MOJA SVADBA LIČILA JE NA KUSTURIČIN FILM! Velika ispovest Jelene Tomašević Bosiljčić o porodici, muzici i susretu s BOČELIJEM

Ona nije neko ko mnogo priča u javnosti. Ona je primer da snovi postaju stvarnost i onda kada sporo hodamo. Ona je primer da se dobar glas daleko čuje. Koliko god je stalno želela mir, svetla pozornice joj se ne gase, a njena udaja za glumca Ivana Bosiljčića, s kojim je dobila ćerku Ninu, stavila je pod lupu javnosti i njenu intimu

Negotin

Rođena sam 1. novembra u Negotinu i još kao beba vraćena u Kragujevac, odakle su mi roditelji. Oni su se zapravo zbog posla nakratko preselili u Negotin, ali čim su našli premeštaj, vratili su se u Kragujevac, gde nam je sva rodbina.

Interesantno je, zapravo, kako su se tata, stric i tetka, njegovi rođeni brat i sestra, u jednom periodu života svi našli u Negotinu. Tamo su oformili porodice, a kasnije smo moj dve godine stariji brat Darko i ja često odlazili tokom letnjih raspusta kod njih.

Danas Kragujevac doživljavam kao rodni grad jer sam u njemu odrasla, provela veći deo života, školovala se, stekla prijatelje... Pošto sam se sa 20 godina doselila u Beograd, i uskoro će dve decenije kako sam ovde, slobodno mogu da kažem da sam na neki način i Beograđanka.

Poreklo Tomaševića

Inače, Tomaševići vode poreklo iz okoline Nikšića, ali su se posle svih svojih selidbi skrasili u Kragujevcu. Moja mama Snežana je glavna medicinska sestra neurohirurgije u Kliničkom centru u Kragujevcu, a tata je u penziji, inače elektrotehničar po struci. Brat Darko je, po uzoru na tatu, završio elektrotehniku, ali se zapravo uspešno bavi pevanjem, ima svoj bend i nastupa u našem gradu.

Avanture malog golmana

Detinjstva se sećam kao jednog razdraganog i veselog perioda, pre svega jer sam odrasla kraj brata i našeg društva u dvorištu. Ulice u naselju gde smo živeli nisu bile prometne, tako da smo većinu dana provodili napolju u igri. Pošto sam imala svega dve drugarice, Anu i Irenu, većinu vremena provodila sam s bratom i njegovim drugarima. Često su me izbacivali iz svoje ekipe, a kad bi me primili da branim i budem na golu tokom njihove fudbalske utakmice, mojoj sreći nije bilo kraja. Tako da sam znala da odbranim i najtežu loptu bacajući se po ulici i stalno sam imala modrice po nogama i rane na kolenima, ali to mi nije bilo bitno. Bilo mi je bitno samo da budem deo bratovljeve ekipe.

Prednost male sredine

Moram javno da pohvalim svoje roditelje, jer su nas s puno ljubavi podizali iako period u kojem smo odrastali nije bio nimalo lak za njih. Bili su i autoritativni, a sada kao roditelj vidim da je to idealan balans za podizanje deteta. Pored babe Bosiljke i i dede Miloša, veliki trag u našem odrastanju ostavila je i druga baka - Ruža, mamina mama, dok deku Dobriju, nažalost, nikad nisam upoznala, jer je preminuo veoma mlad.

Pre nekoliko godina preminule su mi obe bake, što mi je mnogo teško palo, a deka Miloš još pre petnaestak godina. Žao mi je što nisu bar još koju godinu poživeli, ali su svi, hvala bogu, dočekali praunuke, što je divno. Elem, kad se desi da ni baka ni deka nisu kod kuće, uvek je tu bio neko od komšija ko bi nas nadgledao dok se igramo na ulici, nikada nismo bili prepušteni sami sebi. To je prednost male sredine kada su svi vodili računa jedni o drugima i o svojim malim komšijama.

Moji spotovi

Mnogo sam volela da pevam kao dete, baš kao i Darko. Često smo se takmičili, a glavni organizatori tih naših nadmetanja bili su nam upravo deda Miloš i baba Bosa, tatini roditelji, koji su živeli u kući iznad naše. Oni su nas i čuvali dok su mama i tata bili na poslu, pa kako bi nas zabavili, pravili su takmičenja. Jednom pobedi Darko, drugi put ja. Čuvamo još audio-kasetu na kojoj je deka snimio kako ja sve vreme ispravljam brata: "Nije tako nego ovako, ovako!" Bila sam slobodna, ali ne samo slobodna već jedno veselo i razdragano dete.

Kad se samo setim svih Darkovih i mojih igrica, a bilo ih je mnogo... Umeli smo da snimamo spotove u kući. Darko bi uzeo maminu ogromnu vazu, stavio bi je na rame, to mu je kao bila kamera, a ja sam se presvlačila i obuvala mamine štikle. Onda bih stala ispred nekog velikog sobnog cveća, pored prozora - to mi je bio glavni kadar, uzela bih iz kuhinje tučak za začine, što mi je bio mikrofon, a Darko je govorio: "Malo levo, pomerite se desno... Ne toliko, vratite se na mesto gde ste bili malopre..." Oboje smo se uživljavali u te uloge pevačice i snimatelja. A pevala sam razne pesme iz tog doba. Kasnije sam, u trećem i četvrtom osnovne, skidala Vitni Hjuston i Maraju Keri, Selin Dion, a Darko Bijelo dugme, Zdravka Čolića, Zlatka Pejakovića... U kući je stalno bila neka predstava.

Prvi javni nastup

Završila sam Prvu kragujevačku gimnaziju, društveno-jezički smer, upisala potom Filološki fakultet u Kragujevcu, došla do treće godine, ali kako nisam uspela da se prebacim u Beograd sa studijama, posle porođaja sam diplomirala na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu.

Ipak, dobro pamtim osnovnu školu. Učiteljica Verica Antanasović čula me je kako još u prvom razredu pevam pesmicu "Meda Miško zaspao, leži potrbuške" i, nikada neću zaboraviti, rekla: "Jao, Jelena, možeš li da ponoviš". Mislila sam da nešto nisam uradila kako treba, međutim, dopalo joj se, pa je dodala da ću je pevati na školskoj priredbi. Bio je to moj prvi javni nastup. Zatim, roditelji su me prijavili na dečju Šarenijadu, takmičenje svih osnovnih škola, gde sam pobedila sa pesmom "Nisam, nisam devojka tvoga druga". Inače sam mnogo volela grupu Zana. To je ujedno i prva numera koju sam javno izvela pred publikom. Onda je učiteljica Verica upisala celo odeljenje na folklor, što se ispostavilo odličnim potezom jer je nas dvanaestoro ostalo godinama u KUD "Abrašević". Zahvalna sam joj, ali i roditeljima, koji su to podržali i vodili me na probe.

Presudni susreti

U KUD "Abrašević" stekla sam prijatelje za ceo život, a s nekima sam se i okumila. Oni su mi poput porodice. Tu sam upoznala i ljude koji su uticali na moj muzički put. Pre svega, to je Slavica Mihailović, koja je držala koreografske i pevačke probe u pevačkoj grupi Smilje, gde sam i počela da pevam izvorne pesme. Zatim, Mališa Protić, direktor KUD "Abrašević", koji me je proglasio najmlađim solistom u istoriji tog društva. Imala sam svega 13 godina kada sam pobedila na republičkoj smotri folklornih ansambala, postala profesionalni solista KUD i dobila svoje prve solističke tačke i koncerte. Tu je i Zoran Isailović, umetnički rukovodilac orkestra, s kojim sam tri puta nedeljno imala pevačke probe i uvežbavala izvorne pesme godinama.

Piće od prvog honorara

Sada vidim da sam, bez obzira na to što nisam išla u muzičku školu, na ovakvim pevačkim treninzima, stekla odlično obrazovanje. Htela sam da upišem i muzičku školu i solo pevanje, ali su me nastavnici na prijemnom ispitu uslovili da, ili ću da pevam u KUD tehnikom kojom sam dotad pevala, ili ću da pohađam muzičku školu i da pevam tehnikom operske muzike. Odlučila sam da ostanem u "Abraševiću". Žao mi je što su postavili taj uslov, jer mislim da sam mogla oba načina pevanja da iznesem. Inače, i prvi novac sam zaradila na nekom gostujućem koncertu koji je organizovao naš KUD, pa su svi solisti dobili honorare. Sećam se da sam sve svoje drugarice, brata i roditelje izvela na piće.

Podrška Bore Dugića

Veliki uticaj na moje muzičko odrastanje imao je i naš virtuoz na fruli Bora Dugić, koji je takođe potekao iz ovog KUD. S njim sam nastupala na koncertima kao solista, ali i snimala arhivske snimke izvornih pesama za Radio Beograd. Godinama smo nastupali zajedno po celoj Evropi i beskrajno sam mu zahvalna za svu podršku kroz moj muzički put. Stvorili smo zajedničku porodičnu muzičku sliku koja me i danas prati gde god da zapevam izvornu muziku, ali i svi koje sam pomenula provejavaju kroz moje pesme.

Prvi koncert u bioskopu

Darko je malo kasnije takođe počeo da se bavi muzikom. U tehničkoj školi koju je pohađao oformio je bend i pamtim kako sam, kad sam došla da ga slušam na prvom nastupu baš u toj školi, plakala od sreće. Nisam mogla da verujem da Darko počinje da peva. Ubrzo smo s našim Duletom, pijanistom, svi zajedno nastupali po kragujevačkim klubovima. Imali smo svoju publiku i pevali filmsku muziku, evergrin, starogradske pesme, pop pesme... Bile su to večeri za pamćenje. Čak sam, posle pobede na "3K duru", napravila solistički koncert u bivšem kragujevačkom bioskopu Limijer. Bilo je oko hiljadu ljudi te noći. Uz mene su bili i Darko i Dule, kao i ceo bend.

Najveća podrška

Darko mi je pored mame i tate oduvek bio najveća podrška, naravno, dok nije došao i moj suprug Ivan.

Recimo, kada sam se pred superfinale "3K dura" jako razbolela, rekao mi je da nema odustajanja, jer ću pobediti! Spakovao me je u auto, i mamu i tatu, i doveo u Beograd. Kada sam u publici videla rodbinu, prijatelje i celo moje odeljenje IV-7 iz gimnazije, koje se organizovalo da dođe iako je bio radni dan i iako se išlo u školu, zaboravila sam na kašalj i bolove u grlu i bila presrećna. U Kragujevac smo se vratili kao pobednici, pa nam je razredna Ljubica ipak svima opravdala časove, ha-ha-ha!

Ponosna tetka

Kada se Darko oženio i dobio ćerku Đurđu, već sam živela u Beogradu, ali sam svaki trenutak koristila da odem u Kragujevac kako bih se igrala s bebom i bila ponosna tetka u potpunosti posvećena svojoj bratanici. Kasnije, kad sam dobila svoju ćerku Ninu, upotpunila me je kao osobu, ali i moju sreću, a pre sedam godina i Darkova druga ćerka Anđelija. Uživam da provodim vreme s ćerkom i bratanicama i one su veoma vezane. Hvala bogu da umnožavamo ljubav i da budemo zdravi, to mi je jedina želja.

Odličan đak

Do šestog razreda folklor sam doživljavala kao fizičku aktivnost, a onda i kao ljubav koju sam stekla prema tradicionalnoj muzici. Imala sam vremena za igru, folklor i pevanje. Posle Šarenijade, prvo veliko takmičenje bilo je Jugoslovenski dečji festival 1994. godine, gde sam pobedila s pesmom "Napustio si sve", koju je tada pevala nova zvezda Maja Nikolić. U žiriju je bio legendarni Točak iz grupe Smak. Najviše je navijao za mene, iako je bilo mnogo talentovane dece iz cele Jugoslavije i konkurencija je bila velika. Takvi trenuci u detinjstvu samo mogu da se sanjaju. Još su mi žive slike pred očima kako su posle te moje pobede tata i mama kod kuće napravili veliko slavlje za sve naše najbliže.

Ali, škola mi je bila prioritet. Drugari su me voleli i poštovali, jer se nikada nisam izvlačila na pevanje i na to što sam možda već u tom uzrastu bila poznata u svom gradu. Obavljala sam obaveze revnosno, volela sam da učim i da budem odličan dak, što sam i bila uvek, ali ne i klasični štreber. To ne sigurno, jer sam imala izuzetno bogat društveni život, izlazila sam s drugaricama, družila se, a i putovala često na turneje sa KUD. Kad god bismo gubili neki čas u školi, moje društvo bi se skupilo oko mene, a ja bih im ispunjavala muzičke želje. Nikada mi to nije bilo teško. Inače, nisam bila zaljubljive prirode. Volim bliskost, iskrenost, poverenje i lojalna sam u svojim prijateljstvima, saradnjama, naročito u braku.

Kragujevčanke

Bilo mi je mnogo simpatično kada su me kasnije novinari pitali čime nas u Kragujevcu hrane, koju vodu pijemo i kakav vazduh dišemo, jer je mnogo kvalitetnih pevača i muzičara poteklo odatle. Recimo, Marija Šerifović, koju sam, kao i njenu mamu Vericu, upoznala na Jugoslovenskom dečjem festivalu 1994. godine, gde je takođe učestvovala. A bilo je još mnogo dece poznatih pevača iz Kragujevca. Marija je uvek bila ista. Kao i sada, svoja, drugačija, autentična. Ali, kada sam pobedila, prišla mi je i čestitala. Život nas je spajao u mnogim situacijama, pa i u "3K duru". Potom su nam se putevi ukrštali i na Beoviziji, što bi ona rekla, imale smo mi našu zajedničku istoriju. Stvorila je izuzetno kvalitetnu karijeru, a među nama postoji veliko poštovanje i izuzetna podrška.

Sa zadovoljstvom sam prihvatila njen poziv da joj budem gost na koncertu baš pred početak pandemije u Sava centru 2020. godine.

Srećna sam što je uspela i moja drugarica, takođe Kragujevčanka, Jelena Pudar, koja je već 20 godina solista u grupi Neverne bebe. Imali smo sreću da nas je, kao takmičare, u emisiji "3K dur" pratila ova kultna grupa, a Jeca je ubrzo posle toga postala njihov član. Nas dve smo i živele zajedno neko vreme u Beogradu kad smo se preselile iz Kragujevca. Mnogo se volimo i podržavamo. Divno je kada pogledam unazad i vidim koliko smo sve tri bile hrabre i vredne i kako je svaka od nas dobila ono o čemu je sanjala.

Jelena Hjuston

Nije bilo interneta i nismo imali MTV, pa mi je Treći kanal bio jedini prozor u svet. Tu sam i otkrila Maraju Keri i njen anplagd koncert koji su prenosili sa MTV, pa Selin Dion, Vitni Hjuston... Gledala sam ih, slušala iznova i iznova, oponašala njihov način pevanja i tako formirala svoj stil. Prateći emisiju "3K dur", maštala sam da se i ja takmičim u njoj. Otišla sam sa 14 godina na audiciju, ali pošto sam bila mnogo mala, nisu me primili, već rekli da dođem sledeće godine. Drugi put sam prošla, ali je krenulo bombardovanje, pa su sve kasete s tih audicija nažalost uništene na RTS kada je bombardovana njihova zgrada. Treći put kada sam se prijavila, već sam bila četvrta godina gimnazije, i bilo mi je drago što su me se mnogi sećali. Legendarni Točak opet je bio u žiriju u velikom finalu "3K dura". Pevala sam pesmu "I Have Nothing" iz filma "Telohranitelj". Kada je trebalo da se proglasi pobednik, Točak je izgovorio: "Pobedila je Jelena Hjuston!" Bila sam na sedmom nebu.

U žiriju je bio i Kornelije Kovač, s kojim sam ubrzo počela saradnju, a 2003. godine otišli smo na internacionalni festival u Belorusiji Slavjanski bazar. Sa pesmom "Zlatni dan" osvojila sam drugo mesto predstavljajući Srbiju i Crnu Goru. Sećam se da su mi tamo rekli kako je dosta više da mi iz Srbije odnosimo pobede, jer su godinama pre mene naši pevači pobeđivali. I dirigent je navijao za nas, a ja sam se, srećna što se uopšte nalazim na jednom takvom takmičenju, osećala kao pobednik.

Godina u bendu Georgieva

Kroz "3K dur" sam upoznala mnoge muzičare koji su bili u žiriju. Vlado Georgiev bio je jedan od njih. Posle završetka emisije pitao me je da mu pevam prateće vokale. To sam od srca prihvatila. Imala sam samo 19 godina i provela 12 meseci u njegovom bendu, uživala sam u toj muzičkoj porodici koja je imala mnogo koncerata i stekla sam neprocenjivo iskustvo dok sam iz pozadine posmatrala kako funkcionišu veliki koncerti.

Beograd od crvenih cigala

Mnogo sam bila vezana za roditelje i brata, pa mi je preseljenje u Beograd teško palo. Prvih nekoliko meseci živela sam s Jelenom Pudar, što mi je olakšalo taj period, a onda sam sledećih sedam godina stanovala u jednoj divnoj zgradi od cigala preko puta Ateljea 212. Evo i danas živim u kući od cigala. One su simbol Beograda u mom slučaju ha-ha-ha!

U glavnom gradu sam stekla nove prijatelje i kolege, a jedan od prvih koji mi je u početku najviše pomogao bio je Željko Joksimović, s kojim sam snimila svoj prvi album "Panta rei". Ključni momenti: Beovizija 2005, pa 2008. i Evrovizija 2008. godine bili su vezani za njega i neizmerno sam mu zahvalna na svoj muzičkoj, ljudskoj i na neki način porodičnoj podršci.

Nula poena

Kako su mi posle pobede na "3K duru" odskočna daska bili festivali, posle Slavjanskog bazara i Zrenjaninskog, usledio je i Budvanski festival. Tu je u žiriju zapravo bio Željko, a kasnije, nakon što je čuo moje izvođenje pesme "Gde si bio, jare moje", koju sam obradila s grupom Biber, pozvao me je da sarađujemo. Ta tradicionalna srpska pesma bila mu je inspiracija da napiše božanstveno "Jutro". Kada sam je čula, ostala sam bez teksta. Upravo s njom je sve krenulo što se tiče moje solističke karijere i otvorila su mi se vrata pop scene. Ona je i postala moja muzička lična karta u pop muzici, a tekst je napisala Aleksandra Milutinović. S njom smo pobedili na Beoviziji u Beogradu 2005. godine, što je bio izbor za Evroviziju, a samo finalno veče bilo je u Podgorici. Tada smo još bili Srbija i Crna Gora, koje su se upravo te godine razdvojile. Od žirija sam dobila nula poena i nisam otišla na Evroviziju. Bila sam veoma razočarana takvim ophođenjem, pomišljala sam čak i da se vratim za Kragujevac posle tog peha, ali su me roditelji smirili govoreći da se muzikom ne bavim da bih dobijala pohvale i prve nagrade, već zato što je volim otkad znam za sebe. Time su mi pomogli da shvatim kako mi je cilj da se s ljubavlju ophodim prema ovom božjem daru koji mi je dat i da ga umnožavam, bez obzira na okolnosti i priznanja.

Pred Evropom

Godine 2008. predstavljala sam Srbiju na Evroviziji, i to baš u Beogradu. Nažalost, nisam osetila putovanje sa delegacijom i celo uzbuđenje odlaska u neku drugu zemlju, kao i ispraćaj koji se tradicionalno pravi za svakog predstavnika, ali je bilo božanstveno i velika čast da se predstavlja svoja zemlja. Osvojili smo šesto mesto, rekli bismo da smo sve dobro uradili jer je to odlična pozicija. Da mogu da vratim vreme, više bih uživala, ne bih obraćala pažnju na neke periferne stvari koje se mene ne tiču i na koje ne mogu da utičem. Ali, bila sam mlada i da takvih iskustava nije bilo, ne bih ni bila ovako zrela danas.

Obišla sam mnogo gradova i država zahvaljujući muzici i ono što je univerzalno za svaku državu jeste da, bez obzira na to kojim jezikom ljudi govore, svi razumeju dobru muziku, što je fantastično. A muzika je na neki način iskrojila i moj privatni život. Kao što bi rekao Amil Lojo u mojoj pesmi "Dobro jutro, ljubavi" - Svako svoju sreću dočeka! Ja bih dodala: kad-tad.

Prvi susret s budućim mužem

Ivan i ja smo se sretali na folklornim smotrama Srbije, ali smo počeli da se družimo posle snimanja humanitarnog spota za manastir Đurđevi stupovi 2007. Tek posle više od godinu dana druženja uplovili smo u vezu. Ivan me je zaprosio 2011, i dogovorili smo se da ne pravimo veridbu, da preskočimo sve običaje, jer smo već planirali svadbu. Medutim, kad smo bili u Londonu, gde je Ivan gostovao s predstavom, šetali smo po gradu i kad smo došli do Sent Džejms parka, primetili smo da svi leže na travi, pa smo i nas dvoje odlučili da prilegnemo. U jednom trenutku sam, gledajući u nebo, rekla: "Baš mi je lepo, tako sam srećna." Odjednom, Ivan je skočio i iz ranca izvukao kutijicu, kleknuo ispred mene, a ja sam počela da plačem, iako sam rekla da ne moramo da se verimo!

U trenutku kad sam pristala, prolazila je grupa turista pored nas, videli su šta se dešava i počeli da aplaudiraju. Ivan je na to dodao: "Jelena, nama aplauzi ne ginu!", ha-ha-ha!

Venčanje u Milanovcu

Venčali smo se u Gornjem Milanovcu jer je Ivanov prijatelj, upokojeni vladika Hrizostom, služio liturgiju u tom kraju, pa nas je zamolio da dođemo s najužim krugom ljudi i obavimo čin venčanja. I zato je pala odluka da se tu venčamo, ni iz kakvog drugog razloga nismo birali Milanovac, kako su mediji pisali, da se nađemo na pola puta između Kragujevca i Ivanovog Užica. Ali to je i nebitno danas. Iako je rečeno da dođu roditelji, kumovi, braća i sestre, kad smo stigli u Gornji Milanovac, ceo grad nas je čekao ispred crkve! Uz trubače, ljudi su pevali i igrali kolo, sve je ličilo na opštenarodno veselje. Prijatelji su nam bili u šoku, ispalo je da ih nismo zvali, a jesmo meštane Milanovca koje i ne poznajemo. Bilo je i smešno i stresno. S druge strane, i lepo jer ne znam ko je imao toliko ljudi na venčanju. Na trenutke je sve izgledalo kao u Kusturičinom filmu.

U svakom slučaju, lepo je što se naše sklapanje braka desilo na Veliku Gospojinu 28. avgusta, jer mnogo volim taj praznik. Inače, imali smo dve svadbe. Jednu za rodbinu, a drugu za prijatelje i saradnike. Sećam se da su se danima prepričavali događaji sa te lude žurke.

Moja najveća radost

Sve nam u životu dolazi onda kada je to najbolje za nas i kada smo najzreliji da to ponesemo. Tako mi je i rođenje Nine donelo najveću radost, ne samo meni nego i Ivanu i celoj našoj porodici. Promenila sam se i kao osoba od same činjenice da sam roditelj i da Ivan i ja moramo da se uskladimo i budemo sinhronizovani kao otac i majka. Divno je, a sada već uhodano idemo kroz taj životni zadatak jer je Nina devojčica od devet godina pa mnogo lakše razgovaramo, pregovaramo i izgovaramo sve ono što je lepo, manje lepo ili što je muči. Kada je dete malo, ne ume da artikuliše sve što joj je na duši. Privilegija mog posla je da nemam konkretno radno vreme, pa većinu vremena provodim s Ninom i Ivanom. Ona je navikla i zna da mama radi kada ima koncert, gostovanje, emisiju ili posao u studiju, a na mnoga dešavanja ide sa mnom. Ali lako je uskladiti vreme kada imate ljude koji vas razumeju, podržavaju i vole.

Trudim se da odnos kakav sam imala s mamom izgradim i s Ninom. Iako sam se poveravala najboljim drugaricama, uvek sam od mame tražila pomoć kad bi mi zatrebalo. Ćerki nikada neću moći da budem najbolja drugarica, ali ono što ona zna jeste da sam uvek tu za nju kad god joj zatreba podrška i kad god je u problemu.

Srešćemo se ponovo jednog dana

Najviše žalim za tim što nisam više snimala sa dragim Aleksandrom Banjcem. To je moj dragi dugogodišnji prijatelj i saradnik iz benda, vrhunski muzičar i pijanista koji je, nažalost, prošle godine preminuo. Svi smo još u neverici i velikoj žalosti. Oni koji su imali prilike da ga upoznaju ili sarađuju s njim svedoče da je bio vrhunski umetnik i divan čovek. Imali smo mnogo zajedničkih planova i žao mi je što ih nismo ostvarili.

Inače je ovo mnogo težak period i ne postoji osoba koja nije izgubila nekog voljenog, člana porodice ili prijatelja. Ne postoji lek za ljudski gubitak osim da se čovek dobro isplače i da se moli za one koji su odavde otišli. Verujem u život posle smrti i da ćemo se jednog dana opet sresti na nebu. Za narednih deset godina želim samo da budemo zdravi i svi na okupu.

Što se tiče muzike, volela bih da bude još albuma i pop i izvorne muzike i dobrih koncerata.

Pesme će živeti i posle mene

Nedavno sam na festivalu u Herceg Novom izvela pesmu "Ne žalim", za koju je muziku i aranžman uradio Darko Dimitrov, a tekst napisao Vladimir Danilović. Darko je želeo da pesmu isproducira u dve verzije, za baladu sam snimila spot, a postoji i remiks verzija koja se nalazi na Jutjubu. Oduševljena sam reakcijom publike.

Volela bih da moja muzika živi i za sto godina. Verujem da ću za života ostaviti još traga i da će to biti nešto čime će se moji unučići i buduće generacije zaista ponositi.

Kurir.rs Zabeležila: Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: