ŽIVOTNA PRIČA KRISTINE RADENKOVIĆ: Nisam ni sanjala da ću postati voditeljka, a sebe nikad ne gledam na televiziji

Rođena i odrasla u Novom Sadu. Malo ljudi zna da je po obrazovanju glumica. Nekoliko godina bila je članica Narodnog pozorišta u Somboru. Pre 16 godina igrom sudbine pobedila je u emisiji "Evropsko lice" i postala deo RTS i jedan od voditelja Evrovizije u Beogradu. Kviz "Slagalica" je bio prekretnica u njenoj karijeri, a danas je ponosna majka dvoje dece Tare i Rogana

Škola

Bila sam uvek odličan đak i pravi štreber, čak su me zbog toga i zafrkavali. Uvek sam jedva čekala da se završi raspust, da kupim nove knjige i da ih mirišem, obožavala sam da biram sveske i olovke. Uživala sam u školi, a kako dođe raspust, meni je, iskreno, i dan-danas, kad treba da svi idemo na odmor, to ništa i ne dopada mi se. Jedva čekam da počne nova sezona i na televiziji i da se svi vrate na posao. Obožavam gužvu, adrenalin, društvo, obaveze, nekako ne volim previše da baš ništa ne radim.

Razvod roditelja

Teško sam podnela rastanak roditelja. Bilo me je tada sramota da idem u školu. Oni su tada bili jedini u mom razredu. Ipak, bolje je što su se razveli. Oboje su brinuli o nama, pa to nismo ni osetili. Ništa se nije promenilo. Nažalost, danas je razvod kao dobar dan.

Odlazak na balet

Probala sam da treniram razne sportove. Međutim, sa sedam godina me je mama odvela u baletsku školu. Na klasičnom baletu su rekli da nemam tu konstituciju i da nikad neću biti balerina. U Novom Sadu se tada otvorio prvi studio za džez balet "Rebis". Bila je tu s nama i danas poznati koreograf Milica Cerović, samo nešto malo starija. Ona mi je bila uzor, a danas drugarica. Sećam se da sam se divila kako ona igra. Ostajala sam da gledam njene probe.

Ljubav prema glumi

Uvek su od mene tražili da nekog imitiram. Kada dođu gosti u naš dom, bila sam glavna zvezda. Isto bih i u osnovnoj školi bila prva da se javim kad treba da se sprema neka predstava, priredba ili piše neki scenario. Bilo mi je sve to zabavno i kao igra. U drugom razredu srednje škole, na nagovor mog druga Dušana Jotića, otišla sam u studio glume kod Milana Pletla. Čuveni Plendža je bio asistent Peri Banićeviću i on je kriv što sam se zaljubila u glumu.

Prijemni ispit

Iz prvog pokušaja sam upisala Akademiju. Bila sam druga na listi, a prvi je bio Branko Lukač. Nisam bila spremna za prijemni ispit posle NATO bombardovanja, pa sam jednu godinu studirala geografiju na PMF u Novom Sadu. Dala sam uslov za upis druge godine i otišla na prijemni ispit. Sećam se da sam tokom celog prijemnog ispita izgubila jedno pet kilograma. Tih nekoliko dana bili su najstresniji u mom životu. Najteži zadatak je bio spremiti monolog iz "Antigone". Nama je uži izbor trajao samo tri dana. A monolog ne bih spremila bez pomoći Sonje Damjanović. Nju nam je preporučila Sonja Josić, majka moje drugarice Jovane Stipić. Sonja mi je celu noć pomagala da naučim taj monolog. Nije mi dala da zaspim. U devet ujutru sam već glumila Antigonu. Ne znam zašto nikad nisam pokušala da u Beogradu upišem glumu. Studije su mi bile predivne. Kad radite ili studirate nešto što volite, što vas stvarno zanima, vi ste blagosloveni.

Odlazak za Sombor

Završila sam studije, igrala sam u nekoliko predstava u SNP u Novom Sadu, ali sam shvatila da nema izgleda da me tu zaposle. Otvorila se prilika da odem u Sombor. Tu su i tada dolazili najbolji reditelji i imali su sjajan ansambl, kao danas. Prva predstava koju sam igrala tu bila je "Važno je zvati se Ernest", koju je režirala Olja Đorđević. Bila sam nekoliko meseci na honoraru, pa su me primili u stalni radni odnos. Od prve plate sam mami kupila minđuše koja su bile 26.000 dinara. Cela platu sam dala i nije mi žao.

Šou "Evropsko lice"

Bila sam oduvek fan Evrovizije. Želela sam da se prijavim da budem volonter u Beogradu, a reditelj Gorčin Stojanović mi je rekao da svako ko želi da radi bilo šta na Evroviziji mora da se prijavi na "Evropsko lice". Rekao mi je: "Šta će ti to? Biće glasanje telefonom. Tebi kao glumici trebaju predstave u nogama." Nisam ga poslušala, a mnogo ga cenim. Očuh me je nazvao i rekao: "Šta čekaš, prijavi se." Ostala su dva dana do isteka konkursa za "Evropsko lice". Sećam se da je tog dana padala kiša i da je pas stao šapom na moj koverat. Prošla sam prvu selekciju i ušla u nekih sto kandidata. Pozvala sam mamu i tatu. Otac je mi je čestitao, a majka je rekla: "Ne mogu više te tvoje audicije, javi mi se kad pobediš." I pobedila sam. Za jedan bod.

Najteža godina

Posle su mi svi govorili da sam imala sreće... A baš ta 2008. godina je bila najteži period u mom životu. Tati se baš tada pogoršalo stanje. On je 12 godina živeo s metastazama. Trčala sam za Sombor, u Novi Sad, pa u Beograd. Kako sam prolazila krugove, i apetiti su rasli. Nisam nikad verovala da ću da pobedim i da ću biti jedan od voditelja Evrovizije.

Otkaz u pozorištu sam dala tri meseca nakon njegove smrti. Promenila sam grad i prešla da živim u Beograd, pa sam se onda pitala da li sam možda pogrešila, da li sam umislila da mogu da se bavim televizijom... Nisam znala da li je to moj put. Nikad nisam volela Beograd i uvek mi je bio tako taman, a danas mi je skoro najvažnije u Beogradu.

Tata je stigao da vidi kako vodim Evroviziju. Bio je srećan. Gledao me je posle u Jutarnjem programu, a sutradan je preminuo. Zvao je mamu i rekao joj: "Ćerka ti razgovara s guvernerom Narodne banke i sad mogu da umrem." I tako je bilo. Vidi, nikad sebi neću oprostiti što mi nije dao da dođem taj dan ga vidim. Poslednje što mi je rekao bilo je: "Dajkalica (tako me je zvao), sutra imaš Jutarnji, ostani u Beogradu. Biće tata dobro." Znala sam po glasu da nije. Trebalo je da sednem u auto...

Mračne godine

Naredne četiri godine i ne pamtim. Učila sam novi posao. Potpuno sam se prebacila iz jedne profesije u drugu. Sa srećom, ljudi na RTS, sve kolege, puno su mi pomogli. Trudili su se da mi olakšaju teške dane i da me nauče novom zanimanju. Jednog dana Aleksandar Tijanić je odlučio da privremeno zamenim Mariju Veljković u "Slagalici" zbog trudnoće. Tri meseca traje obuka za voditeljku tog kviza. Međutim, moja je trajala jedan dan. Pogledala sam kako se snima kviz, a sutra mi je javljeno da vodim emisiju od naredne nedelje. Danijela Pantić je tada dala otkaz. Od stresa mi se ukočio vrat. Nisam očekivala da imam samo četiri dana se spremim za prvo snimanje. Verovatno ljudima taj naš posao deluje lako, ali nije lagan. Morate znati sva pravila i jedina ste veza s režijom. Nema prekidanja igara. Aleksandar Tijanić je rekao da mi oprašta prvih deset epizoda, ali da neće jedanaestu. Svi su pomagali, a najviše Milka Canić. Kasnije je njena najveća briga bila da se udam i rodim decu. Stigla je da upozna mog Nikolu.

Nikad nisam sanjala da ću se baviti televizijom. Najveći šok mi je bio koliko je na TV važno ono što se vidi. Nikad me toliko nisu secirali u životu kao što to ume publika. Gomilu svojih mana nisam videla dok nisam došla na RTS. Uspela sam s tim da se izborim. Inače, nikad sebe ne gledam na televiziji, ni serije koja sam snimala. Kad naletim na sebe, prebacim kanal.

Novi kviz i posao urednika

Kviz "Stigni me ako znaš" nisam znala da će da se radi. Pripremao se dok sam bila trudna. Bila sam se tek porodila i došla je ponuda da budem voditeljka. Prekinula sam porodiljsko posle tri meseca. Imala sam desetak kilograma viška. Bila sam srećna. Nije to ekipi smetalo. Bila sam bucka. Kilograme sam izgubila kad se završilo snimanje. Uspela sam i da dojim. Bila je korona. Bila sam srećna što ću biti s bebom kod kuće. Neka kruna moje karijere je prilika da budem urednik emisije "Jedan dobar dan". Novi posao je došao nekako prirodno. Nije mi plan da se slikam do penzije. Čovek mora da radi na sebi kako bih bila dobar urednik generacijama koje dolaze.

Evrovizija

Na Evroviziji sam bila i s Konstraktom u Italiji i ove godine kao novinar. Velika je čast biti u tom timu. Anu Đurić sam upoznala mnogo pre Pesme za Evroviziju. Slušala sam njenu muziku i pratila Zemlju gruva. Jedne godine smo zajedno radile hronike Egzit festivala u Novom Sadu. Sećam se sam mislila da ću da se onesvestim tokom prvog polufinala. Nekako sam preživela. Najizazovnija mi je bila poslednja Evrovizija, jer sam dobila priliku da uz izveštavanje iz Švedske radim i dokumentarac o Teja Dori. Radila sam nešto prvi put i naravno da sam želela da ispadne dobro. Imala sam veliku pomoć Sandre Perović, Sanje Dragićević Babić i Duške Vučinić. Dušku obožavam. Volela bih da, kad sam na Evroviziji, imam njeno samopouzdanje, ako se ikad ukaže prilika da opet odem. Uživam da radim Pesmu za Evroviziju. Najviše me je za ovo što me čeka na televiziji spremila Olivera Kovačević.

Porodica

Nikola i ja smo se upoznali sasvim slučajno, i to na ulici dok je on tražio izgubljenog psa, a ja sam šetala svoje dve kuce. Ne mogu više da pričam tu priču, jer zvuči kao izmišljena, ali ako baš moram... U momentu kada je moj pas izleteo na put jureći mačku, zamalo ga je udario auto. Nikola ga je uhvatio, prišao mi, dao mi ga i tada me pitao da li sam videla njegovog psa. Kako sam jako slaba na životinje, dala sam se u akciju da mu pomognem. Razletela sam se tada po kraju da ga nađem. Kada sam ga tokom traženja srela još jednom, dao mi je svoju vizitkartu, a ostalo je istorija.

Imena dece

Imam dvoje dece Taru i Rogana. Nikola i ja samo za njih izabrali imena još kad smo se upoznali. Tara je trebalo da bude Anda. Međutim, kad je došao taj dan, moja sestra se uznemirila. Na kraju je ona izabrala ime. Pre nego što smo prijavili ime za sina u matične knjige, izašla je vest kako da će se zove. Krenula je mržnja. I dan-danas ne razumem koliko ljudi sebi na internetu daju za pravo.

O venčanju

Prvo ja nisam htela brak, a sada Nikola neće i kad to kaže, umire od smeha. Želja nam je da se venčamo u jednoj maloj crkvi u Crnoj Gori. Videćemo kada će se za to stvoriti uslovi (smeh).

Poruka za kraj

Naučena sam da umem da se prilagodim životnim situacijama, kakve god one bile, da štedim, da imam plan B i C, da ništa nije konačno i zauvek i da prepreke pretvaram u prilike. Zbog svega toga ne brinem ni najmanje, a na svet i godine koje dolaze ne mogu da utičem, te se stoga i ne stresiram. Uvek sam spremna na velike promene. Uvek kažem idemo dalje u jedan dobar dan.

Bonus video: