CEO ŽIVOT MI JE OBELEŽIO FILM! RALE ZELENOVIĆ: Ne bi bilo ništa da nisam mnogo rizikovao, a evo zašto su hteli da me STRELJAJU

Zauvek će ostati upamćen kao direktor Jugoslovenske kinoteke, na čijem je čelu bio više od dve decenije. Sedam godina uređivao je filmski program Doma omladine, a 13 je proveo kao urednik filmske redakcije Televizije Beograd i tri godine upravnik Audio-vizuelnog centra za digitalizacija SANU. Posao ga je zbližio s Liv Ulman, Nikitom Mihalkovim, Jiržijem Menclom, Batom i Lulom Živojinović, Mirom Banjac i Milenom Dravić. Najponosniji je na prijateljstvo s princem Tomislavom Karađorđevićem. Njegova najveća ljubav bila je supruga Vesna, s kojom ima sina Đorđa. I, da! Veoma važno: on je čovek koji je izmislio bindžovanje

Moja prva sećanja u životu jesu sećanja na vozove. Rodio sam se u Kosovskoj Mitrovici, a odatle smo teretnim vozom preselili stvari u Kosovo Polje. Moj otac je bio železničar. Dobili smo da stanujemo u dve kancelarije bioskopske sale. Bili smo mi, Mladenovići, Jevremovići i Kujovići. Iznad je bila bioskopska dvorana i ja sam vrlo dobro čuo svaku bioskopsku predstavu koja se održavala.

Prve batine

Najstrašnija kazna koja je bila u to vreme je da ne možeš da odeš u bioskop, a predstave su se održavale jednom u 15 dana. Inače, direktor bioskopa bio je niko drugi do moj otac! Koji je, rekao sam, bio železničar, a ovo mu je bio neki vid društvenog rada. Sećam se jednom, bio je Čarli Čaplin, a ja kažnjen. Šta ću, otvorim ja lepo prozor, iskočim u čarapama u sneg i odoh u bioskop! Tamo neke žene viču "Ju, ju, ju!" i majka me povuče, odvede me dole i namlati me. A znate kako, majčine ruke biju drugačije. Otac tras, tras i gotova priča, a majka ipak pazi.

Pošto je otac bio direktor bioskopa, donosio je sadržaje filmova koji su bili ukoričeni i ja sam to čitao. I uvek je bilo: ako te interesuje nešto u vezi sa filmom, pitaj Ratka. Tako su me zvali.

Prvi biznis

Rešim i ja da napravim bioskop. Bioskopska sala nam je bila podrum, nema nikakvog svetla. Onda se dobijala pomoć u hrani, marmelada u drvenim sanducima, i ja lepo tu izrežem rupu i iz Zabavnika isečem stripove. Stavim ja tu na dva valjka i lepo vrtim i objašnjavam, a moj drug Lazar baca svetlo na to da bi se videlo o čemu se radi. Prošao bi meni taj bioskop okej, nego smo mi naplaćivali karte. Neki roditelj se požalio da sam uzeo jedan dinar za bioskopsku ulaznicu njegovom sinu. Naravno, tad me je otac namlatio i morao sam da vratim novac.

Orkestar

Kosovo Polje je malo mesto, železničko. Kako su se ljudi samo snalazili u to vreme, bez televizije. Bilo je jako kulturno-umetničko društvo, zvalo se "Petar Medenica". Bio je tu duvački orkestar, dramska sekcija, i to ozbiljna.

Svirao sam harmoniku i rešimo mi da napravimo folklorno društvo u Kosovu Polju. Napravimo orkestar, ja šef orkestra. Bogami smo mi lepo putovali, lepo je to izgledalo, radovali smo se. Svirao sam po četiri-pet sati dnevno, sa svakom grupom posebno. Baš sam bio dobar i ta harmonika mi je donela mnoge radosti, a i dovela me je na film.

Prvi susret s filmom

Znao sam dobro kostim, a već sam inklinirao prema filmu. Bio sam savetnik za kostime 1968. godine na filmu "Vuk sa Prokletija". Ja sam počeo prvo kao profesionalac. Snimao sam u Prištini, Peći, Prizrenu... I 1968. godine, ja završio srednju školu i došlo je vreme fakulteta... Odem u Beograd, Dom železničkih učenika-studenata, dva cimera, Vukašin Andić i Miodrag Laketa, lekari. Bezuspešno sam tri puta polagao prijemni na FDU, odsek režija. Završio sam jugoslovensku književnost.

Dolazak u Beograd

A kad sam došao, prva moja destinacija bila je Dom omladine. E, tu sam upoznao Batu Petrovića. Bio sam član amaterskog filmskog kluba, gde sam snimio nekoliko amaterskih filmova koji imaju ozbiljna međunarodna priznanja. I sad pazite, svašta se dešava, onako filmski, ali u onoj vrsti filma koju prezirem. E, to se meni dešava u životu. Kod Bate Petrovića u kući uzmem Politiku. Nikad u životu nisam čitao Politiku. Otvorim, a tamo oglas "Dom omladine Beograda traži urednika filmskog programa". I sad kažem ja: "Bato, da li ja da konkurišem?" I konkurišem. Pošto mi je otac bio strog, pitao me koliko traje moj fakultet i kaže: "Moje finansijske obaveze prema tebi prestaju u septembru", i sad ja ne verujem. Kako da završim fakultet za četiri godine, a prosek studiranja bio je osam godina?! Kažem ja njemu: "Daj mi godinu dana da malo danem dušom i da prođem kroz taj Beograd." Elem, konkurišem ja, vidim ja da moj Mirko ne popušta i položim diplomski.

Pravo pod auto

Izletim s Filozofskog fakulteta i pravo pod automobil! Sećam se kao danas, "princ 1000". Auto staje, izlazi čovek i pita me da li sam lud! Kažem ja njemu da nisam, nego sam diplomirao, a on viče: "Ma, isto ti se 'vata!" I ode. Ide autobus broj 28 i ja mu mašem da stane, a on ode. I sad ja u neverici. Kako meni da ne stane, a ja diplomirani profesor?!

Krenem ti ja polako peške, prođem pored Doma omladine i kažem, ajd da se javim. Uđem, a Mira sekretarica mi kaže: "Jao, što mi je žao, pre 15 minuta radnički savet je odbio vašu molbu za prijem na mesto filmskog urednika jer niste diplomirali." Ja izvadim papir i kažem: "Zelenović je diplomirao!" Posle 15 minuta izlaze iz sale i govore mi da sam dobio posao. Zamisli, 40 minuta posle diplomiranja ja sam dobio posao u Beogradu.

"Vrati čašu, barabo!"

Počeo sam u Domu omladine 1971. godine. Tu su nastali neponovljivi festivali. Ja sam uleteo odmah u Fest. Sa 22 godine sam radio u Domu omladine i bio sam selektor tog programa; Forum mladih i konfrontacije Makavejeva u Domu sindikata. Nisi mogao da kupiš kartu, nego si pisao: "Molim gornji naslov da nam odobri četiri-pet besplatnih karata", a sala ima 608 mesta. Desilo se, u sali hiljadu ljudi, a ispred još dve hiljade! I sad, šta da radimo?! Zovemo milicionera. Dođe milicioner i kaže: "Ovde ljude da pustim?!" A ono ceo ulazni dom u staklu! Ako ih pusti... pa staklo popusti... Znači, biće haos! Uglavnom, snađemo se, čuveni beogradski likovi uzmu i raščiste ulicu.

I sad, dolazi Sem Pekinpo sa nekih desetak ljudi i u ruci nosi čašu sa đusom. Naravno, da se ne lažemo, đus je kamuflaža, unutra je votka. Ja trčim, a Ljuba Tadić sedi na podu i misli da ja hoću tu da sednem i kaže mi: "Ne može, tu treba da sedne Branko Pešić." Kažem mu "ma neću" i molim ga da ustane, naći ćemo mu neko mesto. Gužva, ovakva! Ljudi stoje, ne vide ništa, džaba što su došli, i ja smislim da im kažem kako će biti još jedna projekcija, kako bi otišli. A oni - zvižde mi! Viču! Niko da se pomeri.

Dođe Pekinpo, predamo mu plaketu i izađe. Pita me da li ima neki šank. Moj kum Moma sedi za šankom s Mišelom Pikolijem i piju votku. A u sali je Monika Viti i ispred se šeta Dženifer O'Nil...

Pekinpo poruči drugu čašu, napuni je votkom, popije i kaže da hoće u hotel. I sad ja trčim uz stepenice i najedanput, okrenem se i vidim - nasred stepeništa neka gužva i neko gušanje! Gina šankerica uhvatila čašu od Pekinpoa i viče: "Vrati čašu, barabo!" Ja vičem: "Gino, polako!" Pokušavam da joj objasnim ko je čovek, a ona meni: "Ne znam, Rale, muvaju se ovde razni, a ja ovo dužim inventarski."

Eto. Govorim vam o vremenu Doma omladine kada je bilo potpuno normalno da velika imena iz celog sveta ovde dolaze i prolaze.

Prelazak na televiziju

Na televiziju sam prešao 1978. Sloba Novaković mi jednog dana kaže kako misli da sam prerastao Dom omladine i pozvao me da dođem na televiziju. E sad, problem je bio što ja nisam završio Akademiju, pa su oni morali da menjaju sistematizaciju radnih mesta. Rekao sam već, tri puta sam polagao prijemni ispit i jednom u Čehoslovačkoj, gde sam bio ilegalac kod Gorana Paskaljevića. I moj sin je dva puta polagao. Hvala bogu, ni on ni ja nismo odustali, ja se pedeset godina bavim filmom, a on dvadeset.

Promene oni sistematizaciju radnih mesta i ja dođem. I krene polako, prvo napravim "Festove premijere", u skladu s pravilima. Ustanovio sam i "Đački bioskop" i "Kariku koja nedostaje". Bio je to jedan fantastičan program. Trebalo je da vodim Crni talas. Kažu oni meni na kolegijumu: "Taj crni talas možeš da prikazuješ, ali kod kuće, na televiziji nećeš." Prva karika je izazvala pravu pometnju, to su bili erotski filmovi. "Poslednji tango u Parizu", koji se nigde u svetu ne prikazuje, a mi prikazujemo verziju koja je duža. Mala digresija, Zoran Simjanović, moj veliki prijatelj, i ja voleli smo da gledamo fudbal i da pratimo, naročito Zvezdu. E sad, mi smo izmislili da je Simke u stvari Micevski i tako smo ga zvali. Kaže meni sekretarica: "Traži vas neki Makedonac." Ja preuzmem vezu i kažem: "Halo, bre, Micevski, budalo bez rogovi, kude si?" A s druge strane me zbunjeni glas pita: "Ko je budala bez rogova?!" Jao, vidim ja da nije Simke! Pitam ja ko je to, kaže on meni zove iz Sofije da pita da li će erotski filmovi biti na drugom programu. Zamislite šta se desi, to su stvari koje ne možeš da predvidiš.

Nobelovka

Kad je Herta Miler dobila Nobelovu nagradu za književnost, u prvom intervjuu je rekla: "Naš pogled u svet osamdesetih bio je filmski program Televizije Beograd." Jer mi nismo sinhronizovali filmove, već smo ih radili u originalu. Svašta sam pomislio da može da utiče, ali ovo nisam ni pretpostavio. Dobio sam razna priznanja, a to je nešto što mi baš prija.

Streljajte ga

Jednom sam uveo film koji je išao četiri i po minuta, bez kraja. Zasedalo je predsedništvo države, jer su mislili da je diverzija. Ide, ide film i odjednom crno. Kaže moj pokojni kum: "Šta li je ovo? Mora da je Tito umro ili je izbio treći svetski rat!" Mene suspenduju zbog filma od četiri minuta, uzbunio sam narod, čoveče, niko ne zna šta se dešava. Došao je predstavnik predsedništva CK da pita šta je bilo. U nekoliko navrata sam išao da odgovaram na delegatska pitanja pred Skupštinom. Jednom jer sam za 29. novembar pustio američki film, a drugi put me tužila neka službenica zato što sam 20. oktobra takođe pustio američki film. Šta će nama američke limunade, a pritom program pun naših filmova o oslobođenju. Pokojna supruga mi je našla neki papir u kome je Savez boraca negde iz južne Srbije tražio da me, maltene, streljaju na Trgu Marksa i Engelsa zato što sam za 1. maj pustio "Limeni doboš".

Lude godine

Međutim, najveću pometnju izazivali su upravo domaći filmovi. Kad smo pustili "Lude godine", zvao me je direktor da mi kaže da se intelektualci bune jer to nije dostojno televizije. A milioni gledalaca u bioskopima! Ista priča je bila s filmom "Kvar" Miše Radivojevića. Četiri puta sam pisao ostavku zbog tog filma i rekao: "Ma šta me briga. Koga mi štitimo?!" Deca pobegnu iz škole i odu u bioskop.

Filmski maraton

Najveću pometnju izazvao je, naravno, maraton 1987. godine. Bili su dosta skeptični, naročito televizija u Zagrebu. I sad, zamislite, 36 sati filmova bez prestanka. I mene sad studenti pitaju kakav je to maraton o kome su im pričali roditelji. Napravimo mi maraton i to bude odlično. Uđem ja u taksi, a on me gleda i pita: "Je li, bre, jesi ti ovaj što pušta filmove? Sad ću da te udavim bez trunke griže savesti! Niko živ ne izlazi iz kuće, čoveče!" Najveći događaj u novinama, Tanja Peternek je pričala kako je njena baba spremala prase, da su se ljudi družili...

Svima je to valjalo, samo nije valjalo mom ocu. U šest ujutro okrenem ja njih, znam da ne spavaju. Ni dobro jutro, ni kako si, ni jesi umoran. Kaže on meni: "Vidi, ovaj maraton, to ti ništa ne valja." "Pa kako samo tebi ne valja", pitam ga, a on onda pita mene: "Pa ko će sve to da vidi? Zašto ja plaćam pretplatu ako neću sve da vidim?"

Ričard Gir

Na trećem maratonu mi se desila jedna vanredna situacija. Po podne moj Đorđe hoće sa mnom na televiziju i pita da uđe u studio. Smeste njega kamermani između dve kamere. Imam jednu, poprilično zanimljivu manu, a to je da zaboravim ime čoveka s kojim razgovaram. Ja napišem na papiru imena i krenem: "Videli ste film u kome je glavnu ulogu igrao..." ne mogu da se setim kako se zove. A sekunde deluju kao godine. Negde s neba dođe glas - "Ričard Gir", ja kažem ime i nastavim dalje. A ono Đorđe mi šaputao, ja ga pitam šta radi to, ne može, to je živa emisija, a on se samo nasmeje i kaže mi "Šta da ti radim kad ne znaš."

Suspenzija zbog ćirilice

Otišao sam s televizije onda kada mi tamo više nije bilo dobro. Za vreme mog mandata emitovano je nekih pet hiljada filmova; i dan-danas stojim iza svakog. I kad su se gledaoci bunili zbog nekih, ja sam stajao. Prvo, suspendovali su me, a televizija je postala svedočanstvo toga kako se raspadala Jugoslavija. Zajednički dnevnik, a ja pustim film titlovan ćirilicom. Izađe direktor iz Zagreba i kaže: "Dragi gledaoci, ovo se više nikada neće ponoviti." Svaki film smo im slali, a oni su bili u strahu da ćemo pustiti ćirilicom. Meni je tamo postalo tesno, jer su počeli da nas maltretiraju iz Nezavisnog sindikata. Pokrenuli su protiv mene disciplinski postupak jer nisam bio na radnom mestu. Onda su advokati rekli da to nema nikakvog smisla, jer je Treći kanal upravo osnovan i da sam bio na radnom mestu. Televizije se s radošću sećam, kao i posla u Domu omladine.

Kinoteka

U Kinoteku sam došao 1992. godine. Danas to govorim mom sinu Đorđu, a ranije i svim svojim studentima i vama ću sada: "Čuvajte se da ne zapamtite svoj život po rizicima koje niste prihvatili." Rizik - ključna reč u životu. Šta bi bilo s mojim životom da ja nisam otišao u Kinoteku, a posle toga u Srpsku akademiju nauka? Otići u Kinoteku 1992. bio je veliki rizik. Firma u rasulu, radnici nemotivisani, a na sve to me je iste godine Blažo Perović nagovorio da napravimo Međunarodni filmski festival na Paliću.

Mama Huanita

Jedan od najomiljenijih filmova od pedesetih do sredine sedamdesetih bio je "Jedan dan života", kod nas popularan kao "Mama Huanita", meksički film. Prikazivao se više od 20 godina s velikim uspehom u čitavoj Jugoslaviji. Kada sam 1992. došao u Kinoteku, pozovu me iz Ministarstva spoljnih poslova da mi kažu kako je meksički ambasador predao agremane, ali da on ne zna za taj film. Prvo sam ih pitao, da li su sigurni da je on Meksikanac. Elem, on je došao u Kinoteku, dao sam mu kasetu s filmom. Naravno da se setio i da je znao za taj film, ali nije znao koliko je on kod nas bio neverovatno popularan. Mnogo više nego u Meksiku. Prirodno, na tu temu oni su imali dosta filmova. Nekoliko dana kasnije zamolio je da se sretnemo da bi mi saopštio da je kontaktirao sa glavnom glumicom Kolombom Domingez i da je ona, pošto je decenijama dobijala pisma iz Jugoslavije, bila spremna da dođe u Beograd. Dogovorili smo se o detaljima i gospođa Domingez u poznim godinama došla je u Kinoteku. Bilo je nekoliko projekcija, veoma emotivnih, plakalo se kao što se uvek plakalo na prikazivanju tog filma.

Zlatni pečat

Krajem 1992. napravili smo proslavu 50 godina filma "Kazablanka" i prodata su dva Sava centra za prikazivanje repriznog filma. Pevali su tada Sonja Savić i Prele. Valjali su se bonovi za benzin i karte za naše projekcije. Te godine smo prvi put prikazali "Golgotu Srbije" Stanislava Krakova. Znao sam da moramo da skrenemo pažnju javnosti na Kinoteku. Vidim ja da jeste to dobro, ali nama niko ne dolazi. I tako sam izmislio nagradu Zlatni pečat kinoteke. Priznanje su dobili mnogi, a jedan reditelj čak dva puta.

Jirži Mencl

Posle dosta godina, nešto sam se razboleo i bio u bolnici, javljaju mi da je Jirži Mencl u Beogradu i želi da se vidi sa mnom. Kada smo se čuli telefonom, sa žaljenjem mi je rekao da mu je ukraden ili izgubljen prilikom selidbe Zlatan pečat koji je dobio od Kinoteke i moli i kumi da mu ga damo ponovo. Napravljen je novi Pečat i kada je došao u Beograd da režira u Narodnom pozorištu, mi smo mu ga uručili. Ponovo smo se rukovali, obavili ceremoniju, kadar isti drugi put. I jedna novinarka se nađe da ga pita: "Gospodine Mencl, što je vama pored Oskara i svih evropskih nagrada zapelo da imate Zlatni pečat?" On kaže: "Gospođo, ako niste bili u Arhivu Kinoteke da ga posetite, tamo se nalaze najznačajniji slovačko-češki filmovi koji su poslati u Beograd na čuvanje nakon ruske intervencije i nikad nisu vraćeni u znak zahvalnosti. Znate, ti ljudi čuvaju te filmove kao da su njihovi. Hoću da imam nagradu od njih, jer čuvaju moje filmove i znam da su tu sigurni."

Bili su tu Ken Rasel, Žan-Mark Bar i ne mogu svih da se setim. Ima ceo spisak na internetu...

Nova zgrada

Dolazak u Kinoteku je bio veliki rizik. Sve je išlo jako teško. Meni je bilo jasno da je osnovni problem prostor. To što ja znam da tu postoji kamera braće Limijer ili štap Čarlija Čaplina, a niko drugi to ne zna. Nova zgrada je omogućila da tih 3.500 predmeta iz istorije filma ne budu samo inventarski brojevi već da su dostupni javnosti.

Zgrada je bila problem jer su tu u centru Beograda hteli da grade mnogi biznismeni. Šest godina smo se samo sudili s državom zbog toga. Nebojša Čović je tu odigrao veliku ulogu. Nas nisu razumeli šta hoćemo da uradimo. Pišem knjigu "Kako su nam otimali Kinoteku", u kojoj ću sve da kažem. Hteo sam da budem samostalan i to me je mnogo koštalo. Stan sam dobio tek 2001. godine. Važno je da je Kinoteka sačuvala suštinu filma. Jedina mesto gde možeš da vidiš film u izvornom mestu kod nas. Ostavio sam kada sam odlazio da se Muzej kinoteke zaštiti kao spomenik kulture i da nam to ne uzmu. Otišao sam pomešanih osećanja. Zadovoljan jer ostavljam sređenu instituciju kulture, a tužan, što kaže jedna novinarka, jer su bolje ispratili u penziju svaku kafe kuvaricu nego jednog direktora.

Poznati o Kinoteci

Kad je došao u Beograd, Sevidž je rekao: "Zar sam morao da pređem preko okeana da vidim to čudo?!" Depardjeu smo dali kameru braće Limijer, zamalo mu nije ispala iz ruku od uzbuđenja! Za mog mandata Saša Erdeljanović je našao 16 filmova za koje se ispostavilo da su jedine kopije na svetu.

Jedina opcija odlazak

I još nešto što mi je na duši. Ono kada sam govorio kako sam "gluvo" otišao iz Kinoteke... Rekao sam da neću više da konkurišem za direktora jer je dogovor bio da ostanem, kao i prethodni direktori, u statusu savetnika. Znam koliko je važno kada imaš nekoga ko je dugo tu i upoznaje te gde grešiš.

Iskreno, hteo sam da ostanem još malo da uživam u lepoti zdanja koje smo stvorili, jer dok je renovirana zgrada, za to nije bilo vremena. Ništa drugo. I da pomognem, ako treba. To je jedna od stvari za kojom žalim i koja mi je dugo nedostajala. Ali posle svih sukoba oko "Avale filma", bioskopa "Zvezda", Zakona o kinematografiji jedina opcija bila je - odlazak.

Prijateljstvo s Batom i Lulom

Zamenu za svoj zavičaj našao sam u Koraćici. Na nagovor Bate Živojinovića 1983. godine sam tamo kupio kuću. Bata je stalno insistirao da dođem da vidim njegovo selo, pa smo se Vesna, Đorđe i ja uputili tamo "dijanom", koju smo tih osamdesetih godina vozili. Pri prvoj poseti, kada sam video ovaj prelepi pogled, kojeg ni danas ne mogu dovoljno da se nagledam, ovo mesto me je osvojilo. Tako smo krenuli da tražimo kuću. Naravno, nismo imali dovoljno para, međutim, vlasnik Marko je odlučio da je baš nama proda. Kroz tu kuću nema ko nije prošao: Liv Ulman, Nikita Mihalkov, Kolomba Domingez...

Boris Dvornik

Najlepša priča iz Koraćice vezana je za posetu Borisa Dvornika. To druženje s Batom, Lulom i njim trajalo je tri dana. Pomenuo sam da sam u mladosti svirao harmoniku. U Koraćici sam držao četiri! Jednu kod Nade u kafani, drugu kod starog druga, treću kod Lule i Bate, a četvrtu kod mene u kući. Nedeljom tada nisu radile radnje. Boris kaže: "Bato, vino ne valja ništa, kao sirće je." Krenemo mi kod mene na vino, jer sam ja kolekcionar. Krenemo da pijemo žestoko. Lula, da bi prekinula priču, kaže mi: "Hajde uzmi harmoniku." Nisam ti ja džuboks! Ali Boris traži da svira! Izađe na terasu i zapeva "Bela, ćao! O, partizano!" Bata viče: "Vidi budale! U četničkom selu našao da svira partizanske pesme! Zaklaće ga, a neće ni znati." Uzmem i ja harmoniku i izađemo u selo da pevamo tu pesmu. Bata i Lula su najlepši duet koju sam čuo.

Kuća uspomena

Moja kuća ima toliko tih uspomena... U nju sad ne mogu da odem otkad nema Vesne. Od svih prijateljstva najdraže mi je s princem Tomislavom Karađorđevićem. U mojoj kući ima bure koje je pripadalo njegovoj porodici. Na njemu je kruna i piše 1928. godina. To je godina kad se Tomislav rodio. Bure je kralju poklonjeno u Hercegovini. On je tražio da mu poklonim to bure. Nisam to uradio. Tražio je da bude puno, pa sam znao da je pravi Srbin. Vesna i ja smo poslednji išli kad njega pre nego što jevumro. Izneo sam ga mrtvog, po želji, do crkve na Oplencu. Jednom sam se osmelio i da ga pitam: "Vaše visočanstvo, kakav smo mi narod?" On kaže: "Moj Radoslave, mi smo dobar narod, ali imamo jednu veliku manu, a to je da počinjemo da rešavamo problem kad je nerešiv." Od tog časa sam imao to u glavi. To je mudrost i rešio sam da ću to prvi put da kažem javno: To bure ću da poklonim njegovoj porodici, više je njihovo, nego moje.

Najveća ljubav

Moja najveća ljubav je Vesna. Proveli smo 45 godina u braku. Deset dana je bolovala, a dan posle njene sahrane sam i ja otišao u bolnicu. Imao sam koronu. Zvali smo je Tajfun, jer je bila usporena kao tri filma. Radila je na televiziji kao producent i mogla da napravi i bolju karijeru, ali nije zbog mene.

Moj tajni život

Pored Kinoteke, televizije i Doma omladine, jedan deo mog paralelnog života su bili festivali, ali imao sam i tajni život. Pisao sam testove za automobile. Daš mi auto pet dana da ga vozim i ja napišem test; i to je izlazilo u magazinu Auto.

Šta još moram da uradim

Događaji poslednjih godina mi nisu išli naruku, pa sam usporio i na kraju stao sa pisanjem. Ali to je jedna od stvari koju moram da pospremim za sobom, dok za to imam vremena. Ne mogu da budem nezadovoljan svojim životom. Na kraju, nema baš mnogo onih koji su mogli da pogledaju hiljade filmova i da su bili u prilici da razgovaraju s Besonom, Vendersom, Mihalkovim...

Kurir.rs, Zabeležili Andrijana Stojanović i Ljubomir Radanov

Bonus video: