SVIRAO SA BAJAGOM PUNE 34 GODINE! Miroslav Cvetković: Pre 5 godina našao sam deo koji mi je falio! U 65. na koncertu upoznao IVANU

Na bini je više od pola veka. Svirao je s mnogim značajnim muzičarima i u značajnim rok grupama. Najpoznatiji je kao basista Bajaginih Instruktora. Neće, naravno, ostati upamćen samo po tome. Zajedno sa Srđanom Stojanovićem i Goranom Lončarom, a na ideju Jovana Jovanovića Grofa, 2015. osnovao je Rok muzej. U njemu se čuvaju instrumenti i lične stvari muzičara koji su obeležili istoriju domaćeg roka

Tu smo živeli, otac Čedomir, majka Jovanka, ja, a pet godina kasnije i moj brat Branko. Pošto su to pedesete godine, još uvek su se videle posledice skoro završenog rata, tako da mi je ostalo u sećanju da je ta zgrada od četiri sprata imala samo dva, dok su gornji bili u ruševinama. Slike koje iz tih dana imam u glavi imaju nijanse braon i sive, dok su one iz Obrenovca sasvim drugačije.

Otac i majka

U to vreme moja majka je studirala medicinu, a otac je bio službenik u Domu sindikata, u Odeljenju za proučavanje radničkog pokreta u skandinavskim zemljama. Zbog prirode posla otac je vrlo često bio na putu, tako da sam još kao mali prešao kod mojih dragih strica Bore i strine Miladinke u Obrenovac. Tu je mali Mića, kako me je jedino majka zvala, dobio veliko slovo M u svom imenu. Strina je bila, kako se govorilo, domaćica, vedrog duha, uvek nasmejana i spremna da nešto umesi, na radost mene i klinaca iz susednih dvorišta. Njih dvoje nisu imali dece, ali je Miladinka, pored mene i mog brata Baneta, odgajila i othranila bar još petoro mojih vršnjaka iz komšiluka. Takvo je bilo vreme, ljudi su pomagali jedni drugima, družili se, dogovarali i ogovarali, ali uvek su bili spremni da se nađu kad treba. Meni je to izgledalo kao sasvim normalno, kao prirodno, i taj osećaj mi se ugradio u karakter.

Vozovi i Obrenovac

Stric Bora je bio šef železničke stanice, i to mi je baš imponovalo, zbog njegove uniforme, posvećenosti i ljubavi prema poslu. Imao je savršen rukopis, imao dar za crtanje, a rukama je mogao da napravi šta god zamisli. Bio je strastveni ribolovac, ali nije voleo da jede ribu i nikad nije naučio da pliva. Jedini u Obrenovcu je navijao za splitski Hajduk, što mnogi nisu mogli da razumeju, a meni se sviđalo što je takav.

Pruga je prolazila na pedesetak metara od nas i, na mestu gde je sekla Ulicu Mila Manića, sada Kralja Petra, bila je kućica radnika koji je dizao i spuštao rampu. Tu bi me strina odvela u vreme kad stiže "lokalčina", parna lokomotiva koju je vozio Borin prijatelj, mašinovođa Kosta Ćečez. Kosta je bio vrlo krupan čovek i on bi tu prikočio, uhvatio me za kragnu i podigao u kabinu, pa sam s njim "vozio" do stanice. Taj osećaj za jednog dečaka od tri ili četiri godine bi mogao da se uporedi jedino sa letom u svemirskoj letelici. Još tada sam znao da je železnica moćna i važna stvar. Tek kad sam odrastao i počeo svoj "gradski" život, shvatio sam koliko je odrastanje u Obrenovcu bilo divno, vredno i korisno. Tu sam upoznao razne karaktere ljudi, kakve sam posle sretao i mogao da ih prepoznam, ma koliko se trudili da se drugačije predstave. Na Savi sam naučio da plivam, veći deo dana provodio na biciklu i savladao veštine koje su mi dragocene u životu.

Poreklo

Moja familija sa očeve strane poreklom je iz sela Leva Reka, u blizini Vranja, a otac se rodio u Barajevu, gde je deda Jovan dobio posao kao železničar. Majčini preci bili su Srbi iz Vojne krajine, a njeni roditelji, deda Steva i baba Anka, doselili su se iz Like, prvo u Šabac, gde su se venčali, a zatim u Sentu. Moja majka Jovanka rodila se, odrasla i završila gimnaziju u Senti. Volim da mislim kako je to dobar genetski spoj koji mi je odredio karakter još u majčinom stomaku.

Igra sudbine

Pred moj polazak u školu otac je dobio stan na osmom spratu zgrade u Ljube Didića, na uglu sa Cvijićevom ulicom, i od tada je to ono što se zove moj kraj, bez obzira na to što sam se selio više puta i živeo u raznim delovima Beograda. Posle skoro trideset godina sam ponovo u svom kraju i moja žena i ja stanujemo u zgradi s pogledom na terasu gde je velikim slovima kredom bilo ispisano THE CREAM. Nekim čudom taj natpis je tu odolevao kiši skoro deset godina. Dakle, tu počinje priča o muzici, ali pre toga malo o školi.

Ja sam bio prva generacija OŠ "Oslobodioci Beograda". Iskreno, nisam bio mnogo zainteresovan za nastavu, više sam voleo da crtam i gledam kroz prozor. Naročito me nerviralo kad su nas terali da nosimo pionirske marame i one plave kape s petokrakom i kad smo morali mesecima da vežbamo za slet na rođendan voljenog predsednika. To sam doživljavao kao neku uravnilovku, a ja sam znao da nismo svi isti i da ne treba da budemo svi isti.

Zapamtio sam jedan smešan događaj koji se odigrao u drugom ili trećem razredu. Opet nekim važnim povodom, učiteljica Natalija Kemiveš, koja je bila dobra i svi smo je voleli, organizovala je malu priredbu u učionici, kojoj su prisustvovali i roditelji. Mi đaci smo dobili zadatak da naučimo po jednu prigodnu pesmicu i da je izrecitujemo pred publikom. Ja sam dobio neku pesmu, koja je bila toliko besmislena da nisam uspevao da zapamtim nijednu strofu. Stvarno sam se trudio, ali bez uspeha. Ishod je bio da sam izašao pred odeljenje i promucao da nisam spreman. Toliko me je bilo sramota da sam želeo da nestanem. Mislio sam da nikada više neću izlaziti pred bilo koju publiku. Život je lep jer je nepredvidiv, skoro pedeset godina sam proveo penjući se na binu, u početku s tremom i radošću, a kasnije i bez treme.

Mile Pile

U Cvijićevoj broj 119, u vrlo egzotičnom dvorištu, kakva su se mogla videti u nekim filmovima takozvanog crnog talasa, živeo je Milan Miletić, kasnije poznat i kao Mile Pile. Taj je nadimak mu je smislio popularni Milovan Ilić, s kojim je sarađivao kao ton majstor i bio zaslužan za duhovite i moderne špice i takozvane džinglove. Pile je svirao gitaru, važio za najboljeg u kraju. Ja sam već bio ozračen Bitlsima i mi smo se vrlo brzo sporazumeli da smo na istoj strani. On me je naučio prve akorde na gitari, provodili smo večeri i dane svirajući i pevajući u mom stanu, vikendom, kad su moji na placu, ili na ulici, ispred njegove kapije. Izgleda da nismo bili loši jer nas niko nije polio vodom dok smo pokušavali da izvučemo neke terce u pesmama Bitlsa.

Harmonika i auto

Taj period mi je veoma drag jer su dešavanja u svetskoj muzici bila vrlo intenzivna. Skoro svakog dana se pojavljivao novi svetski hit, nove grupe, počelo je razdvajanje po stilovima, novi heroji, Klepton, Hendriks, Piter Grin. Beograd je tada bio evropski grad. Svaka ulica je imala bar jedan bend, a na potezu od Kalemegdana do Slavije si mogao da ideš na najmanje deset igranki gde se svirala popularna muzika.

U duši nisam imao nikakvu dilemu šta želim da budem, kao što nisam imao ni ideju kako da to izvedem. Moj otac je bio tipičan primer činovnika, iako veoma obrazovan i, što bi rekli, video sveta. Kad sam pokazao volju da se bavim muzikom, kupio mi je harmoniku i upisao me na kurs u Radničkom univerzitetu "Braća Stamenković", sada UK "Vlada Divljan". To sam doživeo kao kaznu, ali sam našao način da se izvučem. Namerno sam svirao pogrešno i naveo profesora da kaže ocu da sam bez trunke talenta. Taj princip sam upotrebio još jednom, kada me je terao da naučim da vozim kola, iako to nisam želeo. Na putu od Obrenovca do Zabrana, izletišta na Savi, namerno sam skrenuo s puta u jendek. Srećom, "škoda" nije bila oštećena, a ja sam bio oslobođen obaveze da budem savremeni mladi muškarac koji vozi kola.

Majka je volela Harija Belafontea i trudila se da prati to zbog čega sam ja bio toliko uzbuđen. Značila mi je njena podrška. Kupila mi je prvu akustičnu gitaru, a kasnije i moj prvi bas - "jolana studio bas".

Tvrtko, Grgur i Klement

Pile i ja smo neko vreme bili duo, u kojem on solira, a ja ga pratim, sve dok se nije umešao naš drug i komšija Predrag Držajić Bucke, koji je svirao bubnjeve i delio s nama ljubav prema vozovima. Sad smo već imali bend. Ja sam prešao na bas, a triju smo nadenuli ime Tvrtko, Grgur i Klement. Grupe Krim i Džimi Hendriks ekspirijens bili su naši uzori i mi smo uporno skidali sve što smo mogli da nađemo na pločama, ili smo snimali s radija. Iz tog perioda sam stekao iskustvo koje sam uporno čuvao i čuvam ga i danas. Sviranje u bendu s ljudima koje razumeš, učiš od njih i oni od tebe, koje poštuješ i koji te uvažavaju, privilegija je i ogromno zadovoljstvo.

Gimnazija

U to vreme išao sam u Petu beogradsku gimnaziju, iz koje pamtim profesore posvećene i radu i nama, buntovnim đacima. Moje odeljenje IV-11 imalo je 28 devojaka i nas četiri muškarca, bili smo kao porodica. Razredni starešina, profesor Đakovac, zvani Đani, bio je veoma strog, ali je uoči mature rekao da smo njegova najbolja generacija. Želeo sam da moj maturski rad bude iz oblasti džeza, međutim, pošto taj žanr nije bio u programu muzičkog, izabrao sam srpski jezik i književnost. Od profesora Ivana Pipala dobio sam temu "Dvojstvo ličnosti u savremenoj književnosti". Pišući je, uporedio sam delo F. M. Dostojevskog i F. Kafke.

Pop mašina

Bilo je lepo dok je bend trajao, a onda smo otišli svako svojim putem. Pile je počeo da radi u Radio Beogradu kao ton majstor i stekao ugled najboljeg montažera zvuka, Držajić je završio saobraćajni fakultet i postao omiljeni profesor u Železničkoj školi. Mene je Obrenovac još jednom usmerio tako što sam na rukometnom terenu prvi put čuo grupu Pop mašina i njihovog gitaristu i pevača Zorana Božinovića. To je bio šok. Nisam mogao ni da sanjam da kod nas neko može da svira i peva isto kao idoli iz sveta. Morao sam da ga upoznam. Otišao sam do njegove kuće u Đevđelijskoj 45 na Zvezdari i pokucao na vrata. Otvorio mi je Zore, ja sam se predstavio i rekao da sam odlepio na njegovu svirku. I sad se živo sećam njegovog izraza lica kad je to čuo. Izgledalo je kao da se već dugo poznajemo. Odmah smo krenuli da pričamo o muzici, upijao sam svaku reč i svaki ton koji je proizvodio na gitari. Bio je vanserijski talenat i čast mi je što smo postali prijatelji.

TILT

Jednom sam mu se požalio da mi se prvi bend raspao, da želim da sviram, ali nemam s kim. Duda Bezuha je rođeni brat Zoranove žene Ksenije i pravo čudo od gitariste. Duda je imao druga s kojim je svirao, Nenada Stamatovića, a ja sam pozvao Predraga Držajića i tako je nastala prva postava grupe TILT. Sećam se anegdote s prvog većeg nastupa u tadašnjoj "Simonidi", a sada Zvezdara teatru. Bili smo predgrupa sastavu CD, koji je bio jugoslovenski poznat, sa već objavljenih nekoliko ploča i opremom kakvu smo samo mogli da sanjamo. Dakle, prvi put držim "fender džez bas" u rukama i treba, pred punom salom, da krenem pesmu koja počinje bas frazom. Od silne treme krenuo sam duplo bržim tempom. Na to Držajić iznerviran ustaje od bubnjeva i odlazi. U sali smeh, ja shvatam šta sam uradio, polako se vraćam u originalni tempo, Bucke se vraća i mi zasviramo kao da se ništa nije desilo. Bili smo tako dobri da smo na kraju imali prave ovacije. Nešto kasnije je na mesto bubnjara došao Vlada Golubović, takođe nesvakidašnji talenat, i ta postava je najduže trajala.

Prvi veliki koncert

Prvi zaista veliki nastup imali smo u hali Pinki u Zemunu. Bio je to humanitarni koncert pod nazivom "Za vodoprivredu" i nastupale su poznate grupe kao Parni valjak, YU grupa... Za tu svirku smo se posebno spremali, Duda je u jednom trenutku svirao dve gitare istovremeno, s belim rukavicama. Desilo se da je publika na kraju koncerta skandirala ime našeg benda.

TILT je jedno vreme bio vrlo cenjen bend i tek posle dosta godina sam shvatio da smo uticali na mnoge mlade muzičare. Nastupali smo uglavnom u Beogradu, u Domu omladine i domovima kulture, ali nismo baš zarađivali, jer smo bili pomalo naivni, a željni svirke i dokazivanja. Sve dok se nije umešao naš prijatelj Branko Marušić Čutura. On je jedan od ljudi koji su doneli novu muziku u naš grad, a toliko smo mu se svideli i kao bend i kao ljudi da nas je vodio svuda, najviše po Vojvodini. Koliko se sećam, prvi honorari završavali su kod Miće konobara u kafani "Šumatovac", koja je tada bila centar i pojilište muzičkog sveta svih vrsta.

"Šumatovac" i Enco Lesić

"Šumatovac" je bio mesto gde su se sastajali svi muzičari i razni drugi umetnici da bi se družili, sklapali poslove ili jednostavno bili viđeni. Tu sam upoznao Enca Lesića, klavijaturistu i kompozitora iz Splita. Enco je došao u Beograd iz Sarajeva, nakon što je napustio grupu Indeksi, sa idejom da otvori prvi privatni studio za snimanje muzike u Beogradu. U međuvremenu, grupa TILT je prestala s radom i ja sam jedno kratko vreme sarađivao sa Asimom Sarvanom, pevačem grupe S vremena na vreme. Kao trag te saradnje ostao je singl s pesmama "Muzičari lošeg kova" i "I tako svaki dan". Dakle, bio sam nezaposlen, pa sam odmah prihvatio Lesićevu ponudu da radim u studiju. Snimanje i muzička produkcija bili su moja druga velika ljubav. Uvek ću biti zahvalan što me je moj nebeski geometar tako lepo vodio kroz život i što sam dobro znao šta jeste, a šta nije za mene, s kojim ljudima želim da se družim.

Rad u studiju

Studio "Druga maca" odredio mi je karijeru. Tu sam upoznao skoro sve muzičare koji su išta značili na sceni i, naravno, Bajagu. S Borom Đorđevićem se znam iz Pete beogradske gimnazije i učestvovao sam na snimanju prvog singla njegovih Suncokreta 1975. godine, a onda sam 1981. bio snimatelj na albumu Riblje čorbe "Pokvarena mašta i prljave strasti". Čorbin gitarista Rajko Kojić bio je izuzetan muzičar i bilo nam je zadovoljstvo da sarađujemo. Na njegovu preporuku dobio sam priliku da zamenjujem basistu Mišu Aleksića u dva navrata. Jednom na turneji po Zapadnoj Srbiji i drugi put na velikom koncertu u Zagrebu 1981. godine. U to vreme sam u podrumu zgrade u Stanoja Glavaša, gde sam tada živeo, imao kompletnu opremu sa ozvučenjem i skoro da nema muzičara koji tu nije bio bar jednom. Imam sačuvan snimak na kome s Bajagom sviramo Branko Neškov, bubnjar Dušan Đukić i ja (kasnije članovi grupe Pa Pa Tra). Zatim smo u Radio Beogradu snimili dve kompozicije, ali, nažalost, to nisam sačuvao. Prva ozbiljna saradnja bila je na pesmi "Pustite me, druže", koju smo snimili kod Enca, a zatim i TV spot za nju.

Pozitivni koncerti

Kada je, na nagovor Kornelija Kovača, Bajaga krenuo da snima album "Pozitivna geografija", pozvao je i mene. Tako je sve počelo. U karijeri sa Instruktorima, koja je trajala od početka 1984. pa do decembra 2022, bilo je događaja i uspomena za tri debele knjige. Ipak, izdvojio bih nekoliko koncerata koje posebno pamtim. Prvi veliki koncert u francuskom gradu Tuluzu 1985, na festivalu gde smo bili predstavnici TV Beograd, zatim onaj u Moskvi, takođe 1985, na Festivalu omladine u Parku Gorki, pred ogromnim brojem ljudi, čuveni kišni koncert na Tašmajdanu, kao i drugi kišni ispod Kalemegdana. I, na kraju, meni najuzbudljiviji i privatno najvažniji, koncert u Pulskoj areni 2018. godine. Uzbudljiv zbog nestvarnog ambijenta, a privatno najvažniji, jer sam tu konačno našao deo sebe koji mi je nedostajao, to jest tu sam upoznao svoju ženu Ivanu i zahvalan sam svima i svemu na tom blagoslovu.

Bajaga i odlazak

O Bajagi i Instruktorima se manje-više sve zna i ja bih samo dodao svoje viđenje iz današnjeg ugla. Siguran sam da je Bajaga kao pesnik i muzičar jedan od najznačajnijih umetnika ovog vremena. Toliko iskrenih osećanja i genijalnih misli u stihovima retko se nalazi kod jednog stvaraoca.

Mnoge ljude koji me poznaju iznenadila je moja odluka da izađem iz benda, ali Bajaga i drage kolege dali su mi punu podršku i razumevanje. Samo neko ko je nebrojeno puta u toku pedeset godina toliko putovao i penjao se na binu od zabiti do svetskih scena može, možda, da razume da mi je bilo dovoljno za ovaj život. Ja nisam od onih koji smatraju da treba ostati na bini do kraja, a imam i drugih planova, opet vezanih za muziku, naravno.

Muzej roka

I, za kraj, pomenuo bih neke projekte na koje sam ponosan. Na ideju Jovana Jovanovića Grofa, zajedno sa Srđanom Stojanovićem i Goranom Lončarom, 2015. osnovao sam Rok muzej. U njemu se čuvaju instrumenti i lične stvari muzičara koji su obeležili istoriju našeg roka, plakati, časopisi, knjige, kao i uređaji za snimanje i reprodukciju muzike. U nedostatku prostora za muzej, napravili smo pokretnu izložbu, s kojom smo obišli celu Srbiju i mnoge delove bivše Jugoslavije. Verujem da Beograd zaslužuje ovakvu ustanovu i da bi stalna postavka doprinela turističkoj ponudi glavnog grada Srbije.

Veoma važni su i: album "The Rubber Soul Project", koji je dobio Global mjuzik avord, i to prvu nagradu za koncept i kreativnost, kao i već pomenuta grupa Pa Pa Tra, čiji album je snimljen još 1980. godine i, mada nikad nije objavljen, veći broj Beograđana ga je čuo i voleo.

U periodu od 2011. do 2017. vodio sam takozvanu rok akademiju pod imenom Modern Music Instructors, gde su predavali sve sami poznati muzičari i ta škola je dala više dobrih instrumentalista koji su danas aktivni.

Novo poglavlje

Otvorio sam novo poglavlje, u kojem planiram da radim onoliko koliko mi pruža zadovoljstvo i da uživam u svom dragom okruženju.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video: