RUKOMETAŠ PLEJBOJ: Bio sam na VRHUNCU karijere kada sam prekinuo sve jer su mi OCA STRPALI U ZATVOR!
Bio je mlad, popularan, uspešan i nadobudan, želeo je da se o njemu piše ne samo kao o uspešnom sportisti već i kao o velikom ljubavniku. Danas, posle toliko godina i hladne glave, kaže da je pogrešio. Za neke druge stvari u životu ne misli da su mu greške. Uskoro će, veruje, preuzeti jednu ulogu Nikole Koja
POČETAK
Rođen sam u Sarajevu 1980, mada se ne osećam kao Sarajlija. Živeo sam u samom centru, kod Baščaršije, i do svoje dvanaeste godine bio sam tamo. Mogu ti reći da volim Sarajevo, ali volim ono predratno Sarajevo, ono koje je imalo petsto ili šeststo hiljada stanovnika raznih nacija. Kao takav, taj grad mi je ostao u lepom sećanju i nekako sam zbog toga jako nostalgičan. Opet, kažem ti, nisam se nikad osećao kao Sarajlija, već uvek kao Hercegovac.
Detinjstvo sam proveo u Kalinoviku; zimi, leti, ja sam stalno odlazio tamo. Par puta sam već pričao o tome, da dok sam bio mlađi, sva deca su volela da idu leti na more, a ja sam voleo da idem u Kalinovik kod babe, dede i cele te očeve familije i ujčevine.
Kao i na svakom selu, oni su imali dosta stoke, dosta krava i ovaca. Obožavao sam da idem s mojim starijim rođacima da čuvam ovce. Većina ljudi danas bi to gledala da sakrije, ali ja sam ponosan na to, srećan što sam imao i taj deo detinjstva dok sam rastao na selu, na tom hercegovačkom kršu i kamenu. Tamo sam u četiri-pet ujutro ustajao da idem da čuvam stoku, to mi je bio najlepši deo detinjstva.
Detinjstvo prestaje s ratom
Moje detinjstvo je trajalo do rata, do 1992. godine, kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini. Moj stariji brat Aleksandar došao je u Beograd u vojnu gimnaziju godinu dana pre toga. Kada je počeo rat, on je bio ovde u Beogradu, a majka i ja smo bili u Sarajevu. Mi smo, kao i svi ljudi koji su živeli u blizini nas, verovali da nema šanse da dođe do rata u Bosni i Hercegovini, da smo mi svi tamo dobre komšije, da se mi svi volimo, muslimani, Hrvati, Srbi. I jeste bilo tako, mi jesmo bili dobre komšije i u dobrim odnosima. Zaista, tu nikada nije bilo zategnutih odnosa, jednostavno je politika uradila svoje.
Majka i ja smo otišli kada je već uveliko počelo pucanje i puškaranje, to je bilo početkom maja '92, evo već trideset godina otad...
Mislio sam da će rat brzo proći i da idemo u Beograd samo na deset dana, da posetimo Saleta, mog brata. Mislio sam da idemo u posetu i taman za deset dana će sve da se smiri i mi ćemo da se vratimo. Naravno, nikada se više nisam vratio, otišli smo bukvalno s jednom torbom, koju smo morali da krijemo. Pazili smo da je komšije ne vide, da ne bi mislili da bežimo. Oko nas je bilo uglavnom muslimansko stanovništvo...
Pobegli smo nekim vojnim avionom, legendarnim "kikašem", ti i ne znaš šta je to, koji je preveo desetine hiljada ljudi iz Sarajeva u Beograd. Posle nekih 10-15 dana smo videli da nema povratka u Sarajevo, rat se već razbuktao i mi smo prosto ostali tu i to je to.
Imao sam 12 godina kada se to dešavalo, bila su pomešana osećanja, jer sam bio mali i meni je sve to izgledalo kao neki film. Znaš, majka i ja idemo na aerodrom, tamo stoje neki tenkovi, avion ne može da poleti pa smo se tri-četiri dana vraćali, sve je to izgledalo kao neki film. Naravno da sam bio uplašen, prolazim pored tenkova koji se pale, pucaju, onda uđem u avion pa nas isteraju, jer avion ne može da poleti jer mogu da ga sruše. Sve je to stvaralo neki strah u meni, ali sam imao i utisak da se ne dešava nama.
Beograd i tuče
U Beogradu počinje jedan novi život. U jednom trenutku smo shvatili da više nema povratka nazad u Sarajevo. Velika je to promena bila; nismo mi promenili kraj grada nego ceo grad, razumeš, i sad, tu smo, u Beogradu, koji je jedan veliki i prelep grad, on nas je sve primio, ali ipak je to bilo nešto novo. U tom trenutku vidiš da to nije nešto tvoje, nisam bio spreman za takvu promenu.
Par dana nakon što smo stigli u Beograd, javljeno nam je da su nam upali u stan, ta neka formacija, takozvane " Zelene beretke", i da su nam ceo stan spalili i skršili. Tako da smo majka i ja pobegli bukvalno par dana ispred tog haosa.
Onda počinje novi život ovde, pokušavam da se prilagodim novom društvu, svemu novom...
Mi smo se preselili na Dorćol, u Ulicu cara Uroša. Tu uopoznajem nove drugare, krećem da treniram džudo koji sam trenirao i u Sarajevu, krećem u školu... E, onda taj moj naglasak, bio je izrazito sarajevski. Imao sam problema zbog toga... Znaš kako, nije to ništa zlonamerno bilo, prosto ti si neki novi tu, upao sam usred školske godine i onda još i taj naglasak... Znaš koliko deca mogu da budu okrutna... Onda, šta ću, ja sam se tukao svaki dan, dokazivao se, ali nakon par godina sve je to prošlo, navikneš se, prihvati te sredina i sve to bude u redu. Bio sam malo nabusit i svaka uvreda upućena meni završavala se tučom.
Brzo sam ja napravio poštovanje u školi i brzo su me ta deca zavolela, jer su to dečije gluposti, nije bilo ništa zlonamerno. Ovde u Srbiji je normalno da ljude iz Bosne i Hercegovine nazivaju Bosanac. I dan danas za nas je to uvreda, tako da sam i na to reagovao malo burnije, jer mi nismo Bosanci, mi smo Srbi iz Republike Srpske, Hercegovine, i tako... Vreme je svoje uradilo, ja sam zavoleo Beograd, obožavam ga.
Seljakanja
Plašio sam se u to vreme za egzistenciju porodice, šta će biti s mamom, s tatom, s bratom... Znaš kako, mi smo u Sarajevu jako lepo živeli, a posle... Menjali smo stanove, jer smo uvek tražili jeftiniji, ali ne mogu da kažem da sam bio gladan.
Otac nam se pridružio tek '95. kad je prošao rat, i onda smo počeli malo bolje da živimo. Težak period je to bio, svake godine sam menjao školu, jer smo se selili kako bismo našli manji i jeftiniji stan jer nismo imali para. Šesti razred završio sam na Dorćolu, sedmi u Zemunu, osmi na Ceraku... Svake godine repriza: prilagođavanje školi, đacima, nove tuče, nove uvrede... Posle je to dobro ispalo, jer sam ja imao dosta društva iz svih krajeva grada, ali je bilo naporno seljakati se stalno.
Majka se lavovski borila za mene, jer je brat bio sa svojim društvom u vojnoj gimnaziji posle koje je otišao u Češku da studira i te mučne selidbe više sam ja prolazio nego on.
Rukomet i brat
Upisao sam i završio Četvrtu beogradsku gimnaziju. Kada sam krenuo u prvu godinu počeo sam i sa rukometom. Prilično kasno, priznajem. Uvek sam bio u sportu, otac mi je džudista, bivši šampion Evrope, tako da sam ja po inerciji počeo da treniram džudo. Došao sam ja do nekih medalja i uspeha, imao sam plavi pojas, ali mi je to bila odlična podloga za dalje sportove. Trenirao sam košarku, malo boks, vaterpolo. Dosta sam sportova promenio i na kraju sam se našao u rukometu zbog mog brata.
Rukomet je u to vreme bio jako atraktivan sport, bila su aktuelna braća Peruničić, čula si za njih sigurno! Zbog njih sam ja pomislio da moj brat i ja možemo da budemo dva brata rukometaša, da budemo face i da braća Mandići osvajaju svet! Kada sam ja počeo da treniram, Aleksandar je prestao, prevario me.
Grobar u Zvezdi
Preko škole sam trenirao rukomet, moja gimnazija je sarađivala sa Rukometnim klubom Crvena zvezda. Tada je bio dobar sistem, videli su da imam talenta i moj profesor me predložio timu u kom sam i počeo da igram. Ali, nije mi bilo svejedno! Usprotivio sam se svemu tome, jer sam ja vatreni navijač Partizana i nisam mogao da shvatim kako ću ja, grobar, da igram za rivalski klub!? Molio sam profesora da igram u Partizanu, ali on mi je, čovek, objasnio da je to nemoguće. Ali, nekako sam ja to prelemio - bilo je teško jer sam grobar oduvek - ali... obukao sam taj dres. Nekako sam ja u svojoj glavi zacrtao da ću nositi Zvezdin dres dok se ne dokažem, a posle pobeći ću u Partizan. Tako je i bilo...
U Crvenoj Zvezdi sam super počeo, imao sam trenera koji je prepoznao talenat u meni i radio je dosta sa mnom. Stvarno sam brzo napredovao i ušao u prvu ekipu, sa svojim idolom Peđom Peruničićem, i već kao kadet sam uzeo duplu krunu u Jugoslaviji. To je meni dalo neki elan i vetar u leđa. Sa 17 ili 18 godina trebao sam da potpišem svoj prvi profesionalni ugovor za Zvezdu, ali sam tada rekao ne i prešao sam u Partizan koji je u tom trenutku bio mnogo lošiji i imao manje para. Zvezda je u tom trenutku bila prvak Jugoslavije, ja sam bio deo njenog tima, ali nisam želeo da ostanem. To je u tom trenutku bio toliko nelogičan potez, ali ja sam morao preći u Partizan.
Grobar u Partizanu
Bilo je nezgodno dok sam nosio Zvezdin dres, a igramo derbi... Ta emocija i adrenalin koji te pokreću, ja je nisam imao kada sam igrao protiv Partizana, nikada nisam namerno promašaio gol, ali nije postojao taj neki motiv kao protiv drugih ekipa.
U Partizanu sam brzo napredovao, dobio sam veću minutažu. Kasnije je i klub napredovao, otac mi je ušao u upravu i mi smo tada postali jedan jako trofejan klub. U dvadeset i prvoj godini postao sam kapiten svog voljenog kluba i to mi je baš Peđa Peruničić dao traku. Igrao sam u Nemačkoj, Španiji, Vojvodini, ali sam se uvek vraćao i na kraju završio karijeru u mom Partizanu!
Prekidanje penzije
Prekidanje moje penzije je bila greška. Uvek sam bio za to da kada si najbolji i postigneš sve uspehe to treba da završiš i oprostiš se od toga. Osvojio sam sve što sam mogao da osvojim tada, bio sam najtrofejniji igrač Partizana i prekinuio sam sa igranjem. Posle pola godine, godinu, kada sam već izašao iz kondicije i nabacio par kilograma viška ja sam se vratio, kao, da im pomognem da uzmu titulu, ali nisam uspeo. To nije bilo ni deset posto mene, mogu da ti kažem da mislim da sam se samo obrukao. Davao sam svoj maksimum, ali to nije bilo dovoljno. Nismo uzeli titulu, ja sam se ispovređivao, užas... Nisam bio spreman, silio sam nešto i to se završavalo crvenim kartonima i povredama. Tako da ja sada mislim da je bila greška što sam se vratio, prvenstveno jer nismo uzeli tu titulu. Moj najlepši deo života je bio kada sam bio profesionalni sportista dok sam igrao za Partizan. Mislio sam da mi je tada bilo teško zbog mnogo treninga, napornih putovanja, hotela... Ceo svet sam obišao, a osim hotelskih soba i hala nisam video ništa, ali iz ovog ugla, to je moj najlepši deo života.
Plejboj
Milion puta sam govorio o tome za medije, više je malo dosadno... Ja sam u to vreme radio sve što su radili momci mojih godina, ništa epohalno. Bio sam rukometaš, fino sam se oblačio, vozio dobar auto, bio sam poznat i to mi je sve pomoglo. Mnogo mojih drugova, vršnjaka, imalo je puno više devojaka od mene, ali je verovatno zbog popularnosti bačen na mene taj pečat plejboja. Radio sam sve što i moji vršnjaci. Isto sve. Imao sam veza i vezica. Poznavao sam mnogo devojaka, bio sam u drugarskim i ljubavnim odnosima i sa poznatim devojkama i to je privlačilo pažnju. Tada su mediji bili drugačiji, u novine su ulazili ljudi sa nekim uspehom, nije kao danas. Nisu postojali rijalitiji i nije svako bio javna ličnost, danas imaš više poznatih nego običnih, normalnih ljudi. Ranije nisu ni svi sportisti bili popularni, samo vrhunski. Isto tako i pevači, glumci... Ali tada je biti popularan imalo težinu.
Nisam bio dovoljno pametan
Bio sam mlad, lep i popularan, menjao sam devojke i o tome se pisalo, a ja ću ti sada nešto iskreno priznati. Retko koji sportista će ti ovo izgovoriti javno, ali, evo, najiskrenije: meni je to zaista u tom trenutku prijalo. Mi sportisti smo uvek težili da izađemo iz okvira sportskih strana, iz Sporta, Žurnala, sa poslednje strane Blica, Kurira, malo smo hteli negde drugde da izađemo... I meni je to prijalo da pišu gde sam ja, sa kim sam, šta vozim... Izašao sam iz sportske i ušao u žutu štampu. Ne bih sada da pričam o imenima devojaka sa kojima sam bio ili nisam bio, to su sve sada ostvarene žene kao i ja, svi živimo neke svoje živote i to ti je to.
Nisam bio dovoljno pametan, uživao sam u ulozi Plejboja u žutoj štampi, a moji sportski uspesi su ostali po strani. Svi su govorili, eno ga Vlada što menja ribe, niko više nije pominjao moje sportske uspehe i titule. Na kraju mi je bilo žao što sto me ljudi ne gledaju kao sportistu, pokušao sam to da zaustavim, ali je bilo prekasno. Kako ono kažu, dala baba dinar da uđe, ja sam davao deset da izađem, ali nije vredelo.
Moja ćerka Saša
Sa 26 godina sam se oženio Jelenom, to je već bila ozbiljna veza - brak, i tada su počeli jako da mi smetaju svi ti natpisi. Tada sam zvao sve novinare i pokušavao da s njima dogovorim da ne pišu gluposti.
Dobio sam moju ćerku Sašu, to je prelomni deo u mom životu. Postao sam otac, postao sam neki ozbiljan, odgovoran čovek i onda sam prvi put imao problema da mi smeta sve što se piše i tada sam se prvi put zabrinuo za onu drugu stranu.
Sa 35 godina sam se drugi put oženio Jasminom, tada sam već bio u nekim zrelijim godinama i tada je to pisanje već utihnulo. Odlično.
Najdraža titutula
Ali, da se vratim na sport, da ti i ovo kažem. Moja najdraža titula je sa Partizanom 2002. Mi tada uopšte nismo bili najjači klub, uspeli smo da pobedimo na papiru kvalitetnije ekipe od nas. Sećam se dobro, to je jedna legendarna utakmica. Svaki čovek koji prati sport seća se te utakmice. Igrali smo finale plej ofa na Cetinju, protiv Lovćena. To je bila jedna odlična ekipa, koja je dve godine pre toga uzimala titulu, nas su u tom takmičenju otpisali. Svi su se cenjkali koliko ćemo izgubiti, sa pet ili deset razlike. U to vreme je bila jako zaoštrena situacija između Srbije i Crne Gore, pred samo ono odvajanje. Bila je to jedna paklena utakmica, mislim da je pola Crne Gore došlo da je gleda. Karikiram, naravno, ali je bila jedna zaista teška utakmica koju je dosta ljudi došlo da gleda. Trajala je tri, tri i po sata. Uspeli smo da ih pobedimo sa jedan razlike. To je bila moja najdraža titula, posebno zbog mesta gde smo je uzeli i načina na koji smo je uzeli. Pobedili smo ih na njihovom terenu, to mi je i sportski i patriotski značilo mnogo. Bio sam kapiten i bio sam presrećan i preponosan. Na toj utakmici su nas dosta vređali na nacionalnoj osnovi, ja sam u nekom trenutku podigao tri prsta i tu je nastao haos. Najvijači su hteli da upadnu na teren, sreća pa je bila neka specijalna jedinica iz Podgorice koja je bila zadužena za red na utakmici. Tenzija je bila ogromna, Lovćen nikada do tada nije izgubio utakmicu na svom terenu, evo i sad sam se naježio dok ti pričam, ozbiljno! Veruješ li mi da ja tu utakmicu pogledam barem jednom godišnje?!
Španija
Sa 25 godina sam otišao u Šaniju, igrao sam za Alteu, koja je bila super ekipa. Potpisao sam trogodišnji ugovor, stan mi je bio na deset minuta od mora, kao sad odavde do Save. Uživao sam, hrana je bila prelepa, sve mi se sviđalo. Ja sam bio u Nemačkoj, igrao sam za najbolju ekipu u Evropi, ali sam bio jako nesrećan. Bilo je loše vreme, hladno, loša hrana, uveče nema nikoga na ulici, baš mi nije prijalo. Nemci hladni kakvi jesu, nema nijednog Srbina... Svi su bili oženjeni, ja nisam, sedeo sam sam u kafani za šankom, kao ludak.
Iz Nemačke sam otišao u Španiju. Bio mi je san da igram na moru. Čim sam dobio ponudu ja sam iz boljeg kluba prešao u lošiji i to za manje para. Uživao sam, trenirao, ceo dan u papučama i kupaćem... Kafice na plaži, to je bilo ispunjenje svih mojih snova. Mene su jako dobro prihvatili Španci, sve je bilo super, dobro sam igrao i onda se desio neki moj privatni problem gde sam sve batalio.
Moj otac u zatvoru
Odabrao sam da prekinem karijeru u Španiji kad mi se desio veliki privatni problem, kada je moj otac uhapšen u Crnoj Gori. On je u to vreme bio državljanin Crne Gore. Uhapsili su ga bespravnno, izručili tadašnjem Kforu, strancima. Bukvaklno su ga kidnapovali i odveli bespravno u Bosnu. Američki sudija mu je sudio, američki tužio. Tada je u Bosni i Hercegovini bio protektorat, Bosna i Hercegovina je bila kolonija. Sada, da ne ulazim u detalje... Uh... Uglavnom, to mi je prekinulo karijeru.
Istog trenutka kada se to dogodilo, otišao sam kod predsednika kluba u Španiji i tražio sam raskid ugovora. On je čovek bio u šoku, jer sam ja tada već naučio i jezik, prilagodio sam se, svi u klubu su me voleli. Nije mogao da veruje šta radim, mislio je da želim da idem u neki drugi klub, da sam dobio bolju ponudu. Objasnio sam mu da to nije razlog, da mi je otac uhapšen i da ja od tog trenutka prekidam rukometnu karijeru. Prestajem da igram, gotovo, neću da igram rukomet više! On je par dana pokušao da me odobrovolji, da ne raskinemo ugovor, ali je brzo video da ne dolazim na treninge, da sam polulud i onda se raspitao i saznao da je to istina. Raskinuli smo ugovor, ja sam odmah otišao u Srbiju, pa za Bosnu. Otišao sam kako bih se brinuo oko oca, advokata i svih tih propratnih stvari.
Dobro je ispalo
Osećao sam se jako loše u tom trenutku, ja o ovome nisam nikada javno govorio... Rukomet je moja velika ljubav, ali nisam ni razmišljao da nastavim, znao sam da trebam svojoj porodici. Bio sam na vrhuncu karijere, kada treba tek da se dokažem kao profesionalac. Voleo sam rukomet, to je moja ljubav, prekidam sa igrom u trenutku kada sam najuspešniji, ali veruj mi, ja nisam imao ni najmanju dilemu. Bilo je jako teško, ali se nikada nisam pokajao. U tom trenutku bio je važniji moj otac i porodica nego moja karijera. Meni bi bilo super, živeo bih na moru, imao bih novac, karijeru, ali znam da ne bih bio srećan. Zato kažem da nije bilo dileme ni malo. Tako da... jako teška odluka. Ali na kraju se ispostavilo kao ispravna odluka, jer sam mnogo pomogao ocu.
Bio sam mnogo uplašen za oca, to je bilo političko hapšenje. On je uhapšen jer je Srbin. Bio je optužen da je pomagao Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću. On je za to bio optužen, a tada je zakon u Bosni bio takav da mogu da te sankcionišu i da ti oduzmu imovinu samo ako si optužen, nisi morao da budeš osuđen. To je bilo političko suđenje i bio sam jako uplašen, bez obzira što sam znao da nije ništa kriv. Taj pako je trajao četiri-pet godina, ali eto, na kraju je dobro ispalo.
Biznis
Sa 25 godina, kada sam se vratio, naučio sam mnogo o biznisu. Kada su oca uhapsili, tada su i porodičnu firmu u kojoj je radio sa bratom totalno upropastili. Došao sam da pomognem ocu da budem uz njega, sa advokatima, svedocima, veštacima. Došao sam da se brinem oko njega i suđenja, tada sam ušao i u posao koji je tada bio na nekim staklenim nogama. Te neke pare iz Španije koje sam doneo uložio sam ih u taj posao. Možda je i dobro što sam sa 25 godina počeo da učim biznis, a ne sa 35... Dobro je što sam odmah upao u vatru i morao sam da se borim od početka. Nisam ušao u neku dobru, stabilnu firmu gde sam dobio sve na gotovo već sam odmah dobio vruć krompir u ruke. Dobro sam se ja tu snašao.
Ponosan sam na sebe što sam sve to uradio zbog svog oca, i da ništa nisam napravio opet bih bio ponosan jer sam zbog njega to radio. Sreća prati hrabre. Imao sam sreće da u svemu tome uspem dosta da naučim.
Završio sam Pravi državni fakultet, za advokata, ali nikada se time nisam bavio. Sve u svemu zadovoljan sam sa svim što sam uradio.
Povratak u halu
Kada je otac izašao iz zatvora i kada se cela ta agonija završila, ja sam se vratio rukometu. Odigrao sam jednu sezonu u Vojvodini, uzeo sam kup. Posle sam se vratio u Partizan, uzeo tri trofeja, igrao Ligu šampiona i oprostio se od karijere. Tako da sam zadovoljio tu svoju potrebu koju sam imao od kada sam prekinuo igranje u Španiji. Nije to to, naravno, ali bar sam se malo zadovoljio.
Politika
Nikada nisam političan bio. Moja politika i pravac su uvek bili da bih podržao nekoga ko je dobar čovek, patriota i da je neko ko radi dobro za Srbiju. Neko ko gura Srbiju da napreduje u ekonomskom i svakom drugom smislu. Prvi put sam to prepoznao u SNS kada je ona osnovana 2008. godine. Brzo nakon toga sam ja ušao u tu stranku jer sam poznavao te ljude. Prvenstveno mislim na Aleksandra Vučića koji je bio moj komšija na Novom Beogradu. Znaš kako, kada poznaješ čoveka, znaš mu porodicu, znaš da su to pravi Srbi, patriote... Mislio sam da su oni jedina dobra opcija za Srbiju, billi su opozicija od koje su svi bežali. Nisu verovali da će ikada doći na vlast, a ja sam ušao tu jer su zadovoljavali moje ideale. Ponosan sam što sam deo te dobre priče za Srbiju.
Spomenik Mladiću
Logično je da ljudi pomisle da sam to uradio iz bunta i revolta... Znaš kako, ne možeš da zamisliš kako je kada te neko hapsi u tvojoj kući, u tvojoj državi. Ne znaš kako je kada neko ugrozi tebe i celu tvoju poridicu, totalno naglavačke prevrne život cele jedne porodice i familije. Jednostavno, ja sam osećao da je dobro da napravim jedan spomenik Ratku Mladiću, pošto je on iz mog mesta, odnosno iz Kalinovika gde je rođen moj otac. Napravio sam jedan spomenik Ratku Mladiću, fino sam ga sredio, osvetlio... Krio sam jedno vreme da sam ja to uradio, a onda sam odlučio da ne krijem jer sam ponosan na to. Dosta ljudi iz Kalinovika mi je pomoglo oko spomenika i zahvalan sam im na tome. I, ovaj... razmišljam da sledeće godine podignem još veći.
Patriotizam
Možda i jesam nekada u životu imao problem zbog toga, ali ja nisam mario za to. Mnogo volim svoju Srbiju i svoj narod. Imam dosta prijatelja različitih nacija i nemam problem kada su oni patriote. Poštujem sve, ali svoje volim i uvek će biti tako.
Moja deca
Imam ukupno četvoro dece. Sašu iz prvog braka i troje iz drugog braka. Saša ima 15 godina, Petar ima sedam, Matea ima pet godina, a najmlađi Sava ima tri.
Razvod je svaki težak, Jelena je jedna super devojka, mi imamo retko lep odnos. Poštujemo se, imamo našu Sašu iz tog braka, one žive u Novom Sadu. Ona je dobra majka, jedna stabilna i stamena žena i divno brine o mojoj Saši. Razvod kao razvod je svaki stresan, ali ja sam to u glavi složio da je bolje da se razvedemo nego da se patimo. Mi nismo jedno za drugo i sada smo u boljim odnosima nego kada smo bili u braku. Jedini problem je bio što sam jako vezan za ćerku. Ona je ista ja, jako liči na mene i fizičkii i mentalno. Težak period, ali smo kompenzovali to viđanjem.
Imamo veliki problem oko momaka i mislim da ću tek da imam taj problem, ja kao Hercegovac, čovek seljak... Saša je jedna super devojčica, vukovac je u školi. Za sada nema simpatiju ili to vešto krije od mene. Pre će biti da je ovo drugo. Kao i svakom roditelju, za moju ćerku ne postoji dovoljno dobar momak. Ona je mala za to, ima malo godina, a verovatno će meni biti mala i kada bude imala 20. Tu će biti problema sigurno, biću kao Nikola Kojo u "Mi nismo anđeli 2"! Tako će sigurno biti i sa drugom ćerkom, Mateom.
Kurir.rs/ Ana Denda/
Bonus video:
SANJAJTE VELIKE SNOVE, ČESTITAM VAM NA IZVRSNOSTI: Predsednik Vučić uručio ugovore mladim lekarima i tehničarima - Još osam doktora se vraća iz inostranstva