Mi smo od popa Mirčete Popovića iz Kuča. Knjaz Danilo je poharao Kuče. Sekli su dečje glave i nosili na Cetinje. Tela dece bacali su u plamen. "Gorela su zelenim plamenom", piše Marko Miljanov. Četiri njegova sina izbegla su u Limsku dolinu. Inokosni među Vasojevićima opet su morali u planinu i napravili su selo Tmušiće. Divnog li imena. Sada je selo pusto. Samo mrtvi dim. Nijednog ognja
Moja majka se u četvrtoj godini razbolela od tuberkuloze kostiju. Švapski lekar je rekao da treba seći nogu. Đed nije dao i odneli su je u selo. Šta će mu žensko bez noge. Šest godina je ležala nepokretna. Onda je sedme naišao vojnik sanitetlija i rekao: "Ovo bi dete prohodalo da se izvadi kost što viri iz rane." Kad nije bilo nikog kod kuće, majka uzme nož i izvadi kost iz rane. Prohoda. Đed joj naredi da ide za ovcama, a ona odbije. Đed je bio apsolutni gospodar i familiju je zvao robljem. Njemu nešto neko da odbije. Tukao ju je tri dana mokrim konopcem, četvrtog dana pristao je da se upiše u školu. Preko Pešteri do Sjenice išla je peške, a onda kamionom u Novi Pazar u učiteljsku. Kost je čuvala u kecelji. Kad je diplomirala, bacila je kost u Lim.
Moj đed Novo Jevrić tukao je babu Ikoniju i decu kapom kad ga naljute. Takav nam je bio i otac. Do u beskraj nam je pričao, nama trojici sinova, bajke, skaske, legende, priče. Kad je tražio da mu ponovim, uvek sam imao novi i bolji kraj priče. Ponavljao je do u beskraj narodnu priču "Sve, sve, ali zanat". Kad bi se majka naljutila zbog nestašluka, govorio je: "Nećeš ti mene zavađat sa sinovima."
Detinjstvo
Dovodio sam kući besprizorne dečake, moje drugare sa ulice. Neki su ubijeni, neki su ubili, a Karson je skočio sa četvrtog sprata zgrade. "Kako ih sve po zlu putu nađeš", grdila me majka.
Svaki dan sam donosio po dve knjige iz biblioteke. Kad bio otac ugasio svetlo, čitao sam s baterijskom lampom ispod jorgana. "Ti samo trčiš za fabulom", ljutio se. "Po zlu putu u trganje za pričom" pretvorilo se u sudbinu mog života. Kad sam bio u osmom, otac je upisao rusku književnost u Sarajevu zbog mene. Do četvrtog gimnazije čitao sam sve što je njemu bio u programu. Od Dobroljubova do Bulgakova.
Prva ljubav
Zvala se Svetlana. Posvetio sam joj svoju prvu i poslednju pesmu "Stamena". Blagoje Baković i ja smo organizovali u gimnaziji vrlo posećene književne večeri. A Svetlana se spanđala s profesorom književnosti, pesnikom i partijskim sekretarom. Izbio je skandal i morala je da se odseli u Podgoricu. Ali je pesmu pola gimnazije naučilo napamet. I danas je poneki recituje iako je nikad nisam objavio.
Umesto maturske ekskurzije, odveli su nas u kasarnu na Banjici. Na slet. Bio sam toliko besan da sam olajavao Tita. To su otkrili organi gonjenja i izbacili me sa sleta. Petnaest dana sam proveo na ulicama Beograda. I zaljubio se u grad slobode.
Ulazak u književnost
Miodrag Bulatović je bio najčitaniji pisac u Jugoslaviji. Prišao sam mu na ulici i rekao da hoću da budem pisac. Pitao sam ga da li me prima za šegrta. Odveo me na ručak i rekao mi: "Jedi, ko zna kad ćeš ponovo moći da jedeš kad hoćeš da budeš pisac." Dopale su mu se moje priče iz "Crnog kofera", a kad je izašla knjiga, izjavio je u Politici: "Pesnička tvorevina razorne snage." Do dvadesete sam objavio i roman "Adamova glava".
Kaput Ive Andrića
Većina moje generacije nije još ni prvu pesmu napisala. Hiljadu primeraka "Crnog kofera" podelio sam devojkama s Filološkog i Filozofskog fakulteta. Ubrzo sam postao slavan pisac u Knez Mihailovoj. Od Bulatovića sam dobio ključeve njegovog stana i kaput Ive Andrića. Andrić je rekao Bulatoviću: "Dobro treba da ide ukrug. Poklonite taj kaput jednog dana nekom kom će biti potreban." Kada sam pokušao da mu zahvalim, Bulatović mi je rekao: "Ne treba vi meni da zahvaljuete. Vratite nekom kome je pomoć potrebnija nego meni." Nosio sam kaput godinama, a onda sam ga dao Željku Pržulju, ratniku i piscu iz Neđarića.
Pored Bulatovića, upoznao sam se s mnogim piscima. Poznavao sam Desanku, Ćopića, Boru Pekića, Dragoslava Mihailovića, Dedijera, Ćosića, Komnenića, Đoga, Bećkovića, Kapora, Boru Čorbu i sve su dolazili u Klub književnika. I od svakog nešto naučio. Najviše o pisanju sam naučio od našeg najboljeg živog stiliste Žarka Zolotića, koji već godinama ništa ne objavljuje. Aleksandar Jerkov, moderator postmodernizma, i Ljubiša Jeremić, kritičar stvarnosne proze, obrušili su se na moje knjige. To je bilo nešto drugo što se nije uklapalo u nigde. To me je kao mladog pisca dotuklo.
Društvo pesnika
Kao svog me primio BAJKAN. Društvo pesnika iz Bermudskog trougla. (Brana Petrović, Ambro Marošević, Jaša Grobarov, Krsmanović, Aca Sekulić Nenadić) pesnici koji su sedeli u "Lipi", "Šumatovcu" i "Grmeču" i pili. Najbolji pripovedači su alkosi koji nemaju dovoljno za piće, pa pričaju kao Šeherezade ne bi li onaj koji plaća ostao da sedi što duže. Uz njih sam se i ja propio. Iznad glave mi se vio mrtvi dim.
Štajga, stanica
Našao sam stan u Zagrebačkoj, prekoputa Picinog parka. Starac Zosima kaže Aljoši Karamazovu šaljući ga iz manastira: "Idi među ljude." Upoznao sam dilere, lopine, prosjake, klošare, kamenjarke, lažne fotografe, valjatore divča žutog, šibicare i Džeja, kelnere koji su stavljali stucani bensedin u kafu umornim putnicima u "Drvaru", a onda ih, kad zaspe za stolom, lopine čistile od prtljaga i novčanika. Sav šljam Beograda. Ljude što im između prstiju rastu dlake, što se u pacove pretvaraju.
Hapšen i zatvaran
Pisac je advokat najnesrećnijih pred bogom. Ako bogu hoćeš da ugodiš, moraš đavolu nagaziti rep. Spavao sam s njima ljeti ispodSavskog mosta. I stalno psovao majku komunističku i olajavao druga Tita. Zbog toga sam više puta hapšen i zatvaran. U zatvoru sam zaradio tuberkulozu. Prodavao sam zabranjene knjige: "Islamsku deklaraciju" Alijinu, Ćosićevu "Pristupnu besedu", "Vunena vremena" Gojka Đoga, "Protokole", tekstove Ljube Tadića itd. Foto-kopije sam držao kod baba sere u kenjari. Bila je to nepismena ostarela kurva.
Soba kod gospođe Kajsije
Napisao sam gomilu priča o stanici. Roman "Tihi rat", a po mojim pričama sa štajge snimljena su dva filma "Ružina osveta" Aleša Kurta i "Šangarepo, ti ne rasteš lepo" Bobana Skerlića. Knez Mihailova, Terazije, Terazijski greben je najznačajniji srpski greben. Kakav Lovćen, Durmitor, Dinara. Na Terazijski greben nisam stigao Balkanskom, već Kameničkom, noćivajući prvo kod Ace Sekulića, potom "Beli grad", "Zlatna Moruna", gde je sedio Apis sa zaverenicima. Našao sam sobu kod gospođe Kajsije Majkić u Knezu. Upoznao kojote s Terazijskog grebena od kojih je živ samo Dule Varićak, koji je postao pisac. Po čitav dan sam blejao u Kolarcu i startovao ženskinje.
Tri telefona i dva šamara
Stigao sam iz seksualno zaostalih krajeva i trebalo je to nadoknaditi. Jednog dana sam uspio da dobijem tri telefona i dva šamara. Usamljene prolaznice. Ulični start. To je sad zakonom zabranjeno. Bio sam prvi gost u Kolarcu. Nosio sam nekoliko primeraka moje prve knjige "Crni kofer". Uvek sam nosio po nekoliko primeraka sa sobom u prtenoj torbici, gde je bilo mesta i za pola kila vinjaka koji smo pili na kvarno. I zbog čega smo vodili rat s kelnerajem.
Zima u Knezu
Prve pahulje su padale na asfalt Kneza. Dolazila je zima, a zimu smo mrzeli. Početak decembra osamdeset prve. Crevlje su mi bile prsle i gurali smo novine u njih kad je padala kiša. Sedeo sam do vrata i gledao na ulicu, čekajući ko će se prvi pojaviti. Ulicom su promicale neispavane službenice koje su kasnile na posao. Ona se pojavila s bundom i šubarom na glavi. Nije žurila nikud. Stajala je ispred izloga i gledala. Ja sam gledao u nju. Bilo mi je hladno i nije mi se izlazilo napolje. Imao sam kintu taman za jednu turu.
"Gospođo, gospođice, iako ste vojno lice, da li biste popili jedno piće sa umetnikom na slobodi", kleknuo sam pred nju i molećivo je gledao. Pridržao sam joj bundu i šubaru. Bila je u "šanel" kostimu i mirisala na "opijum", koji je tih godina bio u modi. Ja sam bio u pletenom vunenom džemperu koji je plela moja majka. Mirisao smo na znoj, na neprospavane noći.
Čarobna posveta
Sela je sa mnom. Poklonio sam joj knjigu. "Tri meseca šetam Knezom, otkako mi je muž, kapetan, otišao na brod. I niko me nije pozvao na piće. Zato sam ušla s njim. Niko me nije startovao." "Što pijete to đubre?" "To smo i sinoć pili."
"Najbolje piće za mamurluk je šampanjac!" Naručila je sir i šampanjac. Kelner Rade se ušeprtljao. Šefu Mići su izlazile leptirice iz ušiju: "Naravno da imamo. Ovo je renomirana kafana!" Nisu smeli da prime dolare, bilo je to komunističko vreme, nisu primali kartice, pa je platila čekom. Dugo sam pisao posvetu: Lauri, Ovu knjigu s nadom da će je bolje pročitati nego što je napisana. Od Nebojše Jevrića Knez Mihailova 35 mansarda Svratite! Na poslednjoj strani napisao sam joj pesmu Sinana Tatarina, Sinana Gudževića, pesnika s Golije, "Hvala": "Neka je hvala svim onim velikim ženama, koje bez reči legoše sa mnom, koje me ćutećim pristankom svojim, svakovrsnog ponižavanja i laganja spasiše!"
Dolazi Laura
Stavila je knjigu u torbicu. Naručila je piće za personal kafane. Rade, koji je prvi put od našeg astala zaradio bakšiš, duboko se klanjao. Sneg je prestao da pada. Ona je otišla kao što se i pojavila. Urađen, dok su mi mehurići šampanjca pucketali u mozgu, otišao sam u Klub studenata Filološkog i nastavio da pijem vinjak iz šolje za čaj. Ujutru me probudio poštar. "Telegram za vas."
Kakav telegram? Mislio sam da se nešto nekom u zavičaju desilo. U telegramu, koji još čuvam među starim rukopisima u podrumu, pisalo je:
"Dolazim večeras. Laura".
Sir u posudi za puding
Počeo sam da raspremam, ali to je bila nemoguća misija. Gazdarica, gospođa Kajsija, s nevericom me je gledala kad sam zatražio usisivač i pajalicu. "Trebaće mi, ako možete da mi posudite, posude za puding i vangla." Onda sam otišao do radnje i kupio kilo brašna, germu i litar nekuvanog mleka u kesi. Naučio sam planinareći po Bjelasici, noćivajući u planinarskim domovima, da umesim hleb i usirim sir.
Sveže usiren sir nisam cedio od surutke, već sam ga nasuo u posude za puding. Bio je to najbolji lek za moju već načetu jetru, pa mi je baba Ikonija spakovala maju, sirište, da mogu sam da ga napravim. U šest je sve bilo gotovo. Laura je došla u sedam. Bila je dedinjsko dete i nikad nije probala domaći hleb, i nikad nije probala sveže usiren sir. "Puding od sira..." rekla je. "Sinoć sam pročitala knjigu. I pesmu na kraju knjige. Samo da znaš da verujem u tebe."
A onda je iz kese izvadila neraspakovanu svilenu posteljinu i raspremila krevet. Svlačila se polako. Ispod "šanelovog" kostima imala je haltere i žabice. Bila je to noć skuplja vijeka. A sutradan je kapetan došao s broda. Nikad je više nisam video.
Dragstor
Stara taktika ludaka iz Knez Mihailove - prave se da nekud žure, a nigde ne žure. A onda su braća počela da studiraju i više nisam mogao da plaćam stan. A i krevet mi je polomio kum Bato Mašković jašući se s nekom vajarkom s Dinare. Bulatović me izbegavao. Nije podnosio pijance. A i ja sam otkrio dragstor, jedinu prodavnicu u prolazu u Nušićevoj koja je radila svu noć. Preselio sam se kod Saše Dragstora, kod kojeg su noćivali svi što nisu imali gde da odu. Godine su prolazile, a ja ništa nisam pisao.
Ulazak u novinarstvo
Kad sam molio Bulatovića da mi nađe neki posao, rekao mi je da je to isto kao tražiti posao za Grobarova. Zvao mi je oca da me vodi na lečenje od alkohola. Bila je tu u Čumićevom sokačetu, dok nije postao tržni centar, kafana "Mandarina", koja nije unosila stolove i stolice noću. Za jednim stolom sedela je ekipa novinara Zum reportera, a ja za drugim sa ekipom. Pričao sam svu noć o dešavanjima na stanici. Pred zoru me Ivan Miladinović pozvao da dođem u redakciju Reportera. Napisao sam šest strana priča o kamenjarkama, dilerima divča žutog i tako to. Posle nedelju dana je izašlo i ja sam ušao u novinarstvo. Objavili su samo šest brojeva, a onda se Reporter ugasio. Pola redakcije i ja s njima prešlo je u Dugu i ostalo je istorija novinarstva i književnosti.
Opet je počeo jedan rat
Znao sam da će početi rat. U leto devedesete, prateći predizbornu kampanju Jovana Raškovića s pedeset pisaca, deset slikara, horom patrijaršije, obišao sam sva sela u Krajini. U svakom našao jatake. Kad je počelo, prešao sam Dunav skelom i stigao u Slavoniju. Arkan je još bio u zatvoru. Stigao u Tenju. Tu sam slikao prvog mrtvaca.
Krenuo je da baci bombu i rafal ga je presekao. Imao je plave oči. Nije bilo nikog da ih zatvori. U ruci je držao aktiviranu bombu. Na drugoj ruci mu je bio osigurač prsten. Prsti su mu se stisli oko osigurača i kako se raspadao, pretila je opasnost da će se aktivirati. Iz otvorenih usta izletale su mu muve. Jedna mi je sletela na čelo dok sam se saginjao da ga slikam. Godinama mi se čini da kad god vidim muvu, da je to baš ona. Ostao sam mesec dana. Nikom nisam mogao da se javim.
Kao u Babeljevoj priči
Moju reportažu iz Tenje pročitala je cela zemlja. Postao sam slavan, a da o tome nisam imao pojma ni koristi. Kad je ubijen Giška, otišao sam u Gospić. Utekli smo iz Gospića do Medaka i zaboravili četvoricu naših. Dugi Lainović, naivan ko francuska sobarica, poslao me je sa još trojicom da pokrivamo ulicu da mogu da pređu. Isekli smo makazama od papovke žicu i spustili se do ceste trista metara od naših položaja. Rade Šiptar mi je uvalio dva sanduka municije za brauning i otrčao prema šumi. Krenuo sam da podignem sanduke i onda se začulo "kvrc". Stajao sam na ledini ukočen. "Trči piskaralo."
Zaludu. A onda je metak od protivavionca udario u drvo pored mene i rascepio ga. Ispustio sam sanduke i potrčao. Kakav Ben Džonson. Oborio sam sve rekorde. Lutao sam po ličkoj visoravni i tek u mrak stigao u Medak. Prethodne noći smo svi spavali u fiskulturnoj sali na strunjačama. Po mraku sam pred ponoć ušao unutra i strovalio se na prvi slobodni ležaj. Ujutru sam zatražio vatre od onog što je ležao do mene. Bio je mrtav. Do njega je ležao još jedan mrtvac. Ostale strunjače prazne. Poginuli su prilikom napada iz Bilaja i Ribnika. Osećao sam se kao u Babeljevoj priči.
Srpski rulet
"Šta je to srpski rulet?", pitao je novinar RAI. "Uno, due, tre.... I ruski su izmislili Srbi. U poslednjoj glavi 'Junaka našeg doba' od Ljermontova, 'Fatalist', igra ga poručnik Vulić, Srbin. Uzmu se bombe i popne na stenu. Na jedan, dva, tri izvuku se osigurači. Kašiku ne smeš da pritiskaš. Pare su pod kamenom. Ko poslednji baci bombu, njegova je lova."
"Ti igrala?"
"Ja hoću se kladiti na tebe, rajter fajter."
"Može, Roberto."
U ponoć na steni nas petorica. Ispod kamena bezvredne inflatorne pare i Robertovi dolari. Roberto drhti. Na belim pantalonama žuta ruža od mokraće. Naravno, bacam prvi. Poslednji broji do pet i bomba eksplodira u vazduhu. Počinje pucnjava čitavom linijom fronta.
Heroj na magarcu putuje u Hag
Raj Gatman svu noć na Palama plaća piće. Čeka zoru da se napijemo pa da postavi pitanje: "Ko je najviše silovao muslimanki?" "Gruban, pa to i deca znaju."
Don Gruban je junak romana Miodraga Bulatovića koji je držao javnu kuću za vreme Drugog rata i prihod slao partizanima. Imao je žilu da su mu je morali vezivati u čvor. Preveden na dvadeset jezika. Kao da smo u Španiji optužili Don Kihota. Obećavamo fotografiju. On obećava sve.
Ujutru idemo u Neđariće, a tamo novinari ne dolaze. Kad je izašla poternica za Radovanom i Ratkom, na njoj se našao i Gruban. "Wor criminals indicted by the international criminal tribunal for the former Yugoslavia". Warrants for their arrest are held by their respective-capitals. Photos not available for the following Gruban dob: unknown Nationality: unknown Description: unknown Address: unknown Neđariće, Sarajevo
Četiri godine u Sarajevu
U Neđariće se išlo samo po kazni. Ja sam otišao i ostao. Ima samo jedna ulica koja spaja Neđariće sa Ilidžom. Kasindolska, ulica smrti. Širina naše teritorije šesto metara. Tuku sa Igmana, tuku sa Stupa, bije snajper sa studentskih domova. Kasindolska je ulica žila kucavica. Ako je preseku, ne treba im tunel ispod aerodroma. Niko ne broji koliko je bilo napada.
Od sto pedeset branilaca sto dvadeset pet je poginulo. Kad pominju Košare, trebalo bi pomenuti i Kasindolsku. U Ilijašu od pet hiljada ljudi tri hiljade je poginulo. Turci su bili u brdima iznad. Ilijaš se posle Dejtona raselio širom zemljinog šara. Ilijaša nema u udžbenicima istorije. Ni Jevrejskog groblja. Ni Slavka Aleksića. Ni Ozrenske. Četiri godine sam proveo u Sarajevu. Dočekao na praznoj Grbavici na radiju srpsku Novu godinu. A stigao u Sarajevo kad je ubijen svat.
Kosovo
Sedamnaestog maja 1999. napunio sam četrdeset godina u sačekuši kod aerodroma Slatina kraj Prištine. Ukrao sam sestri Darinki Jevrić flašu mostarske "žilavke" iz šezdeset pete godine. Uspomenu na neku njenu davnu ljubav. Nije htela da napusti Prištinu. "Zar je moja glava vrednija od glave neke monahinje iz Deviča", rekla mi je velika srpska pesnikinja. U mraku sam cele noći pričao ljudima ko sam, šta radim i odakle sam krenuo. A krenuo sam iz Islama Grčkog, iz doma Vladana Desnice. Pre deset godina. Ujutru sam krenuo za Peć kod strica Miloša, koji je imao ruke kao Kiro Radović, velike, jake, čvornovate. Bio je zdrav i radnik. On me odvezao u Dečane, gde sam hteo da se ispovedim. Ali kaluđer velikih plavih toplih očiju kojeg sam odabrao imao je drugo poslušanje.
Miloša su kasnije oteli Arnauti i prodali za rezervne delove. Od Dečana do Pećke patrijaršije išao sam bos s brojanicom izgovarajući Isusovu molitvu. Trajalo je satima. A onda sa osetio blagodet koja se spušta na mene. Endorfin je pokuljao iz mozga. Više me nije bilo ničeg strah. Naišao sam na dva ogromna šarplaninca. Jeli su mrtvo magare što ga je neko ubio kolima. Cvileći su me pustili da prođem. Bacio sam najvredniju stvar za jednog novinara. Telefonski imenik sa tri hiljade brojeva. Nijedan me kamičak povredio nije. Stigao sam u Patrijaršiju i prvi put se istinski pomolio za sve mrtve i žive kojih sam mogao da se setim. Devetsto miliona ljudi napalo je zemljicu sa pet-šest miliona Srba. Znao sam da je kraj blizu.
Kraj
Napisao sam oko hiljadu priča. Objavio trinaest knjiga. Moja najbolje napisana knjiga upravo je izašla u izdanju Srpske književne zadruge "Mrtvi dim". U knjižarama Službenog glasnika se pojavilo drugo izdanje "Đavoljeg jajeta" Moje najbitnije knjige ne možete naći u knjižarama, zato ako želite da ih čitate, morate se javiti lično piscu na telefon +381628070297. I još lutam srpskim zemljama,"zlim putem u traganju za pričom!"
NE PROPUSTITE
