"LJUDI ME ZOVU ILI NUŠIĆ ILI PRIKIĆ, NE LJUTIM SE" Milan Milosavljević o tri nadimka, glumi, velikim ljubavima i kolegama

Prva slika koju pamtim je jedna ušuškanost, ljubav roditelja prema meni, oca, majke i naravno sestre. Najmlađi sam član porodice, a sestra je četiri godine starija. Nažalost, roditelje sam izgubio pre dve, oca u 93. godini, a mamu pre šest godina, u 88. godini. Imamo takav DNK da živimo dugo. Za mene kažu da sam povukao na ujaka. Volim druženje i kafane, ali što se tiče glume, niko u familiji nema taj talenat. Izgleda da sam ja izrod.

Moji su iz Šumadije. Mama i tata su mi iz dva sela, Ždraljica i Trmbas iz okoline Kragujevca. Trmbas je, verovatno, poznatiji po tome što je Miloš Obrenović, dok je bio u Kragujevcu, išao tamo po vodu. Nekada je tamo bili neko dečje odmaralište. U Kragujevcu sam završio osnovnu školu i gimnaziju i 1981. sam se preselio u Beograd.

Škola

Retko ko voli školu, a kamoli glumci. Bio sam odličan đak u osnovnoj školi, a kad je došla gimnazija... Kad počneš da se momčiš, onda počneš već da flertuješ s devojkama i ko razmišlja o školi. Ali, dobro, i tu gimnaziju sam završio, onako, da kažem, relativno uspešno. Uspešno u smislu da nisam ponavljao nijednu godinu i da sam polagao svake godine jedan ili dva predmeta na popravnom. Padao sam iz matematike, a jedne godine iz sociologije. Nekako, znate, u to vreme se lakše živelo, lakše je bilo biti đak. Nisam imao neku presiju, hoćeš li da završiš školu ili ćeš da padneš razred. Profesori su se trudili da ti prenesu znanje, a moja ljubav prema glumi je potekla iz tih dana. U gimnaziji sam imao jednu divnu profesorku koju smo zvali Aska. Umela je svima da nam prenese ljubav prema čitanju, a predavala je srpski jezik. I drugi profesori su bili živopisni likovi, kao u romanu "Šešir profesora Koste Vujića".

Prvi koraci

Sve je počelo iz gimnazije. Moj drugar Braca je napravio dramsku sekciju jer je imao ambicija da postane reditelj. U četvrtoj godini napravio je "Lajanje na zvezde". Priključio sam se toj trupi jer sam umeo dobro da imitiram. Napravili smo predstavu, koja je imala dosta uspeha. Pobedili smo i na gradskom takmičenju. Igrao sam ulogu Malera, ali sam bio najaktivniji na sceni. E, sad, došle su još neke nagrade u Topoli. Postao sam već tada zvezda u gimnaziji, jer sam imitirao neke profesore, a njima to koliko nije prijalo, bogami, vidim i da im je i prijalo. Nisu se ljutili na mene.

Dom omladine

Posle sam nastavio da glumim u Domu omladine u Kragujevcu, koji danas ima ozbiljnu tradiciju. Scena danas nosi ime po Slavici Slaji Urošević. Igrali smo mi zajedno, a njeni đaci bili su Nikola Rakočević, Ivana Vuković. Nevena Ristić (sada Vukes) i mnogi mladi glumci čijih imena ne mogu da se setim. Naša generacija bila je veoma uspešna. Vodio nas je glumac Kragujevačkog pozorišta Miodrag Jurišić.

Fakultet

Upisao sam bio ekonomski fakultet. Ali gde ja i matematika?! Prešao sam na pravni, jer mi je tadašnja devojka to studirala. Nisam se proslavio kao student ova dva fakulteta. Na ekonomiji sam dao jedan ispit, predvojničku obuku, a na pravima sociologiju.

Presudna uloga

Za moju karijeru bila je presudna predstava "Samoubice", po tekstu Nikolaja Erdmana. Pobeđivali smo s tom predstavom svuda, pa smo otišli na tada najveći festival Dani kulture mladih u Knjaževcu. Odigramo mi tu predstavu i posle pet dana zove mene direktor Doma omladine da moram da idem da primim nagradu i da se lepo obučem. Nagradu sam podelio s Mirjanom Karanović. Ona je već tada dobila Zlatnu arenu u Puli, a bila je na drugoj godini studija. Radili su, mislim, "Razvojni put Bore Šnajdera". I tu meni proradi crv, kažem: "Bre, čoveče, šta ja radim po mom Kragujevcu, glumim ekonomistu i pravnika, pa mogao bih ja možda da konkurišem na Fakultetu dramskih umetnosti i da probam da upišem glumu." Kad sam već delio nagradu s Mirom, što ne bih pokušao.

Raspita se moj drug koji je upisao režiju ko prima klasu, a to je bilo Milenko Maričić. On ti je najbolji, kaže, tamo. Niti znam Milenka, niti bilo kog profesora tamo, ali samo treba pobeći iz Kragujevca. Nisam smeo roditeljima da kažem da želim da upišem i treći fakultet. Otac je bio šofer, majka domaćica, a i sestra još studira. Ko će to da izdržava? Ma, rekoh, ja idem za Beograd. Pobegnem jednog jutra, dođem ovde i predam dokumenta, odmah se vratim... Međutim, nisam doneo potvrdu da sam maturirao. Ne vredi sutradan, moram opet za Kragujevac, pa za Beograd. Priznam sve majci, da želim da upišem i treći fakultet, a ona kaže: "Sinko, ti nisi normalan." Hteo sam da probam.

Prijemni ispit

Za prijemni sam spremio monolog predstave "Samoubica", pesmu "Bekrija", a obavezan deo je bio "Hamletovo obraćanje glumcima". Nemam pojma ni ko je Minja Dedić, a ni profesor Predrag Bajčetić... Prepoznao sam jedino Goricu Popović i Boru Stjepanovića. Glumce sam prepoznao, ali ko su profesori, nemam ti pojma. Prvo izvedem pesmu s prekrštenim rukama i tu Bajčetić meni kaže: "Dobro, šta ćete sledeće?" "Ja bih monolog." "Dobro, ali hoćete da napravite neki korak levo-desno da vidim, da vi nemate možda neku kraću nogu ili nešto." A moj monolog počinje sa: "Oprostite, jer ja vama smetam... Dozvolite da saznam s kim imam prijatnu čast da razgovaram. Čekajte ovde, ja imam adresu, i lepo piše, za moju smrt nemojte nikoga kriviti." Prišao sam mu i ovo izgovorio. Profesor se brecne i hteo je da uđe u dijalog sa mnom, a moj profesor Maričić je znao da je počeo moj monolog. Nastane tu smeh. Krenem Hamleta i prekinu me u trećoj rečenici i kažu: "Dobro, dosta. Nego, ajde da vidimo mi, znate li nekog da imitirate?" Krenem da imitiram Ljubu Tadića.

Vrlo loše. A to sam spremao. Mislio sam da mi je to adut. Sledeći zadatak je bio pevač. Krenem da pevam "Glavo luda" od Zdravka Čolića i da se bacam po sceni. Kaže mi Bajčetić, a ne znam iz kog poriva, da imitiram Čkalju. Nije bilo tu levo-desno. Setim se tu čuvenih njegovih fazona iz "Kamiondžija". Krenu tu ovacije. Nikad bolje nisam imitirao Čkalju u životu. Međutim, tu skoči profesor Bajčetić i kaže, sad ću da ispraznim salu, kakav je to način, to nije u redu i kako to utiče na drugog kandidata. Nije ovo predstava! Uđem u uži izbor. Morao sam da kažem ocu. Čekalo me je sedam dana Beograda. Otac prihvati da idem da probam. I prime me.

Klasa

Bila je to čudna klasa sa Oljom Bećković, Lidijom Vukićević, Olgom Odanović, Tanjom Stjepanović i Andrijanom Videnović. Bio je tu i Moma Gazivoda. Bio je u Užicu, ali nemam kontakt. Najviše sam nadrljao kao muškarac, jer su sve morale da igraju sa mnom. Bio sam mažen među ženama. Olga i ja smo bili i cimeri. Ona je napustila psihologiju. Živeli smo u Zemunu. Nas četvoro. Njen brat od tetke Dragan Rapaić, koji je postao posle profesor na defektologiji, i ja, a zajedno Anita Harušić iz Splita i ona. Bili su to lepi dani. Pravili smo žurke i davali ispite.

Dolazak na Terazije

Na trećoj godini prišla mi je Ljiljana Erenrajh i rekla da na Terazijama traže glumca i pevača. Dođem tamo i prvu predstavu "Moj dečko" sam radio sa Sojom Jovanović. Bila su tu četiri para. Naravno, Tanja Bošković i Rade Marjanović, Danica Maksimović i Milenko Pavlov, Goran Bukilić i Beta Đorevska, sopran Goca Kesić i ja. Trebalo je samo da otpevam stih: "I reci da", ali sam se uplašio. Krenuo sam da mucam, pa ne znam kad da upadnem, sav zbunjen. Posle se samo proderem, a Soja Jovanović padne sa stolice i kaže: "To radi! Idi u božju mater, to mi treba, nisam te dovela ovde da mi pevaš!" Ostanem u tom komadu. U međuvremenu Vlada Ilić ode u vojsku i ja preuzmem sve njegove uloge. Došao sam i do četvrte godine. Diplomska predstava mi je bila "Čizmaši" i monolog o Čiči. Diplomiram 1. oktobar 1985, a stalni angažman sam dobio 3. januara 1986. godine.

Vojnički dani

U maju 1986. služio sam vojsku u Novom Sadu. Preko veze su me tu poslali. Bio sam stariji od komandira čete. Najviše je bilo Albanaca. Niko nije hteo od njih da govori srpski jezik. Bio sam tada već u braku, a iz vojske sam se razveo. Kad me pitaju što sam se razveo, kažem: "Je** sam kapetana, pa me žena uhvatila!" Kad sam se već bio odomaćio u vojsci, ispred kasarne je stajao auto, pa odeš u Beograd u subotu, a vratiš se u nedelju uveče. Nisam mogao da smislim kupanje sa 50 ljudi. Radio sam i tamo priredbe, pa smo dobili neke silne nagrade. Stigli su novi televizori.

Karijera

Pokazivao sam neki potencijal, ali... Terazije su vrlo specifično pozorište. Neki ljudi su mi ubili volju za pevanjem i radom. Više od 15 godina nismo imali svoju scenu. Posebno sam ponosan na predstavu "Cigani lete u nebo". Kad je reditelj Novotni mene video, tražio je da igram Lojka Zobara. Ljudi tvrde da sam to igrao s puno snage. Kasnije mogu da izdvojim "Gloriju". Ataše za kulturu hrvatske ambasade mi je dala najveći kompliment jer me je pitala da li sam Splićanin. Ona mi nije našla nijednu manu. Htela je da me upozna. U toj predstavi smo svi lutali s dijalektom.

Televizija

Aleksandra Đorđevića sam upoznao tako što smo radili "Violinistu na krovu". Posle me pozove da igram recepcionera u "Srećnim ljudima". Snimali smo u hotelu "Jugoslavija". I tu je malo on meni pomogao oko te uloge, kad je rekao da uzmem pare kao da ću nešto da završim, a kad se desi frka, da samo zbrišem. Od jedne scene postala je to veća uloga. Posle sam ponovo igrao tu ulogu u seriji "Porodično blago". Zovu me opet iz "Košutnjak filma" za "Belu lađu" i kažu: "Milanče, imamo lepu ulogu." "Slušajte, imam odelo, cipele, samo kažite koja je recepcija i spreman sam." Dobio sam Prikića. I sad me svi zovu: "Prikiću, Prikiću..." Eto, ostala je tako upamćena ta minijatura i ta uloga. Zvali su me na RTS u emisiji "Oko" da gostujem kao epizodista. Mene to ne vređa. Igrao sam te upečatljive uloge. Glumac se vidi i po tim malim ulogama. Ukoliko ostaviš pečat s dve rečenice, kod tebe ima potencijala. Kad samo prođeš kroz kadar, tu nema leba.

Klub književnika

Ima jedna lepa anegdota, to moram da ti ispričam, a vezana je za Aleksandra Berčeka. Kad je studirao, Milenko Maričić mu je bio profesor. Milenko je voleo da popije, a uvek je imao svog pulena. Tad je imao, naravno, mene, jer sam bio jedini muškarac na klasi. S njim sam prvi put ušao u Klub književnika. Bio sam prva godina, a to je tada bilo najelitnije mesto u celoj Jugoslaviji. On je vodio Mirka Babića. Mirko se bavio nekakvim boksom, a Milenko je voleo da pravi sr*** i uvek voleo da ima nekakvog bodigrada iza sebe. Poslednji mu je bio Mima Karadžić. On je njega stalno vodao. E, a Berček je bio kao neko dete. Pita ga jednom da li može i on da uđe u kafanu. Profesor kaže, naravno. I uđe on prvi put, a Maričić ga pita: "Ko si ti?" "Berček, vaš student." "Nisam primetio da si ušao, hajde ponovo." Vrati ga drugi, i treći put. Četvrti put Berček popizdi i tresne vratima! Cela kafana se okrene. "Pa tako se ulazi, p*** ti materina! J*** glumca kog niko nije primetio! Majku mu, bar zalupi vrata da se svi okrenu! Ni na scenu ne možeš da uđeš a da te niko ne primeti", izgovorio je tada Maričić. E, tako je nas Milenko učio glumi.

Najvažnija lekcija

Nikad ne kasnim, ali... U Klubu književnika me držao do pet, a čas mi zakazao u pola devet. Ustanem u pola osam. Akademija na Novom Beogradu, ja na Karaburmi. Nema šanse da stignem. Ulazim u 8.35, a Milenko izbrijan, svež, sređen, čeka, i kaže mi: "Mili moj, neće publika da te čeka. Ti si roba, a ja sam platio. Gde si bio, koga to boli k!" Nikad posle toga nisam zakasnio. Dolazim u pozorište sat vremena ranije.

Nušić

Nušićijada je održavana od 1968. do 1972. godine, a zatim je usledila pauza od skoro četiri decenije. Grupa mladih iz udruženja građana "Kudes" pokrenula je inicijativu i prikupila više od 3.700 potpisa građana da se manifestacija ponovo pokrene. Sada će već biti 15 godina kako sam Nušić. Dobio sam komplimente za tu ulogu i postao sam zaštitno lice festivala. Možda mi ovo bude poslednja godina. Mislim da je dosta.

Zanimljivo da me ime Branislav prati kroz život. Otac se tako zvao, a i sin je dobio to ime po dedi. Sad mu idem na izložbu. I mene su čak prozvali Nušić. Kad smo kod toga, moram da ispričam još jednu anegdotu o Josifu Tatiću. Nas dvojica smo putovali dugo zajedno i zaustavi nas policija. Prepoznaju oni njega i kažu: "Gde si, Jataganac!" Njemu se od toga dizala kosa na glavi. "Ko da ništa drugo nisam uradio u životu! J*** ih Jataganac!" Mene kad vide, kažu: "Gde si, Nušiću!" Neko kaže: "Gde si, Prikiću!" Lepo je to. Nešto si uradio.

Posao na radiju

U Radio Beograd sam prvi put ušao 1988. godine, i to sasvim slučajno, pozvala me je legendarna urednica emisije "Kod dva bela goluba" Milja Milosavljević, a nismo nikakav rod. Uradio sam tu jednu emisiju, a onda su krenuli glumački zadaci. Bili su tu čuveni "Jovanovići". Ali bila su teška vremena... Radio sam dve i po godine bez honorara. Radio sam noćne programe, čitao vesti... Radili smo jednom novogodišnju emisiju "Mali ljudi iz radija". Ljudi su pevali, svirali su gitare... Pevao sam, recitovao, glumio, jedino nisam čitao vodostanje. Ali ispunila mi se i ta želja.

Sad radim "Karavan". Postoji ta emisija neprekidno 63 godine. Prvi sam voditelj posle legendarnog Perice Slavenskog. Posle godinu dana došao je Mirko Lazić, pa je tražio da vodimo po nedelju dana Nenad Milovanović i ja. On nije imao posla i dam njemu da radi emisiju. Bio je tu do 2000. godine, pa je dobio otkaz. Uprava ga je videla kako gađa Radio jajima. Bio je na ulici. Vodio sam godinu dana, a onda dođe Đorđe Nenadović. Razboli se i premine. Dođem opet ja. Uskoči Milenko Pavlov. Dolazio je iz Pančeva. Međutim, izbije korona i Milenko nije smeo da vodi. Vratio sam se po četvrti put. Sada više emisija ne ide uživo. Snimim svoje za emisije za dva sata. To je moja obaveza. Sada imam vremena i za druge stvari. Kad sam došao, u toj redakciji je bilo 45 saradnika, a sada smo nas pet. Sad sve radi Mira Blažić s još dva čoveka. "Karavan" je najstarija radio-emisija na svetu, a neće da plate 1.000 evra da se uvede u knjigu Ginisovih rekorda. Sada je važna informativa ili daj muziku.

Privatni život

Imam jedan propali brak. Iz jedne veze sam dobio sina Branislava. Živim sa Irinom Blažić već 12 godina. Nismo venčani. Bilo je tu velikih, burnih ljubavi. Sad bih mogao da ti ispričam priču o mojoj ljubavi s koleginicom. Bili smo četiri godine zajedno, a jedina je osoba s kojom ne govorim. Ali neću da joj pravim reklamu. Sad je u penziji.

Branislav studira grafički dizajn. Upisao je privatni fakultet. Želeo sam da studira neki državni. Njegova majka mi je samo javila da se upisao. Znaš, ja sam čovek starog kova, pa mi sve liči da si ovde talentovan, sine, koliko tata ima para. Verovatno grešim.

Poruka za kraj

Nisam siguran da će jednog dana da me pamte. Profesor Radovan Knežević i moj venčani kum rekao mi je, nemoj da te zovu Milanče. Mene su tako prozvali jer je tu tad bio i glumac Milan Panić. Imam tri nadimka. Familija me zove Miško, drugari iz gimnazije Mici, a kolege Milanče. Slepo sam verovao svom profesoru Maričiću. Hvala mu. Naučio me je važnu lekciju. Jedino sam na akademiji mogao da radim tekst koji želim. Glumac je i uvek biran. Današnje generacije vole da se nameću, a nemaš više obrazovanog reditelja, Dejana Mijača ili Acu Đorđevića, na primer. A nadobudni su ovi mladi i kao da sve znaju i umeju. Mene takvi neka preskoče. Lepo sam radio s Kokanom Mladenovićem. Trudio sam se da se ne obrukam i da tako pravim svoju karijeru. Ko me uzme, neće se pokajati. Ne mogu da igram samo u serijama s hiljadu epizoda. Radite vi to, deco, meni ne trebaju te pare.

Bonus video: