču našli u realnom svetu.

Čekamo da dobijemo poziv da radimo nastavak. Mislim da ova priča zaslužuje drugu sezonu. Producent Uglješa Jokić i ja planiramo još nekoliko zajedničkih projekata sa Vukom Ršumovićem. Čeka nas i saradnja s Andrijom Miloševićem na nastavku serije "Pevaj, brate".

Beogradski sindikat

Publika me uglavnom zna kao člana Beogradskog sindikata. Sazreli smo i odrasli zajedno s bendom. Polako pripremamo veliki beogradski koncert. Još uvek tražimo adekvatan prostor. Publika željno iščekuje veliki koncert još od 2012. godina. Pesma "I dalje kidam" dala nam je vetar u leđa. Na nastupu u Novom Sadu izveli smo je na bis i bila je ludnica. Moderni ritam, a stara škola.

Za rep je zanimljivo samoispitivanje i podizanje poezije na viši nivo. Svima kažem da poslušaju našu pesmu "Druže". Mi idemo namerno kontra modernom. Mi jesmo "old skul", ali volimo i francuski trep i UK dril. Spoj modernih ritmova s poezijom može da bude zanimljiv i naš recept za budućnost. Poezija nam je više inspirisana verom koju imamo u sebe, zrelošću i životnim okolnostima. Mi svi imamo preko 40 godina, decu i svoje profesije, ali Beogradski sindikat će nam svima ostati hobi. On je sad u zreloj fazi i uživaćemo. Svaka nova pesma nam znači kao deci igračka i održava nas u životu.

Izlet u politiku

Mi smo u muzici obrađivali političke teme. Logičan splet okolnosti je Aleksandra Protića odveo u politiku. Probao je, video šta je to i vratio se bendu. Mi smo ga podržali. Mi ostajemo kontra svemu. Nismo skloni ni levo, a ni desno. Danas svi živimo u postideološkom periodu. Sad se svet okreće oko novca i za novcem. Uspeli smo da se izborimo sa svim tim 23 godine. Kad postoji ljudska povezanost među nama, čovek može da odoli raznim iskušenjima.

Muzičar ili producent

Sigurno ću nastaviti da se bavim režijom, ali i produkcijom. Divno je čitati scenarije, pronalaziti mlade talente i nadam se da će "Fantastika film" nastaviti u tom pravcu. Sad smo Uglješa Jokić i ja prepoznati kao produkcija. Svetlo je sada na meni i videću šta je realno da radimo. Reditelji se zeznu na drugom filmu. On je najvažniji. U prvom daš sve od sebe, u drugom pokazuješ možeš li da opstaneš.

Moram još nešto da uradim pored filma. Želim da izdam tatinu poslednju neobjavljenu knjigu koja je jako zanimljiva Radni naslov je "Ispovest đavola".

Tatin kraj...

Dete sam razvedenih roditelja. Ipak, moji su pravi primer da je uvek bolje dobar razvod nego loš brak. Imao sam zdrav odnos sa roditeljima i posle razvoda. Bio sam baš mali kad su se ćale i keva rastali. Sećam se svog koncerta 2005. u Domu omladine. Došao je otac iz Pariza da nas čuje. Imao sam veliku tremu i nisam bio siguran hoće li on skapirati šta je to rep. Ćale je bio oduševljen. On je tekstove mogao da skapira, a muzika mu je bila veoma zanimljiva. Tih godina smo bili atipična pojava. Od oca sam puno naučio. Govorio mi je šta da čitam, koje pisce treba preskakati i na čemu da ne gubim vreme.

Tata je pred kraj života živeo u Perlezu. Preminuo je u Parizu zbog raka bešike. Vratio se tamo zbog operacija koje u Srbiji nismo mogli da završimo. Kad je došao u Srbiju, najviše smo vremena provodili zajedno. Za života je uspeo da se izbori za rehabilitaciju kneza Pavla Karađorđevića. Bila je velika srpska sramota držati Pavla kao narodnog neprijatelja. Knez Pavle je zamalo uspeo da sačuva Srbiju od vihora Drugog svetskog rata, ali nakon puča 27. marta 1941. godine, kola su otišla nizbrdo. Umesto neke tradicije, nadogradnje i daljeg razvijanja građanskog društva, dobili smo komunizam.

Patnje moje majke

Rastanak od majke mi je teško pao. Bila je dugo bolesna. Mi dečaci smo vezani za majke. S njom sam poveo ceo svoj život. Dugo je bolovala, kao i otac. Uspeo sam pred kraj njenog života da budem uz nju. To joj je olakšalo patnju.

Roditelji su se dosta namučili da nama deci obezbede normalan život, posebno devedesetih godina. Sećam se razgovora s majkom iz 1993. godine, kad mi je rekla: "Sine, mi više nemamo para u kući." Plate su bile tri marke. Poslednji Jugosloveni su se loše snašli u tranziciji. Moja generacija je bolje prošla, nekako smo spremniji dočekali promene.

Imao sam sreće što nisam uplovio u kriminal. U Miloševićevo vreme to je bio jedini izlaz.

Moje mezimice

Imam dve ćerke, Zoju i Iskru. Drugo dete sam dobio posle "Survajvera". Iskra ima dara i želi da trenira fudbal, pa smo otišli da je upišemo na fudbal u FK Dorćol kod Miće Sovtića. Pored nje tamo trenira i još jedna devojčica. Pored sporta, svira i violinu, a trenira i odbojku.

Zoja je već prava devojka. Trenira odbojku i mislim da će u tom sportu biti veoma uspešna. Ona je kreativna duša. Važno je decu vaspitati i pričati s njima. Više sam naučio od svoje dece nego od starijih. Deca drugačije rezonuju stvari, a ja volim da ih slušam.

Danas su deca robovi tableta i telefona. Ne možemo mi to da menjamo. Ništa ne treba raditi iz kontre, već dozvoliti roditeljima da njihova deca odrastaju u drugačijem vremenu. U pauzama njihovih telefona moramo da pričamo sa decom, i to je jedino rešenje.

Kurir.rs

Bonus video: