U ŽIVOTU RETKO NAIĐEŠ NA LJUDE POPUT MARINKA MADŽGALJA Ispovest Ognjena Amidžića o tragedijama, porodici, rukometu i televiziji

Malo ko u Srbiji može da se pohvali toliko lepim detinjstvom kao što je njegovo. Tu je privilegovan. Pa ipak, ono je bilo presečeno jednom velikom tragedijom. Bez obzira na to, nekako je izgurao i dogurao do jednog od najpopularnijih TV lica u zemlji

Odrastao sam u divnom okruženju i u divnoj porodici, tu je uvek bilo puno neke pozitivne energije, uvek veselo, vedro. Ne znam kako da opišem to, možda sam rođen s nekom pozitivnom energijom, s tom nekom veselošću, pa se to prelilo na okolinu; i sad, kad me pitaš o detinjstvu, mogu jedino da ti kažem da me za taj period vezuju najlepše uspomene.

Period od rođenja pa do kraja srednje škole ne bih menjao. Veruj mi!

Odrastati u manjoj sredini, kao što je Šabac, ima mnogo više prednosti od odrastanja u velikom gradu, na primer. Ta druženja, priče, doživljaji, mudrosti... to ne možeš imati u gradu. Bar ja tako mislim.

Svuda sam išao pešaka, pet minuta do osnovne i osam do srednje škole; ne gubiš vreme u prevozu koje bi izgubio u većem gradu, kapiraš? Pa onda oni momenti kad ti baka i deka skoknu pa te čuvaju, pa preko kuće, sporta, sve do društva iz škole, stalno smo se igrali i bilo je posebno. Toliko je tih uspomena da ne mogu sad, kad me pitaš, da izdvojim jednu, da se sad nečega posebno sećam. Sećam se da mi je bilo lepo, eto.

Detinjstvo ne bih menjao

Otkad sam stekao svest o sebi, pa do neke 14-15. godine bio je najlepši period u životu, sa fantastičnim druženjem, porodičnim odnosima, svim tim... Živeli smo u zemlji gde je pozitiva bila nešto normalno. Evo, sa 12 godina smo išli na turnir u Španiju, igrali smo rukomet, imaš pasoš Jugoslavije, čoveče, nismo mislili da išta loše može da se desi.

Sećam se, tad je išla rukometna i košarkaška ekipa iz Šapca na veliki turnir u Španiji, koji je organizovao legenda rukometa Vujović Veselin. On je tada igrao u Barseloni, dodatno se angažovao i klub Metaloplastika iz Šapca, poslao nas je tamo. Bilo je vreme kad sam mislio da je ceo svet moj, imaš pasoš, širiš vidike, osećaš se kao deo sveta. Imao sam sreće da odrastam u skladnoj porodici, punoj ljubavi. To je bio neki drugi sistem vrednosti od ovog danas, sad kad gledam - bilo je prelepo. Evo, da ti ponovim: celo svoje detinjstvo ne bih menjao i ponovo bih se, da mogu, vratio u to vreme!

Rukomet je stil života

Sport mi je mnogo značio. Mada, jako je teško pričati o tome, objašnjavati... Mrzim jugonostalgičare i to vraćanje u prošlost, jer to ne može da se vrati, ali mlađe generacije ne mogu da razumeju to okruženje u kojem smo mi odrastali, te osamdesete, to je bila neka sasvim druga zemlja. Sve se drugačije vrednovalo, za razliku od danas. Sport je nešto što i dan-danas preporučujem svakom detetu. Sport je, osim fizičke aktivnosti, nešto što nas sklanja od mobilnih telefona, omogućava ti poznanstva, širenje socijalne inteligencije.

Evo, ja sam se rukometom bavio do 20 i neke godine. Prestao sam da se bavim time kad su uvedene sankcije. Mislim da je rukomet tu najviše devalvirao. Bio je najtrofejniji sport, koji je devalvirao zbog sankcija, i ljudi koji su voleli rukomet nisu mogli da se snađu u tom vremenu. Metaloplastika je bila prvak Evrope, to je tad bilo kao... šta znam, kao sad Zvezda, toliko popularno, i onda su se deca masovno upisivala na rukomet. Svi u Šapcu smo bili zadojeni rukometom! To ne mogu ni da ti opišem. Za mene rukomet nije bio, kako da ti objasnim... sport, ne! Nego ljubav, stil života, razumeš? Obožavao sam rukomet i loptu. Čim si fizički dobro, onda si i mentalno dobro. Zahvaljujući sportu sam mnoge ljude upoznao, a kasnije to koristio i u poslu.

Odrastao sam uz rukomet, od sedme godine sam trenirao. Tata me je stalno vodio na utakmice. Nisam mislio nikada da mi rukomet bude posao, više sam ga video kao stil života. Sa 13 godina si u punoj snazi, gledaš seniore, koji su najbolji na svetu, i maštaš...

Negde sam nesvesno mislio da ću se baviti rukometom, ali posle vidiš kako te život brzo razuveri. Kroz nekoliko godina shvatiš da to nije baš tako. Okruženje u kome smo tad odrastali mnogo je uticalo na tu odluku. Dođeš u salu i nema struje, ne znaju treneri da ti kažu šta da uradiš... Tu su prelomne godine gde se pitaš da li da studiraš ili da se baviš sportom ili da odeš na neku drugu stranu. Prošao sam sve kategorije, od petlića. Bio sam reprezentativac i Jugoslavije, i Srbije i Crne Gore, i Srbije. Pokačio sam sve kategorije i sve države. Sećam se da svi koji su bili najbolji nisu ostali, čast izuzecima. Odustali su iz nekog razloga.

Prva zaljubljivanja

I to ti je to što se tiče sporta. Sad hoćeš da ti pričam o prvoj ljubavi? Paaaa... dobro, ajde... Mislim da sam prvu simpatiju imao u petom razredu, ali to više zato što su svi u odeljenju imali, nego što je to bilo zapravo zaljubljivanje. Posle sam imao jednu između sedmog i osmog razreda i obe su bile starije od mene, godinu ili dve. E, neka prva veća simpatija bila je pred srednju školu. Prva veza je bila sa sedamnaest godina. Zabavljali smo se godinu i po dana. Kad gledaš iz ovog ugla, sad, to je bilo mnogo naivnije i čistije u smislu sviđa ti se i budeš s njim, kad to prestane, raziđete se. Nekako prosto, životno prosto. Gledajući danas, nekako mi se čini da su današnje ljubavi prekomplikovane, kad se umešaju društvene mreže, sve postaje komplikovano. Jednostavan vid veze koji sam ja imao tada, kao srednjoškolac, danas ne može da se ostvari, jednostavno je previše ljudi umešano. Sećam se nje kao prve veze, pre nje je sve bilo onako neobavezno, šetaš se, držiš za ruke i lepo ti je. Bilo je vrlo jednostavan odnos, gde pratiš svoja osećanja, kad nestanu, onda ideš dalje.

Istorija i režija

To što sam počeo da studiram istoriju, to je bio splet okolnosti. Moj tata je bio profesor istorije, pre nego što je postao novinar. Od njega su mi ostale mnoge knjige iz istorije. Najviše sam voleo grčku mitologiju i stari Rim. Zapravo sam hteo da studiram režiju. Imali smo tu nesreću da budem deo prve generacije koja je imala diplomski rad u školi. To me je sprečilo da odem na prijemni. Nisam mogao fizički da budem na dva mesta. Prijemni na režiji je bio dve nedelje pre ostalih prijemnih ispita, a ja sam u to vreme imao diplomski kako bih završio srednju školu. Nisam slavno prošao, a nisam ni režiju upisao. Druga stvar koju sam voleo je bila istorija i onda sam rešio da nju upišem. Voleo sam istoriju, ali nisam bio zagrižen do kraja. Zanimale su me antička Grčka i Rim, apsolvirao sam taj deo. Oko treće godine sam počeo da radim i onda više nisam mogao da pratim, jer je istorija na Filozofskom ozbiljna, zahteva posvećenost. Novinarstvo je sve sem toga. S druge strane, sve se može kad se hoće, ali ja u tom trenutku nisam mogao da postignem sve to.

Mama je bila i kormilo i sidro

Inače, mama je, mislim, mnogo više uticala na taj neki moj izbor zanimanja nego tata. Kad je on poginuo, mama je držala sidro. Mama nije bila previše stroga, taman koliko treba. Uspela je da bude kormilo i sidro. Tata jeste imao uticaja, ali njegov posao mu nije dozvoljavao da stalno bude s nama. Mama je radila u fabrici, posle posla posveti vreme nama, a tata je sve vreme bio na terenu, skupljao priloge...

Sestra je otišla na drugu stranu, ali sam ja sticajem okolnosti upisao istoriju, i to mi jeste ostalo od njega, ali nije on mene dojio istorijom. Odrastao sam u novinarskoj atmosferi i ovaj posao sam naučio gledajući i slušajući. Upijao sam sve od njih i birao šta mi se sviđa, a šta ne. Još tada sam znao da neću moći da se bavim informativnim novinarstvom, kao on. Toga sam se nagledao kao klinac i bilo mi je prezahtevno, pretačno. Naslušao sam se informativnog novinarstva i bilo mi je suvoparno, shvatio sam da time ne mogu da se bavim.

RTS

E, kad je rukomet počeo da gubi svoj sjaj, usled sankcija, rekao sam ti to već, otišao sam na radio, na audiciju. Tamo su se svi šokirali; kao, što sam došao na audiciju, jer su svi znali tatu, bio je legenda. Nisu mogli da veruju da želim posao preko audicije, a ne na tatinu slavu. Nas je nekoliko iz družbe otišlo na audiciju. Nakon toga sam prešao na lokalnu televiziju. Imao sam veliku podršku svih koji su tu radili, to su bile tatine kolege i mlađa ekipa s kojom sam se super slagao. U to vreme sam bio i stipendista RTS i onda su me na jedvite jade prebacili na 202, jer sam studirao, i onda sam otišao RTS. Tamo sam prvo radio emisiju "Garaža", zatim sam radio i u sportskoj redakciji, za dnevnik i jutarnji program. Sve sam to radio paralelno sa zabavnom redakcijom RTS, zatim eksternu produkciju do 2001. Kad sam provalio da me novinarstvo vuče, da sam zagrizao za to, oprostio sam se od fakulteta. Peti oktobar je bio čudan na RTS, bile su tu velike promene i čekao sam da moje ideje dođu do izražaja, ali su oni smatrali da su te ideje suviše alternativne.

Pink

Gledaj, ja sam svoju ideju predlagao prvo RTS, da to bude kao noćni program, ali je to njima bilo mnogo alternativno. Da tako kažem. E, kad sam prešao na Pink, Aleksandra Jeftanović i Boško Jakovljević su mi mnogo značili. Sa Željkom i Milicom sam se našao u kancelariji i predložio program koji može biti i jutarnji. Oni su rekli: "Nema problema, možeš da kreneš od ponedeljka." To je bila velika odgovornost. Dali su mi odrešene ruke, a ja sam nudio nešto alternativno. Ne znaš kako će prihvatiti, ja sam predlagao da se emisija vodi u pidžami u krevetu, kamere iz ruke. To je bio u suštini rijaliti, koji sam ja doživljavao kao MTV. U sobi u devet ujutro ide uživo program, a šta ću ja raditi, stvarno ne znam. To je bilo inovativno i funkcionisalo je dugo.

Jutarnji program

Taj jutarnji program mi je bio najdraži od svih projekata koje sam radio. Energija i polet u meni su bili neverovatni. Znao sam da je to dobro i prilika koju sam dobio da to radim mi je mnogo značila. Kasnije se to prebacilo u "Ami Dži šou", ali to nije moglo tek tako. Trebalo je da prođe vremena da to sazri. Bio sam toliko ispunjen da sam mogao da radim sve. Jesam u to vreme radio pet puta nedeljno, ali je tada bilo toliko sadržaja koji je bio inovativan i spontan. To je tad bilo nemoguće za televiziju, zamisli samo gošća i ja zajedno u kadi, potpuno nenormalno. Bilo je i kaskaderskih momenata, koji su bili neobični. Mnogo sam prijatelja stekao preko tog projekta i mnogo mi znači. Kad je počela da se meri isključivo gledanost, televizija je izgubila čar...

Televizija kao aplikacija

Sam kvalitet televizije je opao. Pre 2001. si imao dve ili tri nacionalne televizije i nije bilo kablovskih. Čak i 2008, kad sam krenuo sa "Ami Dži šouom", nije bilo mnogo televizija. Jutjub nije bio planetizovan. Ne može da se poredi kvalitet tada i sada, promenile su se okolnosti i kvalitet je opao. Danas gledalac sam kreira šta će gledati. Danas gledaoci ne gledaju uživo emisiju, nego čekaju da se okači na platformu. Zato će televizija postati aplikacija. Ti možeš da održiš pažnju gledalaca u lajvu samo ako pratiš preferencije gledalaca. U svojoj emisiji držim format koji je urban, koji prilagođavam okolnostima. Ja ću emisiju odraditi i sa kulturnijim gostima, na koje će publika divno reagovati, a i sa manje kulturnim. Ekskluzivitet koji sam imao na početku emisije sada nemam, sve je onlajn. Situacije u koje stavljam svoje goste daje gledaocima priliku da ih vide u nekim banalnim situacijama, kako jure balon ili tako nešto. Željan sam ekskluziva, ali pratim trendove i prilagođavam se situaciji.

Moja muzika

E, a sad malo muzika. Od malih nogu sam bio okružen muzikom. Mama je lepo pevala, išla je u muzičku školu, a tata je voleo Bitlse. Muzika je uvek bila tu oko mene. Opet sam nekim sticajem okolnosti ušao u muziku. U jutarnjem programu sam svirao gitaru i Marinko je došao jednom i rekao: "Hajde da uradimo neko zezanje", jer je on bio stvarno veliki talenat. Bežali smo od svega kroz muziku, bila nam je ventil od problema. Nismo radili muziku za Flamingose skroz namenski, to je bilo uživanje. Muziku za druge ne radim standardno, jer ne doživljavam sebe kao kompozitora, to mi je hobi. Marko Kon i ja imamo u studiju ozbiljnu ekipu koja ozbiljno radi i koji su skroz urbani. Muzika mi je i danas ventil, pomaže mi da se odmorim. Odmaram se tako što se sklonim u studio ili igram igrice. Uposlim mozak da bih imao beg od stvarnosti.

Dani za privatnost

E, što se tiče mog privatnog dana, mi smo super organizovani; Danijela je kormilo svega. Uvek se dogovaramo od dana do dana ko će voditi Matiju u školu, tako nam počinje dan. Matija ide u školu na Senjaku, i to je početak, meni se ne isplati da se vraćam kući, organizujem se u hodu i trudim se da završim što više obaveza. U mom poslu uvek imaš obaveze, sastanke, koje moraš da uklopiš u dan. Nažalost, i sa prijateljima ugovaram druženje kao poslovne sastanke. Pozovem dan ranije i kažem: "Ja sam slobodan do 11 jesi li ti slobodan", i onda se nađemo. Onda vraćam Matiju iz škole i vodimo ga na treninge kako bismo ga držali dalje od telefona. Sad trenira tenis, kad bude otoplilo, ići će i na plivanje. Dan provedem zaglavljen u gužvi. Što se tiče posla, to je sve uveče, jer su gosti slobodni tek uveče. Radi se puno, koliko god ima prednosti, ima i mana. Nemaš fiksno radno vreme, non-stop razmišljaš šta možeš da uradiš. Treba ti ventil da se odmoriš od svega na kraju dana. Nekad se zatvorim u studio jer volim to, odmorim se od svega.

Najveća radost

Porodica, Matija i Danijela, to mi je najvažnije u životu. Da odnosi u porodici ne funkcionišu super, ne znam kako bih. Danijela mi je najveća podrška, a i kritičar, to volim kod nje, kreativna kritika je najbolja da se uvide greške. Danas se mnogo stvari podrazumeva u životu, da su ljudi zauzeti ili da neko mora da bude tu. Moja porodica trpi zbog posla kojim se bavim, jer ne provodim s njima vremena koliko bih hteo, stalno sam na sastancima i u obavezama. Ne znam koja porodica danas ne trpi zbog posla. Svi rade puno da bi se pokrpili, srećan sam što funkcionišemo tako kako funkcionišemo. Kažem sebi samo da smo svi živi i zdravi i hvala bogu da imam takve odnose sa porodicom.

Najveća tuga

Gubitak roditelja pamtim kao prvu i najveću tugu u životu. Gubitak bliskih osoba je jako težak. Najintenzivnija tuga je vezana za oca. To je najveća borba koju sam vodio. Ljude ne pamtim po događajima, već kao osećaj, koji se vezuje za neki period i za tu osobu. Tatu pamtim kao jedan veliki osećaj. Bliskost i ljubav koji mi je pružio, autoritet koji mi je pomogao da se izgradim kao osoba uvek ću pamtiti i zahvalan sam mu na tome. Pamtim ga kroz odnos koji smo imali, sve se odslikava kroz odnos. Ostao je njegov uticaj na mene. Insistirao je na tome da budemo dobri ljudi, i sestra i ja, i da se uvek oslonimo na sebe.

Od tate smo naučili da sve bude po pe esu, da sve bude kako treba i da nikome ništa nisi dužan. Da sve što imaš da si dobio svojim radom, ništa preko veze, i da se trud isplati. Ne sećam se poslednjeg susreta sa njim, jer je stalno bio na putu zbog posla.

Sećam se samo, kada je poginuo, došli su policajci da jave loše vesti i spletom okolnosti ja sam otvorio vrata. Bio sam tinejdžer kada se to desilo, imao sam 16 godina i morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen. To je za mene bio jedan jeziv period. Nedostaje mi tata i život bi mi bio drugačiji da se to nije desilo.

Mnogo toga je palo na moja leđa posle njegove smrti, trudio sam se da majci pomažem koliko sam mogao, ona je ostala stub kuće i kormilo svega. Strašne stvari su se dešavale u to vreme, ali naravno, vreme čini svoje, ostaće uvek uz mene njegov duh.

Pamtim sve

Mnogo mi je značilo što se on bavio novinarstvom, ali se kao klinac nisam ugledao na njega, zanimao me je rukomet, kasnije u životu jesam, ali tada ne. U razgovorima s njim naučio sam mnoge stvari, vodio me je sa sobom i uveo me u novinarstvo. Pokazao mi je sve strane novinarstva, i lepe i ružne. Tata je mnogo voleo muziku i snimao je preko VHS spotove koji se vrte na MTV i taj je fazon meni bio bliži i kreativniji od posla kojim se on bavio. Pomogao mi je u tom smislu da shvatim šta mi se sviđa, a šta ne. Tada sam znao da, ako odem u smeru novinarstva, da će to ići u smeru zabave, a ne informative.

Marinko Madžgalj

Marinko Madžgalj, najtalentovaniji čovek na svetu. Uvek smo se zezali, kad god je bio u društvu, tu je bilo puno humora. On je obeležio veliki period mog života. Najviše sam voleo naša kreativna druženja i kada smo to naše vreme koristili da nešto pravimo. Pamtim ga po kreativnosti i smehu, to je negde bila neka naša ideja vodilja, kako smo se povezali i združili. On je bio jedan od retkih ljudi s kojima sam mogao da bez prekida pričam satima, da se nadovezujemo jedan na drugog, inspirisao me je.

Retko naiđeš na takve ljude, takvi ljudi ostavljaju poseban trag u tebi. Retko nađeš prijatelja kakav je on bio. Bio je izuzetno talentovan i za muziku i za glumu, kad bi uzeo gitaru, pogodio bi svakog u društvu. Kada sam čuo da je bolestan i da ne može da se izleči, bilo mi je mnogo teško. Tek tada sam shvatio šta je život i da najbolji ljudi prvi odlaze. Nemam osećaj da njega nema. Vezuju me super stvari za njega i to je neko ko ti je bio vrlo drag prijatelj i saradnik. Ostao je njegov duh, iako više ne stvaram tu muziku.

Život je...

Svakome poručujem da radi ono u šta veruje, jer ti to daje snagu da istraješ. Ako veruješ u to, velike su šanse da je to dobro i ne treba odustajati. Vodim se time da nikada nikome neću da odmognem. Treba da budemo bolji ljudi, prvo moramo biti dobri sebi, pa tek onda drugima. Da li se zbog nečega kajem? Pa nema osobe koja se ne kaje zbog nečega, ali sve su to mikrogreške. Od kajanja nemaš ništa u životu, bolje je da usvojiš to i nastaviš dalje. Život je pred tobom.

Kurir.rs Zabeležila Andrijana Stojanović

Bonus video: