BOG JE IZABRAO DA JA NOSIM KRST! Majku i brata su mi ubili Albanci na Kosovu, drugi je umro od tuge, a ja sam izgubila sina

Niko je danas ne zove po pravom imenu, već po nadimku koji joj je dala Marina Tucaković. Posle velike tragedije koju je preživela krajem devedesetih, pokupila je kofere, napustila estradu i preselila se u daleku Australiju. Međutim, posle skoro dve decenije života tamo odlučila je da se vrati zauvek i ovde provede penzionerske dane

Početak

Moje sećanje na detinjstvo je nešto sasvim drugačije od ovog vašeg današnjeg. Mi smo igrali fudbal, klikere, krali trešnje... Taj lepi deo je trajao dok smo bili baš mali. Kasnije postajem glavna za održavanje kuće, čistim, kuvam, perem, peglam... Počinjem da radim sve ono što je majka radila, znaš kako je to, četiri muškarca u kući, nisam imala neko detinjstvo vau. Do 12. godine sam mogla da se igram, ali posle toga je meni bilo sve predato u ruke, ali je nekako bilo lepo. Bilo je lepo to što je tada cela porodica bila na okupu, pa sam taj osećaj kada sednemo svi zajedno za sto da ručamo. Sećam se, kod nas nikada nije smelo da se "čupka", tako je to govorila moja mama. Znaš ono kada hoćeš malo nečega da uzmeš, da probaš, moja majka to nije dozvoljavala. Pravilo je bilo da kada sednemo svi za sto, tada počinje da se jede. Volim neke lepe uspomene koje nosim iz tog perioda, bilo je lepih druženja i okupljanja. Skupimo se svi zimi pa pečemo kestenje, pričamo, moja majka plete popke. Je li ti znaš šta su popke? To su ti prigavci, ali verovatno ne znaš ni to šta znači, vama mladima je to poznato kao pletene patofne. Mi, deca u kući, otimali smo se ko će prvi da uzme i da ih obuje. Vaspitana kao muško Braća kao braća, mi smo se mnogo voleli, ali oni mene nisu štitili. Nikada me nisu tretirali kao devojčicu, ma kakvi, učili su me da se sama štitim i borim za sebe. Oni su mene više vaspitavali da budem muško nego žensko, ali, naravno, ne bukvalno muško! Najbitnije im je bilo da budem prodorna i da budem svoja, da nikada niko ne može da manipuliše mnome. To mi je mnogo pomoglo kasnije u životu kada sam došla da studiram u Beograd i otpočela samostalni život u Studentskom gradu. Nikada nisam bila toliko svesna svoje lepote, zato što me nisu tako vaspitavali, već su me učili da se borim i da se štitim.

O bratu Milanu i ocu

Moj tata Vladimir je bio nadzornik u rudniku "Trepča", a posle rata je bio komandir milicije. Oni su istukli nekog Albanca, Šiptara ili kako se već zovu, i isteraju ga iz milicije. Mi smo njega u kući zvali komunjara zato što nam je branio da kitimo kuću i dvorište badnjacima za Božić i za verske praznike. Moj pokojni Milan je kitio namerno, njemu u inat, kasnije ga otac juri puškom, ma ludilo... Jure se oni po avliji, pa ga otac udari, Mikan mu vrati... Šta je razlika između njih dvojice 16 godina, a između mame i Milana 17. Moji roditelji su se mladi uzeli i dobili Milana. Ali Milan, Milan je bio moj idol. Njega sam najviše volela! Nekako najviše ličim na njega i likom, pokretima, mentalitetu, razmišljanjem... On je mene u stvari vaspitavao. Govorio mi je da idem da bijem nekog dečka koji je za glavu veći od mene, ja neću, ali on me natera. Odem, kao nešto krenem i taj dečko me baci. Vratim se kod Milana, a on me pljune kao kamila, celu me zalepi. Naljutim se ja na Milana, ali mu ne smem ništa, pa se okrenem i uzmem i ubijem boga u ovom što me je udario. Veruj mi, sve to mi je mnogo pomoglo u životu. Žensko ako je samo lepo, a tupavo i nesnalažljivo, od toga nema ništa gore. Džabe ti sva lepota, onda doviđenja.

Muzika i matematika

Moj talenat za pevanje otkrio je moj nastavnik muzičkog. Nisam bila nešto dobar đak, bila sam kampanjac, a već od 14. godine sam preuzela kuću na sebe. Umela sam da naređam kečeve, po nekoliko komada, i onda popravljam. Imam peticu iz biologije, fizičkog, muzičkog i srpskog, bila sam nadarena da uvek napišem prelep sastav, koju god temu da mi daju. Sve ostalo sam imala kečeve. Kada majka odlazi u školu, uvek pita koliko imam jedinica, dođe do kapije škole i pita: "Mirjana, kaži mi koliko kečeva imaš, nemoj da crvenim pred ljudima, da se brukam, bolje odmah da znam." Vraća se ona iz škole, ja prijavila dva keca, a znam da ih ima mnogo više. Skoči ona na mene, a moj pokojni Milan ustane i brani me, nije dao na mene. "Šta bi ti htela, da ti kuva, da ti pere ručno, da sređuje kuću, pegla i još da uči?" Bio je realan, znao je da je previše posla palo na mene. Matematiku sam uvek polagala, uvek sam imala jedan, a to je predmet koji nisi mogao da sedneš da nabubaš i da odeš da odgovaraš. Mene je moja Dragica, majka, upisala u matematičku gimnaziju, mene koja sam oduvek posvađana s tim predmetom. Ona je sanjala da ja završim fakultet i imam beli mantil na sebi. Nije mi dozvoljavala da igram rukomet za grad, nije mi dozvolila ni u muzičku školu. Matematika i kraj, samo da se ubiješ posle. Mojim nastavnicima je na kraju godine uvek bilo žao što ja nemam peticu iz njihovog predmeta, jer sam na kraju sve bubala i imala veće znanje od nekih koji su imali veću ocenu od mene. Nisam ja bila tupson, jednostavno nisam imala vremena. Ti dani iz osnovne škole i gimnazije su mi ostali u lepom sećanju. Bila sam malo harambaša, umela sam da se pobijem u školi. Momci u školi nisu smeli da mi se udvaraju zbog mog stava. I danas me se muškarci plaše, nikada mi ne priđu sami, već čekaju neki znak da im dam, kao signal koji im dozvoljava da me startuju.

Dolazak u Beograd

U Beograd se doseljavam '78. ili '79. godine i krećem na fakultet. Upisala sam defektologiju, ali je nikada nisam završila. Dala sam prvu i drugu godinu, a onda sam shvatila da ću morati da radim na odeljenju sa zaostalom decom. Jako sam emotivna i slaba na te priče i znala sam da to neću moći da radim, pa sam odustala od fakulteta. Imala sam problema i na fakultetu, obarali su me asistenti zato što nisam htela da se zabavljam s njima. Za pesmu "Ti mirno spavaj" sam tri godine čekala da mi je izdaju zato što nikome nisam htela da se savijem. Nisam htela da budem pevač, već su me tražili. Ma kakvi, ja biram u svom životu. Niko mene nije mogao da bira i mnogo sam ponosna na to. Mene je zanimalo igranje, uvek sam volela da igram, ali mi Dragica nije dala ni na folklor da idem.

Studentski dani

Život u Studentskom domu je bio jedno dobro životno iskustvo. Tamo smo imali jednu cigaru, nju smo delili. To je bila prava lepota i druženje. Dok sam išla na fakultet, čistila sam prozore na Geneksu. Taj period nikada neću zaboraviti, hladno, duva, a ti stoj na vetru i peri. Uvek sam htela više i težila ka višem. Ne sećam se koliko je to novca bilo, ali je bilo dovoljno da imam za sebe i da kupim mojima kod kuće poklone. Tih studentskih dana voleli smo da igramo remi u Studenjaku do ranih jutarnjih časova. Idemo gladni kao paščad i odemo kod okretnice 17 na sarajevski buker, oni su uvek imali vruć burek. On nam davao po tri-četiri tepsije. Krenemo nazad na Fontanu, a ispred nekadašnjeg "C marketa" donosili su pakete jogurta i ostavljali ih tu dok se prodavnica ne otvori. Gledamo mi onaj jogurt, bilo bi lepo da ga pijemo. Šta smo uradili? Uzeli makaze i ukrali jogurt. Šta ćeš, kad si gladan, moraš da se snađeš. Znala sam da kuvam, hvala bogu. Imali smo mali šporetić s rernom i tri ringle. Imali smo i menzu, ali ma kakvi. Pa ja u životu nisam videla da punjena paprika može da bude toliko tvrda da razbije glavu nekome. Jednom sam tamo jela i rekla majci da mi oslobodi šporet kako bih mogla da spremam za sebe. Volela sam sebi da ispržim paprike i jaja. Kada je ko koliko imao, donosio je, kada nije, snalazili smo se, mažnjavali smo papriku i paradajz iz tuđih bašta i s pijaca. Pa šta sad, ništa to, sine, nije sramota kad si gladan. Nikada neću zaboraviti kada smo išli na malu pijacu u Zemunu. Znaš ono kako prodaju lubenice, pa ih ne vraćaju kući nego spavaju ispod tezge. Jedan moj drug, zavukao ruke u kamion i vuče, vuče, kad ono glava od čoveka. Vičemo mi da ga pusti, ali on sada ne sme da ga pusti da ga čovek ne povredi. Drala sam se po onoj pijaci da ga pusti, i on ga pusti. On onako visok u dva koraka ode s pijace, a ja sama ostala. Čovek nije mogao da veruje šta mi radimo.

Tuča i ilegalac

Jednom sam imala problem jer sam udarila redara u Studenjaku. Ti iako ne daš uslov, imao si prava da budeš ilegalac i da imaš sobu. Oni meni ujutro izdali sobu, uveče se vraćam, a kaže mi drugarica da to više nije moja soba. Unutra upravnik, portir i redari, i kaže meni portir da neću ući u sobu. I ja bam za kosu, provučem ga malo uz, malo niz stepenice i pobegnem. Sakrila sam se u četvrti blok, tamo sam bila neko vreme, krili su me. Uvek sam se oblačila ženstveno, čipkane haljine, šeširići, sve, sve... Uvek sam bila obučena kao dama, ali kada te ošinem nogom u glavu dok je na mojoj šešir, ne bude ti dobro. Mene napolju traže, idem samo u radnju koja se nalazi u četvrtom bloku. Jedno jutro idem da kupim cigare i kao i svaki dan mene upravnik tog bloka ljubazno pita: - Dobar dan koleginice, kako ste? - i sve uz osmeh, ne znajući da sam ja ta Mirjana koju svi traže. Ovo još nikome do sada nisam ispričala, tebi ću prvoj. Zakazali oni meni komisiju, kaže drug da moram da odem i ja šta ću - odem. Ulazim u učionicu i čudi se upravnik četvrtog bloka šta ću ja tu. Prekoputa stoje ova trojica i tu je i taj što sam ga prebila. Sva trojica su podigla ruku ka meni i vikali kako sam ja ta što je udarila portira. Napravili smo neki dogovor jer me je voleo.

Tragedije

Mog Milana su dole na Kosovu i Metohiji, posebno u Đakovici, svi znali kao predivnog čoveka. Prva tragedija u mom životu vezana je za njega. On je ubijen 1981, njega je Udba ubila. Nije voleo te promene zastave, naseljavanje, davanje tolikog prava Albancima. Prvo mu je zastava smetala, sklanjao ju je. Kada je prolazio Tito kroz Đakovicu, mog Milana zatvaraju. Malo pomalo, iskoristili su to vreme koje je vladalo. Tada su mogli da smaknu ko god da im smeta i zdravo, đaci. Njega i Vučurovića je navodno zgazila "lada", a tenku da su se namestili, ne bi izgledali tako. Njegovu smrt sam jako teško podnela, posle nje sam sazrela brzo. Milan nije imao ni oči ni nos ni usta, trebalo mi je deset godina da pokušam da zaboravim kakvog sam ga videla tad, ali džabe, nikada nisam uspela da zaboravim taj prizor. Gde sam i rekla da mi otvore taj kovčeg, to je bio šok, on je imao 33 godine kada su ga ubili. Bila sam mlada, imala sam 21 godinu kada sam ostala bez njega. Življenje bez njega, šta znam, on mi nekako najviše fali posle Miroslava, u stvari pored njega. Bilo je šta je bilo, moja duša zna, ali rodiš se tako. Bog da onome ko može da izdrži, ne znam, ko ne može, on ode. Kao što je i moj Miroslav otišao jer nije mogao da podnese neke stvari. Jeste mi bilo teško, svaki dan je teško, ali sam nekako naučila da živim s tim. I znam da oni tamo mene gore gledaju i znam da očekuju da budem stub, jer sada i jesam stub pred njihovom decom i pred unučićima sada. Mislim da žele da idem napred sama, da ne padam i da gledaju kako ja to sama stoički nosim. Izgubila sam svog sina nerođenog. Imao je sedam meseci, to je već bilo dete. Nisam znala da nešto nije kako treba, umro je u meni a da ja to nisam ni znala. Otišla sam na kontrolni ultrazvuk i saznala da je moje dete mrtvo. Ništa me nije bolelo, ništa mi nije bilo, nikakve simptome abortusa nisam imala i odem tamo, ono mrtvo mi dete. Šok! Doviđenja, druže, doviđenja, pameti... Znaš, sine, on je imao kilo i devetsto grama, na poslednjem ultrazvuku su rekli da dobro napreduje. Ali jačina, nismo ni svesni koliko je psiha jaka kod čoveka. Jednostavno znaš da ponovo moraš napred. Bog me je izabrao da nosim taj krst, ja ga muški nosim, mogu ti reći. Neko izgubi dušu, postane ljubomoran, kvaran, ali jok, ja imam srce za ceo svet. Takva sam s dobrim ljudima, a loši, oni neka me se paze. Pravična sam, pravedna sam i to me drži.

Ubistvo majke i brata

U vreme ratova u Bosni i Hrvatskoj već sam živela u Beogradu. Rat sam podnosila pevajući po koncertima, imala sam toliko zahvalnica da to nije normalno. Da sam ostala u Srbiji te '99. godine, kada mi je blizanac umro, ne bih izdržala. Ponudio mi se posao u Australiji i imala sam potrebu da odem, rekla sam: "Daj šta daš, samo da nestanem odavde." Osećala sam se da ću da puknem, sve me je gušilo, bila sam ljuta na sve. Davala sam u to vreme i neke intervjue koje nisam smela, bilo me je briga da li će neko da me ubije, baš sam bila u tom fazonu u to vreme. Odjedanput mi se srušio ceo svet, tada me je stiglo sve ono što sam godinama potiskivala i držala u sebi. Majku su mi ubili, svirepo, na takav način da njeno telo nikada nije pronađeno. Ona nestaje 1999. godine. Ne znam više gde da je tražim, sve sam pokušavala. Samo želim da sahranim svoju majku, kao da tražim mnogo. Dok sam živa, neću odustati, nosila sam svuda papire, ali nastaviću potragu. Imam tu jaku intuiciju, ona mi govori da ću je naći. Znam da ću je naći dok sam živa i sahraniti je da počiva u miru.

Intuicija

Znaš, ja inače imam jaku intuiciju u životu. Kada je moj brat blizanac umro, znala sam, osetila sam to. Bila sam u Australiji i baš dok je on umirao, osećala sam da me sve tu u grudima boli, nisam mogla da dišem, imala sam osećaj da ja umirem. Ujutro su mi javili da je moj Miroslav mrtav. To su teške rane i ne dao bog ni najvećem neprijatelju da oseti deo mog bola i tereta.

Nesreće u ljubavi

Ceo život sam imala neke loše ljubavne izbore. Uvek sam išla srcem u tim vezama. Bila sam okružena stvarno finim ljudima, a ja sam uvek birala najvećeg idiota. Sećam se, drugi put kada sam se udavala, tata mi je rekao: "Sine, ajde se udaj, molim te!" Moj Vladimir njih nije priznavao, znao je da nisu dobri za mene. Nešto neverovatno je koliko Vladimir Putin liči na mog pokojnog oca. Miroslav nije mogao jedan običan razvod da podnese, a mene za to boli uvo. Udavala sam se dva puta, a kao da se nikada nisam udavala. Jednostavno je, tap-tap i gotovo, nema više priče. Tako sečem stvari u životu. Ne podnosim prevare i kada me muškarac prevari, to je završena priča. Sa prvim mužem sam se zabavljala sedam godina, a jedanaest meseci smo bili u braku. Čovek nije voleo decu, jednostavno ne želim da pričam o bivšima. Da su bili dobri, još bi bili sa mnom.

Poruka za kraj

Imam Draganu koja je došla iz Australije ovde kod mene da živi. Ona je kao moje dete, obožavamo se. Mi smo se tamo upoznale, ali kao da smo rod rođeni. Boem sam u duši i ludak. Nekada me uhvati neka tuga, ali ja tada izađem iz kuće i pobegnem. Najviše bih volela da porodice moje braće budu zbrinute i da im ništa ne fali. Želela bih da se čuva uspomena na moju braću. Dok sam živa, volela bih i da nađem moju majku, da je sahranim i kada umrem, da ona mirno počiva. Nemam drugih želja.

Kurir.rs/ Ana Denda