CELU MOJU GENERACIJU OMEO JE RAT, NEKE JE KOŠTAO ŽIVOTA: Životna priča legendarne srpske glumice Ivane Mihić

Imala je samo devet godina kad je odigrala svoju prvu ulogu. Bila je to ljubav na prvi pogled. Završila je glumu na klasi sa Draganom Mićanovićem, a zatim je u zrelim godinama otkrila ljubav prema pisanju. Sjajan prijem kod publike imali su njeni romani "Moj jedini život" i "Led". Ćerka čuvene glumice Vere Čukić i scenariste Gordana Mihića danas živi u prirodi i u kući koju su njeni roditelj počeli da grade kad se rodila

Dok sam bila baš mala, bili su živi deda, baka s tatine strane, tetka Cica i mnogi drugi rođaci koji su uticali na moje vaspitanje. Kad sam imala pet godina, dobila sam sestru od ujaka, a kasnije se rodio i njen rođeni brat. Pošto sam ja jedinica, oni su mi bili kao rođeni brat i sestra, bili smo nerazdvojni. Igrali smo se od jutra do večeri.

Klizanje u putovanja

Do moje desete godine živeli smo na Banovom brdu. To naselje je grad za sebe. Imali smo ogromno dvorište u kome se svakodnevno igralo stotinak dece. Prekoputa naše zgrade u Požeškoj ulici je osnovna škola, tada se zvala „Filip Kljajić Fića“, eksperimentalna škola sa bazenom i klizalištem u dvorištu. Od svoje druge godine odlazila sam u to dvorište i klizala. Kako sam svaki dan gledala tu decu u školskom dvorištu, jedva sam čekala da i ja pođem u školu.

Rano detinjstvo pamtim i po čestim putovanjima automobilom sa roditeljima. Kada god bi im se ukazalo nekoliko slobodnih dana, odluku da sednemo u kola („fijat 125“) već ranom zorom donosili bismo maltene samo veče pred put. Tako smo obišli najveći deo Italije, ali i veći broj zemalja u blizini nekadašnje Juge. Dinar je još bio konvertibilan, dobar smeštaj nije bio preskup i bio je dostupan, a mi ne prezahtevni. Pevali bismo u kolima voljene pesme, od onih starih „Višnjičica rod rodila“, „Hajde, Kato, hajde, zlato“, „Devojčica ružu brala“, „Tamo daleko“... do onih u tom trenutku aktuelnih, kao što su pesme Indeksa, Bijelog dugmeta, Korni grupe... Šalili smo se i smejali, pljuštale su tatine fore, a mama i ja bismo, kako u koju zemlju uđemo, govorile „kao“ na tom jeziku... Ta putovanja mnogo su mi značila jer smo obišli gotovo sva kulturno-istorijski značajna mesta, osetili čar i duh naroda tih nacija.

O glumi

Veoma mi je drago što se često repriziraju ne samo pomenute serije već i filmovi u kojima sam igrala ili koje sam producirala. Srećna sam što ih publika voli i rado gleda, o čemu mi govore i pojedinačni komentari nepoznatih ljudi u ličnim kontaktima, na društvenim mrežama, komentari prijatelja i zvanični podaci merenja gledanosti... Tokom studija glume na FDU u Beogradu, već na drugoj godini, dobila sam poziv da igram glavne uloge u dve velike predstave i jednoj TV seriji. Serija se snimala u Sarajevu i zove se „Sarajevske priče“, a poziv sam dobila od producenta serije, velikog jugoslovenskog glumca Bore Todorovića. On je bio jedan od prvih glumaca koji je počeo da se bavi filmskom produkcijom na našim prostorima. Predložio me je reditelju Faruku Sokoloviću za ulogu problematične gimnazijalke Đane, i to nakon gledanja jedne moje ispitne vežbe na FDU u kojoj sam igrala sa klasnim kolegom Draganom Mićanovićem. Čarobni Bora je, dakle, taj koji mi je dao šansu za prvu profesionalnu ulogu na televiziji.

„Neki to vole vruće“

Dok sam snimala u Sarajevu sa fantastičnim partnerima poput Mire Furlan, Dragana Jovičića, Ene Begović, stigla mi je ponuda iz Beograda od vrsne rediteljke Soje Jovanović da igram Puslicu u mjuziklu Pozorišta na Terazijama „Neki to vole vruće“, koju sam potom igrala pred prepunom salom narednih 15 godina. Gle čuda, istovremeno mi se javio već tada veliki reditelj Egon Savin i pozvao me da igram Roksanu u čuvenom tekstu Edmona Rostana „Sirano od Beržeraka“, s Mikijem Manojlovićem u naslovnoj ulozi, u Narodnom pozorištu. Za mene je ta sezona 1990/91. predstavljala ostvarenje profesionalnog sna o načinu započinjanja kreativnog leta po umetničkim nebesima, jer očekivala me je mogućnost da se „igram“, da istražujem i osetim čar velike scene kakva je scena Narodnog pozorišta, na kojoj ću igrati klasiku, i to govoriti replike u stihu (što predstavlja posebno umeće i izazov za glumca, naročito sasvim mladog), potom da pređem u sasvim drugi žanr kakav je mjuzikl, gde se i igra, i peva, i glumi, i rad na predstavi je neverovatno zahtevan na više nivoa, a potonja medijska promocija predstave više nalik Brodveju. Obe predstave su rađene maltene istovremeno, a nakon završetka snimanja serije u Sarajevu, gde sam tumačila lik sasvim suprotan i francuskoj klasici i brodvejskom mjuziklu, zgodnjikavu, posrnulu, besprizornu devojku iz nižih slojeva. Sva tri projekta su imala uspeh, koji se pamti i danas, osim što je seriju omeo početak rata u Bosni.

Celu moju generaciju rat je, malo je reći, omeo. Neke je koštao života, a nekima je iščupao krila. Svi smo osetili neku od posledica. Počelo je snalaženje u nevremenu sankcija, inflacije, igranje manjih predstava u privatnom aranžmanu, s kojima smo obilazili celu zemlju i uzduž i popreko, neretko igrajući u prostorima koji nisu pozorišni, a honorare nam pojede promena kursa na kraju dana, igranje za pola marke po predstavi u profesionalnim pozorištima... Nas glumaca nije bilo ovoliko koliko je danas u Srbiji jer su tek počele da se otvaraju privatne glumačke visoke škole. RTS je, srećom, radio nekoliko projekata u kojima je veći broj glumaca imao priliku da snima. Tako sam i ja igrala Keti u „Srećnim ljudima“, a potom i Kiki Jakšić u „Gore-dole“- seriji koja je govorila o vremenu devedesetih godina i propasti građanske klase, dizanju, a potom i padu kriminogenih pojedinaca, kojih je bilo prilično mnogo, rušenju moralnih vrednosti... I tako, u tim nevremenima čas je bilo posla, čas nije, neizvesnost je vrebela odasvud, a nas nekoliko glumaca, pojedinačno ili udruženi, odlučili smo se da se okušamo u poslu za koji se nismo školovali, ali smo poznavali teren delanja: filmsku umetnost.

Produkcija

Imala sam 25 godina kada sam osnovala d. o. o. za snimanje i promet filmova i, sedeći na podu svoje sobe, okrenula prvi broj potencijalnog donatora... Uspeo je prvi poziv i klupko se zakotrljalo. Filmska produkcija je postala moja druga profesija. Samouka sam, uz pomoć saveta vrsnih učitelja, poput iskusnog izvršnog producenta Miše Đorđevića, sa kojim sam sarađivala dugi niz godina. Neću dalje i detaljnije pričati o počecima, ovo samo kratko podsećanje na neke crtice sa mog starta, jer je sa filmskom produkcijom započela moja avantura sa promenama profesija, usuđivanje na korake ka realizaciji raznovrsnih interesovanja, kojih, činjenica, imam mnogo. Dakle, da se najzad vratim na početak i vaše pitanje zašto me nema u novim filmskim i TV projektima. Nema me iz više razloga i zbog više okolnosti, ali pre svega upravo zbog provokacije koju mi moja interesovanja postavljaju kao izazov. Za manje od deset godina, od moje 25. do 35. godine, proizvela sam četiri celovečernja igrana filma, višestruko sam nagrađivana u zemlji i inostranstvu, jedan srednjemetražnji film kao diplomski rad reditelja debitanta, TV seriju i niz kraćih TV formi. Od 35. godine počinjem da se bavim pisanjem. Prvo je to bila bajka za decu u dramskoj formi „Moj drug Ispotkrevetni Mrak“ Vere Čukić, za koju sam napisala pesme, a recenziju postavio izuzetni pesnik i pisac Milovan Mića Danojlić, zatim romani u izdanju „Lagune“ u više izdanja: „Moj jedini život“, „Led“( izabran od strane narodnih biblioteka Srbije u pet najčitanijih knjiga te godine), „Headhunters“, zbirka kolumni i priča „Jednostavni ljudi“ u izdanju „Platoa“, za koju je vrhunski pisac David Albahari, po svojoj želji, napisao predgovor. Toj knjizi prethodio je moj petogodišnji rad za Politiku, u kojoj sam po pozivu urednika pisala mesečne kolumne. Pisanje me je u velikoj meri pokrenulo i obuzelo moje umetničko biće. Tako da sada iznova sarađujem sa Politikom, gde na svake dve nedelje, ponedeljkom, izlaze moje kolumne u formi priče.

Volonter u manastiru

Istovremeno, bavim se još jednom, za mene posebno značajnom, aktivnošću. Volonter sam obnove manastira Rajinovac u Begaljici, nadomak Beograda kod Grocke. Moje volonterstvo se odnosi na obezbeđivanje donatorskih sredstava za obnovu, rekonstrukciju i/ili izgradnju celokupnog manastira, crkve i konaka. Upravo smo arhimandrit Serafim Kužić, starešina, i ja završili potpunu rekonstrukciju krova na manastirskoj Crkvi rođenja Presvete Bogorodice, što je predstavljalo ogroman zahvat. Do sada smo asfaltirali prilazni put, staze po posedu, popločane su kamenom sve staze oko crkve, konaka, obnovljena je drvenarija na crkvi, kapela, gostoprimnica. Sada je nešto sasvim posebno u toku, a to su obnova i formiranje manastirske biblioteke, kao dela duhovne strane obnove. U najavi radimo obnovu manastirskog groblja i saniranje klizišta na brdašcu na kome se groblje nalazi. Naravno, meni sve to posebno znači jer moj otac Gordan Mihić tu počiva u miru.

O ocu

O tati ne mogu još da govorim. Pet godina je prošlo od smrti i njegovog odlaska. Kada govorimo o radu s njim, onda je to pre svega kultni film „Varljivo leto ‘68“, u kome sam igrala ulogu Vladice. Kao i neodoljivi film „Srećna porodica“, koji je tata i pisao i režirao, mama Vera mi igra majku, a meni kao devetogodišnjoj devojčici to je prvi film. Takođe, mnogo volim i potpuno avangardni, nadrealni film „Vrane“. A sada bih nastavila da nabrajam ceo njegov opus!

Odlazak na selo

Kuću u kojoj živimo moji roditelji su počeli da zidaju kada sam se rodila. Tu kuću tretiram kao svoju rodnu kuću. Svako drvo na placu, svaki žbun i voćku zasadili su moji otac i majka, a potom i ja. Raspuste sam kao dete provodila ovde, igrala se istraživača, pravila kućicu na drvetu, imala družinu Crveni zmaj, kupala se na Dunavu, vozila bicikl od jutra do mraka... Kao devojka sam svaki slobodan dan koristila da dođem ovde, jer je priroda okruženje koje me inspiriše, daje mi snagu i volju. Dunav je blizu, a pogled na njegovo plavetnilo, moćne talase i snažno strujanje vode pokreće mi desetine dobrih ideja i planova za njihovu realizaciju. Sve mi je ovde inspirativnije nego u gradu. Ovde mi je otvoreno nebo maltene neprekidno u vidnom polju jer sam stalno napolju, a u gradu je to plafon. Ovde gde god pogledam, vidim krošnje drveća, a u gradu zidove zgrada sa žvrljotinama i grafitima. Od jeseni se spremam za još veću aktivnost u lokalnoj zajednici na opštini u kojoj živim radi unapređenja svakodnevnog života svih nas koji živimo ovde u Grockoj.

O planovima

Imala sam mnogo uspeha s filmovima „Ona voli Zvezdu“, „Kupi mi Eliota“ i „Mehanizam“, „Siroti mali hrčki 2010“. Za ulogu Snežane u „Mehanizmu“ dobila sam međunarodnu nagradu za najbolju glumicu na IFF u Aleksandriji. Pripremam i nešto novo. Ono na čemu ću sledeće godine raditi kao producent jeste film „Rajko Mitić“ po Gordanovom scenariju, a za koji su na konkursu Filmskog centra Srbije odobrena sredstva. Još je rano da pričam o detaljima, osim da će reditelj filma i serije biti sjajni Miroslav Lekić.

Poruka za kraj

Moj život je oduvek bio vrlo dinamičan, sa mnogo kontakata sa ljudima iz različitih miljea. Vrlo sam društvena, neposredna, interesuju me ljudi. Volim i carstvo životinja, kojima sam, s obzirom na to da živimo u prirodi, okružena i imamo neposredan svakodnevni kontakt i dobro se razumemo i poznajemo. Život u kući u prirodi zahteva i stalnu fizičku aktivnost, mnogo je posla, svaki čas mora nešto da se popravlja, čisti, obnavlja... Živim život neprestanih izazova i promena. Jesam li zadovoljna postignutim? Zadovoljna sam, ali imam još mnogo ideja i planova. Sutra je uvek novi dan. A moja najveća sreća je u davanju i pruženoj ruci prijateljstva.