I ROKERE I POLITIČARE SLIKALA SAM KAO DA SMO KOMŠIJE: Ispovest Goranke Matić pred čiji objektiv su stali od članova EKV do ĐINĐIĆA

Spletom životnih okolnosti na svojim fotografijama za večnost je sačuvala najveće zvezde muzičkog novog talasa u Jugoslaviji. Njeni radovi nalaze se u Muzeju savremene umetnosti. Često joj, kaže, promaše ime, ili je Gorjanka ili Gorinka. Bilo kako bilo, ostaće upamćena kao jedna od najpoznatijih žena u svetu domaćih foto-reportera

Prva sećanja mi dolaze iz Ljubljane. Bila sam u gostima kod roditelja i imala sam oko dve i po godine. Sećam se prozora koji je gledao na park. Moj tata je tim putem dolazio s posla. Kad bih ga ugledala, brzo sam sedala na njegovo mesto za stolom i čekala da započnu pregovori ko tu sedi. I tako sam povremeno gostovala kod roditelja ili bi oni dolazili da me vide sve do preseljenja u Kumanovo, gde sam morala krenuti u školu. Tata je bio vojno lice, pa smo se zato tako selili. Škola je za mene bila mora, bežala sam iz nje, žena koja je radila kod nas nije mogla da me obuzda, tako da je mama dala otkaz na poslu i rekla: "Ja rodila, ja ubila!" Tu kreće njena pedagogija. Pomirila sam se sa sudbinom, učila i trpela sve do fakulteta.

Ime i poreklo

Verovatno je trebalo da se zovem Gordana, ali su mi dali ime Goranka, po Gorskom kotaru. Tata mi je Srbin iz tih krajeva, a mama je rođena u Sremskoj Mitrovici i njeni koreni su s raznih strana. Njen otac je bio Rus koji je došao Vrangelovim brodovima iz Rusije, a majka malo Hrvatica, Mađarica i Švabica. Nisam imala previše nadimaka u životu, ali uvek mi pogreše ime, često budem Gorjanka ili Gorinka.

Izbačena iz muzičke škole

Bila sam jedinče sa strahom da se ne razmazim, postojala su pravila koja su se poštovala ili sledi kazna. Nisam volela da čitam, mama je bila ta koja se trudila da pročitam ili da mi se pročita obavezna dečja literatura, a "Gorski vjenac" sam bubala napamet iako nije bio u literaturi osnovne škole, a niko od njih nije poticao iz Crne Gore, valjda je mislila da će mi preko njega ubaciti u glavu osnovne vrednosti čojstva i junaštva. Tata je lepo pevao i svirao gitaru, ali ja nisam imala ni sluha ni osećaj za ritam, izbacili su me iz muzičke škole, donosila sam žabe i izbegavala solfeđo. Roditelji me nisu pritiskali ni usmeravali po svom ukusu. Rano su me počeli puštati u bioskop samu, što je bila velika stvar, ponesem flašicu vode i kolače i čekam da počne film posle filmskih novosti da uživam. Nekad smo išli zajedno, sećam se "Popa Ćire i popa Spire", našeg prvog filma u boji.

Kumanovo

U Kumanovu je bilo idealno odrastati i osloboditi se straha od smrti. U našoj ulici raskopava se nešto i naiđe se na staro groblje, mi deca nosili smo svako po lobanju ili butnu kost... Odemo posle na izlet sa školom na Zebrnjak, gde je bila kosturnica poginulih u Kumanovskoj bici, razrušena od Bugara u Drugom svetskom ratu, a kosti, lobanje na sve strane...

Nije trebalo da mi roditelji prenose ništa, samo da me puste da stičem iskustva, što su i radili, verovatno nadgledajući neprimetno moje odrastanje.

Dolazak u Beograd

Godine 1961. selimo se u Beograd. Kupili smo auto, naravno "fiću". Već sam znala grad jer smo svake godine, putujući iz Kumanova na more, odsedali na nekoliko dana kod tetke u Beogradu. Ali sad treba da živim tu. A baš u septembru je bila prva konferencija Pokreta nesvrstanih i prenosi se na televiziji, koju tad prvi put gledam. Naučila sam imena pola predsednika, učesnika. Najteža mi je bila Sirimavo Bandaranaike. Stanovali smo u Cetinjskoj, tu mi je bila i škola, a na vrhu Radio Beograd i koga vidim ispred, Đorđa Marjanovića! Njegove ploče smo imali još u Kumanovu. Ali ono što me je radovalo bile su rolšue, gvozdenjaci, vozila sam ih kao carica po Bajlonijevoj pijaci, koja je imala dosta prostora, nije bilo toliko kioska. Opet bioskop, sada Balkan, s livenom peći koja je lepo grejala zimi.

Školovanje

U školi sam bila vrlodobra, pola petica, pola dvojki koje su se popravljale pred kraj godine. Ništa mi nije smetala promena škole, osnovnu sam završila u Vojvode Mišića na Autokomandi. Tu me je tata jedne nedelje ili subote vodio na govor Aleksandra Rankovića, ceo trg je bio ispunjen ljudima. To mi je bio prvi politički skup u životu.

Kenedi

Gimnazija mi je bila Deseta beogradska. Put do škole je bio kroz Hajd park, koji je bio pun egzibicionista, nekako ih se nismo bojali, prepoznavali smo ih. Bila sam relativno povučena, obavezna je bila crna kecelja, koju sam nosila s crnim dokolenicama, crnom tašnom, kad sam bila raspoložena, stavljala sam belu kragnu. Profesorka francuskog me zvala "le corbeau" - gavran. Imala sam izlazak do devet naveče, sem kad idem u pozorište. Tog 22. novembra 1963. išla sam u pozorište i na povratku kući u autobusu sam saznala da je ubijen Kenedi. Pre sam znala za gladnu decu u Bijafri i možda još ponešto, ali da ubiju predsednika!

1968.

S nekoliko drugarica sam išla na nekoliko igranki u Lazarac i još ponegde, ali kako nisam imala sluha niti znala da igram, odustala sam. Onda je lagano došla 1968. Ja sam maturantica, a studenti se bune. S tatom obilazim Studentski trg i žao mi je što sam u gimnaziji. Idemo na more, pri povratku kampujemo na Jablaničkom jezeru u Bosni. Slučajno se probudim ranije i upalim tranzistor, čujem da su Rusi ušli u Čehoslovačku, probudim ceo kamp i posle se spakujemo, pamtim kolone na putu naših i čeških turista, tata je otišao da se javi na dužnost i mama s njim, a ja sam ostala u Privlaci s babom i tetom, tu je bio mobilizacioni centar za tu regiju, ljudi su ostavljali bicikle po našem dvorištu, pošta je bila prebukirana, predratno stanje.

Fakultet

Onda je došao septembar, vreme da se odlučim šta ću studirati, bila je u igri mikrobiologija, hortikultura ili istorija umetnosti. Kako sam tog proleća pratila predavanja na Kolarcu o našoj srednjovekovnoj umetnosti, odlučila sam da maturiram s temom srednjovekovno freskoslikarstvo Srbije i Makedonije. Tako pretencioznu temu može samo nesvesno stvorenje da si zada. Ali pokazalo se dobro, jer te godine nije bilo prijemnih zbog studentskih nemira, na naš odsek se upisalo 3.000 kandidata, to se brzo raščistilo, ali ja sam imala neki osnov pre toga. Sad sam velika i imam slobodu, idem na predavanja i ranije polažem ispite.

SKC

U to vreme su nekako osnovani i Bitef (1967) i Fest (1971), eto prilike da se uklopim u svet. Mislim da me je negde 1970. pozvala Biljana Tomić da sarađujem u likovnom programu Bitefa, to je i moj prvi posao za koji sam dobila honorar. Kupila sam tati dugmad za košulju, a mami pudrijeru i odoše pare. Ne samo da su otišle pare nego i moja orijentacija sa srednjeg veka na savremenu umetnost. Godinu dana kasnije otvara se SKC i Milica Kraus kaže da pozovem još nekoliko kolega da se nađemo tamo jer se formira likovna redakcija. Svi smo došli sa entuzijazmom i mislim da je to bio dodatni univerzitet. Država nam je poklonila prostor i sredstva i skoro dve decenije je to trajalo. Imali sreće da se družimo i interdisciplinarno preplićemo, likovni program, filmski, pozorišni, tribine političke, muzika...

Galerija 45

Ja sam morala ići dalje, pojavila se Galerija 45 na Novom Beogradu, prilika da se osamostalim, pravila sam program za manju zajednicu, raznolik i mislim uspešan. Čak sam s Momom Rajinom organizovala Rok blok, koncert grupa tada u nastajanju, bilo je više od 3.000 ljudi na livadi u Bloku 45. Na leto sam otputovala u Francusku i Portugaliju sa idejom da će me na jesen zaposliti. Ali gle vraga, direktor Doma kulture Novi Beograd zaposli neku svoju kandidatkinju, ja ljuta na Sud udruženog rada, on mi kaže: "Goranka, izgubit češ ovaj proces, ali ti si za nešto bolje." Tada sam bila besna, sada bih mu se zahvalila. I tako ja vidim da nema ništa od istorije umetnosti i da je vreme da stvari okrenem za 180 stepeni.

Fotografija

Zahvaljujući SKC, imala sam slobodu da prenesem ideju na fotografiju, bez straha da nisam pogodila zlatni presek ili pogodila sve valere koje nudi motiv. Kada je 1980. Tito umro, još bez pomisli da ću postati fotografkinja, slikala sam izloge u Beogradu s Titovom slikom u proizvodima koje radnja nudi. Izgledalo mi je nekako paganski, kao darovi pokojnom predsedniku. Imala sam novca za dva slajda, još nisam znala da ubacim film u aparat, a aparat je bio tatin "kanonet". To je danas jedan od najboljih mojih radova.

Na jesen, kako nisam imala posla, obratim se mom drugu Branku Vukojeviću, uredniku Džuboksa, da počnem nešto fotografisati. Kako je to bio muzički časopis, počnem slikati koncerte, i tako ja, ni kriva ni dužna, postah fotografkinja novog talasa. U međuvremenu naučila sam stavljati film u aparat, razvijati i skoro sve što treba. Većina koncerata i proba odvijala se u SKC, gde sam bila na svom. Neke od muzičara sam znala i od pre, sve su to bili mlađi momci i devojke, tako da nije bilo problema u saradnji.

Paralelno posle sarađujem sa zagrebačkim Startom i Svijetom, gde su se fotografije reprezentativno plasirale na jednu ili dve strane i lepo potpisivao autor. Te godine su delovale bezbrižno sa idejom da će nam biti i bolje. Pored muzičara, često sam radila i intervjue s kulturnim radnicima, a dešavalo se da slikam i reverzibilnu hidroelektranu u Bajinoj Bašti. Zahvaljujući aparatu, mogla sam na razna meta da privirim.

Omoti za ploče

Moji mladi muzičari su porasli i izdavali ploče i evo mene da radim omote. Prvi omot je bio za "Odbranu i poslednje dane" Idola. Oni su mi u međuvremenu postali prijatelji. Dosta se razgovaralo kako treba izgledati. Omot je bio luksuzan, sa unutrašnjim omotom, izdavao ga je "Jugoton" iz Zagreba, a slova su bila ćirilična, stilizovani font Miroslavljevog jevanđelja. Nije bilo u to vreme kompjutera, a ni tog fonta u letrasetu, morala sam da idem u Srboštampu da tamo slažemo. Naslovna strana albuma je detalj plašta Svetog Nikole, ikone iz Narodnog muzeja, a zadnja strana isto detalj zlatne pozadine ikone sa svim pukotinama koje je vreme nanelo. Unutrašnji omot je bio kolektivni portreti Idola i njihovih prijatelja, i tu sam se prvi put pokazala sa fotkama farbanim drvenim bojicama, koje su se pokazale uspešne i popularne. Danas ih je otkupio Muzej savremene umetnosti.

Zoran Cane Kostić i Milan Mladenović su mi bili komšije, tako da je saradnja bila kućne prirode. Koja je bio iz Bloka 45 i pored SKC, viđali smo se po autobusu. Bajagu sam upoznala na putu za Beč, kad smo išli na koncert Stonsa. Kad je osnovao svoj bend, radila sam mu jedno pet albuma. "Pozitivna geografija" je bila zabavna, pozvali smo strip autora Željka Paheka da nacrta imaginarnu geografsku kartu po kojoj smo rasporedili Bajagu u raznim pozama.

I sve je to bilo tako do 1990. godine. Došao Ante Marković, ja idem u Kinu transibirskom železnicom, a Miša Vasić kaže da se osniva na jesen novi nedeljnik i ako oću da radim. Dobro, videt ću, ima vremena.

S rokera na političare

Vratim se ja iz Kine i Rusije puna utisaka, a ovde me čeka da postanem urednica fotografije u Vremenu. Bila sam se solidno uplašila kad sam shvatila da je to pretežno politički magazin. Ja o politici pojma nemam. Teši me Denis Kuljiš, kaže da ni on u Poletu, kad je počeo, ništa nije znao, da se opustim. I ja se opustim. A oko mene sve novinarski vukovi. Foto-dokumentacija je bila slaba, ja sama, oni samo traže neke političare. Kažu, daj nam Momira Bulatovića. Ko vam je to? Žarković kaže: "Crnogorac, mlad, političar s brkovima." Ja zovem Tanjug i da im pomognem, izrecitujem šta mi je Žare rekao, čujem preko telefona tamo se smeju, a u redakciji svi zasuzili od smeha. To su bili počeci mog ulaska u političko novinarstvo.

Opametila sam se, relativno brzo naučila sem Slobe i ostale, došao je Draško Gagović, jedan od najboljih reportera, a u dokumentaciju Jelena Mrđa, bili smo ekipa uz pomoć ostalih fotografa Beograda. Niko mi više nije mogao ništa. Ulazila sam u kabinete političara s novinarom kao da idem u posetu komšiji. Osnovno je biti bez treme i truditi se da uradiš pošteno posao. Rokeri su me zezali da sam ih zamenila političarima. Takva vremena došla. Nisu bili samo političari, bila je i ulica, a i zemlja nam se raspala. Na ratište nisam išla, ali na ulicu jesam. Kako je stalno bilo izbora, radila sam i fotke za bilborde preko marketinških agencija u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori, to je drugi posao, bliži omotima ploča, nije mi loše išao, a i dobro se plaćalo, plate u novinama su bile male.

Peti oktobar

Došao je i 5. oktobar, mene je zatekao u Petrogradu na nekoj izložbi. Vraćam se, a u avionu ljudi čitaju novine, svi su uzbuđeni, na ulici u Beogradu čujem kako se neki boje za posao, baš neprijatno. Mene čeka da napravim publikaciju o 5. oktobru, foto-dokument kao što smo radili i u vreme šetnji 1996/97.

Vreme nastavlja kao i pre, bez neke veće finansijske pomoći, pojavili su se kompjuteri, mobilni telefoni, a neki momci iz agencija imaju i digitalne aparate. Sve se menja. Počinjem paralelno da predajem na političkim naukama, studentima novinarstva, foto-žurnalizam.

Dvanaesti mart

Tog 12. marta 2003. imam čas, Žarković me zove, ništa od škole, da dođem u redakciju, ubijen Đinđić. Tramvajem prolazim Nemanjinom, gomile ekipa pred vladom. Sada je ubijen premijer koga sam godinama poznavala i radila s njim. Danima se ruši Šilerova, uvedeno vanredno stanje, sve ide nagore...

Politika, pa RTS

Vreme je bilo prva redakcija, posle sam prešla u Politiku, koju u to vreme uređuje Ljilja Smajlović i menja se njen izgled, diskretno, dizajn i fotografije se objavljuju u boji. Sada sam već iskusna, ali nedovoljno za takav veliki organizam. Tu sam radila kao u rudniku od jutra do zaključivanja broja, ali bilo je iz entuzijazma. Ljilja je bila smenjena, a ja sam izdržala još godinu dana i prešla u RTS, gde je bilo lakše, i drugi medij, gde sam pokušala da nađem mesto od korišćenja fotki za emisije do snimanja novinara za telefonska javljanja ali bez slušalice, još nije bilo ovih pametnih telefona. Onda sam otišla u penziju i još malo predavala na FKM.

Odlasci bližnjih

Sada sam u uzrastu da je normalno da se oprostim od roditelja, koji su doživeli duboku starost, od prijatelja koji su zbog bolesti otišli nekad ranije, sahrane su deo mog života, nemam tu patetike, nešto što se ne može popraviti, dogodilo se, i dok su u mojim mislima i na mojim fotografijama, tu su na neki način.

Život

Doba je kada rekapituliram život. Mislim da je bio zanimljiv i da sam nešto promenila, ne bi bio takav. Zadovoljna sam i što bi rekao Zdravko Čolić: "Ja tu ne bi ništa diro."

Uradila sam nešto što će, ako ne unište klimatske promene ili ratovi, biti deo našeg kolektivnog sećanja na period kad sam bila aktivna kao fotografkinja.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video: