ŽIVOTNA PRIČA ŽIKE JAKŠIĆA: Obezbedio sam sebi mesto da imam gde da živim kad umrem!

Ovako vedar, kompletan i dinamičan život nema baš mnogo ljudi ni u Srbiji ni u svetu. Naravno da postoji tajna takvog života, ali on je ne krije - samo treba biti pozitivan i gledati da se družiš s boljima od sebe. Bio je spasilac, bas gitarista, kompozitor, producent, idejni tvorac najgledanijih emisija... Dva puta se ženio. Izuzetno je ponosan na dvojicu sinova. Za jednog kaže da je izrastao u kvalitetnog čoveka korisnog za ovo društvo, a to isto očekuje i od mlađeg

Brat Musa

Imam rođenog brata Vladimira Jakšića Musu, mlađi je od mene 22 meseca, on je umetnička duša uvek bio, možda čak i za nijansu više nego ja. Možda ga ljudi i znaju, on je bio u rok grupi Revolveri, koja je obeležila i demonstracije devedesetih, sa onom pesmom „Nema povlačenja, nema predaje“. Bio je i frontmen grupe zajedno sa Žarkom gitaristom i pevali su tu pesmu, ako se ljudi sećaju...

On danas o tom vremenu priča u stilu - bili smo mladi i naivni, bolje da nismo ni pevali... On je i dan-danas ostao veran rokenrolu. Mislim da je jedan od retkih koji nije promenio svoj pravac, ostao je roker i u svojoj 56. godini, živi na relaciji London-Beograd, završio je tamo filmsku režiju, i dalje se bavi rokenrolom, pravi spotove za Električni orgazam, ima bend, zove se Eks-Revolveri, pre nekog vremena su radili koncert u Zemunu.

Podstanari

Sećam se da smo stanovali kao podstanari. Imali smo hodnik, kupatilo, kuhinju i spavaću sobu. Do sedmog razreda škole. Onda su moji roditelji, zajednički, preko svojih firmi, dobili stan. Preselili smo se u poseban stan od nekih 50 ili 60 kvadrata, ne sećam se sad baš tačno.

Ja sam u Aleksandrovcu završio osnovnu školu i usmereno obrazovanje i nakon toga sam upisao Srednju pedagošku u Kruševcu, a posle toga sam upisao fakultet. Došao sam u Beograd da upišem psihologiju, jer mi je to bila zaista želja, neskrivena ljubav. I danas trošim svoje vreme čitajući psihologiju, sociologiju i takve teme... Ali sam upisao Fakultet fizičke kulture, otišao u vojsku, vratio se, počeo da studiram. Inače, rano sam počeo da sviram za novac, od svoje 16. godine.

Klinac s gitarom

Nisam znao da ću biti muzičar. Sve što radim u životu radim zato što mi se sviđa. Mogao sam da budem i fudbaler, igrao sam u FK Napredak, dok je bio u Prvoj ligi, sa omladincima, bio sam jako talentovan za fudbal.

U osnovnoj školi sam bio na takmičenju iz matematike i fizike, bio sam na nivou Srbije uvek među prvima. Mene je sve interesovalo, kako mi je išla škola, tako mi je išao i sport, igrao sam stoni tenis, fudbal, skijao sam.

A muzikom sam počeo da se bavim... drndao sam kao klinac neku gitaru koju su moja starija braća od tetke imala u kući, a onda išao i u neku muzičku školu, pohađao nekih godinu dana klavir... Dok se profesorica nije udala i otišla iz Aleksandrovca. Ostao je samo klavir, nije imao ko da predaje.

Dakle, moje druženje s muzikom je počelo još dok sam bio klinac, kroz gitare, čačkao sam i naučio neke akrode. Sa nekih 10 ili 11 godina sam znao dve pesme da odsviram na toj gitari i to me je činilo važnim, naročito kad sednemo uveče s društvom.

Roditelji

Strogoću od roditelja nisam osetio, jer sam bio relativno pristojno dete, ali ja sam bio svojeglav i imao sam slobodu koju ostala deca nisu imala. U ono vreme kad su deca išla kući u 7.15 na crtani, ja sam mogao da ostanem i do 11 sa svojom braćom, koja su starija od mene desetak godina. Zvrndao sam po gradu, nisam se plašio lopova ili ne znam koga, jer sam bio u sigurnom društvu. Roditelji nisu brinuli, čak ni kad dođem tako kasno, jer su znali da sam bio u dobrom društvu.

Sa druge strane, tu moju svojeglavost, kako ja volim da kažem, uvek sam opravdavao dobrim ocenama i nisam bio dete koje pravi velike probleme u školi i društvu. Mada sam znao da budem organizator i vođa. Bio sam kapiten tima, recimo. Bio sam vođa i kad smo u školi skoro svi dobili ukor pred isključenje zato što sam organizovao demonstracije - napustili smo kolektivno čas, kod jednog nastavnika koji je zamenjivao našeg nastavnika, a nama se nije sviđao odnos koji je on imao prema odeljenju i on je doživeo da dođe na čas u praznu učionicu. Mi se kao odeljenje nismo vratili sa odmora i to je bila takva uzbuna u školi, ne mogu da ti opišem! Kao organizator imao sam jedan ozbiljan ukor, taj pred isključenje, iako sam bio jedan od najboljih đaka.

Nadimak

U početku su me zvali Živčani, to mi je bio prvi nadimak, jer sam po prirodi bio mnogo emotivan, izraženu empatiju sam nasledio od moje majke, koja je bila jedna divna žena. Ni otac mi nije bio mrgud ili namćor, tako da sam malo burnije reagovao na nepravdu ili okruženje. Zato su me zvali Živčani. I to mnogo dugo. E, onda se pojavi ona pesma Riblje čorbe „Žika Živac“ i svi mi zalepe to - Žika. Upoznao sam čuvenog Žiku Živca, naravno, koji mi je sada i prijatelj, jedan ozbiljan gospodin, fin lik, imam čak i sliku možda u telefonu, al’ da ne tražim sad...

I gledaj sad, mene je u životu samo majka zvala Saša, prva supruga, i možda nekad negde neka tetka; prosto sam ja taj novi nadimak i to ime prihvatio. Meni je sad čudno kad me neko nazove Saša, trgne me. Koji sad pa Saša?! Nesvesno se i zvanično predstavljam kao Žika, a ne Saša, prihvatio sam taj pseudonim i mislim da mi nekako i leži, srodio sam se s njim.

Južna pruga

Moj otac je poreklom iz sela Jakšići, to je između Aleksandrovca i Brusa, a majka mi je rodom iz Surdulice, što se kaže, južna pruga i južna krv. Znači, odatle vučem korene.

Pitaš me za naglasak, što često zavrćem dok pričam? Pa pazi, ja mogu da pričam književno, ispravno, što se kaže. Međutim, primetio sam da to zahteva jedan određeni napor jednog dela mog mozga i onda prosto - što bih sebe silovao, jer mi to odvlači koncentraciju od suštine onoga što moram da kažem. Što bih ja silio sebe na nešto što meni nije svojstveno i nije moje? Odrastao sam u Aleksandrovcu, tamo se priča takvim naglaskom i ništa mi nije dosad falilo što tako pričam. Ne vidim potrebu da to menjam.

Najveća dilema je bila kad sam počeo da vodim emisiju „Nikad nije kasno“. Sećam se, pred prvo snimanje sam sebi sam nadenuo ulogu voditelja, trebalo je da budem u žiriju, ali sam na dan snimanja promenio plan. I prvo pitanje koje sam sebi postavio, na osnovnu ranijeg iskustva, jer sam bio na televiziji i u žiriju „Zvezda Granda“, bilo je da li si spreman sad da pričaš književno, televizijski, i da ti pola mozga bude zauzeto time ili ćeš ti da se baviš suštinom?

Ja sam puno ljudi upoznao u životu, i prošao sam Srbiju i uzduž i popreko i primetio sam da se nijedan moj prijatelj Sarajlija, ili neki od mojih prijatelja iz Crne Gore, nije odrekao svog naglaska, jedino mi iz južne Srbije ako progovorio, ispadosmo seljaci i ja tu jednostavno hoću da budem ono što jesam. Ako me razumete, razumete me, ako vam treba neki poseban prevodilac, žao mi je, ali ja nemam vremena za to.

Vojska

Iz vojske se sećam nekoliko prijatelja, sećam se mnogo njih po liku i mnogih lepih događaja, ne mogu da kažem da sam imao ružne događaje u vojsci, bilo je teških trenutaka jer sam morao da ribam hodnike i šta ti ja znam, i to samo zato što sam stalno bio nedisciplinovan. A sa druge strane sam bio super! Pravio sam svoja pravila igre. Izgleda da sam rano kupio tu slobodu, još kao klinac kad nisam polagao račune svojim roditeljima jer sam dobar đak.

Bio sam regrutovan u školu za desetare u Somboru, „plavac“, vojna pošta 3065. Obuka mi je trajala pet meseci i 20 dana i nakon toga su iz mog voda otišli, većina rasuti kao desetari, a mene su ostavili u Somboru na aerodromu. Bio sam dobar kao vojnik, dva-tri puta sam dobio i nagradno odsustvo. Jednom jer sam bio dobar strelac na nekom gađanju, dva puta sam davao krv pa sam i zbog toga dobio neke dane odsustva.

E, a zaglavio sam bio i u zatvoru! Imao sam devojku u Beogradu i petkom sam znao da preskočim žicu i odem kod nje i tamo budem do nedelje uveče i vratim se. To mi je uspevalo jedno tri ili četiri puta, dok me peti put nisu uhvatili, mislim da sam tu, za to, dobio sedam dana. Nije to strašno, skinu ti kaiš, skinu ti pertle i ako imaš činove, skinu ti i njih, ima nas pet ili šest koji spavamo u posebnoj spavaoni, ceo dan čistimo lišće ili već nešto, posebno idemo na ručak. Šta je tu je, to je sve za ljude, nije to ništa strašno.

Ljudi koje sam sretao

Rano sam počeo da zarađujem, sa 16 godina, pa sam se rano finansijski osamostalio, pa sam mogao život da vodim kako ja hoću. Kad sam vojnik, ja sam vojnik 1/1, to kad moram. A kad ne moram, ja imam samostalne akcije za svoja lična uživanja. U tom smislu sam i u vojsci bio nedisciplinovan. Sećam se mnogo njih iz vojske po liku, po imenu njih nekoliko, i to je moj deo života. Ideš i sve vreme stičeš nova poznanstva, tako da ja nemam tih nekih kontakata, realan da budem, bilo bi mi drago da se vidimo i popričamo pola sata. Vreme je prošlo i sad ne vidim potrebu da se evociraju uspomene, jer sam posle toga prošao još mnogo stvari i nosim toliko uspomena da bi meni trebalo dva života da ispričam sve to.

Kako sam počeo

Svirao sam i svadbe i ispraćaje i sve, a vreme pre toga bio sam roker u duši, što se kaže. Vojka, Žuća i ja. Bas-gitarista jednog starijeg benda iz Aleksandrovca bio je Zoran Sotir - koji sad igrom slučaja radi u „Grandu“ kao jedan od producenata - i dogodi se da se Zoran preseli iz Aleksandrovca u Vrnjačku Banju i oni ostanu bez bas-gitariste.

Mi smo kao mlađi orkestar pozajmljivali instrumente i svirali naše rokenrol igranke, a ti stariji su mene videli kao talentovanog i poveli me da sviramo svadbe, ispraćaje u vojsku, šta se već tad sviralo...

Sećam se prvog nastupa, zaradili smo 140 miliona nečega. To je za mene bio ogroman novac. Sa 18 godina sam zarađivao više nego moji otac i majka zajedno, koji su imali neke prosečne plate, pristojne službeničke plate. Moj otac je vozio „ami 8“, a ja sam kupio polovnog „keca“, žut, skoro nov, za moje pare. Položio sam sa 18 godina, a posle pola godine sam imao svoj auto. Tata ništa nije rekao, šta da kaže, bio sam dobar sin i zarađivao sam više od njih, pomagao sam im. Nisam bio onaj koji u 18 traži od roditelja za cigarete i izlazak.

Svadbe i „Euridika“

Svirali smo u Srbiji jedan period samo svadbe s tim bendom. Pa sam počeo da sviram u bendu Ponoćni program, pa sam svirao po hotelima, Ub, Obrenovac, Čačak, Nova Varoš... Onda smo prešli da sviramo u Beograd. A odatle smo prešli da sa orkestrom Ace Krnjevca sviramo velike svadbe za velike pare, on nas je uzeo.

E, kad je prestala ta sezona, u meni se rodila ideja, nisam bio nikad u Nemačkoj! Ćira gitarista, koji je sad pevač, bio je u Nemačkoj sa jednim bendom, i on nas je zvao da sviramo u Štutgartu u jednom našem lokalu. Skupimo se na brzinu, to je bila ‘88, u Nemačkoj smo bili ‘89. na ‘90. Svirali smo tamo doček Nove godine.

Ja sam ovde svirao u „Euridici“, koju je vodio Stevica Šokčić, otac Vanese Šokčić, to je za mene bio najeminentniji lokal u gradu. Vanesa je s nama počela tamo da peva, pevali su Zorica iz Užica i Nikola Giba. Vanesa je bila tad curica koja je bila stalno tu na probama, jer je njen otac menadžer kluba, i tako je počela da peva. Napravili smo ekipu i otišli za Nemačku da sviramo.

Nemačka - Srbija

Tamo smo živeli klasično, gazda nam je obezbedio smeštaj, svirali smo četvrtkom, petkom i subotom. Pre rata mislim da smo svirali šest dana nedeljno čak. I šta da radiš preko dana? Ruke u džepove i zvrndaš po gradu, jedino što ne znaš jezik pa si mutav.

Ja sam tamo 1990. upoznao moju prvu suprugu, mi smo se zaljubili tamo, a venčali smo se u Aleksandrovcu. Sledeće godine se bend rasturio, bilo je povoljnije da se svira u Srbiji. Ostao sam tamo zbog ljubavi, a oni su se vratili. Tamo sam čak jedno vreme svirao i s Nemcima, period ‘91, kad sam svirao rok muziku. Onda se zaratilo, sećam se kad je počeo rat ovde, planirao sam da se vratim, vratio sam se dva dana pre nego što su izbili sukobi u Hrvatskoj. Došao sam kući tačno na vreme kad je počeo rat, zajedno sa ženom. Sećam se da je ona imala svoj frizerski salon u Nemačkoj, mi smo ga spakovali i doneli u Aleksandrovac kako bismo mogli da živimo tu, nismo još imali dece, bili smo godinu dana u Srbiji. Insistirala je, zbog ratnog stanja, a ja sam imao papire, da se vratimo i vratili smo se ‘93. u Nemačku.

Spasilac

Tad sam se zaposlio kao spasilac, pošto sam studirao DIF. Sport mi je dobro išao, meni to nije bio problem, plivanje, gnjurenje i ostale akrobacije. Onda sam ja otišao i položio taj ispit, prvu pomoć, koju sam položio na engleskom, jer nemački nisam znao. Postavili su me da radim kao čistač, kako bih prvo naučio jezik. Prvu sezonu sam radio tako, posle su oni mene prebacili na održavanje bazena, gde sam celo leto provodio šišajući travu, čistio tuševe oko bazena i tako dalje. Kad sam naučio jezik, kroz nekih šest meseci sam počeo da radim kao spasilac i radio sam jedno četiri godine. Posle dve godine, kad sam savladao jezik, bio sam šef smene. Bio sam vredan, ja sam u principu takav čovek, teško će neko na silu da me natera da uzmem da radim, ali sam...

Ritam srca

E, nakon toga se napravila grupa Ritam srca u Nemačkoj, jer su se muzičari vratili te ‘93. Ćira, Joca i ja, bubnjar nam je bio prvo Nemac i napravljena je grupa Ritam srca, koja je uspešno radila, svirali smo u nekom „Eli baru“ i to je bio jedan period kao i ‘89, slična je ekipa bila. Kafane su bila mesta gde su dolazili ljudi koji su bežali od rata, skupljali su se tako i to je radilo, četvrtkom i nedeljom su svirke bile pune. Uporedo sam radio na bazenu kao spasilac i onda više nisam mogao taj tempo da izdržim, počeli smo da pratimo velike pevače na turnejama.

Prvo smo radili veliku turneju Lepe Brene, tu sam i upoznao Sašu i Brenu, mada sam se sa Sašom znao odranije, dok smo ranije svirali u Nemačkoj. Kasnije smo radili tu turneju, jer se Slatki greh rasturio, bili smo dobar bend i dobro organizovani, počeli smo s Brenom, posle s Draganom Mirković, a kasnije i sa svim velikim pevačima, kojima je bilo jednostavnije da angažuju nas kao dobar bend nego da vuku svoje bendove iz Srbije, plus što je tad postojao vizni režim, tako da smo mi na turnejama pratili i Zdravka Čolića i Harisa Džinovića i sve naše zvezde. Onda je Ritam srca snimio jedan album, pa drugi album, imali smo dosta lepih pesama, onda i treći album, čak i nešto uživo, neke kavere u diskoteci do neke 2000, bili smo na usluzi svim velikim pevačima a i sami smo nastupali. Jedan jako lep period života.

Na porođaju

Andrija se rodio u Nemačkoj, u Marijen hospitalu, u Štutgartu, sećam se kao da je juče bilo. Bio sam na svirci, svirao sam u Kartstriju, stotinak kilometara od Štutgarta, pa sam ujutru oko šest stigao. Tu su bili moji roditelji i taj porođaj mi je ostao u jakom sećanju, jer pamtim koliko se žena mučila ceo dan, a na kraju su joj dali tu injekciju za izazivanje porođaja. Dobrih 10-15 sati se mučila i tek se uveče porodila. E, to što sam uradio tad, uradio sam tad i nikad više!

Znaš kako, ti doktori Nemci su mi rekli da je moderno da ti budeš tu tokom porođaja, da kao prihvatiš dete. Bio sam prisutan na tom porođaju i, pravo da ti kažem, nije mi taj trenutak ostao nešto baš mnogo veseo... Gledaj, ja sam ovako po prirodi vrlo stabilan čovek, ali tad umalo nisam pao u nesvest! Ona je pukla, otvorila se, sve joj se prosulo... a pošto je porođaj toliko dugo trajao, Andrija je bio sav modar. Ja taj prizor, kad se sve to cepa i to je krvi svuda, ma... možeš da zamisliš! Ja to nikad neću moći da zaboravim! Idem onako polako, a možda i ne idem, sve mi se vrti, a doktor mi daje makaze da odsečem pupčanu vrpcu!

Uradim ja to, ali niti mogu da ti opišem taj osećaj, niti ću ikad da ga zaboravim... Eeee, taj osećaj koji se pojavi u rukama kad sečeš taj pupak, jer tu nešto krcka, lomi se... kao da režeš nešto! Samo što se nisam onesvestio! Sećam se kako mi se i koliko vrtelo u glavi, ali sam nekako ostao na nogama. Andrija zna za to, pričao sam mu. Iskreno, ja ovo nikome ne bih preporučio, bez obzira na to koliko je to sad moderno i sve.

Sećam se kad se Dajana porađala, morala je na carski rez, i ja sam se radovao zbog toga. Da se ne stresiraju ni ona ni dete. I bilo je pitanje, naravno, da li ću ja da prisustvujem. Reko’, neka hvala, ne treba. Tu sam ja u hodniku, kad završite, vi mene zovite ako šta treba.

Smisao života

Sad kad me pitaš, ne bih mogao da izdvojim nešto kao najveću radost u životu. Ja sam u principu radostan čovek, srećan čovek. Nemam problema sam sa sobom i kroz moj život i iskustvo sam našao sreću u nekim stvarima, ali ne mogu da izdvojim nešto da kažem da sam skakao deset metara uvis od radosti, kad ja svaki dan nađem neku sitnu radost i radim nešto što me raduje. Ne mogu da izdvojim ništa, jer bih onda umanjio značaj nečem drugom, razumeš? Mislim da ne postoji velika i mala radost, već čovek treba da se svaki dan raduje životu i nađe smisao života.

Što se tiče mene i mog života, kad sad vratim film 58 godina unazad, prvo da se zahvalim Bogu što mi je dao priliku i sve talente što mi je dao. Žao mi je što nisam možda baš sve talente iskoristio do maksimuma, ali jesam neke i radostan sam što gde sam prošao, ostavio sam neki svetli trag. Da li je to škola, muzika, vojska, druženje, da li je to jedan brak, drugi, da li su moji prijatelji, moj posao, jedna emisija, druga - ja sam apsolutno zadovoljan.

Saša Popović

Postoje neki ljudi koji ti se pojave u životu i koji na neki način utiču na neka tvoja životna usmerenja, na neke prekretnice. Saša Popović je sigurno jedan od tih ljudi koji su u mom životu bili ta neka prekretnica. On se u mom sećanju vezuje za dolazak u „Grand produkciju“ sa idejom za emisiju „Zvezde Granda“, koju smo Saša i ja zajedno jako dobro sproveli u delo. On je mogao da ukrade tu ideju, ali mi smo to zajedno odradili i hvala mu na tome. Hvala mu, pre svega, na poverenju i pomoći, jer mi je on pomogao da se etabliram u tom šoubiz establišmentu u Srbiji i da nađem neko svoje mesto, ali iza toga je i ta moja kreativnost, koju ja nekad ne mogu da zaustavim, ona je bukvalno nezaustavljiva. Stalno smišljam nešto, pa makar i glupo, ali mi nikad mozak nije miran.

Nikad nije kasno

Moja kreativnost nikad ne miruje, pa je tako došlo i do realizacije projekta „Nikad nije kasno“, koji je moj samostalni projekat. Meni je ideja za tu emisiju pala na pamet na svirci, kad sam sreo jednog muzičara kog nisam video 30 godina. Bila je ideja da se uzimaju kandidati koji su bili smešni i komični sa „Zvezda Granda“, ali to je odbačeno kao loša ideja.

Ja sam na tom jednom događaju sreo prijatelja koga nisam video od ‘91. godine, koji je pevao super, a sada ima 60 godina, ali i dalje peva super i onda mi je tu sinula ideja, povezao sam sve to i onda sam se setio barem 20 ljudi koje sam sretao kao muzičar, u karijeri, što je ovde ključno.

To što sam ja svirao po celom svetu, tokom 20-30 godina, koliko sam se bavio time, u stvari je bio ključ za tu emisiju, jer je sve moje iskustvo dovelo do toga da se setim svih tih ljudi koje sam sretao kroz moj muzički život i upravo su oni bili učesnici u prvom serijalu. Ja sam njih zvao lično, nisam imao nikakvu audiciju. U prvom serijalu od njih 50, njih 30 sam ja lično upoznao, a ostale sam našao preko prijatelja, da to nije bilo tako, to ne bi uspelo.

Moji sinovi

Kad su deca u pitanju, mogu opet samo da kažem - bogu hvala. Od Sneže sam se razveo kad je Andrija imao šest godina, tek je pošao bio u školu. Razveli smo se jer sam previše težak za život udvoje, previše sam samostalan, teško se prilagođavam bilo kakvim ularima, pa na kraju krajeva i ularima i stegama koje, samim tim, i brak neumoljivo nosi. Nismo imali nikakav problem, svađu, prevare, već prosto nismo mogli da uskladimo svoje životne stavove i želje.

Isti slučaj je bio i s Dajanom, ali ja se nisam udaljio i uvek sam bio prisutan u Andrijinom životu. Čak i kad smo bili kilometrima daleko i kada sam bio u teškim situacijama i finansijski, ja sam uvek stajao za njega i, eto, on je završio ozbiljne škole.

I evo danas, mojoj prvoj ženi koja je meni veliki prijatelj, i ja njoj, naravno, mogu samo da zahvalim što mu je usadila najlepše moralne i etičke norme i zbog toga što je vredan i pametan dečko, on je jedno divno stvorenje, moj anđeo i u tom smislu sam zahvalan Bogu i njoj. I znam da to nije moj uspeh, ali na kraju će se meriti kao moj uspeh, a meni mnogo znači u ovim godinama da imam dete koje mi ne pravi probleme, već ono koje je kvalitetan čovek u ovom društvu i svetu.

Pre tri godine je došao da živi ovde i napravio je vino za mene. Ja sam mu pomogao u marketingu i u svemu, on se sada bavi time, imao sam sad priliku da se ja njemu odužim, i da gledam kako je postao svoj čovek. On pravi jedno od najboljih vina, zajedno sa ostalim srpskim vinarima koji prave dobra vina ovde u Srbiji, i to vino dobija ozbiljna priznanja i nagrade na međunarodnim takmičenjima, i samim tim bih pozdravio srpsko vinarstvo, koje se mnogo razvija, čime je i on fasciniran.

A drugi sin Dušan je mali, on ima deset godina, naravno, živi sa majkom i moram da zahvalim i njenim roditeljima, koji ga često čuvaju i vode računa o njemu, s obzirom na to da i Dajana ima jako puno posla. On sada u desetoj godini ima nalete kreativnosti, u fazi je kompjutera, ekrana, i sada sam srećan jer je počeo malo i sportom da se bavi. Bio je golman, a sad već hoće i da šutira loptu. On je dobro dete i iskreno se nadam da će i on da izraste u jednog korisnog čoveka za društvo oko sebe.

Kad odem...

Mislim da nisam napravio veliku štetu ljudima oko sebe i čak mislim - trudio sam se da gde god da idem to okruženje popravim koliko mogu, tako da sam svojim životom potpuno zadovoljan. Čak mislim da mi je Bog dao i više od onog o čemu sam sanjao kao mali, šta sam očekivao. Nemam problem da to kažem.

I gledaj sad ovo! Mislio sam da ti ne kažem. Pa da ti kažem. Pa kako će ljudi to da razumeju, pa kako ovo, kako ono, ali... ajde kad sam već krenuo, evo da čuješ: ja sam već kupio mesto za svoje večno konačište i već je uređeno i useljivo je odmah. Ja sam to kupio na vreme, još pre neku godinu, da se ne svađaju gde će da me sahrane i kako to već ume da ide, nego sam sebi lepo napravio da imam pogled, da imam mir, da uživam. Ja sam ti, drug moj, obezbedio sebi mesto da imam gde da živim kad umrem!

I hoću da kažem da nemam nikakav strah od smrti. U svojoj glavi sam dospeo toliko daleko da iskopam sam sebe da nemam uopšte problem da pričam o tome.

Zabeležio Branislav Bjelica

Bonus video: