KUSTURICA NAS JE SPASAO POSLE AFERE CRK'O MARŠAL: Životna priča SEJA SEKSONA! Imenom me zovu majka i POLICIJA!

Vođa sarajevskog Zabranjenog pušenja po imenu zovu samo majka i policija. Odrastao je u Ulici Fuada Midžića čije je stanovnike do poslednjeg opevao, dva puta se ženio, a fakultet je završio petoj deceniji života. Bend je nakon rata ponovo pokrenuo na nagovor izdavača i na turneji je već kaže 30 godina

Detinjstvo

Sećanje na Sarajevo su mi skijanja. Bila su to traumatična iskustva, jer se išlo fićama, neočišćenim putevima na Jahorinu, ako neko zaglavi, svi moraju da dođu do tog auta da ga izvuku. Sećam se tih scena kako otkopavamo i guramo aute. Moj stari je bio skijaš i oduvek je hteo od mene da napravi skijašku zvezdu. Bilo je to neko vreme solidarnosti.

Otac Ratimir bio je inženjer, a majka Katica profesorka biologije. Starci su se rano razveli, kad sam krenuo u osnovnu školu, onda sam se ja trudio da staroj ne otežavam situaciju sa svojim učenjem. Roditelji su ostali u boljim odnosima posle razvoda, nego pre, da se čovek zapita zašto su se razveli.

Prvi put sam se zaljubio u osnovnoj školi, u tim godinama cure gravitiraju ka starijim momcima, koji imaju aute, kako je opisano i u našim pesamama. Teško mi je palo kad me je simpatija otkantala, jer ima izabranika studenta, koji uz to ima i Golfa, pa sam joj posvetio pesmu. Nije to bila Selena. Ona je bila druga devojka, nedokučiva, profesorova ćerka, ona je baš bila na nivou mašte.

Koševo

Novo naselje je napravljeno da mladi stručnjaci ne odu iz zemlje. Slušali su dobru muziku, tako da smo od njih imali jedan dobar brifing, to je prva urbana generacija. Naselje urađeno po nacrtima koji nisu bili česti u socijalizmu, sa puno parkova i ulica, sa druge strane počinjalo je selo, ljudi su uzgajali živinu i bavili se poljoprivredom. Naravno bilo je puno krimosa. Nismo bili ona klasična haustorčad, to je bio naziv za decu srednje klase.

Kontakt s muzikom

Prva moja fasinacija je bio Vice Vukov, to je bio glas koji napuni prostoriju. Slušao sam ga na nekom kasetofonu, švercovanom iz Nemačke, koji sam sam sastavio i tad sam prvi put osetio magiju kada glas napuni prostoriju. Imao si osećaj da je sve oko tebe puno muzike, to je bila neka sila koja me je kupila i fascinirala, nisam sanjao da ću se time baviti ali mi je ostalo fascinatno.

Pored muzike druga stvar je košarka, bio sam visokog rasta do petog razreda osnovne i onda sam prestao sa rastom i nisam se proslavio. Stara kaže da sam prestao da rastem jer sam počeo pušiti u četvrtom razredu. Svi su na Koševu trenirali fudbal, tu sam ispao odmah, nisam dugo trajao.

Kako je nastao prvi bend

Prvi bend smo napravili Nele Karajlić i ja. Grupa Zaborav je došala kasnije kad smo prevarili kućni savet da smo ozbiljni u nameri da izgradimo karijeru. Neletov tata je postao u međuvremenu predsednik kućnog saveta pa smo imali vezu, ali u stanu smo radili kod Neleta, jer nismo mogli nositi posvuda klavir. Onda je došao Ogi Gagić, pa Ćosić kao bubnjar i tako se okupila ekipa vremenom. Kad potrošiš dovoljno vremena počinju se dešavati stvari. Prvo smo svirali kao predgrupa Idolima, Bjelom dugmetu i tako. Onda se pojavila ta scena klubova u Sarajevu, počeo je new wave, mogla se svirati muzika koju nije kontrolisala omladinska organizacija. To je bila neka slobodnija scena koja nas je dovela do problema sa kasnijom karijerom, kad smo počeli nastupati u ozbiljnijim prostorima, jer nismo imali isti repertoar, nismo smeli. Onda je došla afera "Crk'o Maršal" i onda smo kao posledica dugugoišnjeg sviranja po klubovima, gde nam niko nije rekao da pazimo šta sviramo.

O Titu

Nismo sebe doživljavali tako ozbiljno. Bila je reklama "Nadrealista" koja kaže 'Na muhu se ne puca iz pištolja', mi nismo očekivali da sa 22 godine budemo trn u oku. Bili smo već sumnjivi i službe su obraćale pažnju na nas, nismo očekivali da smo bilo kome zanimljivi jer smo nastupali pred sto ljudi i na malim prostorima. Oni su nas snimali na celoj turneji, tako da je ispala kompilacija naših pizdarija koje smo radili. To su bile navike iz studentskih klubova, nismo se prešaltali na prave medije i nismo shvatili da smo dobili neki značaj i da cela Jugoslavija gleda tu seriju. Bio je šok za nas, za roditelje pogotovo, nisu znali šta se može izroditi. Posle godinu dana, zahvaljući studentskoj štampi, koja je stala na našu stranu "Student", "Polet"... Omladinska štampa je izamkla kontroli i bila je liberalna za to doba. Tito jeste bio mrtav ali je ostala parola "I posle Tita, Tito".

Kako je Kusta došao u bend

Kusta je naš komšija, koji je u aferi "Crk'o Maršal" podmetnuo leđa i velikim delom nas je iščupao iz toga i omogućio nam koncerte, jer nismo mogli dobiti salu. On je čovek dobre energije, u tom trenutku smo ostali bez basiste i on je u jednom trenutku rekao "Zašto ne bih ja?" pa "Zato što ne znaš da sviraš" on je rekao "Nemoj me potcenjivati ja ću to naučiti". Kupio je dobru bas gitaru i našao Kovalskog za dobrog učitelja i Boga mi je uspeo, morao sam da se demantujem. Spot za pesmu "Manijak" je bio slabo eksploatisan, nemam ga ali ne znam da li ga imam. To je bila metafora na situaciju sa aferom Agrokomerc, kako je firma i njen direktor namanjen kreditima i slatkim životom. Manekenka se smrzla, bila je jako ljuta i kada se spot završio ona je rekla"E moj Kusturica, jebo ti sebe i svoj posao, ne možeš ni jedan spot snimit". Bila je jako ljuta jer je bila u mini suknji ceo dan u decembru mesecu.

Olimpijada

Naša čuvena parola je bila "Volimo Jureka više od bureka". Bili smo u prvim redovima. Olimpijada je kruna uzleta Sarajeva, cela Jugoslavija se sjatila u Sarajevo, postao je grad koji nešto nudi i na koji se obraća pažnja.

Nju Primitivis

U Sarajevu je sve kasnilo i mediji su dosta kasnili, grad je bio osetljiviji jer je bila mešana sredina i pank je došao kasnije. Bilo je dragoceno jer smo mogli da napravimo nešto svoje. U Sarajevu nije bilo elite kao u Beogradu i Zagrebu, koja putuje u inostranstvo i deci kupuje jakne, tako da smo mi morali sami improvizirati taj stil, koji je ljudima bio jako šarmantan. Pank je bio uniforma, kakav je bio u Londonu, kakav je bio i u Rjeci, a naš je bio prilično primitivan. Ta igra sa primitivizmom kao igra sa inspiracijom je bio brend koji se gradio. Elvis Džejk Kurtović i ja smo bili rodonačelnici, jer je dobar deo ekipe bio u vojsci, a mi smo imali celu godinu da se bavimo budalaštinama.

Kako smo se raspali

Nije nas rastavio rat, niti politika, već sukob dve različite poslovne koncepcije. Jedni su bili za estradizaciju, a drugi za čuvanje čistote ideje novog primitivizma. Ja sam bio konzervativac, nisam lako prihvatao činjenicu da je bend postao veliki, jugoslovenski, stadionski. Kompromisi su mi išli na živce, ostao sam na tom undergroung nivou, a "pušenje" je nestalo u toj priči gde ćemo dalje ići i razvijati se. Čovek sam koji nije hteo ići u narodnjačke emisije, da dajem intervjue za tabloide, a to su neophodne pretpostavke za veliki uspeh i za neku svenarodnu popularnost. Kompromisi sa početka su bili prihvaćeni, ali vremenom sve teže. Kad sam video da sam kočnica napretku, otišao sam iz benda 1990 godine, posle naše najveće turneje.

Rat u Sarajevu

Slična je priča kao sa koronom, moraš naći šta ćeš raditi, da ne pitaš kolika ti je zarada i plata, već samo da radiš. Naš je bio izlaz da radimo humor, što su mnogi u Sarajevu dočekali na nož, nije se svima to svidelo. Nastavilo smo da snimamo emisije, imali smo "Ratne Nadrealiste", bez Neleta i Đure, ali morali smo naći neki svoj izlaz i da ostanem koliko je moguće normalni. Ljudima je to značilo, štedela se baterija na akumulatorima da čuju emisiju, nije lako u takvoj situaciji praviti humor. Imali smo situacije kada bi dolazili prazni, kada bi sati prolazili kako bi se vratili od šoka koji smo doživljavali u okruženju. Onda bi prolazili sati dok neko ne bi povratio svoj humor. Mnogo nam je vredilo, otalo nam je mnogo materijala kao referent na događaje u gradu u kome osim smrti i nesreće nema događaja. Lude priče iz Sarajeva i rata, koncerti, izbori za mis koje smo mi referirali, tako da je to dnevnik jednog vremena, ne samo humoristička emisija. Našli smo dosta zaštićen prostor, koji smo preuredili u pozorište, gde smo organizovali predstave za publiku, koje su bile besplatne, mislim nekoliko stotina. Značilo je ljudima jer nije bilo nikakvog dešavanja, pozorište je bilo u centru grada, pa su ljudi mogli doći peške.

Zagrebačka epizoda

Nakon rata ni meni nije jasno kako je bend nastavio dalje. Kad smo izgubili Elvisa, ostali smo bez frontmena koji je bio najveći an tom prostoru. Napravili smo ga za svoju dušu, sabrali smo tih pet-šest godina onoga što smo sakupljali na duši. Nismo imali ambiciju da sa tom nekom pločom radimo turneju, nismo ni imali stalnu postavku benda, na nagovor izdavača smo krenuli da radimo promocije. Tako da smo na njihov nagovor sklopili ekipu za koju nismo očekivali da će trajati duže od mesec dana. Nije bitno ko je pevač, da li sam to ja ili Nele, već je bitan način na koji će se doneti. Ko god ove pesme, bude pevao iz duše i iznosio ih na pravi način, moći će da održi ovaj bend. To mi je iskustvo bilo prilično stresno, nastaviti tradiciju tog benda i očekivanja publike nije lako. Taj album je jedno od najvećih čuda moje karijere, da ljudi prihvate pesme nije bila laka ideja.

O Beogradu

Puno izvođača sa zapadne strane je posle rata razmišljalo na način da je Srbija ili Beograd prostor u koji više neće doći. Mnogi su se držali tog obećanja do kraja svog života, kao što je Oliver Dragojević, oni su imali svoje razloge. Za mene ne postoje dobri i loši narodi, samo dobri i loši ljudi. Imao sam u Beogradu mnogo prijatelja koji su mi ostali prijatelji i za vreme rata, slali su mi pakete od kojih sam preživeo te četiri godine, tako da i dan-danas nemam predrasude prema ljudima. Bez obzira što mi je rat promenio život, niko nije ostao imun, bez rane i traume, ali za mene su ljudi ostali ljudi. Nema naroda koji nije imao bitange i smeća, nema nebeskih naroda i nepogrešivih. Sve je pitanje sreće, koliko ćemo je imati sa liderima. Sad je priča u Rusiji slična, gde ljudi pale knjige ruskih pisaca, zabranjuju se dela ruskih kompozitora, za mene su to neshvatljive stvari.

Prvi nastup nakon rata

Posebno mesto u mom sećanju ima i naš prvi koncert u Beogradu nakon rata. Za nekoliko godina razbilo se jedno veliko ogledalo. i moj otac je iz Sarajeva izbegao u Beograd, gde je i umro, pokopan je na Lešću. Beograd je bio dobar komad mog razbijenog ogledala, koji se polako vratio u život. Taj mi je koncert bio značajan, ne zbog publike, honorara ili javnosti, već zbog toga što sam ja preko njega puno ljudi vratio u svoj život.

O Draletu

Na sahrani Dražena Jankovića Draleta smo se svi opet okupili. To je jedna ljudska priča, koja je potpuno drugi svet od umetničke. Mogu sa ljudima biti prijatelj i funkcionisati savršeno, a da u nekom estetskom smislu nemamo zajedničkog kontakta. Družim se sa ljudima koji služaju džez, rokenrol, najogru cajku i oni su moji veliki prijatelji sa kojima se često privatno nalazim ali oni nisu ljudi sa kojima bih radio stvari po nekim mojim kriterijumima. Mi nemamo privatno problem i ljudski, naš je problem u različitim idejama i putevima. Nele je od početka 2000. godine odlučio za etno, što je muzika koja me definitivno ne zanima i ne vidim način da se izrazim. Ostao sam u rokenrolu, jer je to moje znanje. Zabranjeno pušenje nije nastao kao bend koji će živeti od muzike i novca, nije imao svest da će postati bend, jer nismo imali zaleđe. Hteli smo da se izrazimo, da podelimo ideje sa ljudima, da možemo džaba da putujemo, da imamo besplatno piće u klubu i cure. Nije isključeno da nećemo u nekom tom tonu, hvala Bogu mladi smo, ljepi i vitalni, bar ja, ali kažem ono što trenutno stoji kao brana je što imamo potpuno različitu percepcije onoga što se tada dešavalo i sada. Neletu je Sarajevo jedna velika trauma i njemu je to jedna traumatična epizoda u njegoovm životu. To je njegovo pravo i doživljaj.

O deci

Meni je Sarajevo ostala inspiracija ili sok kako se kaže. Mama mi je u Sarajevu, koja je jako stara i bolesna, tako da sam ja svakog meseca na relaciji Sarajevo-Zagreb. Bar sedam dana ostajem u Sarajevu zbog nje i njenih problema, a familija mi je u Zagrebu. Ženi sam se dva puta.Moja deca svašta rade i sviraju i bave se sportovima i uče. Rekao sam im da ću ih podržati i pogurati, šta god da odluče da rade u životu samo nek ne budu šupci.

U Jugoslaviji

Tragedija je što smo rasturili tu divnu zemlju, doveli smo se u položaj kmetova. Ljudi koji su harali svetom us portovima nisu mogli da nađu jezik u politici i poglede na prošlost, koja zapravo nema nekog značaja. Danas nas uveravaju da to tak mora biti, da smo se oduvek mrzeli, da smo vekovni neprijatelji, ali moje duboko uverenje govori da smo mi pedeset godina stvorili društvo koje je bilo na ponos ove planete i koje je bilo bitan faktor u međunarodnim odnosima, to bi verovatno bila prva zemlja koja bi ušla u Evropsku Uniju. Ljudi moraju naći ono što ih spaja. Ljudi se nikada neće naći na nekoj zajedničkoj osnovi i onoga što ih spaja. Nema naroda koji nije učinio zlo nekom drugom narodu, ne postoje narodi koji nisu ratovoli i koji se nisu mrzeli. Fali mi fudbalska liga, voleo bih da vidim Zvezdu na Grbavici i Dinamo.

O smrti

Osetio sam da je smrt jako blizu, pogotovo u ratu i kod mene postavlja efekat da ništa ne zabušavam. Postao sam puno efikasniji autor posle tih iskustava. Ne bojim se smrti zato što sam zaista imao prilike uveriti koliko je život zaista nit i jedna velika lutrija i da je krhak. Godinama nemam obezbeđenje, niti razmišljam o tome, ako mi je sudbina da završim kao Džon Lenon, ne može te niko sačuvati. Videli ste koronu i kako život lako nestaje i iskoristiti ovo vreme i uraditi što više pesama i uraditi ono što si u glavi zacrtao uraditi.

Kurir.rs Ljubomir Radanov i Andrijana Stojanović

Bonus video: