ŽIVOTNA PRIČA BOBANA RAJOVIĆA: Prodavao sam hamburgere, taksirao, završio u parku i zatvoru... Ali nikad nisam odustao od svog sna

U životu je prvo otpevao "Od Vardara pa do Triglava" i za tu pesmu dobio peticu u osnovnoj. Tada se već znalo da će biti pevač, mada je on sanjao da postane fudbaler. Gastarbajtersko je dete. Za nepunih 18 godina rastao je u tri različite sredine, tri različite kulture, tri sistema

Ti kad bi sad uzeo da slušaš neke moje ranije intervjue, ma... tu sve ispada da mi je kao bilo teško u ranoj mladosti, i ovo i ono, ali nije bilo tako. Imao sam, da kažem, sreću da budem rođen u Danskoj, u jednoj srećnoj državi, tamo je sve bilo uređeno, mada je tako bilo i kod nas u Jugoslaviji. Moji roditelji, majka Anđelija i otac Milan, zaista su otišli trbuhom za kruhom, borili se za egzistenciju, ali su nama, meni i mojoj braći Zoranu i Slobi, pružili jedan lep, skladan život.

Ja sam već od pete godine počeo da treniram fudbal i to je bio moj san - da postanem fudbaler! Počeo sam da igram u jednom lokalnom klubu i to je ono čega se prvo setim kad me neko pita šta mi prolazi kroz glavu o detinjstvu. Zaista, to su ti fudbalski tereni, moji treninzi, odlasci na utakmice.

Čebelaj i Bajram

Sećam se i prvog bicikla koji mi je otac kupio, igranja s decom raznih nacionalnosti, bilo ih je iz Turske, Pakistana, sa svih strana sveta. U našem komšiluku bila su dvojica Turaka koji su bili moji godina, to su mi bili najbolji drugari, zovu se Čebelaj i Bajram. I kasnije, kad smo odrasli, nastavili smo druženje, viđam ih, naravno, i danas kad odem u Dansku.

Školski dani

U Danskoj smo pošao u školu, prvo zabavište, pa onda prvi, drugi, treći osnovne... a već u petom razredu sam otišao u Crnu Goru. Zašto? Pa zato što je otac odlučio da napusti Dansku i da se definitivno vrati u Jugoslaviju da živi. I, dolazimo porodično u Berane. Otac i majka su mi rodom sa severa Crne Gore, selo pored sela, tamo su se i upoznali. E, da se vratim na naš povratak u Crnu Goru. Kupili smo kuću u Beran Selu, to je kod Berana, i tu kreće novi život.

Moram priznati da ja tada nisam dovoljno dobro znao jugoslovenski, maternji jezik, i to je ono što mi je malo otežavalo, ali sam brzo savladao to jer sam po prirodi snalažljiv. Iz tog perioda ostalo mi je u sećanju da smo se stalno igrali klikera, prvi put sam to naučio u Beranama, jer u Danskoj to nije bilo aktuelno, a što se tiče škole... Jedino sam imao petice iz muzičkog, a to je zato što se mojoj učiteljici Vukici Šoškić svidelo kako sam otpevao pesmu "Od Vardara pa do Triglava", koja je tada bila nezaobilazna. To je nju oduševilo! A druga petica bila je, naravno, iz fizičkog.

Moram da kažem da su Berane ostavile veliki trag u mom životu, tamo sam bio do osmog razreda, a kad sam odlazio, iz razreda drugari su mi kupili šah i svi su se potpisali na njemu, to i dan-danas čuvam! Eto, sad kad se vratim u Berane i kad pravim velike koncerte tamo, ljudi me super prihvate, tamo imam drugove s kojim se uvek vidim, a kažu da je najteže biti uspešan u svom kraju.

Selidba u Podgoricu

Što smo se preselili u Podgoricu? Uf... Pa desio se taj momenat kad nam je kuća u Beranama izgorela, iz meni nepoznatih razloga i danas. Neko kaže da sam ja zaboravio da ugasim peć kad sam krenuo u školu i da je tako došlo do spoja, pa me i sad zezaju da sam već tada postao Piroman, ha-ha-ha! Zaista se ne sećam jesam li ili nisam ugasio tu peć, ali to je bio jedan tužan i bolan trenutak...

Sećam se, bio sam u školi, druga smena, kad je moja učiteljica Vukica rekla: "Deco, jeste li čuli da se zapalila kuća nekim Rajovićima?" Meni je tad samo prošlo kroz glavu da smo mi bili jedini Rajovići u tom delu. Znao sam odmah, otrčao sam do kuće i... Vatrogasci već bili došli. To je bio jedan veliki šok. Ali uspeli smo da prodamo to imanje i tada smo otišli u Titograd, današnju Podgoricu.

Hoćeš li mi verovati, ja sam pre ovog razgovora s tobom zapisivao neke bitne stvari koje su mi se desile u životu, da ne zaboravim, jer živim brzim životom i nemam ni priliku da se vraćam na sve to!

Hteo sam da vidim ko sam ja, u stvari, i šta sam prošao u životu. Evo, rekao sam ti, prve tri ili četiri stavke su bile moje odrastanje u Danskoj, pa onda selidba u Berane, pa odrastanje u Podgorici, pa onda povratak u Dansku. Tako da sam zaključio da sam za nepunih 18 godina u stvari rastao u tri različite sredine, tri različite kulture, sistema i tako dalje. Realno, za dečaka od 18 godina nije baš onako, da kažem, normalno to.

Najteže mi je bilo da se prilagodim u Podgorici, tad sam bio osmi razred i to je doba kad si već u pubertetu, razmišljaš drugačije. Nije ista kultura na severu Crne Gore i u glavnom gradu, oduvek su oni iz Podgorice nas zvali Sjevernjaci, ha-ha-ha! Dok sam ušao u taj titogradski, ili podgorički, sistem tada, trebalo je malo vremena...

Prva ljubav i razni poslovi

Tu mi se desilo i prvo ozbiljno zaljubljivanje, imao sam 16 godina, a ona je imala 13, s tim što me je slagala da ima 14, ha-ha. I to je trajalo neko vreme, sve do momenta dok zaista nisam upoznao baš pravu. Rano sam se oženio. Dragana, moja Gaga, došla je rano u moj život i, Bogu hvala, tu je 30. godinu. Kad sam se upoznao s Gagom, imao sam 20 godina i tad sam se i oženio. Ali pre toga, još kad sam imao 16 godina, ja sam se sa ocem vratio u Dansku, a stariji i mlađi brat su ostali s majkom u Podgorici. Prvo smo živeli zajedno otac i ja, a ubrzo započinjem samostalni život. Koje sam poslove tada radio? Prvo sam počeo u jednoj hamburgernici, to se zove "Astor burger" i vlasnici su bili neki Indijci. A onda sam se zaposlio u jednoj fabrici gde su se pravile neke cerade i tu sam dosta dugo ostao. Ma, apsolutno nisam imao problem bilo šta da radim i za to mogu da zahvalim mom ocu, koji mi je usadio radne navike, i meni i mojoj braći. I nisam se štedeo, niti sam se stideo bilo kakvog posla jer sam smatrao da je to pošteno i časno zarađeno. Tako da sam radio sve i svašta, bukvalno sam bio i čistač, sve ono što je moglo da mi donese finu paru.

Taksista

A kad sam napunio 21 godinu, e tada sam definitivno položio za taksi i postao taksista. Taj posao radio sam punih sedam godina i tu je bilo doživljaja na pretek. Vozač taksija zaista može da ima toliko iskušenja da je jednostavno sramota pričati o tome, jer ljudi misle da nije istina. Šta sve možeš u jednom taksiju da doživiš, posebno petkom i subotom kad su izlasci... Zamole te, ako možeš, dobićeš bakšiš, da prođeš na žuto svetlo, ili kažu: "Nemam para, mogu li nekako drugačije da platim."

E sad da ti ispričam kako je izgledao moj prvi ozbiljniji kontakt s muzikom. To je bilo kad smo Dragana i ja taman dobili ćerku Ivanu, '96 na '97, prvenstvo pevača amatera u Podgorici, s tim što ko pobedi, on dobija pravo da snimi album. Sećam se, moje društvo s Murtovine, to je naselje gde sam ja živeo u Podgorici, skupili se svi oni, sa zastavama, s mojim likom, navijaju da pobedim. Pevao sam pesmu od Džeja "Da sam kralj" i mogao sam da osvojim to prvo mesto, ali moj otac se nije slagao s tim nikako. Bio je u fazonu "kakav pevač, nema od toga posla, ti si se sad oženio, vrati se za Dansku". I ja se vratim s Gagom u Dansku, uzmemo stan i nastavljam da vozim taksi, ali tad sam počeo da pevam i po kafanama tamo, bio sam "pretpevač" svim našim zvezdama, Dragana Mirkovića, Miroslav Ilić, Haris Džinović i tako dalje. Ali jednostavno, tržište u Danskoj nije dozvoljavalo ništa više od toga, nije bilo dovoljno naših kafana tamo.

Prvi album

Potom dolazi ta 1999, kad sam počeo da snimam prvi album, sad mi malo čudno zvuči da je to bilo pre 25 godina, ne osećam se tako, a već evo 52. gazim, ha-ha. Kako sam došao na ideju da snimim ploču? Pa ja sam osećao da u sebi imam taj dar da budem pevač, glumac, neka javna ličnost i to se probudilo u meni kad sam ugledao da se otvorila "Grand produkcija", pa sam video da se pojavio moj drugar Goran Vukošić, s kojim sam pevao po Crnoj Gori. Ali zapravo kap koja mi je prelila čašu bila je kad mi je u taksi ušao neki pijani Šveđanin, tražio mi je da ga vozim do hotela za neku baš malu cifru, povratio mi u auto, platio karticom, smrdeo na alkohol i ne znam šta još sve, a čekao sam tu vožnju tri sata. I onda sam ostavio taksi bratu, rekao sam mu: "Neću više da vozim, idem da se bavim muzikom." Jednostavno mi je kliknulo. Ujutru kad sam se probudio, kazao sam ženi da hoću da snimim album. Nije poverovala u to, mislila je da se šalim, ali ja sam bio odlučan. Para nisam imao tada, iskreno ti kažem. Ali sam uvek bio produktivan i znao sam da napravim paru zato što sam veliki radnik. Prva koja mi je tada pozajmila novac bila je moja svastika, i to je čak bila naša tajna, ha-ha. Dala mi je da imam za avionsku kartu do Beograda i za malo troškova i tada ja krećem s mojim ludim snom.

Finansijski krah

Ja nikoga ovde nisam poznavao iz tog muzičkog sveta. Došao sam kod strica, koji i danas živi na Vidikovcu, sa mnom je stigao i moj stariji brat. Poznavali smo Milomira Miljanića, guslara koji je sada i pevač. Nešto smo pričali s njim, došli do neke veze i kontakta sa Zoranom Tutunovićem Tutunom, koji je tada bio aktuelan sa aranžmanima, pa sam onda upoznao tekstopisca Ljiljanu Jevremović, koja mi je napisala pesme "Piroman", "Aerodrom" i "Puklo srce". Preko nje dolazim do pokojnog Rođe Raičevića, koji me potom uvodi u sistem, upoznaje me s raznim ljudima, između ostalog s Kopcem i Konom. Tako nekako nastaje moj prvi album "Boban", koji svi znaju kao "Piroman" zbog tog hita. Ta ploča je prošla super, ali ja nisam znao tada da se snalazim u poslu, nisam i dalje poznavao sve ljude, nisam bio svestan šta mi se desilo. U tom periodu stalno odlazim u Dansku da obilazim porodicu i tako sam gubio na svemu, ni tamo, ni ovde. Evo da ti kažem i ovo. Za prvi album sam imao abnormalne troškove, a zaradio sam bukvalno nula. Ploča, reklame, spotovi i ostalo koštali su 120.000 maraka, to je današnjih 200.000 evra, a zašto? Pa to je bila jedna velika nepravda, koju nisam zaslužio, ali očigledno da sam morao da prođem tu igru. Svi su mislili da sam pun para jer dolazim iz Danske i onda su me gledali kao nekog kome treba uzeti pare. Ja sam im davao novac da bih ušao u igru ne znajući da mene sve to košta duplo više nego ostale.

Zatvorski dani

Posle drugog albuma, koji je prošao tako kako je prošao - neslavno, dolazi taj još teži period u mom životu. Mnogo sam se zadužio kod raznih ljudi, prvenstveno kod svog brata, koji mi nije visio nad glavom jer je moj rod, ali bez obzira na to, dug je dug. Dakle, imao sam mnogo dugova, a nisam zarađivao, pa sam zbog toga ulazio i u ozbiljne psihičke probleme. Nisam znao šta ću od sebe. Deca već počela da rastu, ja dođem ovde, ali nailazim na zid kod svih jer nemam para za treći album i šta ću... Vratim se u Dansku. Imao sam zatvorsku kaznu zbog neplaćenih saobraćajnih prekršaja i odlučim tada da to konačno odradim. Moram ti reći, malo čudno zvuči, ali meni je to prijalo. Ta dva meseca što sam bio unutra dala su mi psihički odmor, da razmislim šta ću i kako ću. I kad sam izašao odatle, bukvalno prvi dan posle, ja sam zapalio za Beograd da radim treći album. Tad sam imao, tačno se sećam, nekih 700 ili 800 evra kod sebe.

Treća šansa

Ali odakle moja priča tada kreće... Upoznajem čoveka koji je Makedonac, živi u Danskoj. Interesantna priča vezana za njega jeste to da je on neko ko živi u Danskoj i nikad mu ništa nije išlo u životu, i onda kad je otvorio auto-servis, odlučio je da se ta radnja zove "Baksuz auto", zato što je čitav život bio baksus, ha-ha. I od tada su mog tadašnjeg i današnjeg prijatelja svi zvali Vlado Baksuz. Taj Vlado se pojavio u mom životu tako što sam ga zamolio da mi pozajmi hiljadu evra, on mi je pozajmio i javlja se posle godinu dana. U međuvremenu sam ja imao sve te situacije, spavanje po parkovima i raznim iznajmljenim stanovima punih vlage i svašta nešto, o čemu sam puno puta govorio i pokušavam sad to da izbegavam da ne bude da samo pričam neku socijalnu priču i kako je bilo teško. Dakle, zove mene Vladimir Vlado Evkovski i ja mu se onako nerado javljam na telefon jer nisam imao para da mu vratim, mislio sam da me zove zbog toga. Ispostavilo se da nije tako, nego čovek mi kaže da dolazi u Beograd. Od tada kreće moje druženje s Vladimirom Evkovskim, koji neverovatno veruje u mene, u moj talenat, u moj glas i u moju karijeru. Pitao me jednom prilikom kad smo se vraćali sa splava koji je moj cilj u životu i gde ja sebe vidim. Rekao sam mu da bih voleo da napravim uspeh, ali u mojoj izdavačkoj kući, jer sam smatrao da sam previše para dao tim prethodnim izdavačkim kućama i malo sam se osećao poniženo. Na primer, "Grand produkcija" nije prepoznala moj rad, Saša Popović nije hteo da objavi album "Piroman" iako smo bili kod njega na razgovoru. I Vlado mi je rekao: "Super, i ja sam za to."

"Provokacija", pa megahit

Otišao je do Danske, vratio se posle 14 dana, preselio se kod mene u stan i krenuli smo da pravimo treći album, na kojem je bila pesma "Provokacija". Išli smo zajedno, tražili pesme, otvorili smo našu izdavačku kuću "Saund prodakšen". Interesantno je da nam je u tome pomogao Nebojša Perović, danas uspešni advokat. To je bio početak njegove karijere, pre nego što je postao pravnik. I konačno je usledio uspeh. "Provokacija" je lepo zaživela, svi su znali tu pesmu, postala je hit. Sećam se, ja sam pevao u Švajcarskoj i tada me Željko Samardžić sreo na aerodromu. Kaže on meni da je čuo tu moju pesmu jer se svuda pušta i savetuje me da moram da zovem "mamu", kako smo svi zvali Marinu Tucaković. Čim sam sleteo u Beograd, ja zovem Romarija, koji je tada sarađivao s Marinom, da mi on uradi melodiju. Rekao sam mu, odlično se sećam, ovako. "Romario, ako mi uradiš hit, možeš da mi promeniš život." On me zove posle dva, tri meseca i kaže: "Menjam ti život." Nisam verovao u to, ali sam odmah prvim letom došao u Beograd i pravo kod njega. Čim sam čuo melodiju za "Usne boje vina", ja sam izvadio CD iz plejera i stavio ga u džep, znao sam da je to hit. Onda sam čekao Marinu da napiše tekst, jedno tri meseca. Više sam bio i nestrpljiv i zovem je jedan dan, a ona kaže: "Pa imam ja to već, fale mi još dve-tri rečenice. Ajde, dođi." I ja dođem, ona pusti melodiju i peva: "Hej, ljepotice, glavu gore, gledaj pravo, u oblake, u šimšire, ne gledaj u mene samo." Kad je rekla šimširi, ja pojma nemam ni šta su šimširi, iskren sam. Pa onda dalje peva: "Otrovna je moja loza, uvenućeš ko mimoza." Uh, bokte, ja sam tada bio malo skeptik, a ona kaže: "Nemaš ti pojma, samo ti pevaj ovo i ne sekiraj se, to je hit". I kome god sam posle pusto da čuje pesmu, svi su isto rekli. Kad je pesma izašla, to je odjednom stvarno eksplodiralo i život mi se promenio. Reći ću ti samo da sam, dok je rađena pesma "Usne boje vina", jedan dan seo i izračunao koliko sam ukupno dužan para. Dug je bio 160.000 evra prema raznim ljudima, prijateljima, poznanicima...

Prve radosti

Ali da ne zaboravim da kažem i neke druge vrlo važne stvari iz mog života. Moji najveći uspesi i prve velike radosti su moja deca. Najpre je na svet stigla Ivana, koja mi je rodila divnog unuka Iliju, pa Anđela, a onda i Andrija. Ali malo sam lud ako ti kažem da bih se opet vratio na fudbal sad, jer sam ga ozbiljno voleo i moram da kažem da je takođe moj velika životna radost gol koji sam postigao iz šesnaesterca. Imao sam svega devet godina, bio sam sebi fascinantan što sam uspeo da pogodim gol. Plakao sam od sreće.

Majka je majka

Bilo je, nažalost, i onih trenutaka koji nisu lepi, kao kod svakog čoveka. Tokom prethodnih godina suočio sam se sa odlaskom moja četiri strica, a mlađi brat od strica Miko nastradao je u saobraćajnoj nesreći pre 15 godina. To je bila velika tragedija za našu familiju. Razmišljao sam pre nekoliko godina o tome koliko sam srećan čovek što smo u mojoj užoj porodici svi živi i zdravi, a onda se desila moja najveća bol - kad sam izgubio majku u prošloj godini. Otišao je jedan deo mog života. Jednostavno, od tog dana ja osećam ono što sam samo mogao da čujem od drugih ljudi, da postaješ siroče kad nemaš oca i majku. Bogu hvala, otac je živ. Majka je bila izuzetno zdrava žena, neverovatno da nijednu tabletu za života nije popila. I to je možda ono što me je još više šokiralo.

Nisam deo klana

U Beogradu sam već duži niz godina i osećam se kao kod svoje kuće. Ali moram priznati da koliko god volim ovaj grad i ovu zemlju, zaista sam bio osporavan jer nisam bio deo nijednog klana, nisam bio deo nijednog sistema, sve sam radio sam. A kad si uspešan, a sam si, onda si trn u oku jer "kako ovaj može sam", i onda sam negde sebi još više otežavao sve to. Nisam imao prolaza u Srbiji pa sam napravio taj potez da odem i zagazim u Hrvatsku 2007. Tamo su me prihvatili, napunio sam prvo Spaladijum arenu u Splitu, pa onda Zagrebačku arenu. Ali biću surovo iskren, uvek sam maštao o tome da sve to što imam od uspeha u okolnim zemljama i u dijaspori, ja bih u stvari najviše želeo da imam ovde, u Beogradu. Falio mi je tim ljudi koji bi to mogao da podrži, ali sad se osećam sjajno jer se i to menja polako. Koncert u Beogradu naravno da će se obistiniti, možda će se neki čak iznenaditi koliko će to da bude jako, megalomanski. A to će biti najkasnije u februaru sledeće godine, možda i pre.

Budućnost

U budućnosti sebe vidim kao velikog producenta u pravom smislu reči. Da produciram druge pevače, da to bude moja izdavačka kuća, još veća nego ova sad i da to urodi plodom. Želim da napravim baš veliku zvezdu koja će biti bukvalno moj proizvod, a mislim da dobro znam kako to da uradim jer sam prošao sve, od kikseva do najvećeg uspeha. Eto, bio sam baš iskren, onako do koske. Takav sam inače, ali sam sad tebi baš, baš otvorio dušu! Znaš, i ovo da ti još kažem... Ja bih voleo da me ljudi zapamte prvenstveno kao dobrog čoveka koji je ostao čistog obraza, koji je bio veliki borac kroz život i koji nikad nikoga nije prevario. Meni je to najvažnije.

Kurir.rs

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: