ŽIVOTNA PRIČA ZORANA MIHAJLOVIĆA KAO NA FILMU: Život je tako namestio da smo supruga, ja i mlađi sin rođeni na isti dan

Živeo je na Novom Zelandu pet godina. Tamo je dobio sina, stekao prijatelje za ceo život. Ali vratio se u Srbiju i svojoj velikoj ljubavi - novinarstvu. Promenio je desetak TV redakcija, da bi se danas skrasio kao glavni urednik informativnog programa TV Kurir. Pre više od dve decenije prevagnula je još veća ljubav - skrasio se kraj jedne Aleksandre. S njom ima Viktora i Stefana. I ima život dostojan jednog zanimljivog filma...

Roditelji

U nameri da sačuvaju tek sklopljeni brak, napustili su Beograd početkom šezdesetih godina. Tačnije, „pobegli“ su od roditelja koji nisu podržavali njihovu vezu zbog klasičnog jaza bogatih i siromašnih. Trbuhom za kruhom otišli su prvo u Prnjavor (BiH), gde se rodila moja sestra Dijana, a potom u Crikvenicu, gde je moj otac Dobrivoje, profesor nemačkog jezika i svetske književnosti, dobio posao, a naknadno bio i direktor srednje škole. Napustio nas je iznenadno, 1980. godine. Njegov odlazak nepravedno je otrgnuo neispisane stranice mog detinjstva. Nije stigao ni da me upozna, kao ni ja njega. Ostale su samo uspomene, u vidu retkih slika. Možda mi je upravo zato celo detinjstvo u nekakvoj izmaglici. Sestra Dijana, koja je osam godina starija od mene, živi duže od 30 godina u inostranstvu, tako da smo više od polovine života razdvojeni. Srećom, zbog savremenog načina komunikacija uspevamo da održimo što prisniji kontakt.

Svaka ocena je za đaka

Škola je posebna priča. Nikada je nisam voleo. Završio sam je neverovatnom lakoćom (ne)učenja. Bio sam vrlo dobar đak, što priznaćete, nije nikakav napor. Sećam se da je moj otac kao profesor uvek ponavljao da je „svaka ocena za đaka“. Majka je muku mučila sa mnom, jer sam bio nestašno i buntovno dete. Najbolje rešenje bilo je „disciplinovanje“ kako ne bih „skrenuo s pravog puta“. A šta je bolje za disciplinu od vojske?! Naivnog klinca od 14 godina, željnog izazova i avanture, nije bilo teško ubediti da je Vojna gimnazija pravi izbor, jer ga, osim odličnog obrazovanja, čekaju posao, plata, beneficije i, naravno, rešeno stambeno pitanje.

Usamljenost

Te 1986. godine u Vojnu gimnaziju nisam primljen zbog svojih ocena, već po „ključu“. Vojna gimnazija morala je da bude „Jugoslavija u malom“. Tačno se znala kvota, koliko je đaka trebalo da bude iz svake jugoslovenske republike i iz svakog regiona. Ubrzo sam shvatio da sam nasamaren, jer mi je bio nametnut život pun stega i besmislenih ograničenja. Jednostavno rečeno, život po vojničkoj Bibliji - „Pravilu službe“. Napuštanje gimnazije nije bila opcija, jer bismo morali državi da vratimo novac uložen u moje školovanje, što je za nas bilo nezamislivo. Ipak, internatski način života pod veoma rigidnim pravilima nije uspeo da slomi moj buntovnički duh. Učenje sam uglavnom ignorisao, vojnička pravila na sve moguće načine eskivirao i živeo sam bukvalno samo za vikende. Znao sam napamet repertoare svih beogradskih bioskopa. Na projekcije sam odlazio najčešće sam. Uvek mi je bilo potrebno vreme koje jednostavno moram da provedem sam, a tako je i danas. Društveni život značio je odlazak na svirke u SKC, KST, Dom omladine i na privatne žurke. Otkrio sam Partibrejkerse, Ramonse, Oktobar 1864, EKV, Džakartu... A i prvi put sam zavoleo jedan predmet koji mi je otkrio moć igranja rečima. Otkrio sam Mešu Selimovića, Hesea, Kamija... Ipak, ključna je bila profesorka jezika i književnosti Milena Antić. Ona je uspela da ukroti revoltiranog tinejdžera u meni, a ja sam uspeo da u pisanju pronađem sebe.

Oficir bez staža

Stroga pravila uz slepo izvršavanje naređenja koje su pokušali na mi nametnu na Vojnoj akademiji u potpunoj su suprotnosti mom karakteru i temperamentu. Ipak, izdržao sam, samo ja znam kako. Pričam o periodu kada zbog rata nisam mogao da se čujem s majkom, jer su telefonske linije s Hrvatskom bile u prekidu, nisam mogao da je posetim, jer je zbog rata bilo nemoguće preći granicu. Prekinuti su bili i svi kontakti sa školskim drugovima, komšijama, od kojih su neki, ne mojom krivicom, krivili mene zbog sumanutog rata, jer to je bilo vreme kada su nas propagandnom mašinerijom ubeđivali da je nacionalnost merilo svega. Ponovo je neka viša sila otrgla neispisane stranice mog života. Posle diplomiranja i pre promocije u oficirski čin, napustio sam vojsku zauvek. Za mnoge je to bio nepromišljen i neshvatljiv čin, a za mene je to bio najbolji potez koji sam strpljivo planirao osam dugih godina.

Vodeni topovi

Tokom godina rata bio sam na Vojnoj akademiji. Bio je to jedan tužan period, jer su moji drugovi iz bivših jugoslovenskih republika počeli da napuštaju Beograd i vraćaju se u svoje daleke domove. Neka prijateljstva zauvek su prekinuta. Upravo uvođenjem višestranačja u Srbiji, počinje i moje interesovanje za politiku i novinarstvo. Ključne su bile demonstracije 1991. godine. Pronela se vest da će Vuk Drašković sa svojim pristalicama iz SPO napasti vojne objekte, pa su pojačane straže u našem objektu na Banjici. Međutim, nas nekolicina koji smo redovno diskutovali o političkoj situaciji nismo poverovali u propagandu. Neki od nas bili su pristalice Dragoljuba Mićunovića, drugi, „radikalniji“, kleli su se u Draškovića. S nedovoljno promišljenom strategijom, ipak smo tog 9. marta uspeli da se iskrademo kroz ogradu i odemo na naše prve demonstracije. Miroslav je prošao najgore, dobio je nekoliko udaraca pendrekom po leđima, ja sam bio mokar od vodenih topova, dok su nas jurili po Trgu republike. Svesno smo rizikovali da to bude kraj našeg školovanja i da budemo izbačeni sa akademije, ali uz pomoć drugara uspeli smo da se pod okriljem mraka neprimećeni vratimo u svoje sobe.

E-dur

Muzika je oduvek integralni deo mog bića. Što bi rekao Bajaga: „E-dur mi izlazi iz svih ćelija.“ Ona mi je pomogla da preguram brojne životne vratolomije. Po ceo dan nešto pevam. Sviram dva instrumenta. Gitaru i klavir. Nemam ni osnovno muzičko obrazovanje, samouk sam i sviram po sluhu. Oprobao sam se i kao kompozitor. Ono što malo ljudi zna, komponovao sam za Rođu Raičevića. Sada s kolegom spremam iznenađenje, videćemo u kom pravcu će nas to odvesti.

„Me and Mrs. Jones“

Lepu profesorku francuskog jezika upoznao sam na jednoj novobeogradskoj žurki 1999. godine. Dve godine kasnije smo se venčali, a pre nekoliko dana obeležili smo 22 godine braka. Aleksandra i ja smo rođeni istog dana, verovatno smo zbog toga veoma slični. Razlikujemo se možda u desetak procenata. Maltene smo od početka zabavljanja završavali jedno drugom rečenice, a tako je i danas. Povezuje nas neviđena telepatija i dešava se da istovremeno pišemo istu poruku jedno drugome. Naša ključna razmimoilaženja su u tome što ona obožava putovanja, dok sam ja više čovek navika i zaljubljenik u tišinu doma. Razlikujemo se i u tome što je ona „čaša dopola puna“, a ja sam „dopola prazna“. Ona je emotivnija, ja sam racionalniji. Ipak, u ključnim stvarima smo nepokolebljivo isti i jedno drugom najveća podrška.

Sinovi

Imamo dva sina. Student Viktor uskoro puni 19 godina. Njegova interesovanja odnose se na investiciono bankarstvo. Veoma je elokventan, tako da mi je donekle žao što neće biti advokat jer bi u tome bio odličan, ali verujem da će biti sjajan lider u poslu kojim se bude bavio, jer je harizmatičan. Mlađi sin, 13-godišnji Stefan igrom slučaja rodio se istog dana kao Aleksandra i ja. On je plivač koji trenira od svoje šeste godine i postiže dobre rezultate. Ima nekoliko osvojenih pehara i više od 60 medalja i kaže da je to samo početak. Mi ne propuštamo nijednu trku i imamo snimljen svaki njegov start, uključujući dane kada je krenuo na svoje prve treninge.

Svedok porođaja

Kao i kod većine ljudi, tako je i kod mene, naravno, najsrećniji trenutak u životu rođenje dece. Ja sam prisustvovao prvom porođaju. Na Novom Zelandu je to najnormalnija stvar ukoliko je to vaš izbor, naravno. To je svakako neponovljiv osećaj, jer je trenutak rođenja najčešće rezervisan samo za majke. Pošto je u pitanju bio carski rez, ja sam imao tu privilegiju da prvi vidim našeg prvenca. Na drugom supruginom porođaju u Beogradu, to, naravno, nije bilo dozvoljeno, ali nije umanjilo moj osećaj sreće kad sam ugledao mog malog, plavookog anđela.

Od Makedonske do Vlajkovićeve

Na televiziju sam došao slučajno, nakon što sam prošao audiciju za radio-voditelja. Moja karijera je počela na TV Politika 1998. godine. Radio sam na desetak televizija. Najduže na TV Prva, koja ima nacionalnu frekvenciju, potom pet godina na RTS, nakon čega sam prihvatio poziv da budem glavni urednik Informativnog programa TV Kurir, gde sam od osnivanja, dakle skoro četiri godine. Veoma sam ponosan na svoj tim koji čini tridesetoro kolega. Od početka sam se trudio da pružim šansu mladim ljudima i svakodnevno uživam gledajući njihov napredak.

Novinarstvo u venama

Nisam nikada razmišljao ozbiljno o tome da promenim profesiju. Radio sam u životu i druge stvari, u svakoj sam uživao, možda zato što sam jednostavno radoholičar. Kao mlad, bio sam prodavac na ulici, i agent za nekretnine. Na Novom Zelandu kasir, a potom šef magacina i na kraju sam radio u administraciji. Po povratku u Beograd, godinu dana sam radio kao PR za jednu kancelariju u Vladi, ali prevagnula je ljubav prema televizijskom novinarstvu. Verujem da ono kola mojim venama. Sa svim manama koje ovaj posao nosi, mnogo je više lepih trenutaka, naročito sada, kada svoje znanje mogu da prenesem drugima, u mnogo većoj meri i s mnogo više strpljenja nego što je to iko radio sa mnom kada sam počinjao da se bavim ovim poslom.

Aotearoa

To je maorski naziv za Novi Zeland. U prevodu znači „Zemlja dugačkog belog oblaka“ i definitivno je najlepše mesto za život. Supruga i ja smo tamo proveli pet nezaboravnih godina. Stariji sin se tamo rodio. Stekli smo prijatelje do kraja života. Čarobna zemlja, sa srdačnim, rasterećenim i dobronamernim ljudima. Zemlja jedinstvene prirode. Ne zna se da li je lepše severno ili južno ostrvo. Beskrajne peščane pacifičke plaže smenjuju su s božanstvenim reljefom vulkanskih planina, mističnih jezera i fjordova od kojih zastaje dah. Zemlja u kojoj se jesen utapa u proleće. Napustili smo ga iz porodičnih razloga, ali i sada, posle dve decenije, sa čežnjom se sećam te bajke koju smo nakratko živeli.

Najtužniji dan

O tom 8. junu 2020. godine ne volim mnogo da govorim. Tada sam zvanično, sa 48 godina, postao siroče. Iznenadnim odlaskom majke Gordane, izgubio sam mnogo više nego što sam bio svestan da imam dok je bila živa. I potpuno je tačno da tek kada izgubimo dragu osobu počnemo da se preispitujemo koliko smo još mogli da podarimo sebe, svog vremena, ljubavi i pažnje. Sebi ne mogu da oprostim što sam i ja, verovatno kao i mnogi drugi, majčinu ljubav i brigu uzimao zdravo za gotovo, misleći da će uvek biti tu za mene. Tačno dva meseca kasnije i moje srce je poslalo opomenu. Njena smrt je, shvatio sam tada, bila inicijalna kapisla za moj infarkt.

Srce reklo: Stop

Prvi dan godišnjeg odmora 2020. godine pretvorio se u pakao. Brza reakcija supruge spasla mi je život. U pitanju su bili minuti. Ja nisam znao šta mi se dešava, bio sam nemoćan da išta preduzmem, jer mi se desna strana tela oduzela i stropoštao sam se na krevet. Savet za sve je da iskoriste „zlatni sat“ ukoliko osete bol u grudima, jer vremena za čekanje zaista nema. Tih šezdesetak minuta je ključno. Meni je od tada broj Hitne pomoći prvi u telefonu.

Kajem se unapred

Što reče Remark, kajanje je najbeskorisnija stvar na svetu, ali lagao bih kada bih rekao da se ne kajem zbog nekih propuštenih prilika i zbog nekih ljudi. Kajem se što nekima od njih nisam na vreme spočitao koliki su licemeri. Kajem se što sam neke naivno pustio u svoj život, a istovremeno nekima nisam dopustio da mi priđu dovoljno blizu. Kajem se što brzo zaboravljam i opraštam. Kajem se unapred, jer neću uvek imati dovoljno mudrosti da uočim greške i stranputice koje su tek preda mnom.

Ne volim rođendan

Odmalena sam imao strah od odrastanja. Dok su moji vršnjaci žudeli da što pre stasaju, da im porastu brkovi i brada, da završe školu i počnu da rade, ja sam oduvek želeo da zaustavim vreme. I nikada nisam uspeo. Kao dečak, bežao sam s proslava svojih rođendana, što je majku izluđivalo. Drugari su me tražili po kraju, a ja sam se vešto skrivao i vraćao kući tek kad se smrkne. Kasnije tokom života, rođendane uopšte nisam slavio, sve do braka. A pošto smo supruga i ja rođeni istog dana, onda je to postalo neizbežno. Otkako se 2010. na isti dan rodio Stefan, onda je, na moju sreću, sav fokus bio na njemu, njegovim poklonima i proslavama. Sada zajedno sabiramo godine i na torti su svećice koje oslikavaju trocifren zbir godina.

Smrt je samo smrt

Smrti se ne bojim, jer ne mogu da se bojim nečega što znači nepostojanje bez moje svesti o tome. Priznajem, plaši me starost koja nosi bolest, otuđenost, nepotrebnost, neiskreno sažaljenje drugih i beskrajan osećaj suvišnosti. Sa smrću sam imao bliski susret. Nije to ništa posebno. Jednostavno zatvoriš oči zauvek. Tvoj život postane nebitan. Ne tebi, jer tebe tada više nema. Nego drugima. Nikakve fotografije, snimci ili paljenje sveća na tvoju godišnjicu neće te u tuđim mislima dugotrajno oživeti. Da, biće po koja suza, ali život nastavlja da melje, a pokojnik ostaje zaboravljen, do naredne retke situacije kada se iz tame kao nezvani svitac pojavi misao o njemu. Smrt je za mene, ipak, samo smrt.

Previše je bogova

Nisam vernik. Ne idem u crkvu, retko i na groblje, ne palim sveće, ne slavim slavu. Ukratko, ja sam agnostik. Paradoks je u tome da sam kršten i to svojevoljno. To je bio moj kompromis prema dvojici najboljih prijatelja, jer samo tako sam mogao da im budem kum. U boga ne verujem. Bogova ima previše, a nijedna me crkva za života nije ubedila da je baš njen najbolji. U njegovo postojanje ne verujem otkako sam postao svestan da ljudi umiru bez pardona i bez reda, kao moj otac. I ne, ne prihvatam reč iskušavanje, jer ko je i zašto mene iskušavao sa osam godina kada sam ostao bez oca. Nisu meni potrebni ni obredi, ni molitve, ni božje zapovesti da bih bio čovek kakav jesam. Sve ono dobro što religija propagira svakako činim iz duše. I razumem Mešu Selimovića kad kaže da „na Zemlji ne bi ostalo nijedno biće kada bi bog kažnjavao za svako učinjeno zlo“, ali isto tako neprihvatljivo mi je zaklanjanje iza boga za sve dobro i sve loše što čovek čini.

Zabeležila Andrijana Stojanović