OTAC JE BIO STROG, PRAVA OFICIRČINA! Rade Jorović u ispovesti za Kurir: Dan-danas se PLAŠIM kad odem na GROBLJE da mu upalim sveću

Žene vole oficire. Radeta Jorovića je ta pesma lansirala među legende folk muzike. I ona: Selo moje lepše od Pariza. Ponosan je na to svoje selo, na jelek, šajkaču i opanke, na sinove, snaje i unuke. Vedrog je duha i dalje, bez obzira što mu, kaže, život nije bio uvek vedar. Misli da mladi mogu da spasu svet

POČETAK

Znaš gde su Goračići? Ne znaš? Evo, sad ću da ti objasnim. Nije to selo ne znam kako posebno, da ne ispadne da ga mnogo hvalim, ali meni je ono i mnogo i sve. U njemu sam rođen. Goračići su nedaleko i od Guče i od Čačka, to ti je selo za koje pesnik davno reče "Selo moje, lepše od Pariza".

Na kraju krajeva, ta se tema i rodila u susednom selu do mene i kasnije smo mi, uz pomoć mog kompozitora Predraga Vukovića i njegove supruge, napravili čuvenu pesmu. Pre nje snimio sam i "Lepoticu i siromaha", čula si za tu pesmu?

Predrag Vuković je bio zaposlen u PGP RTB, tako da sam ja ušao, da kažem, na neka velika vrata u tu kuću, i onda, '82. godine, to jest, dve godine kasnije, došao sam ovde, u Beograd, na Hit paradu sa pesmom "Selo moje lepše od Pariza". I može se reći da se od te noći sve u mom životu menja, ide nabolje, ali počinju i neke muke...

Moja Ljubinka i Ljubomir

E, sad... Kao što sam ti već rekao, rođen sam u selu. Bio sam jedinac mojim roditeljima, mojoj Ljubinki i mom Ljubomiru. I, gledaj, možda sada baš neće da zazvuči lepo, a mnogo neće ni da razumeju kad kažem da sam odrastao u siromašnoj porodici, ali i onda i sada, sa ove tačke gledišta, ipak je to, draga moja, bila puka sirotinja! Baš sirotinja. Ali, Bog nas je pogledao na kraju, i mene i moje roditelje. Jer, roditelji se brinu za dete kad je malo, a kasnije sam se ja potrudio da se pobrinem za njih.

gu da se setim lepih dana mog detinjstva koje je bilo takvo kakvo je bilo i da istovremeno dam poruku - ako nekog uopšte zanima ta neka moja poruka - da ništa nije nemoguće i da čovek sve može ako hoće i ima sreće. Nisam neki naročiti vernik, ali ipak smatram da nešto postoji. Mislim da je to zahvaljujući talentu, ali ipak mislim i da je važno u kakavoj je porodici čovek odrastao i kako je vaspitan. Je l' me razumeš?

Školovanje

Škola mi nije bila toliko blizu, morao sam dosta da idem preko potoka, reka, kroz šumu... Pešačio sam po dva-tri kilometra, to je kad si dete... misliš da ima ko zna koliko! Najteže mi je bilo kada sam bio mlađi osnovac, pa se noću vraćam sam, plašio sam se, normalno. Prolazilo mi je sve i svašta kroz glavu, plašio sam se vukova u šumi! Mislim da ih nije bilo, ali bilo je pasa lutalica. Uostalom, otkud ti kao dete znaš iz šume šta da dolazi, kakve karakondžule i babaroge, al' dobro, sada mi je to smešno. Nisam nešto obožavao da učim, ali sam bio vrlo dobar učenik.

Negde u šestom razredu sam dobio prvu peticu iz muzičkog kada sam pevao pesmu "Oj, livado, rosna travo", to je možda bila i neka inicijalna kapisla kasnije za moju karijeru. Kasnije, čini mi se u osmom razredu, došao je nastasvnik Miloje Stevanović. Jako je lepo svirao violinu i osnovao je hor. U tom horu sam pevao ja. Pevao sam na svim seoskim i đačkim priredbama i tako...

Porodični talenat za muziku

Moj stric i neki rođaci su bili profesionalni muzičari, a moji roditelji su jako lepo pevali izvornu mziku, posebno tata. Mama se sa svojim drugaricama, ili "drugama", kako se to u mom selu kaže, isticala na svadbama u takozvanom pripevu koje pevaju enđe na svadbama. Šta su enđe? Evo, sad ćeš da čuješ. Enđe su žene koje se skupe i pevaju pesme u porukama.

Otac je ipak imao svoje drugare sa kojima kada se skupi na selu na mobi, na prelu.. voleli su da zapevaju.

E, ali ima nešto zanimljivo od pre toga. Moja baba Jela je uvek govorila kako je moj đed Radoje bio dobar kosač i drvodeljac, ali je uvek zborila: Kosi petnaest kosača i kad zapjevaju srce da ti stane. Povede pesmu moj pokojni Radoje, kaže, a oni ga nadjačavaju, a on se, kaže, bori da bude još jači od njih! U tome i jeste ta lepota, taj koji se bori da peva solo trudi se da bude glasniji od ovih što ga nadjačavaju, razumeš? Lepota je u prvom glasu, ali još veća u ovom drugom. Zbog toga što sam kao dete to upijao i zapamtio sve to meni je ostalo i mnogo volim izvornu muziku.

Teški uslovi

Sećam se da dok sam bio mali, moj otac je trgovao. Četvrtkom uveče pođu na pijacu, zaprega krene napred uz planinu, svi trgovci se skupe pozadi i krenu za njim uz pesmu. Majka mi je bila domaćica, živeli su od zemljoradnje. Otac je bio rezervno vojno lice, pa je on malo preko leta imao dodatni prihod.

Iako sam išao u školu morao sam da pomažem roditeljima u domaćinstvu, to današnjoj deci možda nije jasno, ali to je bilo tako normalno; da pomažeš. U mom selu voda i struja su stigli kada sam ja bio drugi razred. Vrlo često sam morao da učim pod lampom. Preko dana nisam stizao, morao sam da slušam roditelje, da čuvam ovce, krave i tako, pomagao sam i ocu. Je l' mi bilo teško? Pa kako mi ne bi bilo?! Dete!, Ali je najteže bilo kada sam morao da se vraćam sam iz Čačka.

Otac ako nešto prodaje on ostane, a ja treba da vratim konje kući. U to vreme je to bila velika kilometraža za mene samog, bio sam mlađi osnovac, a to je ipak preko dvadeset kilometara. Najteže mi je bilo u zimsko vreme, kad je sneg, da izađem na planinu sa konjima po noći. Mrak, ja u planini po snegu sam sa konjima, treba da izađem, a nigde kuće nema! Dođem kući, zaledili konji, zaledio ja, i tako... Ali nema veze, to je sve život.

Uspomena na nemaštinu

U detinjstvu me je najviše mučila nemaština i taj neki kompleks, ako me razumeš... Ljudi pričaju: "Nema veze što sam siromah, ponosan sam!" Jesam ja bio ponosan, ali negde u duši i nesrećan. Uvek su se osećale te klasne razlike, to me boli i do današnjeg dana. Meni je ostalo to vreme u glavi i danas, moje detinjstvo. Sećam ga se i moram da ga se sećam da ne bih izgubio budućnost. I danas često odem na Jelicu i sećam se kako sam sam vraćao zapregu po noći, kako nikada ne bih zaboravio odakle sam počeo i da ne bih izgubio sebe.

Drvodeljstvo

Moj otac je nasledio talenat od dede i pravio je razne alate od drveta. Tako da sam i ja naučio da pravim drljače, kosišta, razne alate koji trebaju ljudima na selu. Na deda Radoja smo mi svi pomalo nasledili da deljamo drva, još uvek čuvam neki njegov alat i tatine šablone. Imam šablon koji je star preko sto godina, on je za pravljenje jarmova volovskih. U mom selu sam obnovio sabor i pomogao da se nešto uradi oko crkve. To je sada najlepša crkva. Inače, ja sam tu i kršten. To je bio poslednji neki izdisaj da prikažemo neke stare zanate i običaje. Sa ponosom mogu da istaknem da sam tad bio odlikovan i od vladike Žičkog.

Odlazak od kuće zbog karijere

Iskren da ti budem, kad sam počinjao sve ovo, i nisam baš imao podršku roditelja. Od majke i jesam, ali od oca nikako! U vreme kad sam ja počinjao, muzičari i pevači su nekako bili traženi, ali su bili, da budem blag, proglašavani za mangupe. Moj otac nije hteo da mu sin bude mangup, želeo je da kupim traktor i da budem dobar seljak i domaćin. Mislim da je umro i da mi nije oprostio.

Nastavio sam po svom i otišao sam rano od kuće, možda sam imao nekih 18 godina. Išlo se kojekuda... Pre armije sam, recimo, išao u Tivat. Bilo je tu raznih situacija, borba za egzistenciju. Dešavalo se da nemam gde da prespavam... Al' da ti ne mračim; kažem ti, sve je to život.

Vojska

Do vojske sam lutao kojekude i onda dođe dan - odlazim u Sarajevo na služenje vojnog roka. Bio sam u artiljeriji. Kasnije dolazi i Žika Nikolić, zvani Šarenica. Ja sam tada već bio u klubu vojske i mi smo posle dnevnih aktivnosti i zanimanja pravili razna okupljanja. Baš nekako u to vreme, ja sam dobio bio neku nagradu, a Žika je bio organizator te svečanosti. Uvek sam u vojsci ja bio zadužen da povedem pesmu, takozvane koračnice. Ne na svoju ruku, naravno, nego sam bio četni pevač, da me ne shvatiš pogrešno. E, kad sam završio sa vojskom, definitivno sam odlučio da ću se u životu baviti pevanjem.

Početak karijere

Počeo sam da radim u Banji Trepči. Bilo nas je trojica, tada sam ja počeo da vežbam bas gitaru. Zvali smo se "Plavi anđeli", bili smo nekako simpatični. Svi smo pevali i svirali. Mi smo bili sastav, danas bi se to zvalo bend. U to vreme se živelo tamo gde se radilo. Bio sam u Čačku, kasnije sam otišao u Nemačku na par meseci i kada sam se vratio počeo sam da radim sa jednim velikim sastavom. To je bio orkesr Borisa Lazovića, a kasnije je to bio orkestar od Miroljuba Aranđelovića Kemiša. U međuvremenu sam se oženio, uveliko nastupao i počeo sam i da snimam.

Supruga Ivanka

Supruga i ja smo se upoznali '77, a uzeli smo se godinu dana kasnije, kad se rodio Duško. Ona je tada studirala u Beogradu, a mi smo radili u jednom čuvenom restoranu u Preljini. Tada su te kafane bile na glasu i tu je narod jedino mogao da uživa. Bila je velika konkurencija, uvek smo se trudili i bili smo puni, a u publici je bila i moja Ivanka.

Mi smo se prvi put videli Gornjoj Trepči. Spustio sam gitaru i prišao stolu da se upoznamo. Primetio sam da je neraspoložena i pitao je šta bih ja mogao da otpevam za damu, a ona je rekla: "Volim te sve više". Tada sam je džentlmenski ispratio i nismo se sreli do Preljine.

Tako je počelo to naše druženje, a onda smo se i orodili. Dobili smo dva sina, sad imamo i unuke. Prvo smo živeli u Čačku, gde je njen otac imao kuću koju smo mi adaptirali i u njoj živeli nekoliko godina.

Lepotica i sirotan

Predrag Vuković i ja smo počeli da se družimo dok sam ja radio po Preljinji. Imao sam nekih ponuda za snimanje, ali sam dugo čekao na njega. Tada mi je on ponudio "Lepoticu i sirotana". Tu pesmu sam snimio '80. godine, dve godine kasnije desila se Hit parada sa "Selo moje lepše od Pariza" i... eto! Imao sam raznih razočarenja u životu, ali te to sve čeliči za dalje. Pesma "Lepotica i sirotan" se lepo zavrtela i posle tri meseca presnimio je Kvaka. Donekle mi je sve to zasmetalo, normalno, ali to je bilo tako...

Specifičan imidž

Krv nije voda, setio sam se jednog svog ujaka i teče koji su uvek nosili dobre viksovane opanke, lepe bridž pantalone, gore obavezno bela košulja, sat u džepče i sako. Sako može da bude sivi, ali pretežno teget, i na glavi obavezno šajkača. To je narodu bilo strahovito zanimljivo, ali i novinarima u to vreme. Takav sam ti se ja pojavio na estradi.

Razbijena harmonika

A slušaj sad ovo: pre svega ovoga što sam ti pomenuo. Od svoje đačke plate kupio sam neku staru harmoničnicu od neke babe. Tati to nije bilo pravo i sve sam krijući morao da sviram. Mi smo radili nešto na njivi i ja sam u jednom trenutku otišao i počeo da vežbam. On kao da je čekao taj trenutak! Samo nalete, uze za kaiš onu harmoniku i omlati je uz neku banderu! Bio sam baš tužan. I ljut. Da sam bio jači od njega, udario bih ga, ali nisam smeo. Šalim se, naravno, ali otac mi je bio baš strog. Majka mi je bila divna, na mene! Mislim, ja sam na nju, ha-ha-ha!

A otac je bio prgav, strog, prava oficirčina. Dan danas se plašim kad odem na groblje da mu upalim sveću, kako da ti objasnim... ne smem da priđem, plašim se da ne uradim nešto! Da ne pogrešim... Ozbiljno ti kažem!

Arkan na stolu

A sad da pređem na veselije teme, na svadbu. I to je život. Svadba Arkana i Cece. Na tu svadbu mene je pozvala Ceca i svi su pevali sem mene. Mene su ostavili da pevam na kraju. Sve što imam da kažem o toj svadbi to je da sam domaćinski bio pozvan, domaćinski sam bio ispraćen, tako da je za mene to bila jedna svadba... možda i ponajbolja. Ja sam svadbarac, čovek koji voli svadbe i poznaje običaje. To je zaista svadba koja je ispoštovala svu tradiciju. Ja ne gledam iće i piće, nego sam običaj. Eto, iskreno.

Pesmom sam podigao mladoženju na sto, to je osvanulo u svim tadašnjim novinama, i kasnije... u dijaspori više nisam bio toliko poželjan, jer sam bio na tom veselju. Tako je ispalo... Svuda je pisalo: "Jorke podigao Arkana na sto." Al' šta da radiš... Kad sam zapevao "Žene vole oficire", mladoženja se popeo na sto i eto... On je bio oduševljen mojim pevanjem i ponašanjem, ne znam kako drugačije to da ti objasnim. Druga pesma je bila " Svijetla majska zoro", koja je danas himna Crne Gore. Inače, ja sam tu pesmu doradio i napisao neke reči koje se koriste i dan danas, a oni i ne znaju da sam to ja napisao.

Ponosan deda

Šta još da ti kažem? Kako sad živim, kako porodica, deca, unuci? Đorđe se bavi sportom, on je profesionalni trener, vrlo uspešan. Putovao je i radio po svetu, bio je pomoćni trener Marku Nikoliću u Partizanu, trenutno je pomoćnik Gaćinoviću u Novom Pazaru, a videla si njihove rezultate. Tako da, eto, i mi Jorovići imamo udela u tome. Mnogo sam ponosan na moju decu, na snaje i unuke Viktora i Vukmana. Ponosim se mojom familijom i uslovno rečeno mojim "pedigreom". Nedavno sam napisao pesmu " Ostavio deda sve kako treba" koja je delimično moja autobiografija.

Šta će biti posle mene

Šta će biti posle mene? Ti baš imaš neka pitanja, auh! Al' ajde... Verujem u zagrobni život iako nisam neki veliki vernik. Mnogi bi rekli da sam ja malo skrenuo kad bih rekao baš sve što mislim! Nego, da mi zaokružimo to ovako: ovo što danas proživljavamo za mene je poraz civilizacije. Mislim da vi mladi imate velike šanse u budućnosti da pobedite crna proročanstva i da ja ne budem upravu, da ne doživite poraz civilizacije. Voleo bih da omladina pobedi ovu surovost - ajde, deco, dajte sve od sebe! - i voleo bih da me ljudi ne pamte kao pevača, već kao dobrog čoveka. Eto, to bih voleo!

Kurir.rs/ Ana Denda

Bonus video: