NIKADA NEĆU ZABORAVITI KAD JE PREOSVEĆENI ATANASIJE PRENOSIO MOŠTI BAČENIH U LIVANJSKO POLJE: Život svedoka vremena Nikole Kusovca
U začuđujućoj i neverovatnoj životnoj priči naš najčuveniji kustos otkriva kako je mislio da glasi njegovo ime, kako mu je otac prvo bio narodni heroj, a onda narodni neprijatelj, zbog čega se čuveni Petar Lubarda smrtno naljutio na njega i šta je rekao Mika Antić, kao i to kako se loše poneo pred ocem Justinom. I na kraju svoje životne priče poentira rečenicom: Iza mene je mnogo toga, a ispred gotovo ništa
Svoje prvo sećanje nosim urezano na šaci. Sećam se, bilo je neko igralište s velikom kapijom. Bebisiterka me je izvela da se igram, a ta velika kapija se nekako zatvorila i gotovo mi otkinula prst. Rana je bila teška i odmah su me odveli u ambulantu na aerodromu. Prst mi je doslovno visio, ali lekari su uspeli da ga spasu, i od tada imam ožiljak na šaci i taj prst slabo pomeram.
Rođen sam 23. februara 1935. u Beogradu, gde smo živeli sve dok otac nije dobio prekomandu u Kraljevo. On je kao oficir znao šta se sprema i da će uslediti rat, pa je odlučio da nas 1940. pošalje u Crnu Goru, na Cetinje. Sklonili smo se u tatino rodno selo Začir. Bleda su mi sećanja iz tog perioda. Mislio je da će tamo biti manje sukoba, ali bilo je mnogo gore, pošto je izbio bratoubilački rat.
Poreklo
Potičem iz dve ugledne porodice, Kusovac i Zdravković. Otac Jakov je bio pravi oficir Kraljevine Jugoslavije, a majka Radmila peta ćerka u nizu deda Živka i babe Živane. Kod Kusovaca se znalo - jedan sin je mogao da se ženi iz ljubavi, a drugi je morao iz interesa. Otac se oženio bogatom Beograđankom, milionerkom, pravom lepoticom, da bi mogao da izdržava crnogorsku sirotinju. Majka mi je nakon odlaska na Cetinje postala Crnogorka. Jako su je voleli tamo, iako je živela bez muža. Mamini roditelji su bili veoma bogati ljudi i to bogatstvo mi je mnogo pomoglo u životu, iako im je najveći deo imovine bio konfiskovan nakon rata. Pomogli su majci, bratu i meni da po povratku u Beograd lepo živimo.
Otac heroj
Oca sam uvek doživljavao kao junaka, a nisam ni smeo drugačije. Prvu savezničku pobedu u Drugom svetskom ratu izvojevao je niko drugi do moj otac Jakov, i to na Košćelama. Ta bitka se pripisivala Peku Dapčeviću, koji to nikada nije potvrdio, ali ni opovrgao. Nebrojeno puta sam čuo tu priču, a evo kako je to zapravo izgledalo. Otac je sa šezdesetak polunaoružanih sunarodnika napravio zasedu, pravu sačekušu, za motorizovanu italijansku brigadu koja je došla ovečana lovorima slave nakon pobede u Somaliji.
Italijani, iako su bili okupatori, nisu bili zlotvori u Crnoj Gori. Glavna rečenica u to vreme bila je: "Vaša kraljica, naša tetka". Imali smo prijateljske odnose s njima, deci su kupovali čokolade. Otac je napravio dobru sačekušu, opkolio ih je sa svih strana i uspeo da ih zarobi. Žan Pol Sartr pominje tu bitku kao prvu savezničku pobedu u Drugom svetskom ratu.
Zarobljeništvo
Međutim, nekoliko dana kasnije shvatio je da nema gde da ih smesti, a ni dovoljno hrane za sve. Otac se strogo držao Ženevske konvencije o ratovanju. Pozvao je oficire, izvinio se zbog neprijatnosti, rekao da ne može više po propisu da ih čuva i ispratio ih do prvog italijanskog garnizona. To ga je kasnije spaslo, kad su ga Italijani uhvatili posle mesec dana. Osudili su ga na smrt streljanjem i tada su došli ti oficiri i tražili da mu preinače presudu. Osudili su ga na 101 godinu zatvora.
Kao zarobljenik je, zajedno s rođenim bratom Perom Kusovcem, koji je bio skojevac, otišao u Italiju, gde su dočekali kapitulaciju. Došli su Titovi ljudi i pozvali sve zarobljenike da se vrate u Jugoslaviju i nastave borbu sa okupatorom. Otac je bio kraljevski oficir i odbio je taj poziv. Otišao je u Egipat, a kasnije u Južnu Afriku, gde je čekao da ga Draža pozove da se vrati u otadžbinu.
Sin izdajnika
Stric Pero se vratio u Jugoslaviju, sa svim ordenima i činovima. Uživao je veliki ugled u Titovoj Jugoslaviji, čak je imao i velike činove i zaduženja, mislim da je bio u rangu ministra. Nikada nije dao na brata. Tih posleratnih godina se teško živelo, majka je dobijala neke tačkice za decu. Bila je muka. Sećam se, išlo se u Reku Crnojevića, koja nas je spasla. Tu je bila riba ukljeva, koju kad osušiš i pojedeš, ceo dan ne možeš ništa da pojedeš, samo vodu piješ. Pešaka smo išli oko dvadeset kilometara do reke. Napred su išla deca, imao sam nekih sedam-osam godina, i jedna od žena pita čiji sam. Kažu joj da mi je otac Jakov Kusovac, a ona odgovara: "Aha, onog izdajnika dete!" Na Cetinju su imali dvostruki odnos prema mojoj porodici, tako da sam ja rastao i kao izdajničko i kao dete čoveka koji se poštuje.
Stric Labud
Imao sam dve grdne biografske greške u životu. Prva je bio otac Jakov, koji je važio za izdajnika u komunističko vreme, a druga je bio stric Labud, još veća greška. Prema Labudu se imalo rezerve koliko god hoćete, jer je proglašen za frakcionaša. To su vrlo komplikovane priče. Porodica Kusovac je bila glavni Titov neprijatelj.
Kad je Gorkić 1936. godine skinut, trebalo je da se izabere novi generalni sekretar Komunističke partije, a glavni kandidat bio je Labud Kusovac, moj stric, a ne Tito. Stric je pravnik, obrazovan, piše, u Parizu je, njegova žena je sekretarica kod Gorkića, vezan je za Kominternu. Titu to nije bilo po volji i upozoravao je mlade komuniste u Parizu da ga se malo klone. Dok je Staljin bio u igri, stric je bio ministar. Tek kad je pukla bruka sa Informbiroom, stric Labud je zaglavio na Goli otok, među poslednjima je izašao. Naredne godine ga ponovo zatvaraju, a kad je izašao iz zatvora, bio je polumrtav, tada sam ga i upoznao.
Škola
E, ovo će ti sigurno biti čudno. Nisam učio prvi razred, odmah sam otišao u drugi, jer sam bio pismen. Svi su se trudili oko mene, baba, majka, strina, da me obrazuju. Kad je trebalo da upišem školu, nije bilo muške glave i nije imao ko da ide sa mnom, nego sam morao da idem sam. Dođem ja i kažu mi idi tamo gde piše direktor i javi se, znao sam da čitam pa mi nije bio problem da se snađem.
Sećam se, pojavljuje se jedno brdo od čoveka s brkovima preko ramena i pita me šta hoću, a ja kažem došao sam da se upišem. Kad je čuo čiji sam, odmah me je uveo u zbornicu. Pita me da li znam da čitam, ja kažem da znam. I sad, da on meni bukvar da čitam, a tamo pisalo nešto poput "kiša pada", meni je to bilo prelako jer sam kod kuće čitao Vukove narodne pesme. Direktor me je odmah poslao u drugi razred, hteli su u treći, ali bio sam mnogo mršav.
Danilo Kiš
Generacija sam s Danilom Kišom. Cetinjska gimnazija je u to vreme imala odvojene razrede za devojke i momke, a te godine su prvi put napravili mešovito odeljenje. Kiša, mene i još dvojicu su prebacili u žensko odeljenje i svi su nam zavideli što smo među devojčicama, a nikakve koristi nije bilo od toga, one nas nisu ni gledale. Danilo i ja smo rođeni u dva dana, njemu je rođendan bio 22. februara, a ja sam rođen 23, zajedno smo ih slavili. Šta ćeš, sirotinja on, sirotinja ja. Danilo je došao na Cetinje sa starijom sestrom, kao siroče, oca i majku su mu streljali Mađari. Njega je primio ujak, koji je bio malo tvrd. Kada bi ogladneo, Danilo bi dolazio kod moje majka Rade. Povratak u Beograd
Nismo mogli odmah nakon rata da se vratimo u Beograd jer smo bili izdajnička porodica. Čim sam došao, upisao sam medicinu. Svi Crnogorci idu na medicinu, pa tako ću i ja. U to vreme nisi mogao da živiš bez povlastica, a studiranje ih je omogućavalo. Glavni Kusovac u porodici bio je lekar, te smo svi išli na medicinu.
S medicine na istoriju umetnosti
Nije bilo šanse da dobijem pasoš tako lako, da odem kod oca. Da ne bih gubio vreme i povlastice, upisao sam medicinu. Morao sam da završim vojsku kako bih dobio pasoš. Kad sam je završio, očekivao sam da ću dobiti pasoš kroz nekoliko meseci. Odlučim da upišem istoriju umetnosti, jer su tamo bile lepe devojke, a ne zato što sam imao nekog posebnog interesovanja za to. Rekli su mi da najlepše devojke u Beogradu studiraju istoriju umetnosti. Slagali su me.
Bio sam filmofil, pratio sam jako dobro i rusku filmsku industriju. Prvih nekoliko meseci nisam išao na predavanja, čekao sam pasoš. Vidim vrag odneo šalu i neće to biti skoro. Fakultet sam ipak završio u roku, kao student generacije. Jedinu devetku sam dobio iz predmeta kojim se danas bavim, iz muzeologije. Profesor Đorđe Manozisi mi je kasnije bio kolega i jako me je cenio, i nikada sebi nije mogao da oprosti što mi je dao devetku.
Nikica
Znao sam da sam Nikica, nisam znao da sam Nikola. Ceo život sam nosio to ime, čak sam i diplomirao na fakultetu kao Nikica. Kad sam otišao na Cetinje, morao sam da imam krštenicu. E tu je nastala zabuna. Kršten sam u Crkvi Svetog Nikole i dobio sam ime Nikola. Međutim, kad smo se preselili na Cetinje, izdali su mi krštenicu u kojoj je pisalo Nikica. Sa nekih 25 godina, kad je prvi put trebalo da se venčam i uzmem pasoš da idem kod oca u Afriku, morao sam da imam krštenicu.
Odem ja tamo i dam im podatke, ime i prezime, datum rođenja, ime roditelja, ali nema nikoga pod imenom Nikica Kusovac, već Nikola. Pitao sam da li mogu da ostanem Nikica, a oni mi kažu da će proces menjanja imena trajati dugo, a meni se žurilo, pa sam postao Nikola. Cetinjski srbomrsci su mi onda rekli da sam se posrbio jer sam promenio ime.
Povratak iz Afrike
Godinu i po dana sam proveo u Južnoafričkoj Republici, u poseti ocu. Bio sam mesar, i to darovit, svi su se otimali o mene. Prvog dana kad sam došao iz Afrike, izađem u čaršiju, sretnem Miodraga Nagornog i on me pita da li bih radio, a ja tek stigao, hteo sam malo da uživam. Kaže on meni da se otvara neka galerija na Kosančićevom i treba im kustos i da napišem molbu, a dokumenta mogu da odnesem i sutra, nije ništa hitno. Napišem molbu i već sutradan dobijem odgovor da sam primljen za prvog kustosa prodajne galerije. Otišao sam da vidim prostor, radno vreme i ostale detalje.
Kustos
Igrom slučaja sam se zaposlio u Narodnom muzeju kao kustos, sve je bio slučaj. U povratku iz galerije sretnem Lazara Trifunovića i on me pita da li bih radio kod njega. Pitam ga gde radi, jer nisam znao, a on mi pokaže na Narodni muzej. Ja u čudu, ko ne bi radio tamo! On kaže da će na jesen raspisati konkurs i da mu treba muškarac, jer su tamo dotad radile sve žene. U Narodnom sam ispekao zanat.
Godinu dana nakon što sam došao, Lazar je odlučio da ga renovira i zatvorio ga je. To se oteglo, kao i sve kad se radi. Sve je bilo zatvoreno, jedino smo ostali dvoje kolega i ja. Brinuo sam o likovnom materijalu. Trebao im je muškarac da seli dela dok se radi. Tokom tih selidbi dobro sam upoznao stranu umetnost, zbirku srednjeg veka i ikone, ali i noviju umetnost. Selio sam umetnine kao mačka svoje mačiće.
Trajalo je to dve godine, nikako nismo otvarali, dok jednog dana nije došao Branko Pešić, udario šakom o sto i rekao: "Otvarate za mesec dana, pa radite šta hoćete!" Radnici izlaze, a ja za njima idem i kačim slike. Postavio sam sve što je bilo u muzeju. Najbolje druženje s predmetom je kada ga imate u rukama, pa ga okrećete.
Obilazak Srbije
Prihvatao sam da sve što dođe u muzej ide preko mene. Koristio sam i priliku da obilazim druge muzeje širom Srbije. Svuda su kustosi bile žene, koje nemaju snage da nose velike slike. Dolazio sam da im očistim slike, a one su mi govorile da sam lud jer se nudim da radim. A ja sam znao taj adet da dok sliku ne uzmem i metnem je na srce, nije moja.
Crkva
Već sam počeo da obilazim Srbiju i da je upoznajem, a tada sam i prihvatio da radim sa Crkvom. U to vreme me je pritiskao vladika šabački da pogledam njegovu eparhiju. Mnogi su tada izgubili poslove jer sam radio u korist Crkve, a to je vladici jako odgovaralo. Dođem i vidim crkvu, ona nikakva, prljava, pa odem u drugu i vidim da crkva blista i predložim da se popovi promene. Sve sam popisivao i naučio. Ko god bi donosio ikonu u muzej, ja sam znao koji moler je radio.
Otac Justin
Sećam se, jednom sam bio sam smešten u manastir Ćelije, gde sam upoznao oca Justina. Taj susret neću nikada zaboraviti, on me je odredio kasnije u životu. Nisam znao ko je, pa me je posle živ sram pojeo; umesto da slušam mudrosti tog čoveka, ja sam pričao, i pričao, i pričao...
Raspad Jugoslavije
Kad su počeli ratni sukobi u Jugoslaviji, pridružio sam se komisiji koju je Milošević formirao preko Ministarstva kulture, pri Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Radio sam to zbog ljudi koji su pametniji od mene. Rat je zahvatio celo područje. Napadali su me što ne spasavam hrvatska kulturna dobra, već samo naša. Popisao sam sve spomenike.
Znali su da imam te spiskove, ali nisam hteo da im ih dam jer bi znali šta sve znam. Puca se, a oni traže da im vratim ikone. To jeste bilo njihovo, ja sam zapisao kome šta pripada, ali rekao sam sebi da ih neće dobiti nazad dok se rat ne smiri. Moji Srbi su me tada optuživali da ne spasavam ikone, već da ih skupljam i prodajem u Beogradu. A ja nijedan predmet ili kulturno dobro nisam preneo sam. Radio sam puno i u Hercegovini na spasavanju kulturnog blaga. Svuda su mislili da sam njihov, gde god da sam odlazio.
Krajina
Sećam se, jedan naš čovek, koji je vezan za naše udruženje, došao je kod mene i rekao mi da bih morao da se malo angažujem oko spomenika u Kninskoj Krajini. Tako sam otišao tamo, nikada pre nisam bio. Nisam verovao da naša Krajina može da padne. Za vreme rata formirao sam službu za zaštitu spomenika. Naime, kako se to dogodilo? Ulazim u Knin, u samostan, svetinju, ali nisam prelazio prag jer je unutra bio haos. Izlupano, ispišano, išarani grafiti, jednom rečju grozno. Nisam imao ništa drugo nego da formiram lokalni zavod. Prvo što sam tražio bilo je da zatvore vrata i sve očiste, i da zapišu šta su sve našli.
Nacionalista
Prizor koji nikada neću zaboraviti dogodio se 1991. godine u Livnu, kad je preosvećeni Atanasije prenosio mošti bačenih u Livanjsko polje. To su bila srpska mesta u kojima nije ostala nijedna glava. To ridanje nisam video u životu. Skupljene su kosti iz jama i napravljena je kosturnica. Prva tri sanduka bila su puna dečjih glava koje nisu bile veće od moje pesnice. Ide nesrećni Atanasije, celiva glave, rida i kuka. To je bila strašna slika, nisam mogao da se suzdržim.
Sama pomisao na to šta su ta deca sve mogla da budu... Kad imate takve rane, ne možete da ne budete nacionalista. Nego šta sam nego srpski nacionalista. Mene rane moga roda bole. Samo onaj ko sa Kašićkih bregova nije gledao na Ravne Kotare, na mesta koja smo izgubili u nekoliko potonjih godina, može da ne bude nacionalista. Brana Crnčević je imao termin "brižni Srbi", koji sam ja često koristio, to je motiv koji me pokreće. Stalo mi je do naroda iz kog sam potekao.
Dva braka
Eto, to ti je priča. A evo i ove, mnogo lakše, i lepše: prvi put sam se oženio pred put u Afriku 1961. godine. Jelena Barberi i ja smo bili u vezi još na studijama. Njena majka je insistirala na tome da se venčamo i mi smo to uradili pred put. Već sledeće godine sam bio na putu za Južnu Afriku. U tom braku smo dobili ćerku Bojanu. Posle nekoliko godina smo se razveli.
Drugi put sam se oženio uz izložbu Petra Lubarde. Obeležavali smo 125 godina muzeja i tim povodom sam organizovao izložbu Lubardinih dela. Naterao sam sve direktore muzeja da budu tamo, a oni su me se na neki način "plašili", jer sam bio drčan. Napravio sam izložbu njegovih slika sa muzikom 1969. godine i uz nju se oženio Gordanom. Već sledeće godine na leto dobili smo ćerku Olgu.
Nikola Tesla
Zanimljivo je to da je moja Gordana Teslinka rođaka Nikole Tesle po majci, četvrto koleno. Naša ćerka Olga imala je hondrome kao i Tesla, to je nasledna bolest zbog koje umesto kosti imate hrskavicu. Nisam imao pojma da je nasledila to od njega sve dok igrom slučaja nisam otišao na neku izložbu posvećenoj Tesli. Video sam snimak njegove šake koji je bio identičan kao snimak moje ćerke. Na istim mestima su imali hondrome.
Svađa s Lubardom
Mesec dana pre nego se rodila moja Olga, otvarao sam izložbu Petra Lubarde u Vrbasu, gde se održavao Festival poezije mladih. Napravio sam izložbu koja je bila sa sličnim materijalom kao i na svadbi. Pored mene je sedeo Mika Antić i ja se oko podneva javljam Lubardi. On i ja smo bili dobri prijatelji. Lubarda je sa Ljubotinje, a put za Ljubotinju je prolazio kroz selo u kome sam odrastao. Zovem ja njega: "Pero, ovde se skupilo pola Ljubotinje", nabrajam imena, zapenušao, a sve ne bih li ga ubedio da dođe.
Uz sve to moje baljezganje i lupanje, on meni odgovara, a sve se čuje: "O, Kusovče, može biti da su te naučili šta je slika, ali te nisu naučili šta je čovek. Radiš ispod žita kao jazavac!" I spusti mi slušalicu. To čuo Mika Antić, koji je sedeo pored mene i pio, i samo je dodavao "Kusovac ko jazavac, Kusovac ko jazavac". Vratio sam se u Beograd i jedva sam čekao da izbacim iz sebe jad. Ulazim u svoju kancelariju i prvo što sam rekao bilo je: "Pero Lubarda, može biti da si veliki slikar, ali si nula od čoveka!"
Međutim, tu je posredi bio veliki nesporazum, jer sam ga pogrešno razumeo. Mislio sam da su oni zaključili da ja izložbe otvaram zbog para. Umro bih a ne bih znao šta je bilo. Na nekom prijemu kod Branka Pešića, koga sam mnogo voleo, sreo sam Lubardu. Prilazi on meni i kaže mi: "Vidim da si još ljut", a ja razmišljam da li da mu pružim ruku. Objasni on meni da se tog dana udružio s Lazarom Trifunovićem i da je napisao protestno pismo protiv skidanja Njegoševe kapele s Lovćena. U tom pismu je stavio da ga se nikada više ne stavlja među Crnogorce, a ja ga zovem i laprdam da je tu pola Crne Gore.
Mora Kusovac da potvrdi
Znam da sam pravio greške, ali one su bile iz neznanja ili trapavosti. Najčešće sam grešio jer bih nekome poverovao, a ne treba verovati ljudima. Sećam se jedne situacije, dođe kod mene neki mladi čovek s jednom slikom koja malo podseća na Lubardu. Molio me je da potvrdim, a ja nisam bio sto posto siguran. Dođe mama, ispriča mi priču, složila se kao kec na desetku. I ja, ajde, napišem da je to jedan raniji, slabiji rad Lubarde. Kažu oni meni to je nama u porodici, samo ćemo je čuvati, nije nikakva trgovina.
Pojavljuje se kasnije jedan kolekcionar i kaže mi - jao, to je rad Vuke Velimirovića! Pitam ga da li tu stoji moj potpis, on kaže stoji. "Pocepaj ga i neka dođu da im izdam novi." Nikada se nisu pojavili. Takve stvari su se mogle dogoditi, ljuti me što sam naseo. Uvek mi slože priču koja je tužna i uvek se ispadne da nije nevolja već trgovina.
Kad se osvrnem...
(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)
Bonus video:
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega