ŽIVOTNA PRIČA MIODRAGA POPOVA: Prvi sam javio da je MILOŠEVIĆ UMRO u Hagu, a bio sam poslednji novinar koji je RAZGOVARAO S NJIM

Dobri Lala iz Banata godinama je bio domaćin kultne emisije "Ipak se okreće", koja se emitovala na RTS i Pinku. Pet godina je bila najgledanija u Srbiji. Junaci njegovih priča bili su sasvim obični ljudi. Počeo je karijeru na radiju, a na televiziji je krenuo od vremenske prognoze. Uradio je više od 10.000 reportaža, a neke su danas postale istorija

Porodica

Nisam bio jedinac. Imao sam sestru Desanku. Zvali smo je Seka. Odrasli smo zajedno. Bila je mlađa od mene dve godine. Mama nije bila stroga, bila je duša od čoveka. Bila je tiha žena, koju nikad nisam čuo da se s bilo kim posvađala, brinula je o nama i vaspitavala nas. S druge strane, otac je bio strog, patrijarhalan i strašno je držao do date reči. Njegova reč je imala težinu, nije se igrao rečima, jer ko se igra rečima, igra se ljudima, govorio je. Kod njega je reč imala značenje. Ako mu daš reč, bolje je ispuni, ako ne želiš žešću svađu ili raspravu. Predavao je u gimnaziji i bio je jako omiljen. Generacije su ga pamtile po krilatici: Kad profesor da više od tri jedinice u jednom razredu, ocenio je sebe, a ne đake.

Televizor

Dobili smo prvi televizor 1960. godine. Sva rodbina i komšije su dolazili kod nas na Drugi dnevnik, kao na slavu. Jednom mi gledamo crnobeli televizor, a ćale kaže: "Sad ćemo imati TV u boji!" Kako u boji televizor? Znaš kako je izgledao prvi televizor u boji? Kupi se i stavi se specijalno ofarbano staklo preko ekrana i imaš nijanse boja. To su bili prvi "kolor" televizori.

Neko kome veruješ

Kad je emitovan Drugi dnevnik, baka je bila malo nagluva, mi deca nismo smeli da pisnemo. Tad smo najviše fasovali, jer ne smeš da kažeš reč tokom Dnevnika. Toliko je bilo glasno da smo morali zapušiti uši. Ja sam, onako iznerviran, nešto opsovao, a ona se okrene i upita: "Što psuješ? Baka gluva?!" Verovatno mi je to ukazalo koliko je televizija značajna. Nisam ni sanjao da ću ja jednog dana biti taj čovek u maloj crnoj kutiji. Da bi ti neko ušao u kuću, mora da kuca na vrata ili provali, a s televizijom direktno ulazi u dnevnu ili spavaću sobu, bez kucanja. Ta fascinacija mi je značila. Kao klinac sam, kažu, lepo pisao, posebno aforizme. Roditelji su bili intelektualci, držali su do znanja, pa sam krenuo u školu godinu dana ranije. To je verovatno bio neki preduslov da ja poželim da se moja reč čuje, da svoje misli i stavove podelim s ljudima, da maštam kako ću i ja jednog dana biti deo nekog novog sveta.

Auto

Brzo sam položio vozački, i to sa 17 godina. Moglo se, ali si morao da čekaš punih 18 da bi vozio po gradu. Otac je bio zaista strog, to sam ti rekao. Nikako mi nije davao auto, ključeve od kola je držao pod ključem. Bio sam mlad i buntovan. Kad bi mi dao auto, rekao bi: imaš samo 30 kilometara vožnje, i to je redovno proveravao. Prijatelj i ja smo bili očajni. Ne možemo dalje od Zrenjanina. Kakav Beograd! A bio je naš san. Naš cilj. Sjaj velegrada noću. To je pet puta više od kilometraže koju smo smeli da pređemo. Dosetio se drugar da odvrnemo sajlu kilometraže. I onda mi često odemo u Beograd, pa u Novi Sad, Suboticu. Jednom smo za opkladu otišli na kafu do Dubrovnika i sutradan se vratili. Sumnjivo je to bilo ocu, ali nije ni sanjao šta petljamo. Jednom smo zaboravili da vratimo sajlu. Otac sutra kaže da mu ne radi kilometraža. Mi u panici da nas je provalio. Jedva smo mu iza leđa namestili kilometar-sat, ali sumnja je ostala. Zato je otac prešao na nov limit: minimalnu potrošnju goriva. Morali smo skupljati od užine i "gladovati" da bismo putovali i uživali u mladosti.

Rvanje

E da, ovo sam zaboravio malopre da ti kažem. Kad sam bio mali, bio sam bucko. Mene je tada moj kršni komšija pozvao na rvanje. A taj komšija nije bio samo najjači čovek u gradu, već i u celom svetu. Kad je došao iz Tokija, doneo mi je igračku - čudo japanskog novog sveta. Bilo je tada veselo: plakali su od nekog japanskog čilija, pili i huktali od azijske rakije. Kako i ne bi: Branko Simić je osvojio zlatnu olimpijsku medalju, a četiri godine kasnije u Meksiku i bronzanu. E, on me je odveo na rvanje i govorio: rvanje nije sport snage, nego volje i pameti. To mi je kasnije puno pomoglo u životu: upornost i volja da tamo gde drugi stanu, ja nastavim, a hrabrost da se suočim sa životom me terala dalje. Do te mere sam ludački trenirao da sam došao do omladinske reprezentacije. Međutim, shvatio sam da neću biti dovoljno snažan za šampiona rvanja, pa sam se opredelio za fakultet. Ipak, zahvaljujući rvanju sam izgradio duh i telo. Do tada smo samo mi gledali devojke, sad i one bace poneki pogled kad šetamo zrenjaninskim korzoom.

Supruga

Bio sam na studijama kad sam upoznao jednu gradsku lepoticu. Ja sam bio taj koji je jurio za njom, moram da ti priznam. Jedva sam je stigao... Evo, mi smo do danas ostali zajedno. Još uvek je držim za ruku (pssst, da ne čuje: to je zbog toga da iznenada ne uleti u neku skupu radnju), a ona mene drži za reč da neću zbijati šale kad idemo negde zajedno, posebno kad me prepoznaju ("Izvinite, odakle se mi znamo? Pa ja sam onaj taksista što vas je pre neki dan vozio do kuće..."). Kad sve saberemo, naše najveće bogatstvo su dve divne ćerke, koje su nam pomogle u traženju smisla života. Obe su odrasle, udate. Rođenje prvog unučeta za nas je bio neverovatno lep i uzvišen događaj, a onda je došlo drugo, pa treće, i evo, četvrto. To nam je najveća satisfakcija u životu i daje sav smisao životu.

Fakultet

Želeo sam da studiram novinarstvo i završio sam fakultet političkih nauka. Međutim, postojala je caka: mi iz Vojvodine nismo tada mogli da upišemo tek tako fakultet u Beogradu. Problem je bio u školskom programu, jer se tada u Vojvodini, koja je težila samostalnosti, potpuno razlikovao. Video sam da ću da izvisim, i onda pravac u vojsku. Šta da radim? Upišem ti ja u Novom Sadu, za svaki slučaj, dva fakulteta. Matematiku i pravni. Bili su jedan prekoputa drugog na Limanu. Prođem oba. Šta sad? Matematiku sam upisao pro forme, proći će godina i ja moram u vojsku. Izaberem ja pravni. Gle čuda, dam uslov. Op, još jedna godina bez vojske. Međutim, mene izjeda, hoću da probam u Beogradu, ma nemam šta da izgubim pored upisane druge godine pravnog. Prođem prijemni ispit na FPN. Roditelji su me u potpunosti podržali, ja pokupim dokumenta i krenem sve iz početka iz sobe od tri kvadrata jedne baka Vide na Voždovcu.

Radio Beograd

Kada smo na trećoj godini studija dobili od profesora zadatak da se prijavimo na konkurs za novinara u Radio Beogradu 202, nisam bio oduševljen, niti sam imao neku veru. Ipak, odem ja s drugom Milošem. Ulazimo u hol, tamo 400 ljudi, a deluje kao da ih je 5.000. Auuu, ko će to čekati. Odemo u Skadarliju, popijemo tri piva. Vraćamo se, pomalo pod gasom, kad vidimo još nisu završili i mi uđemo da preostale s faksa zezamo. Međutim, šta ti život namesti. Prozovu njega, pa mene, a mi opušteni, ma ko vas šiša, uđemo, ma šta nas briga. Daju nam neke improvizacije vesti, intervjua, najava... i ja krenem u opštu zafrkanciju... Prođe to, zaboravim. Posle mesec dana me zovu da hitno dođem u Radio Beograd. Već sam zaboravio zašto. Kažu, prošao si, primaju me, ali pod uslovom: da ne mogu da se pojavljujem pred mikrofonom. Ja sam malo zavijao i otezao kao i svi Banaćani. Tada su nam kao u vicu govorili: ta šta tako uvijaš niiina-naaana: il' si Lala, il' si peder... Sad bi rekli gej, zbog političke korektnosti. Posle sam ispravio govor, ali tako je počelo.

Televizija

E, na televiziju sam otišao jer nas je poslao mentor s fakulteta na četvrtoj godini, čuveni Jova Šćeki. Rekao je: "Vas četvorica tamo!" Odmah smo bili primljeni, ušli smo u Beogradski program. Praktično sam prošao sve programe televizije. Uređivao sam sve, osim bašte na Tašu. Mislim da je to ključ za kvalitet. Moraš sve da prođeš da bi mogao da se baviš TV novinarstvom. Ne možeš baš kao danas, u trećem milenijumu, iz rijalitija pravo među voditelje. Šta si ti? Influenserka. A šta radiš? Ja sam voditeljka. Koga vodiš?! Novinarstvo je posao kojim, nažalost, mogu da se bave i oni koji ne znaju baš svih 30 slova. I bave se polupismeni polufabrikanti. Pitaju me šta mislim o jednoj koleginici koja kaže da pomera granice. Ja pogledam, a ona više pomera mozak. Nekako više mi je za posmatranje nego za gledanje. Šta ćeš, došlo takvo vreme, i ja ga prihvatam kao svako gunđalo. Znate, često sam govorio i svojim studentima ranije: kad voliš medicinu, niko te neće pustiti u operacionu salu da ne bi usmrtio čoveka. Međutim, kad voliš novinarstvo i pustiš neukog novinara, može da strada mnogo ljudi, ali koga danas to briga...

Vremenska prognoza

Kad sam došao u Drugi dnevnik RTS, već sam bio izgradio ime i čekao sam "velike" zadatke. Mislim: dobiću Skupštinu, nešto što menja svet... kad ono: kaže mi urednik da uradim vremensku prognozu. Opao Tamiš kod Pančeva. Možeš misliti! Šta ću, odem tamo, ispitam lokalce gde je najniži nivo reke. Kažu da se reka može pregaziti, koliko je opala. Od muke i besa što to radim, krenem u vodu i pričam tekst prognoze. Dođe voda do grla, ako odem još dva koraka, ode sve u tri lepe, pa i ja. Ipak, prošao sam i ispričao vremensku prognozu u jednom kadru. Čekam da me kazne, tako nešto u Drugom dnevniku nikad nije bilo ni za Novu godinu. Oni kažu: ma super. Kritičari pisali: konačno nešto novo u informativi. A je l' znaš oko čega se posle toga vodila najveća polemika? Kako sam ja u odelu ušao u vodu i posle se kolima sa ekipom vozio mokar do Beograda? Pa pobogu, poneo sam drugo odelo, ha-ha!

Vojska

Za vojsku sam čekao poslednji rok, 27 godina. Ćerka nije napunila ni prvu godinu, a ja među "guštere", kako su zvali nove vojnike. Bio sam u Somboru, a dan pre odlaska uređivao sam "Beogradsku hroniku". Gost je bio mladi i perspektivni pevač Đorđe Balašević. Neko mu je šapnuo da je meni to poslednja emisija pred vojsku. I onda je on tražio da promeni pesmu koju će pevati s novog albuma. Mi smo se znali pre toga, on se oženio našom komšinicom Oljom iz Dunavske u Zrenjaninu. Krili su od mene kad je krenula pesma koju je on specijalno najavio: "U aprilu Sombor varoš ozeleni, al' kad odem, ne vraćam se do jeseni..." Emocije samo rade, ja se srušio u stolicu, jer me je sutra čekala moja "bela lađa". Nisam mogao da verujem, a Đole se smejao i namigivao: ovo je za srećan put.

Revolucija u Rumuniji

Novinarstvo mi je omogućilo da vidim skoro ceo svet i da ponegde prisustvujem stvaranju svetske i domaće istorije. Bio sam jedan od onih koji su izveštavali iz rumunskog građanskog rata. U to vreme sam bio u Minhenu, radio sam neku novogodišnju reportažu i čuo na radiju "Čaušesku, Čaušesku". Kad smo došli u Srbiju, čuo sam da je u toku revolucija. Poznajem Temišvar, kao dete sam često s roditeljima tamo išao po salame, konjak "skenderbeg" i drugo. Otišao sam u fabriku lekova i poneo ih u bolnicu. Bilo je strašno! Spavali smo u krvavim čaršavima u temišvarskoj bolnici. Tamo sam i saznao da je Čaušesku streljan. Napisao sam knjigu o tome "Kada zvezda pada". Sa zastave su isekli zvezdu i ona je srušena, kao i komunizam u tom delu Evrope. Neverovatan prizor. Vratili smo se u Vršac da pošaljemo izveštaj. Kažu nam da je predajnik miniran. Šta sad? Utrčimo mi, gurnemo kasetu u tejp, siđemo dole i gledamo da li će da eksplodira. Nije eksplodirao, kaseta je poslata, vest o revoluciji se čula u svetu. I to su bili praktično prvi ratni izveštaji uživo. Posle je došao Irak, Kuvajt i raspad Jugoslavije.

Ratište

Računao sam da sam u karijeri uradio oko 10.000 reportaža. Dobar deo toga bile su one ratne. Rat je užasna, strašna stvar, a ja sam bio na mnogim ratištima. Napadali su me poneki da sam ovakav i onakav, čak su pisali: ratni huškač, ratni ovo, ono, ali to je bilo tako odvratno, toliko, zlo i daleko od istine. Cilj je bio da nam zapuše usta i da se zacrni ekran u našoj zemlji. Da "istina" bude samo ona tuđa, propisana... Nas ovdašnje novinare su najviše satanizovali u našoj Srbiji, samo da se ne bi videla slika, da bi medijski mrak bio izgovor za poraženu i poniženu Srbiju na kolenima. Rizikovali smo život zbog slike, vesti, informacija, a doživeli najteže uvrede.

Minsko polje

Sećam se, kad smo bili u Vukovaru, zamolili smo da nas odvedu na položaj odakle snimatelj može da beleži autentične snimke onoga što se dešava. Kad čuješ tup udarac, to znači da je metak udario negde sa strane. Kaže nam vojnik da uđemo u kuću i zalegnemo. Pitam ja njega besno: "Gde si nas to doveo?", a on odgovara: "Pa na prvi položaj." Šta ćemo mi tu? Ja da sam hteo da se borim i pucam, uzeo bih oružje i uniformu. Četiri sata smo ležali, očito su nas videli i otvorili vatru, čekali da nas snajperima pogode. Onda smo rešili da se povučemo. Stavili smo šlem i trčali nazad. Ni na šta ne misliš u tim momentima, samo da te ne pogode. Viču nam, i to naši: "Stani!" Ma, šta, bre, stani? Spasavamo živu glavu! A mi smo zapravo tada trčali kroz minsko polje. I sad mi noge klecaju kad ti pričam o tome.

Momci, glavu gore

Jedan spaseni život mnogo vredi, više od svega na svetu, nemoj to da zaboraviš i nemoj da sudiš ljudima bez suda. Kad sam bio na Manjači, snimali smo, i tu je bio jedan autobus s hrvatskim ratnim zarobljenicima spreman da krene. U momentu kad su oni ušli unutra, pitao sam gde ih vode. Vojnik kraj mene se nasmejao i rekao: "Na put bez povratka. Dosta su oni nas ubijali." Evo, i sad sam se naježio. Moj snimatelj je isto to čuo. Trebalo je da živim sa ubeđenjem da sam ih ispratio u smrt. Ne može tako, ne možeš nikom suditi bez suda. Oni su ljudi kao i mi. Pitao sam se kako da to sprečim, da spasem te hrvatske vojnike, koji nisu znali gde ih voze. Na streljanje. Ušao sam u autobus i rekao: "Momci, mogu li da razgovaram s vama, podignite glave da vas vidim." S nekima sam i pričao. Zašto? Ako ih snimim i pustim to veče, oni su zaštićeni i neće ih streljati, jer se za njih zna, biće viđeni živi. Kad sam završio snimanje, otišao sam kod nadređenog i rekao da ćemo pustiti taj izveštaj isto veče. Pitao je zašto. Nije mu bilo svejedno. Da skratim: svi su preživeli. Tog dana niko od njih nije bio streljan. Šta se potom desilo? Mene su kasnije u Beogradu zbog te reportaže kandidovali za "promašaj godine", za "primer kako se ne postupa s ratnim zarobljenicima". Zbog toga što sam spasao streljanja te ljude, bio sam primer neprofesionalnosti. Ako. I danas sam ponosan na to.

Ipak se okreće

Rekao sam ti već da ti televizija daje tu čast da uđeš čoveku u kuću bez kucanja. Ulaziš mu u život bez pitanja. Umesto ključa, upadaš s daljinskim u ljudske sudbine. Kao mlad momak išao sam među zgrade i slušao omiljene emisije koje dopiru do mene kroz otvorene prozore. Pitao sam se hoću li i ja to jednog dana dočekati. Da moj glas bude među soliterima, među ljudima. To mi se desilo sa emisijom "Ipak se okreće". Bio sam šetao među novobeogradskim soliterima u vreme emitovanja emisije "Ipak se okreće". Čuo sam svoj glas, u stotinama domova. To nikad neću zaboraviti! Tad sam bio najponosniji. Dobio sam brojna priznanja, ali najlepše je kad te narod hoće, kad te ljudi poštuju zbog onog što radiš. Kad je počela ta emisija, jedna od najčuvenijih kritičarki Politike je napisala da je to "najseljačkija" emisija u istoriji televizije i da je treba skinuti s programa, i nju i tog "narodskog" novinara. To je trebalo da bude uvreda elitnog dela kritike. Ja sam je shvatio kao pohvalu, i uvek mi je bila najveća čast kad bi mi rekli da sam "narodni" novinar, s velikim N. Inače, ta kritičarka me nakon 50 emisija predložila za veliku novinarsku nagradu, a ja sam joj napisao: Il' me voli, il' me mrzi, samo nemoj biti ravnodušna. To je smisao ljubavi, ali i televizijskog rada.

Milošević

Išao sam u haški zatvor nekoliko puta u posetu svom prijatelju Vinku Pandureviću, za koga i danas smatram da je nevino osuđen. Vodio sam i ćerke da vide taj segment neizbrisive istorije. Takvu istoriju, koju nigde drugde i nikad više neće moći upoznati. Sećam se, da bi ušao, morao si da prođeš kroz sedamnaest vrata. Tamo sam prvi put video uživo Slobodana Miloševića. Sticajem okolnosti, ja sam poslednji novinar koji je s njim razgovarao. Nekoliko meseci kasnije je umro. Njegov pritvorski "komšija" Vinko je to prvi video i istog momenta mi javio. Ja sam tako bio u prilici da to javim svim medijima i tako je vest o smrti Miloševića istog trenutka obišla svet, pre nego što su prekinute sve telefonske veze s Hagom.

Kad se osvrnem

Sve u životu ima svoj kraj, samo španske i ostale serije imaju nastavak. Odjavna špica se vrti kad shvatiš i kažeš da je dosta, sebi i drugima. Da li sam danas zadovoljan čovek, to je retoričko pitanje. Duboko sam razočaran u mnoge ljude, ali ne i u svoj narod. Razočaran sam u ovu zemlju, ali volim svoju državu. Moj sadašnji život je u leru, dodajem lagano gas u mestu, ne krećem se mnogo. Imao sam prilike da vidim i budem deo puno toga važnog za jedan ljudski vek. Za neke fudbalere kažu: stavljao je nogu tamo gde drugi nisu smeli glavu. Meni se čini da sam ja često stavljao srce tamo gde drugi nisu hteli ni korak. Tražio sam pravdu, a dobio ćutanje. Samo zato što nisam bio ničiji, smatrali su da sam svačiji. Želeo sam da suze zamenim smehom, a smeh da kroz suze pričam kada je to potrebno. Bio sam deo slike vremena u minijaturi i nemam zbog čega da žalim. Nisam imao želju da me vole, već samo da me poštuju. Tražio sam greške u sebi kroz druge. Sada kada sam u situaciji da je moja špica odsvirana, ja živim jednim novim životom.

Smrt i ja imamo dogovor

Dani koji dolaze više nisu moji i pripadaju nekoj drugoj mladosti. Kad sam imao sedam godina, pitao sam oca da li ću i ja umreti kao moj deda, on mi je rekao da neću. Nisam razumeo šta to znači, ali sam bio zadovoljan odgovorom. Kasnije sam ga opet pitao, a on mi je rekao da je život čudesna stvar koja daje smisao prirodi, kao što priroda traži razlog postojanja u našim životima. Neki tanani, nevidljivi smisao mora postojati, jer je besmisleno da čovek tek tako gostuje na ovoj planeti, kao u nekoj živoj TV emisiji gde nema života. Da je bez razloga sve vreme tu, na zemlji i onda ode u nju. Suviše sam puta bio blizu smrti da bih je se sada bojao. Ona i ja smo se puno puta sreli i čini se da je pao dogovor da se nađemo kad ona to zatraži i poželi. Ceo život sam joj na neki način prkosio, pa to ponekad činim i sada. Smrt i ja smo imali prećutni dogovor: Ako me ubiješ, učini bar da to ima smisla. Neka bude ljudski. Sada kada imam nešto što je delo, od čega se neću stideti pred unucima i svojim narodom, mogu da budem spokojan pred danima koji dolaze...

Zabeležila Andrijana Stojanović

(Kurir.rs)

Bonus video: