KLJUČNA FIGURA MOG ŽIVOTA OTIŠLA JE IZNENADA, S TUGOM NAUČIŠ DA ŽIVIŠ... Životna priča Tanje Peternek Aleksić

Odrastanje autorke emisije "TV lica... kao sav normalan svet" Tanje Peternek Aleksić moglo bi da bude slika tadašnjeg Beograda. Kao devojčica je glumila u seriji "Pozorište u kući", dok je njen pravi dom umalo mogao da bude scenografija za "Vruć vetar". Televizija je nekako uvek bila uz nju i oko nje, ali maštala je da postane pisac. Mnoge neočekivane susrete pretvorila je u ekskluzivne intervjue, a jedan od njih, sa montažerom Goranom Aleksićem - odveo ju je u brak. Kada je rodila ćerke Tamaru i Anju, uspela je, kako kaže, dva puta da dodirne sreću

Celo moje detinjstvo bilo je idilično, a zanimljivo je što i danas živim u istoj kući u koju su me doneli iz porodilišta u maju 1965. Promenila su se imena država, ali ne i adresa. To je kuća moje bake, građena početkom prošlog veka, a moja najranija sećanja vezana su za dvorište u toj bašti, na jedan jasmin ogroman kao drvo trešnje i njegov miris zbog kojeg i danas volim parfeme s jasminom. Volim ih jer mirišu na dom.

Iako je moja ulica slepa, zbog kaldrme je sankanje u njoj bilo nezgodno, dok je susedna Križanićeva bila najveće sankalište u starom delu Beograda. Kada sam krenula u školu "Miloš Matijević Mrša", koja se nalazila na njenom dnu, zimi bih sela na torbu i spuštala se do ulaza. To arhaično zvuči svima koji danas decu izvode u parkove smeštene između solitera. Tek kad to kažem, razumem moju očajničku borbu da, uprkos raznim zgradama koje su kao spomenici korupciji nikle tu na Zvezdari, održim moju baštu, koja danas ima dva mala žbuna jasmina i to osećanje da je dom, kako je govorio Dragan Babić u mojoj emisiji, kuća na zemlji.

Teraj na prirodno

Mama Nada Srdanov i baka Zlata bile su ključne figure u mom životu i odrastanju. Savetodavac im je bila Kaja Radovanović, žena čuvenog reditelja Vlaste Radovanovića, inače jedan od najnežnijih psihologa koje sam srela, a mamina dobra prijateljica. Kada sam prvi put postala mama, pitala sam je: "Teta Kajika, šta ja sad treba da radim?" Rekla je najlepšu rečenicu na svetu za svaku mamu: "Teraj na prirodno."

E, moja mama i moja baka su terale na prirodno i puštale da se vidi šta ja želim. Baka je svedočila kasnije kako sam njene pleteće igle za čarape stalno vukla, pa joj je pucala sajla između njih jer sam ih držala u rukama i nešto najavljivala zamišljajući da mi je to mikrofon. Kada su me jednom pitale kako ću da govorim tekst kad budem glumica, rekla sam da neću da govorim tuđ tekst, već svoj.

Strpljiva šivaća mašina

Baka je, kao nekadašnja vlasnica predratnog krojačkog salona u Beogradu, stalno nešto šila. Iako sam jednom sašila neku suknju na lastiš koja je bila grozna, bakina stara "faf" mašina s velikim gvozdenim nogarima sačuvala je počasno mesto u našoj kući. Tako je u uglu, iznad kog su kandilo i ikona, strpljivo čekala da li će se pojaviti neki talenat, a onda je moja mlađa ćerka Anja, danas student treće godine kostima, počela da šije.

Još pamtim bakine šake, a mama je imala preslikane, lepe, s dugim tankim prstima i čvrstim, zaokruženim noktima, kako štrikaju. Onda pogledam Tamarine i Anjine ruke, potpuno su iste. Sad te Anjine male ruke spretno šiju sve što treba za fakultet na toj istoj mašini, koja je kupljena 1930. godine.

Najveća tuga

Baka je prvo rodila sina Batu, koji je zbog urođene srčane mane preminuo pre nego što je napunio pet godina. Mamino detinjstvo i bakinu mladost obeležila je i bolest mog dede Jovana. Bio je od onih poštenih komunista koji je sa Davidom Pajićem Dakom dugo bio u zarobljeništvu, što im je oštetilo zdravlje i srce, a preminuo je kada je mama imala veliku maturu. Ostala je sama s bakom. Tugovale su i teško živele, ali su bile upućene jedna na drugu. Baka je kasnije govorila da samo parket koji je istrulio ispod mašine za šivenje zna koliko je plakala. Mama je otišla prošle godine, ali je uvek govorila da žali što joj nije poživeo brat i što nije imala nekog u životu s kim bi podelila sreću što je moja porodica ovakva. Čvrsto verujem da su sad negde zajedno.

Pošteni komunista

Kad kažeš da je neko bio komunista, pa još pošten, to podrazumeva sliku iz mog detinjstva koja kaže da je moj deda u ono vreme posle rata rekao baki kako je pola te naše kuće poklonio nepoznatoj porodici koja nije imala gde da živi. Baka mu je krotko odgovorila da je u redu. Sutradan je došao i rekao da su oni tu polovinu kuće ipak preprodali, pa nam se uselila dvanaestočlana porodica, veoma čudna, u kojoj je bilo i kriminala, a koja je do moje 15. godine živela ne plativši ni struju ni vodu. Iako su u međuvremenu dobili stan od fonda solidarnosti, sudili su se s nama u želji da zadrže i polovinu naše kuće. Kad su se iselili, došli su sinovi mamine drugarice i srušili taj deo kuće do temelja jer su ga uništili ložeći parket, a na plafonu je postojala rupa iz koje se videlo nebo.

Serija ili realnost

Našu kuću iz tog perioda najbolje opisuje pitanje reditelja Aleksandra Đorđevića da li u njoj može da snima Šurdine scene iz "Vrućeg vetra". Nažalost, već smo bili srušili taj njen deo, ali smo mogli da dobijemo pare od iznajmljivanja ruine za one scene gde Šurdi prokišnjava kuća. Dok su drugi dobijali stanove kao mnogi zaposleni na Televiziji Beograd, mama je kao jedan od njenih osnivača jedva dobila kredit za renoviranje.

Sve to što nam se događalo, pa i psovke tih podstanara, napisala sam kao diplomsku dramu na kraju studija dramaturgije. U komisiji mi je bio Duško Kovačević, koji je rekao: "Prvo, ja uopšte nisam znao da vi imate ovakav vokabular, a drugo, neverovatno je, Tanja, kako ste vi sve ovo izmislili." Rekla sam samo da se sve to što sam doživela završilo kada i moja osnovna škola.

Baka Goldi

Bakino kršteno ime je Goldi. Rođena je u Akronu, u američkoj državi Ohajo, a prezivala se Subotin. Moja prabaka Ljubica je svojevremeno u Vojvodini dobila telegram da joj je muž preminuo u Americi. Otišavši da vidi šta se stvarno dogodilo, zatekla je grob svog muža. Tamo se ponovo udala za mog pradedu i s njim dobila dvoje dece, od kojih je jedno Goldi, koja je posle, kad su došli u našu zemlju, postala Zlata. Deda je bio inženjer, a posle zarobljeništva vratio se u Beograd, u Kičevsku ulicu, u kojoj je rođena i moja mama.

Češko poreklo

Moje devojačko prezime Peternek izazivalo je uvek veliko zanimanje, naročito devedesetih, kada se Slovenija otcepila, jer su svi mislili da je slovenačko. Imala sam neku gledateljku koja se stalno javljala na Treći kanal i predstavljala kao funkcionerka, a funkcija joj je bila predsednica kućnog saveta neke zgrade, i mnogo ju je nerviralo što je jedna Slovenka na televiziji. To je bilo nedelju dana pre moje svadbe, kada sam dobila i prezime na "ić".

Nedelju dana ranije gost mi je bio Loša iz Plavog orkestra, i bio je zbunjen jer sam na kraju emisije pozvala gledaoce da se javljaju na naš broj telefona 600-842 i kažu da li njima smeta neko čije prezime zvuči slovenački. Nedelju dana kasnije gost mi je bio Lazanski. Saopštila sam skor istraživanja: "Više je bilo onih kojima ne smeta, a moje je da vam kažem da je prezime zapravo češko." Tako se završilo to prebrojavanje krvnih zrnaca u živom programu.

Učiteljica Vera

Pre polaska u osnovnu školu osvanula sam na naslovnoj strani knjige "Moje dete biće dobar đak", i to kao da me je predodredilo. I bila sam odličan đak i u gimnaziji, pa sam i diplomirala ranije. Pošto sam u školu krenula sa šest godina i tri meseca, mama je smatrala da moram da budem zaštićena nekim koktelom vitamina. Dali su mi gamaglobulin za jačanje, ali mrdnula sam se kada sam primala injekciju i noga mi se ukočila.

U školu sam krenula manja od ostale dece, s velikom crvenom torbom, koju je mama nabavila nekim mukama iz Nemačke, s mačjim očima koje svetle, niz onu veliku nizbrdicu i jedva hodala od bola na mestu uboda. Dočekala me je najčarobnija žena na svetu, moja učiteljica Vera Višković. Bila je tada već pred penzijom, a govorila je da ćemo slovo v da naučimo tako što je ona debeljušna kao pisano slovo v. Bila je toliko divna i nežna. Kasnije sam je sretala na Cvetkovoj pijaci jer je živela u kraju. Umrla je u ozbiljnim godinama, mada su sve godine prerane kada su ljudi divni. Došla sam joj na sahranu i toliko plakala da su mi prilazili ljudi da izjave saučešće misleći da mi je baka.

Pozorište u "fići"

Bila sam treći razred kada je mama, kao sekretarica režije, radila na seriji "Pozorište u kući". Pošto je završeno snimanje novogodišnje epizode, rekviziteru je rekla: "Drljo, sad u mog 'fiću' ubaci jelku". A onda je Tina, Ljiljana Lašić, pitala da li i ona može u školu. Mama je imala ekscentričnog "fiću" ofarbanog u bubazlatno. Rođak nekih naših komšija je pitao pred otvaranje svoje automehaničarske radionice da li bi mu ona kao jedna dobronamerna osoba prva ušla u radnju, a on bi joj zauzvrat ofarbao "fiću". Mama je pristala, a "fića" je postao metalize zlatan i izgledao kao jedna velika buba zlatica.

Dakle, u "fiću" ulaze okićena jelka, asistent Drljević, Ljiljana Lašić u miniću i moja mama. Pred školu izlazi direktor, koji je pao u nesvest kad je video Tinu uživo. Ispunile su mu se sve novogodišnje želje pre Nove godine. Drlja iznosi jelku koja se klati, učiteljica gleda moju mamu zapanjeno, deca se raduju. Mama kaže da drvo treba da se fiksira ekserom. Učiteljica ima ekser, ali ne i čekić. Mama štiklom zakucava ekser i jelka stoji. Učiteljica joj je rekla da je trebalo da ima bar petoro dece kakva je majka.

Čika Rođa kolovođa

Jednog dana sam krenula s mamom na posao. Na snimanju "Pozorišta u kući" trebalo im je dvoje nevaljale dece koja će da razbiju lavabo, trče ukrug oko Đuze i govore: "Čika Rođa kolovođa". Bio je to ceo tekst Nebojši Bakočeviću, koji je igrao mog brata, i meni. Mislila sam da će nam biti dozvoljeno nevaljalstvo, ali je dotični Drljević razbio neku flašu, to je puklo umesto lavaboa i mi smo utrčali u kadar. Bilo je to u drugoj ili trećoj epizodi prvog ciklusa, dok je program još bio crnobeli. Mnogo godina kasnije snimila sam emisiju s Đuzom, koja se čuva u arhivu Kinoteke.

Sociologija kao ljubav

U usmerenom obrazovanju je postojao smer novinar-saradnik, a samo se u Petoj beogradskoj gimnaziji, koju sam pohađala, to zvalo "stručni radnik u službi javnog informisanja". U generaciji ispred mene bili su Zoran Bačić, Voja Žanetić, Goran Svilanović... Voja je bio toliko duhovit da je govorio da se naš smer zove baš tako zato što ćemo svim novinarima-saradnicima biti urednici u životu.

Četvrtkom sam imala predavanja samo kod profesora Ivana Pipala, koji nam je, pored srpskog, predavao još četiri predmeta: novinarski oblici, izražavanje, novinarstvo, stilistika. Razgovarali smo o mnogim filozofskim, životnim temama i jednog dana se dotakli samoubistva kao izlaza iz depresije. Znao je tačno da prepozna kad postoji neko u razredu ko ima potencijalni problem, pa da s literature skrene na život. Imali smo mnogo fantastičnih profesora.

Recimo, profesorka Buba, koja je predavala sociologiju, bila je šezdesetosmaš i pred penzijom. Zbog nje sam u jednom trenutku mislila da neću na akademiju i da je moj životni put sociologija kulture. Pošto je mama insistirala da upišem nešto pre akademije, gde su primali samo petoro, upisala sam sociologiju, ali sam posle upisa na FDU povukla indeks sa Filozofskog fakulteta.

Ulazak u novinarstvo

Nisam mislila da će moj život ići u ovom pravcu. Ali, u novinarstvo sam ušla tako što sam pobegla iz škole. Bila sam treći razred gimnazije kada su se pojavili ljudi iz Palilulske olimpijade kulture. Drugarice iz razreda su me prijavile u kategoriji voditeljstvo, a razredna je rekla da ću, ako se sutradan ne pojavim u školi, imati četvorku iz vladanja. Ipak, morala sam da odem. U žiriju je bio Radoman Kanjevac i ja sam pobedila. Prišao mi je i rekao da čovek koji na studentskom Indeksu 202 vodi deo emisije posvećene usmerenjacima odlazi u vojsku, pa je pitao da li bih ja počela da radim. Ponudio mi je honorar i opravdanje za školu! Vrlo brzo počela sam da vodim Indeks 202 sredom.

Imala sam emisiju, glas mi je bio radijski, mada sam malo govorila onako, beogradski. Pronašla sam telefon čuvene lektorke Drage Jonaš i otišla kod nje s molbom da mi to beogradsko bečenje promeni. Rekla mi je da dođem sledeći put sa sveskom da radimo domaće zadatke. I tako sam počela da radim, vodila sam program, zarađivala super, i nisam dobila četvorku iz vladanja. U novinarstvo sam ušla na privremni rad kao gastarbajteri u Nemačkoj i s idejom da će to, kad upišem akademiju, prestati da me zanima.

Intervju iznenađenja

I stvarno, nema slučajnosti. Upisala sam akademiju i već na prvoj godini došli su Nena Đonlić i Bojan Selimović sa Festa. Tražili su nekoga da piše bilten. Cela klasa je došla u Sava centar, gde smo shvatili da treba da radimo i na internoj televiziji - Festoviziji. Toliko je bilo posla da su svi odustali osim Borisa Trbojevića i mene. Sledeće godine urednik mi je postao Nebojša Đukelić. Radila sam žive emisije, a u jednoj mi je samo uveo gosta iznenađenja. Kad sam ugledala Miloša Formana, htela sam da padnem sa stolice. Bio je to moj omiljeni reditelj svih vremena.

Recept za uspeh

Pre nekoliko godina pozvao me je tadašnji direktor Pete beogradske gimnazije da đacima pričam o novinarstvu. Ispričala sam ovu moju priču kako je sve počelo i poentirala rečenicom: "Kad bežite iz škole, iz toga može da ispadne nešto dobro." Bio je ljut, otpratio me je i rekao da mi to nije trebalo. A ja stvarno mislim da red, rad, disciplina i vojnička krutost od vaspitavanja dece do postupaka u životu ne mogu da naprave ništa dobro. Mora da postoji nekakva fleksibilnost. Citiraću divnu Isidoru Žebeljan: "Jedan čovek mi je govorio - pritiskaj, pritiskaj, mora se otvoriti! Meni sve što se u životu otvorilo, otvorilo se samo zato što nisam pritiskala." I postala je akademik.

Ništa nije slučajno

Uzor u novinarstvu mi je bio Dragan Babić. Kad sam poželela da ga intervjuišem, nigde ga nije bilo. Razočaran u televiziju, potpuno se povukao. Jednog dana, dok sam se u nekom soliteru pela na 13. sprat u posetu jednoj ženi, peške jer se plašim liftova, na devetom spratu su se otvorila vrata i izašao je Dragan Babić! Krenuo je da baci đubre i pitao me: "Peternek, šta vi radite ovde?" Kažem: "Tražim vas da snimamo intervju."

Predložio je da snimamo emisiju pecajući na Dunavu. Reka je bila zaleđena, pa smo ušli u kafanu kod Renata da se zgrejemo. Prišao mi je čovek i pitao da li bih htela da odem do zida i vidim sebe kada sam bila mala. Bila je to fotografija na kojoj Renato i ja pecamo kao mali. To je onaj čuveni Renato koji spasava ljude. Snimila sam i s njim emisiju, i to 1. maja, s tezom da postoji čovek koji ne samo da radi na Praznik rada već i spasava živote.

Sudbina u Morinju

Aleksa i ja smo se znali iz televizije, ali smo se slučajno sreli i jedne godine na letovanju. Bila sam kod kume u Risnu, pa smo čamcem jedan dan stigle u Morinj. Na doku je stajao čovek i rekao: "Jao, Tanja Peternek opet u Morinju!" Prepoznala sam mog druga iz detinjstva Điđu Minića. Moja i njegova mama, inače novinarka TV Titograd, nekada su se družile, kada smo nas dvoje imali po deset godina, i jednom sam bila u Morinju.

E, ovoga puta tu se pojavio i moj sadašnji muž. Počeli smo da pričamo, a Điđa je nestao i posle se pojavio s fotografijom na kojoj smo on i ja kao mali, u čamcu, na tom istom mestu gde sam se te godine zaljubila i gde je počela Aleksina i moja tridesetogodišnja zajednička životna priča. Danas Điđa ume da kaže: "Da mene nije bilo, ovi ljudi ko zna da l' bi se venčali, a ova lijepa deca ko zna da l' bi bila rođena." Crnogorci imaju taj poetični pristup.

Svadba

Pošto je emisija išla nedeljom uveče, zakazala sam svadbu u subotu. Venčali smo se na Sretenje, koje tada nije bilo državni praznik. Mnogo godina kasnije, kada je postao neradni dan, Anja je na pitanje učiteljice šta slavimo odgovorila "to što su se venčali moji mama i tata". Bila je to luda žurka, na koju smo pozvali svakog koga smo poznavali, igralo se i pevalo celu noć. Sutradan, gost mi je bio Vuk Bojović, koji je ukapirao da mi je poslednja tri minuta emisije pukao glas i preuzeo je na sebe da odjavi emisiju. Sve važne stvari dešavale su mi se tu, na televiziji.

Demonstracije i porođaj

Na Trećem kanalu sam vodila program do termina za porođaj. Te 1992. bile su studentske demonstracije. Kao trudnica sam volela kokice i šetnju. Aleksa i ja smo svako veče prolazili pored Filozofskog fakulteta, kupovali kokice, pozdravili studente, prošetali kroz Knez i trudnica se vraćala na spavanje. Pošto je Tamara odlučila da prolongira rođenje, porodila sam se tri nedelje kasnije. Kada sam došla u porodilište, stažistkinja u Gradskoj bolnici se zaprepastila i rekla da su studenti svako veče tipovali hoću li se pojaviti ili sam otišla na porođaj, a ja sam čak sačekala da se demonstracije završe i da ona dođe na stažiranje.

Prinudni odmor

Sa Anjom sam ostala u drugom stanju odmah posle prinudnog odmora na koji sam poslata pošto sam u vreme bombardovanja 1999. pobunila devet žena da ne dolaze na posao u Sava centar. U zakonu je lepo pisalo da majke dece mlađe od 12 godina na to imaju pravo u slučaju neposredne ratne opasnosti. Sa tadašnjim urednikom sam imala velike nesuglasice jer je naložio da reemitujemo emisije sa Prvog programa, dakle, besmisleno smo prelazili most, a nije bilo skloništa u koje bismo se sklonili u trenutku sirena, već su nas izbacivali napolje da valjda, ako pukne Sava centar, to staklo padne na nas. Nije mogao ništa da mi kaže, ali, kada je prošlo bombardovanje, popila sam dve godine prinudnog odmora.

Kada me je pozvao da se vratim, ponudio mi je emisiju "Stani malo, kafanski sviraču", gde bih išla po Srbiji i razgovarala s narodnim orkestrima. Predložila sam da umesto toga radim emisiju o trudnicama, a kada me je pitao od kada me to interesuje, rekla sam: "Od danas, ja sam u drugom stanju." I nastavila odmor! Ha-ha-ha! Anjino rođenje i kraj mog porodiljskog odsustva poklopili su se s početkom emisije "TV lica... kao sav normalan svet" kakva i danas ide na RTS.

Eksperiment s VHS kasetama

Da bi poznavao televiziju, moraš da gledaš sve. Moj muž je, kao čovek koji je nekada radio na televiziji i koji je završio montažu, zgrožen time što gledam i najgori šoder. Nekada se Bićko izrugivao takvim stvarima praveći "Šoder listu" i emitujući sve ono što je bio šoder te nedelje. Sećam se da smo se Voja Nedeljković i ja utrkivali ko će na VHS kaseti da snimi nešto gore s raznih televizija. Ne znam na koji način su sve te kasete završile kod njega. Prilikom poslednjeg susreta rekla sam mu da sam to snimala da bih mojoj deci pokazala kako je nekada bila grozna televizija, a kako je, kada su porasle, televizija super. I pitala ga da mi da te kasete, a on je rekao: "Pa zašto kad ti teza nije tačna."

Najbolje sestre

Kao jedinici, celog života mi je bila opsesija da imam sestru, pa sam Tamari obećavala da ću roditi još dve devojčice i da će ih biti baš kao u mojoj omiljenoj drami Čehova "Tri sestre". Ništa se nije dešavalo i možda i ne bi da nisam bila na prinudnom. A kada se desilo, Tamara je prva saznala i otišla sa mnom na pregled u Gradsku bolnicu. Bila je prvi razred osnovne, šetala je gore-dole s mojom tašnom po hodniku kada je doktorka Gregorić izašla iz ordinacije i rekla: "Tamara, čestitam ti, imaćeš brata ili sestru!" Uzvratila je: "Jao, doktorka, ne znam kako da vam zahvalim!" Tako je počela ta velika sestrinska ljubav, koja traje i danas. Kad smo došli kući iz porodilišta, prebacila je Anju iz kreveca u svoj krevet, pipnula joj glavu i rekla: "Ženo, detetu ti je upala fontanela, znači da je žedna."

Sreća može da se dodirne

Danas znam šta je sreća. Znam da sam tog 18. avgusta 1992. i 18. januara 2001, kad su se njih dve rodile, mogla da je dodirnem rukom i da moji prsti nisu prolazili kroz vazduh. U mom slučaju, sreća izgleda kao šećerna vata, možeš da je dotakneš, prija ti pod prstima i divno miriše.

Emisija u bašti

Čuvene su žurke u našoj bašti. Jednom se Goran Paskaljević javio telefonom i rekao da bi doveo nekog čoveka. Kažem, svi dovode neke ljude, pa i Đule nekog zubara iz Amerike. Ispostavlja se da je zubar bivši član Generacije 5, a da sa Paskaljevićem dolazi Mustafa Nadarević.

Tamara je tada bila na prvoj godini akademije, pa su svratili i njeni drugovi s klase. Stigao je i Dejan Dukovski, baš kada su oni kao ispitnu vežbu radili njegov tekst, pa nisu mogli da veruju koga ide! Tu je i Branko Kockica, zatim divni par Branka i Minja Subota, kao i Rale Zelenović sa ženom Vesnom, koja je nažalost preminula, a koja je za tu priliku donela činiju salate uz reči da u taj bivši Beograd spada i to da ti drugarica donese nešto da pomogne. Iza njih je ušao Peca Popović i rekao da ćemo o onome šta on misli čitati u njegovoj kolumni.

I danas je čuvam: "Žurka je napravljena povodom polaska u školu jedne Anje, u septembru, kad počinju da mirišu hrizanteme, u jednoj bašti na Zvezdari, gde se okupio neki divan pristojan građanski svet, o čemu svedoči i to da za osam sati koliko smo sedeli niko ni reč nije progovorio o politici i političarima."

Kafa protiv tuge

Mama je otišla iznenada prošle godine i imam utisak da se nismo pozdravile iako smo celog života živele zajedno. To nisam mogla da prihvatim, ali sam shvatila kao zadatak da moram da je ispratim onako kako je želela. Sa puno žutih ruža i žutog cveća koje je volela.

Ostalo je da se naviknem da živim s tim nedostajanjem. Kad uđem u prodavnicu, uhvatim se za keks koji je mama volela, a onda shvatim da nemam kome da ga kupim. Bolelo je kao da me neko šutne u stomak, a kad to osetim, čučnem. Jednom sam se takva našla u nekom kafiću. Plakala, sedela i čekala da se tuga spusti. Prišla mi je neka žena, za koju sada znam da se zove Ana, i pitala da li može da mi donese kafu protiv tuge. Svakog dana sam odlazila tu i Ana je samo donosila kafu. Posle smo počele da pričamo. Ana je sad na porodiljskom jer je uz dečake blizance dobila i devojčicu, a meni je ostala kao simbol toga da se život nastavlja i da se produžava kroz nove ljude koje upoznaješ, kroz novu decu koja se rađaju, a da ti ostaješ da živiš kao nastavak života onog ko te je rodio, ali tuga ostaje i naučiš da živiš s njom.

Smisao života

Uspela sam da me ove godine u kojima sam nauče da živim po onome što su mi pričali da je filozofija u Indiji, a to je da živim u sadašnjem trenutku, što je najteže. Smisao života nalazim u sceni iz Indije u kojoj kao larve, umotani u neke bele pokrivače, pokraj puta na izlazu iz Bombaja leže ljudi. Ujutro bi počeli da se odmotavaju i ustaju. Uz prvi šok pomisliš koliko homlesa na jednom mestu, ali posle dve nedelje u Indiji shvatiš da to njima nije strašno. Jer, kad živiš u ovom materijalističkom društvu, ujutro se pitaš što si podstanar, da ti je bar garsonjera... Dođeš do nje pa kažeš, e da mi je bar dvosoban stan i na boljoj lokaciji, a onda i kuća na Dedinju... I svaki put ujutro nisi srećan. A njima je u Indiji bilo savim dovoljno što su ustali tog jutra. E pa valjda nam je cilj svima da budemo srećni što smo danas ustali.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: